Сам у кући и око ње

Сам, коначно сам. Моја гајба, на читава два дана. А и маторци су се претргли. Само два. "Bad boys, bad boys whatcha gonna do...", поглед на сат - 7:15...чујем кључ у брави како се окреће. Отишли су. Скок из кревета, са широким осмехом на лицу. Два дана, јес! Отварам своју бејзбол касицу (нисам никад био у тренду) и истресам све до последњег динара. Сунце се пробија кроз прозор, и обасјава ме. Обасјава ме, и споља и изнутра. Скупљам кинту са кревета, па потом ону са фрижидера што су ми оставили за преживљавање. Као да одлазе на месец, а не на два дана. Правац код Салета у радњу. Сунце сија, а ја теглим - хлеб, тона саламе, сенф, мајонез, колу, воћни сок, три литре вина и наравно Јојо, онај велики. Кол'ко сам волео ту чоколаду човече. И даље је обожавам. Нема журбе, јурцања. Милина једна. Полако, све онако како волим. Долазим кући, храним Ћубрила (Мићунов претходник), спремам неку клопу. Музика трешти, а ја мислим: "Јеботе, ала је живот леп." Певам, клизим по паркету као оне нафуране звезде. Онда окупљам екипу, разбијање у ПЕСу. Како сам их само разбио са West Hemom. После смо отишли на баскет. Сунце залази, а ми играмо баскет. Ништа боље од тога нема. Осим можда...Па била је ту једна мала, моје годиште. Сестра једног друга, дошла из Ниша на пар дана. Била је најбоље тело које сам до тада видео. Кажем тело, јер је била одбојкашица без трунке мозга. Свако вече је ишла на џогинг, сама и сва утегнута. Све нас је залудела. Ал' нико није смео да јој приђе, нико осим мене. Нисам леп, ни ништа, ал' волим изазове. То вече, када је прошла поред нас, пустио сам да изгубимо у баскету и кренуо за њом. Сустигао је и питао да јој се придружим. Смејала се мојим јефтиним форама. Наговорио сам је да одемо до шумице, која је била близу. Пробао сам да је пољубим, ал' није дала. Па сам је пољубио. А онда стварно више није дала. Онда сам отишао гајби, туширање, музика, цирка се винце. Шепурио сам се по развученом каучу у дневном боравку. Спавам овде, која црна соба...овде ми је баш фино, помислио сам. Сутрадан, све испочетка. Идентичан предиван дан. Само што сам докрајчио вино мало раније. И дунула ми идеја да мало покрчим све...да не морам сутра, кад бану маторци. А и вероватно ћу спавати кад дођу. Поспремио сам, све кул. Поново баскет, ал' овај пут у ишчекивању одбојкашице. Коначно је прошла, а ја за њом. Једва сам је наговорио да одемо код мене гајби. Дошли смо, поделили оно мало вина што је било. Све супер. Пољубио сам је. Опет се сва нећкала. Била је врх лепа. Имала је груди онако ваздушасте и мекане, као јастуке. А сва онако затегнута, ух. Цело вече сам јој досађивао, ал' ништа. Слаба вајда. Јебига, нисам довољно насртљив и наметљив. Нисам био тада. Само што сам је испратио, таман све поспремио и планирао да се опружим на кауч, кад маторци и сестра банули. Сви стигли, онако "ми дошли раније да те мало изненадимо". Ал' нису ме изненадили. Све у најбољем реду. Једино сам морао једну флашу од вина да зафрљачим са терасе у неко комшијино цвеће. После сам је покупио. Прошла су два дана, и даље сам мислио о слободи. Одбојкашицу су вратили за Ниш када су сазнали да је клептоманка. Украла је телефон мојој будућој (сада већ одавно бившој). Људи, која ме је паника тада ухватила. По цео дан сам ишао по кући проверавајући шта фали. Било шта да зафали, одмах бих помислио на њу. А онда сам се вратио у рутину, и наставио свакодневно да се свађам са ћалетом. "Још само десет година, само десет и одох одавде." То сам рекао пре три године. А сада кажем још пет година, још само пет. И одох. Сада не само због ћалета, него и због себе. Треба ми слобода. И добићу је.