Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. март 2012.

Опорука

Лежао сам на самртној постељи, закрвављеним погледом одмеравао једног гаврана што је седео на прозору и размишљао о предаји. Њушка је лежао у подножју мојих ногу, на радију је свирао неки лагани џез, а небо је било сиво и нисам се ни усуђивао да помислим на срећан крај. Горео сам лошим пламеном, желео сам да проживим још који моменат, и мало сунца, и мало звезда, и мало још обичног живота ког ми је до јуче било доста. Рекох - збогом свима, нарочито девојкама у летњим хаљинама и псима који ме мрзе и мачорима са којима сам океј. 

Као коцкар, осећам да је време за улог, а који је коцкар умро у слави и богатству? И зато пишем грозничаво, слово по слово, а речи су тако нескладне, ружне, умируће...Онда отворим очи и схватим да само халуцинирам, да не могу да се мрднем, да сам жедан и да ме овај пламен разара...

Моја мајка, иначе потпуно слепа, је викала на мене из друге собе: "Донеси ми нокшир, ти незапослена гњидо, само гладиш ту проклету мачку нађи жену можда би она за разлику од тебе била од неке користи!" "Идем!", продрао сам се последњом снагом, а нисам могао ни да се померим, а камоли да устанем. Једини проблем у свему овоме је то што кева није разумела да ми Њушка значи више него гомила напурлитаних жена које не умеју да слушају и не умеју да кувају и не умеју да ћуте. А други проблем је био то што сам лежао на самртничкој постељи. Трећи проблем, можда и највећи, је био тај што сам био тога свестан. Дакле, почео сам од једног проблема, а већ сам догурао до три. Стаћу овде, ионако немам где, прикован за плаву постељу вртим менталне слике, понекад уз питање да ли су праве? Да ли све баш тако десило? Изгледа да сам узалуд старио, пола века провео мислећи, а пола јурећи краткотрајне сукње, све у жељи да нађем ону једну за цео век и другога пола, и можда напишем нешто што ће остављати укус ваниле и менте, а не кварнога зуба и мртвог малог меканог зеке. 

Што се славе тиче, зна ме цела екипа испред драгстора и сви они који су посећивали исти, понека цица из града и студенти неки, напаћени. Ништа у животу нисам имао, осим ових пар књига и Њушке, а Њушка и књиге нек' иду у пакету, само их не остављајте овде, мајка ионако не би имала много користи од њих. Нема сунца и даље, гавран и даље зури у мене, а Њушка лагано преде и свет се чини мање сив него пре пар минута. Мајка опет виче и спомиње нокшир, а ја пишем ово ментално писмо и чекам да неко отвори прозор. Гле, сунце...

28. март 2012.

Океј бејб

Живим и живим, а то одузима тако много времена. Океј, мало се зезам, океј, мало скитам, океј, мало сунце сија, али ти ниси ту. И стојим у реду, чекам кад ћеш доћи, јер, хеј Бејб, могу све оне бити овде, могу их све волети, али никад као тебе. Чекам само да бих ти рекао нешто глупо као - мислим да су ти порасле груди или волим те. Дан за даном, седим на степеницама испред твојих врата, вртим мали ципирипи кроз прсте и питам се јесам ли ја онај исти тип од пре три године...

И нема тог клинца колико видим, само двадесетогодишњи клипан који хоће нешто да ти каже... Читав живот сам умео са речима, читао много, писао фино... Све то лагано, чак сам и блог отворио. А време ме крцка, гасим се полако и речи су ми слабе, а нема тих речи које би описале све ово. И небо и земља и сунце и киша и стара клупа и лепота и речи, све то у једном човеку, све то и још планина свега. Понекад си била свет, али ти ја никада нисам допустио да постанеш центар мога света, извини. Ваљда сам се бојао, два различита универзума, шта ако се сударимо и мој свет остане расут у комаде? Шта ако се окренеш и никада више реч не проговориш са мном? Бум. Готово. Теранова. Умирем са притиском триста са двеста, умирем инстант.

Мозак ми пуца, срце ми лупа, експлодираћу једног дана и иза мене ће остати само дим, и пар речи... Бејб, не бих се сада шалио, само бих те стегао јако и посматрао тај лепи смешак, и никада ти не бих дао да одеш... Гледам сада наше старе слике и црвеним, какав сам мали кретен био, како си иста била и тад и сад... Време ме зеза, што сам дуже ту, то ми је горе и све дубље тонем. Гледам бродић дрвени и поред њега глобус, мислим како би било да имамо јахту и запалимо негде, на заувек. И тако...

Понекад ме дави и дави све, друге жене, други људи, овај свет. Постајем неко трећи, јер сам сада неко други, и то тако иде у бесконачност. А ти бејб, стојиш тамо негде, иста, увек иста, једина константа живота мог. Неке су жене пратиле војнике, а ја сам гледао у ламперију покушавајући да прокљувим шта то да утувим у ову луду главу да бих те баталио и почео да пишем о некој тамо Маји, Софији или Јелисавети. Мислио сам да зовем људе у црном, али они сисице никад не би дошли. И тако, маче, ти си бејб иако немаш те велике груди, ја сам океј са тим, и ја имам велики сломљен нос, нисам савршен, ал' замало. Ово јутро ме увек орасположи и тачно ми буде криво што ме више не држи тај грч због кога пишем лепе ствари. Океј бејб, на западу ништа ново, океј бејб, волим те само тако, океј бејб, морам сада да идем, океј бејб, појави се негде. 



26. март 2012.

Црно-бели свет

"Ах, јеботе, ах јеботе, ах...", понављао је сићушни циганин гледајући у надолазећу руљу. Људи су трчали и бацали каменице, трубе и цигле, а Бог је евидентно био на неком другом месту. Понекад би све на тренутак стало и могао си да чујеш лепет крила малог лептира, флап, флап, флап... Онда би нека од оних малих белих женица зафрљачила поморанџу са жилетима право на једног од оклопних пандура и хаос би прогутао свет. Малог лептира, изгледа, природна селекција није одабрала да постане величанствено плав. Неки су клинци крали жваке на другом крају града, а није било Ђуре пандура да им полупа чувене Ђурине заушке, од којих ти зују у ушима од Ђурђевдана до Митровдана. И тако, људи хоће да деле свет, да не морају да раде и чекају на линији да поруче пицу и дијет колу, хоће да додо буде ту и да свима буде лепо... Један од уличних продаваца је продавао чарапе и камење, све зарад сопствене среће, а људи су махнито бацали кинту и јурили низ улице. 

Један брадати писац чудно погледа руљу, почеша се по глави, зевну и рече: "Шта ли сам ја пропустио?" У том моменту га погоди цигла у главу и он поспано паде у локви крви. Негде тамо, преко моста, двоје млади су седели загрљени на клупи. Беше добар живот то. Руља је била као плавичаста маса, магма, само се ширила и скупљала, час их је пар хиљада, час пар стотина, а понегде би само један несрећник тумарао улицама са парчетом цеви у рукама и викао: "Маријаа, волим теее!" У међувремену, неке су жене пратиле јунаке, једне револуционаре, а друге плавце. Никад се више беба није зачело у том граду као тог дана, и никад више лептира није погинуло за виши циљ као тог дана. Бам, бам, бам, одзвањао је пендрек по ногама, туп, туп, туп, одзвањао је пендрек по ребрима, немој, немој, немој, одзвањало је улицама. 

Плакало се те ноћи, што од среће, што од сузавца, и сви су били океј, протестанти су вукли крваве момке низ улицу, а плавци су чекали хитну, неки је пандур добио поморанџу по сред лица... Град су преврнули, нема више помфрита у ресторанима брзе хране, клинац и клинка се  играју жмурке, а оно двоје на клупи и даље седе непомично. Руља се и даље плавичасто гегала, лептири се више нису чули, отишли су у Зоо и пустили медведе, а медведи су их само гледали и мислили - будале. Није међед луд да оставља све, стан и 'рана, све ти је близу и ни око чега не мораш да се цимаш. Сви би они да буду као међед. У подруму зграде, један домар и пацов се кладе, и пацов увек узме парче сира, домар га погледа и каже - океј, следећи пут... И бам бам, црне мачке спавају на каучу, руља више није плавичаста магма него магла, сви опет раде и помфрит је ту... Клинци цугају иза зграде, а малена Маја је пронашла друга иза кестена. 

25. март 2012.

Ај лов ју бејбе

Један град, у њему - џезери, сликари, писци, филозофи и остали, сви жељни славе и кинте. Светла града бејаше велика и на сваком ћошку је био неко од њих... Сликар кредом би исцртавао улицу, људи су му бацали кинту, он би и даље цртао, а онда би дошао још један сликар кредом и ту би настала фрка, па би се појавио један плавац са палицом и обојица би заједно побегли, оставивши га да стоји на портрету коња и нажврљаног чикице поред. Нема сунца изнад града греха, само небо, отворено за те типове и те даме, те џукце и те мачке, за још један дупли виски и хаљину изнад колена. У клубу поред, господа се коцкају, сви су дужни, неки људима, неки Богу, ал' како год окренеш, ниједни не плаћају дугове, само се коцкају, играју са животом глумећи остварен сан сваког клошара из ових мрачних булевара...

Мало даље, филозофи седе на свеже офарбаним клупама, гледају у небо и говоре - јесте, није, јесте, није. Неки тип трипује да је Диоген, други су пак више вични Заратустри и ходају улицама дајући кинту просјацима, мислећи како су променили свет. Џезер седи под старим спомеником оснивачу овог пакла, свира сакс затворених очију, изгледајући мање црн, а окупљена гомила слуша и само слуша, нико се не маша новчаника, а он и даље не отвара очи, не желећи да види да сутра мора да батали сан зарад киле хлеба... Клинке из улице сада праве друштво неким момцима у оделима, мисле како су срећне и имају све, а морају да се боцну да би знале да су живе... 

Неки људи, туристи без пасоша, пију у мрачним пабовима, лече се од снова са два-три дупла вискија, или тоном пива, све зависи од неба, друштва, пара и снова. Што су снови виши били - то више неба, компањона, пића и лепоте треба да би прешао на оне праве, егзистенцијалне снове, јер не трипујеш да си Диоген и није ти довољно старо ракијско буре да би био срећан, не макар након сна о фотељи, колима и једној лепотици која те воли...

Писци, с друге стране, проводе своје дане ту и тамо, неки су у пабу, упијају осећаје за књиге о сиротињи, срушеним сновима и курчевом животу, други су пак, на свеже офарбаним клупама, седе у поцепаним кошуљама и фармеркама, мисле о усраном животу и пишу о Диогенима и Заратустри, о Сократу, Канту и неким другим момцима који су били такође шизофрени пајдомани, а трећи, трећи су најгори, они пишу за кинту, пишу о романтици, о идеално тужним и страшним судбинама малих фока и малих веверица, а онда ту кинту односе у клубове за господу, трипују живот, па после краду динаре из црначког шешира... 

Све у свему, славни нису славни, а богати су сиротиња... И тако, гледам све то са мог лепог облака, смејем се и плачем, све може, али сунце им не дам, онда свима буде боље и нема више џезера, сликара, филозофа, писаца и оних осталих, жељних свега... Можда ћу бацити још један џак тих предивних "бејбе", тако их зову сви, сви говоре: "Ај лов ју бејбе", слушају Синатру и трипују срећу, све док она не одшета низ улицу. Онда се опет врате ономе што најбоље раде, животаре и сањају, чекају, сви на својим местима, да их задеси срећа или макар да прође још једна "бејбе"... Ох доврага, овде је тако занимљиво... 

24. март 2012.

Још једно суботње вече

Седео сам у бусу, поред једне мале, баш онако право слатке. Напољу мрак, уличне светиљке само лагано промичу, одлазе, одлазе. Седим и гледам је, мало директно, мало испод ока. Кренем одоздо, лепе очуване старке, помало излизане фармерке, нека број већа мајица и лепа плава косица. Лице јој не видим, јер гледа кроз прозор. Онда кренем назад, лепа плава косица, ручице мале и беле, ножице лепе у тим искрзаним фармеркицама и старке, љубичасте, лепе. Погледам је онда, она и даље гледа кроз прозор, па кренем све испочетка. 

Седели смо тако и понекад бих скренуо поглед, а чим бих га скренуо она би ме погледала. И тако, гутам је очима, малу слатку рокерку, а гледа и она мене. Помало чудно, ал' 'ајде. Понекад намерно скренем поглед и кад ме погледа, ухватим њен поглед. Задржимо се ту секунд или два, као вечност да је пукла, и онда опет она гледа кроз прозор, а ја гледам у њу. Станицу по станицу, видим да смо се запутили ка истом паклу. Погледам је још једном, извучем из џепа згужвано парче папира, неки стари рачун, и напишем јој: "Маче, извини што зверам, али ти си најлепша ствар која се возила овим превозом у последњих двадесет година." Она ме погледа, директно у очи и каже: "Хвала." Климнем главом и наставим оно што сам до сада радио. 

Такво лепо лице и такво лепо тело и такве лепе старке, а опет, тако лош осећај у грлу и укус у устима оставља. Понекад се запитам да ли људи као што сам ја треба да се мешају са тим неким обичним девојкама. Понекад закључим, да без њих, људи као ја не би били такви, наопаки. Не би ваљали без тих дамица. Стицаја чудних околности, изашли смо на истој станици. Она је изашла прва, ја одмах иза ње... И никада је више видео нисам. Није то ни важно. Ходао сам мрачним улицама са по пар пијаних будала на осветљеним ћошковима, стандардно викенд вече. Било ми је досадно. "'Еј Боже, имам нешто да ти кажем. Сероњо." Ћутао је. Ставио сам руке у џепове и наставио даље. Шта да му причам кад све зна. Нешто ми је кликнуло и легао сам на топли асфалт.

Волео бих да умрем у четрдесет и некој. Оствариш се и умреш на врху свог малог живота. Као да могу да бирам. Бог је био црн, а ми нисмо...

22. март 2012.

Само једна могућност

Малено скривено двориште, једна лежаљка и неко жбуње. Седимо само, гледамо у звезде и понекад кажемо по коју реч, можда дубоку као то црно небо. Кућица поред, прозор отворен и свира неки џез... Кажем: "'Шта ако постоји Александра која држи куглу, а у тој кугли постоји још једна Александра која држи куглу, а унутар те кугле још једна, па још једна... Како да прва Александра буде сигурна да је прва?" "Хеј, увек може да запали миришљави штапић... Није важно у којој је кугли та једна Александра, све док она има избор хоће ли или неће запалити штапић, осећај је сасвим исти. Свака од њих онда постоји за себе. Била прва или последња, није важно", рече она. Онда опет заћутимо, гледамо горе, небо црно, пар звезда, неки рокер чини да мноштво дама вришти, неки писци седе у задимљеном локалу, а неки пробисвети шетају младе дамице и ми ту ништа не можемо. Устанем и кажем: "Морам да кренем." Ни сам нисам сигуран куда, да ли кући или негде тамо, далеко. Онда схватим да се од света побећи не може. И хоћу да кренем кући, али ово је та и немам где.  

Са друге стане, један тип је стајао испред капије са бројем двадесет и седам и покушавао да вирне унутра. Кућа је била мала, а жбуње се протезало скроз изнад ње. Све је било некако лоше. Ипак, извадио је телефон и рекао: "У реду је, узимам је." Затим се окренуо својој пријатељици и рекао: "Па, макар имамо небо." "Да", одговорила је она, "Хајде да ставимо лежаљку у башту."

Негде тамо, један студент и једна студенткиња су седели за малим столом у грасоњери у центру града. Понекад би рекли реч или две, чисто да прекину ту незгодну тишину којом одзвања двадесет и пет квадрата буке, дима и журбе. Угасила је последњу цигарету за то вече и бацила кутију поред канте. Затим је он устао и убацио је у канту. Сели су опет за сто поред прозора. Мрак је одавно пао, али није изгледало тако. Светла су чинила небо изобличеним, а звезда нигде није било. Узела је миришљави штапић и запалила га. "Ниси морала, сад излазимо", рекао је тип. "Јесам", кратко одговори она. 

21. март 2012.

Пресликано


Седео сам на клупици и посматрао град. Стара тврђава, стари људи, старо сунце и стари ја. Поред мене, једна дамица са неколико мана и две врлине. Имала је те очи са искрицом и била је добра и бритка на језику. Гледала ме је тим очима, а ја сам јој причао о веверицама. Повремено би ме прекинула са "Ти си бездушан" или "Ти немаш осећања и прави си гад", а онда бих је погледао у те очи, провукао јој руку кроз косу, окренуо се и наставио причу гледајући овај сјајни град како блиста под сунцем. Ја сам причао, полако, овим мојим дубоким храпавим гласом, неке сасвим небитне ствари, приче о веверицама, а она ме је гледала. Као Медуза. Она гледа мене, а ја гледам у сунце. Боље слеп него мртав. Боље мртав него слеп? 

Мислим да је све то говорила само зато што нисам хтео да је пољубим. И зато сам је упитао: "А 'оћеш ти да се ми љубимо мало?" Рекла је да неће, а видело се да 'оће. Гадна је то работа, кад укљештиш женку тако. Она сад мисли да ће испасти лоша ако не држи реч, а не зна да је то мушка игра. И онда се држи онога што је први пут рекла, баш баш...Заувек. А ја баш нисам хтео ништа да урадим. Све што ми је било у глави тада је сунце и ветрић, клупица... По први пут није било ничег битног у овој глави.  Седи, седи, седи...Свет се врти, сунце се врти, седим на клупици и гледам испред себе. "И шта сад?", упитала је. "Па ја сам мислио, ако хоћеш да се мало љубимо." Намрштила се, али и даље је имала ту искрицу у очима. Луда женка. 

Седимо, онда ја устанем. "Могли би да пођемо", кажем јој. Загрлим је, а она се не да. Онда само ходамо, ја за себе, она за себе. Овде свако хода за себе. Ходам и питам се - куда идем? Ногу пред ногу и ето нас, стигли смо до раскрснице, она лево, а ја десно. Узмем и пољубим је у образ, леви. "Ћао." "Ћао, јави се некад." "Хоћу лепа." А нећу. Није ствар у поносу, инату или нечему трећем. Ствар је у томе да ме је баш брига. Јавиће се она, једном. Гледам сунце и чудне шаре које прави по зградама, гледам и ходам, одлазим кући. 

И тако, још један дан прође. Ништа нисмо научили данас, као ни јуче, као ни сутра. Заувек заглављен стојим овде, на излазу из пубертета, ни тамо ни 'вамо, сувише неозбиљан да бих био озбиљан писац или јебач или инжињер, а опет сувише озбиљан да бих био какав скејтер, кулер или емос. Оне пак, долазе у разним варијацијама лепих лица и затегнутих гуза, са личностима од којих ми мало која одговара и очима које волим, косом коју волим и маленим прћастим носићима који су ми баш кул. 

Дођем кући, седнем у фотељу, укључим тв. И онда бам, опет рестрикције.  Седиш у мраку и мислиш да нигде таквог несрећника као тебе нема.  А не знаш да су их градови пуни, да их је свет пун.  И што је већи град то си више сам. Знаш мноштво људи, а опет си сам. Везе које те везују за те људе су танке попут нити паукове. И тако се вртиш у круг. "Хоћеш да се мало љубимо?" Каже "да", мало се љубите и ти одеш кући. "Хоћеш да се мало љубимо?" Каже "не", мало се љубите и ти одеш кући. Погледаш уназад и кажеш себи: "Био је ово добар дан." А онда се запиташ куда иде твој живот и паднеш у депресију. Легнеш у кревет и заспиш за трен. До сутра.

И тако, иде то... Сутрадан одеш и изблејиш са неким генијалцем који пуши и цуга. Чујеш пар ствари. На пример: "Свака гола жена је лепа жена" и "Да би био добар писац, уметник уопште, човек мора да проба све што му живот пружа." То је рекао неки баја што је звекн'о у двадесет и четвртој. Ипак, верујем да му је свака од тих двадесет и четири била право искоришћена и да је он проживео своје, само мало брже од осталих. Мало много брже. Било је још пар паметних ствари које сам чуо, али сам их заборавио. Кад сам јебена златна рибица. И тако...Од данас до сутра, котрља се некако. А сутра никад не умире.

19. март 2012.

Јебига

Имали смо један бар, у подруму једне оронуле зграде и био је право добар. Током година, жене су одлазиле и долазиле, то је лаж, само су одлазиле, а ми смо остајали. Стална постава животних филозофа, једна пијаница и један наивац. Веверица, Мика, ЏоЏо, Рудар и ја, Рале. Можда мало више пијаница и наиваца, а мало мање животних филозофа. Тако. Свакога дана смо били тамо, углавном само ми и понеки залутали клинац који мора у клоњу. Сели би за шанк, спарушени бармен би нам сипао, увек исто, и онда би почело. 

"Како то да си ти само Рале?", рекао би Џоџо. "Што, шта фали?", упитао бих ја. "Како да ниси Рале превара?" "Или индијанац", додао би Рудар. Јебеш га, наиђе тако некад тешко питање. Ми, док бисмо седели за шанком, увек бисмо расправљали о искључиво озбиљним питањима. Тек после, кад се мало опустимо и раширимо по пустим околним столовима, онда би кретале кежуал теме. "Откуд знам, ваљда нисам урадио ништа вредно помена." "Јебига", рекао би Веверица. "Јебига", натегнули би остали. Мика би мало просуо "за душу", онда би га Метузалем иза шанка нагрдио општећи му с мајком. Није Мику много то погађало, ипак је он био велики човек. "Веверица је наиван, јебига.", отпочео бих ја. "Јебига", дочекали би остали. И Веверица би потегнуо и уздахнуо: "Јебига." "Рудар је провео пола живота копајући злато за друге, Џоџо је био у творзи, а Мика је песник.." "Јебига", закључио би неко. Седимо тако и све је ружичасто. "А шта си ти Рале, кућо?", упитали би након неког времена, а неко би додао: "Јебига", и онда би сви потегли из флаша. "Старино, ја сам ти овде само заробљеник. Нуспојава система, статистичка грешка." "Ти си сероња", рекао би Мика нежно. "Можда и јесам", додао бих ја. "Голубе, пази на жице од далековода", неко је дрекнуо и сви  су почели да се смеју. Голуб се закуцао у жице од далековода и пао као покошен. Голуб је био фин и бео. 

"Хајде да га поједемо", повикао је Џоџо крволочно. Мика је хтео да му напише песму, а Рудар да га сахранимо. Веверица је само немо посматрао све  то и климао главом. Неколико минута касније, тенк је прошао главном улицом, а са разгласа се чуло: "Сви војно способни мушкарци да се јаве на трг. Људи, потребан нам је сваки борац, прикључите се борби против окупатора!" "Мех", рекао је Џоџо. Веверица је рекао: "Идите без мене." Мика нас је све погледао и полако рекао: "Изгледа да идем у рат", затим је устао и платио рачун. "Па, боље да кренемо", рекох ја. Рудар је забио главу у шаке. "Видимо се момци", рекао је Џоџо. "Јебига", споро закључи Веверица. Изашли смо напоље и кренули ка тргу. Наишли смо на оног голуба кога је спржила струја, Мика је рекао нешто у стилу: "Дугујем ти песму мали", а онда се само зачуло Фиииијууу и велика експлозија. Легли смо на земљу од удара. Након пар минута грмљавине и пепела, стишало се све. Устао сам и отресао прашину. И Мика је исто учинио. Бацио сам поглед ка бару, цела зграда се претворила у прах. Имала је она година. "Можда и ми погинемо на фронту", рекох ја. "Јебига", закључи Мика. 

18. март 2012.

О сусрету са чизмом

Била је она
сва дражесна и фина,
једна од оних на које ретко налетиш
у овоме паклу.

Све право, чујеш извини и хвала
чешће него у уличних годину дана.
Очи некако дубоке, незгодне,
гледаш је, па је не гледаш, па је гледаш...

Седели смо у том клубу
светских путника,
ех камо среће да сам обрнуо круг
около и около и да сам ту онако успут,
да се јавим онима што брину.

Седели смо и испијали пића,
а неке су жене пратиле војнике
и неки су хирурзи уграђивали груди,
и неки су људи писали песме
под ноћним светлом
срећни што имају своје музе,
дебеле и срећне, тек тако.

Било је седам сати, и сматрао сам
да је
све после шест или седам
успешно продангубљен дан
и да могу да идем да спавам.
Рекох збогом, рече збогом,
а напољу је био мрак.

И ето, тако то изгледа
кад се састају зналци...
Исто је као када се састају саксофонисти,
одбојкаши и бедници, исто тако.

Лако је бити јебени геније када сви,
баш сви за то знају.
Тешко је бити јебени геније када нико,
Нико не зна за то.
И зато, срећно, можда нешто и буде од нас. 

15. март 2012.

Кратко и нејасно

Она чека неког принца на белом коњу, а не зна да би и мали тип у црној јакни послужио. И јебига. Тако то иде. 

Тип необичан и незрео, она посебна и озбиљна, толерантна. Стоје на ћошку, он је гледа са малим смешком. Она се исто насмеје, окрене се и оде. И ето. То је прави растанак, а не један од оних из прича. Одржимо привид реалности макар. На његовом лицу смешак, а у унутра мрак. Нешто га је стегло, не може да дише, као да се душа урушава у себе. Гледа уличне светиљке, а оне само жмиркају и не помажу. Тип дође кући и увуче се у кревет. Зури мало у плафон, па се склупча и покрије преко главе. Као дете које се боји бабароге. Лежи и не мисли. Ништа, само гледа у мрак и ћути. И даље га све стеже изнутра. После, баци ћебе и укључи лаптоп. Пусти музику да свира и гледа мало њихове заједничке слике. Клавир, дирку по дирку, матира тог малог типа у црном. Још две-три ноте и мат. Суза. Прави људи не плачу. Још једна. Саме цуре. Пар дугих нота, пар тешких речи и ето, боље му је. Не урушава се више у себе. Устао је и изашао на терасу. Шести спрат. Високо. 

С друге стране, она, лепота, певала је неку веселу песму. Пролазила је лагано мрачним улицама и није се бојала ничег. Дошла је кући и села је за сточић. На сточићу слика њих двоје. Насмешила се и склонила је у последњу фиоку. Потом је ставила слушалице у уши. Пар песама, давала је такт ногом и повремено махала том дивном дугом косом. Није јој се спавало. Још пар песама, смешак и отишла је у кревет. Затворила је очи и видела мрак. Отворила их је, застала на трен да чује цврчке и утонула у сан. 

Ујутру, тип је и даље стајао на тераси. Укочен, повлачио је дим цигарете. Пар улица даље, њена мајка је будила ћерку. А онда је схватила да не може да је пробуди. 

14. март 2012.

Ток мојих мисли бр. 3

Гледам све те андерграунд песнике... Брда клошара, обичних типова у обичним јакнама са капуљачама. Никад не би ни помислио да неко од тих типова који изгледају мртво тако, вероватно од живота, који пуше и пију и блеје увек... Никад не бих помислио да неко од њих пише. Ваљда сам и сам такав. Кад људима кажем да пишем они се само насмеју и питају: "Ко ти пише приче?" И онда само одмахнем рукама: "Не могу да вам кажем." И тај андерграунд... Кад бисмо се повезали, можда би и било нешто од нас. А овако ти мало гребеш, ја мало гребем и ето нас, радимо дуплу смену у Мекдоналдсу у паузи тражећи донора јетре...Шта могу да очекујем сутра? Радићу неки обичан посао десет сати дневно и нећу имати воље да пишем...Осим ако не нађем неку музу попут оне која је избледела...Попут бејб... И та вечност, родиш се и док трепнеш имаш два'ест година у буљи, а ништа ниси урадио, ништа ниси научио, само си претурио тону срања преко главе и то ти је већ рутина, не потресаш се много. Једино што те смркне је та жила куцавица на челу док размишљаш о будућности. Делује ружичасто, само ако гуташ сличице... 

Кажу, нађи нешто у чему си добар и билдуј то, билдуј, билдуј док не цркнеш и онда опет билдуј... И волео бих да имам нешто, неког, да ми да, како се каже, бууст.  Подстрек је сувише обична реч за мене и не волим је. Не сметају ми енглеске речи. Узмем да читам нешто, као - како да побољшате писање, креативно писање, бла бла... Читам, од корица до корица, завршим и схватим да ништа нисам научио ново, да све то већ знам...Временом сам то све научио. Тражим нешто више, али тога нема. Понекад наиђем на неког обичног лика, клошара кога мрзи све и испричам се са њим боље него што сам са свим тим "готивцима" за целу недељу. Научим нешто. Такви људи су оно право... Сваки други јебени клошар и будала је ил геније за математику, ил песник ил неки пети невиђени таленат, ал' ил' му треба бууст ил' нема услова или је баталио као и већина светских Да Винчија, Тесли, Ван Гогова и Достојевских...Да нико од њих није баталио, свет би био луди рај или би био уништен већ, не знам. И губим интересовање за књиге, за писање, за људе...Људи ме сваким даном све више нервирају...Када им кажем то, директно, они се само насмеју. Ваљда сам смешан. А мало је оних са којима волим да причам. Сваким даном све мање. 

И куда даље, питам се ја. Блог као блог, добар вентил, олакшава биствовање (луда реч). Али од блога нема ништа. Ту си где си, ни тамо ни 'вамо. Доћи тамо где би' ја да будем, појма немам како... Да ми је макар та једна књига, па да терам све у ђавола, да осетим да сам нешто створио, да не будем још један од оних пропалица без икаквог животног постигнућа...Јебеш то све, колико је до јаја кад си клинац, кад не знаш ништа, кад знаш да ће све бити океј чак и ако ти то не средиш. 

Ноћу лежим и гледам у ламперију и ништа. Сећам се како је раније било, само погледам у плафон и одма' знам шта ћу, пола речи у глави склопљено. Сад гледам и ништа. Ни прича ни бејб ни реч ни ништа, празно. Блокада. Ал' проћи ће и то. Све прође. Ето, доста сам рек'о за данас. Можда бих требао да додам нешто као - Волим те Милице, љубим те Јована, недостајеш ми бејб...Али нећу. Добар је и овакав крај, мање патетичан, мање романтичан, истинито обичан. Крај. 

Укратко о овој години

Била је мала, а велика,
имала је велико попрсје и 
кратке ноге,
и умела је све. 

Никада нисам
о њој много мислио,
јер она је мислила да сам 
генијалан, и био сам.

Можда најбесмртнији од свих
бесмртника, можда и не, 
дане сам проводио причајући
са њом, о свету и Богу
и лутрији. 

Седели бисмо тамо,
испијали пиво 
и препирали се свакога дана,
свакога трена.

А онда су дошли дани,
имао сам честе блокаде,
а она би ме само загрлила 
и рекла: 

Мали, са твојом памећу, писаћеш и на Месецу.

п.с. Можда хвала није довољно, али је сигуран почетак. Хвала мала. 

12. март 2012.

Слоумошн бесмртнога

Данима је падала киша. Ја иначе немам ништа против кише или сунца, и нисам неки умерен тип, па да ми смета превише ил' премало кише, али ова киша је била другачија. Била је некако ружна, падала је силовито уз помоћ ветра и на неки уврнут начин убијала и оно мало од човека што је у мени остало. Покушавао сам да побегнем, тако-'вамо и опет бих био на почетку, седећи на старој фотељи и гледајући кроз прозор како бесно капи ударају у стакло. Онда сам пронашао једну ствар која би ме могла спасити - књиге. Одмах сам спаковао пар сувих чарапа и мајицу у торбу, навукао капуљачу, отворио врата и излетео на невреме. Трчао сам ка библиотеци надајући се да је и даље отворена и да ће ме спасити још једног лошег дана. Киша је падала, ја сам трчао, све је било тако слоумошн. И учинило ми се да сам чуо неки блуз, на трен, али није било ништа, велика врата библиотеке су ме са прекором гледала. 

Ко би рекао да библиотеку чувају гаргојле са тим ружним фацама и укоченим телима...Полако сам се попео уз неколико степеника и  покушао да отворим врата. Нису се мрдала. Покушао сам још једном, јаче, ништа. Ударио сам бесно, беспомоћно, по вратима и окренуо се не марећи за кишу. Мислио сам да идем кући, али ми нешто није дало, па сам се премишљао између два бара у близини, један сам лепим дамама и други са добрим јефтиним пивом. Изабрао сам пиво, дама сам се доста нагледао у животу. Направио сам два-три корака, а неки лик је журно пројурио поред мене. "Одакле се он створио?", упитах се полугласно, а онда сам видео још једна врата, мања, много мања и природнија од оних на која сам ја куцао. Почетничка грешка. 

Ушао сам у библиотеку и узео пар јаких књига, засео у читаоницу и задовољно отпочео читање. Дошао сам до трећег пасуса отприлике, када сам угледао једну прилику. Имала је буљаве очи, помало смешне и косу везану у реп, добре ноге и добар труп, али менталитет свезналице који јој није омогућавао то све да "прода". Само су се мангупи и наивци мотали око ње, видео сам како је одмеравају сви они који су овде побегли од кише. Једина разлика између њих и мене је та што сам ја добровољно овде и што ћу бити искрен према њој. 

"Добар труп", рекох. "Извините, молим?", рекла је правећи се да није чула. "Рекох: Ћао, ја сам Риста." "Ниси то рекао", погледала ме је смркнуто. "Нисам, али ти ме ниси чула, па како би могла да знаш?", насмешио сам се. Имао сам осећај да би у мору свих ових пропалица које су се склониле овде од кише могао пронаћи неког да добро поразговарамо, са обичним речима и много размишљања. Било је таквих пар, али само је једна била она. Сео сам поред ње и отпочели смо, реч по реч. 

Након пар сати, поред тога што сам знао мноштво ствари о њој, знао сам и да је волела грубијане, да се боји да се никад неће удати и да се трипује да су јој груди све мање и мање... Имала је стварно мале груди. Лепе и мале. Причали смо и причали, и било нам је баш добро, сваким минутом све боље... А онда сам ја стао. Свет је поново био у слоумошн, као стари филм, а онда је у библиотеку улетео неки тип и споменуо сунце и сви су потрчали напоље, па и ја. Она је остала да седи тамо, непомична. Напољу - ништа ново, киша је стала и сунце мало провирује иза облака, пивопије и остала багра одлази у своја подземна гнезда, далеко од светлости, а ја сам поново био бесмртни писац са лошим стилом, а она, она је поново била исто  као пре, куртизана из библиотеке која вреба плен. И тако, време иде па иде, чупави музичар се боде пајдом у вену, девојчице скакућу по кредом изцртаном бетону, краљица седи на вц шољи, а продавац шешира даје динар просјаку. Све то тек тако, до следеће кише, док свет поново не оде у слоумошн, а ми, бесмртни, будемо два метра доле, где нема ни сунца ни кише, где је увек лепо и то траје, полако полако, као зрна песка која цуре....

11. март 2012.

Дарујте цвеће, лепо је

Свако вече у девет сати неки чова из стана поред пева арију. Дошао бих с неке бедне шљаке, уморан и трезан довукао се до трећег спрата и отишао под туш одмах...Онда бих изашао на терасу у бадемантилу и само га слушао док завија. Није имао слуха чова, али волео је да пева, растеривао је тугу... И јебига, понекад би ме док га слушам спуцале емоције и та арија би се чинила лепа, баш лепа. А он би певао и певао... Ја бих стајао на тераси поред и посматрао га како затворених очију изводи своју тачку, а онда би једна стара дама, права мустра са петог спрата, бацила саксију са цвећем. Саксија би прожвиждала поред нас и разбила се на паркингу. Онда би почела мало да се дере, није била толерантна као ја. Онда би један ћутљиви тип са цвикерима изашао на терасу, погледао нас са висине, окренуо се и поново ушао унутра. Убрзо би дошла полиција и ућуткала средњовечног чову, а ја бих онда довршио боцу вина и отишао у кревет. И тако свако вече. 

Те вечери су ствари биле нешто другачије. Клиснуо сам са буђавог посла раније и отишао по једну Мари. Било је осам сати и контао сам да ћемо до девет већ бити у кревету, срећни и пијани, и да, уз мало среће, неће приметити где живим и какву представу гледам свако вече. Ушли смо у стан, ништа посебно, очекивала је више од човека неостварених снова, али јебига, срања се дешавају. Отворио сам боцу нешто скупљег обичног вина, да би знала да је посебна. Хеј, жене не гледају на те детаље, оне ти само дају неке уврнуте знакове који могу да значе и да и не и можда и увек и никад и не бих с тобом ни да си нинџа корњача, што је донекле разумљиво. Авај, срећа ме је издала. Арија је почела доста раније, као да ми се онај горе велики дечкоња свети за све пикавце које сам бацио и све руже које сам погазио... Мари је упитала шта је то, са неким лошим изразом лица, а ја сам безуспешно покушавао да јој кажем да не мисли на то. Пили смо и даље, и бивало нам је све боље, Мари се полако скинула и отишла до купатила да напудерише нос, а ја сам изашао на терасу, јер сам човек који воли рутину, ма како бедна она била. И опет арија, и опет је стара мустра бацила једну саксију својих предивних петунија и зачуло се тумп, арија је престала и злокобна тишина је завладала. Полако сам дигао поглед ка горе, не ка баби, него ка лику са цвикерима, и он је био тамо, лагано се окренуо и ушетао у стан. Окренуо сам се и ушао натраг у собу, Мари се смешила безобразно и игра је почела. Стално сам подизао поглед ка горе, а са полице изнад кревета ми се смешио бронзани Наполеон. Те непријатне тренутке је прекинуло звоно, нек је хваљен Господ! 

Били су то плавци. Рекох: "Несреће се дешавају", и вратих се у собу. Мари је и даље чекала, Наполеон се смешио, а ја сам изашао на терасу и бацио поглед на све те људе у плавом, а потом погледао горе и намигнуо невидљивој баби. Типа са цвикерима није било. 


08. март 2012.

Осми је март, зар не?

Свирао сам клавир те вечери као ниједне до сад, динг динг донг, прсти су плесали по диркама, а даме су прилазиле све ближе и ближе да ме чују. Било је то свечано вече, осми март, револуција се десила и ми смо сада ту у оделима са машнама и оне су ту, у црвеним дугим хаљинама, са бисерима око врата и торбицама од коже. Пришла ми је једна, добро знана и посебнија од осталих, сијала је у тој лепој хаљини, а пунђа је правила хаос у мојој глави. Пришла је лагано и само се насмешила, одавно смо потрошили све речи и тако смо се добро знали да нам нису ни биле потребне. 

Неколико парова је играло валцер, а ја сам и даље додиривао дирке нескидајући погледа са ње. Наслонила се на мој клавир и запалила цигарету, la femme fatale. Време је спорије протицало кад год би се она појавила, добро је што то више није било тако често. Убрзо сам одсвирао своје, а она је полако отишла до бара и села на једну од оних високих столица које праве само да би људима било неудобно. Наручила је два пића, сувише ме је добро познавала и то је била гадна ствар. Сео сам поред ње, рекао - Ћао бејб, и подигао чашу за њено здравље. Наздравили смо, а онда сам је упитао: "Шта има ново код тебе?" Запалила је још једну цигарету, повукла дим и онда полако проговорила: "Ништа посебно, макар ништа што би тебе занимало." Имала је те лепе усне и нос и очи, боже, те очи, али морао сам да питам, нисам могао, нисам био један од оних који могу да ћуте. "Виђаш се са неким?" "Да. Удата сам већ три месеца." "Оо, јебем му свеца", рекох: "Нисам ово очекивао." "Хоћеш ли бити добро?" "Наравно бејб, увек бејб", рекох јој са намештеним смешком на лицу. Није баш била најсрећнија ствар за чути, макар не од ње. 

Дошли су по мене, њих неколико насмејаних шминкера, желели су да наздравим. Насмејао сам се: "Што бих ја наздрављао?" Када сам се окренуо, ње није било. Отишла је. Устао сам и подигао чашу високо, шта друго да урадим?


"Да ли сам луд ако кажем - Моје даме, желим да ваша окупација потраје заувек, јер ви сте центар нашег, нарочито мог, универзума и најбоље је не мењати ништа, ионако нам прети мноштво апокалиптичних сцена, не треба нам још једна. Живели и срећан вам овај диван диван дан!" Док су сви узвикивали - живели! и испијали чаше шампањца, ја сам седео у ћошку, довршавајући свој говор. "И волео бих да сте све исте, онда би све било много лакше, чим једна оде, ту би била друга, идентична, да је замени...Али, ту смо где смо, много је јединствених жена и ту је проблем, остављају сувише много незалечених рана и лудих каубоја за собом. Да, да, да...

07. март 2012.

Блокада

Био је уторак и много је слепаца трчало улицама града, још више просјака седело по ћошковима и брдо талената пропадало у рупама са јефтиним женама. Много тога није штимало тог уторка, гума ми је пукла на путу до посла, попио сам отказ и нисам добио медикамент за бол, а имао сам болове, и физичке и душевне. Било је ту још неких киксева, кикснуо сам на тикету, пред женком и што је најгоре, пред собом. Кад се погледаш у огледало и кажеш си нешто у стилу: "Пропалитет и битанга, ето шта си ти, лепо је говорио ћале...", онда знаш да си раштимован. А нема диригента који би наштимовао тај оркестар у твојој глави... И онда се погледам још једном и видим да ја вероватно никад нисам ни био наштимован. 

Туче ме депресија тешка, имао сам перспективу, био добар младић, студент и рецимо писац, али то је сада све готово, већ месец дана траје тај мрак. Не, једноставно чујеш не, кренеш на факс или посао или до продавнице и чујеш не, мртвачки лежиш на кревету и не читаш, не једеш, не мислиш и не пишеш. Понекад се јави жеља да промениш нешто, али не можеш, много је то гадна работа. Како год било, тог уторка ме је болело много ствари, али највише ме је болела лоша срећа. Не дај Боже да сам какав рибар, однело би ме море први дан одма'. Но, имао сам тај уторак у својој колекцији најгорих дана у историји, и да, био је поприлично високо котиран. Понекад бих само узео кутију тврдог кекса, завалио се у фотељу и сећао се какав ме је малер тукао кроз разне уторке све до данашњег дана. И јебеш га, можда најгора ствар која ти се деси је у глави, што се више присећаш то ти је горе. Кад се склопе коцкице, могло би се рећи да тај уторак траје већ месец дана, у тоталној сам блокади на много нивоа. Надам се да ће ускоро проћи. Видиш, кренем да пишем причу и на крају завршим пишући о гадном уторку који је крив за све. Надајмо се да ће ускоро ово да ме батали, јер сам већ полако почео да губим нерве...И косу. Једино хумор остаје, након свега. Да, да...

04. март 2012.

Не иди драга

"Стајали смо на том ћошку под слабим уличним светлом, обгрлио сам је обема рукама и само смо стајали тако. Нисам очекивао да ће отићи, ипак смо били права ствар, Бони и Клајд, Наполеон и Жозефина, она и ја... А опет, отишла је тек тако, уз пар млаких речи. Нисам очекивао да ћу се осећати лоше ако икада оде, нисам је ни сматрао неопходном за моју уметност или хедонизам, она је једноставно била ту, могуће једина константа у мом животу, неподложна променама, увек иста... Изгледа да сам превидео да је сијала увек истим сјајем, брилијантна од трена када сам је срео па до вечности. И ето, оплакивао сам је као да је стотинама километара далеко, а била ми је у наручју. Да, али још само минут или два, а онда ће се окренути и отићи са неким бољим, јер много се бољих мотало по овим улицама да бих могао да задржим такву једну, праву. 

И кренула је, нисам хтео да је пустим, али ето... Застала је и окренула се, набацио сам дражестан смешак да би знала да је све у реду, и онда је насгавила и није се окретала више. Полако сам склизнуо низ зид и сео на хладан бетон, било је лепо и романтично и усамљено. И онда сам схватио - била је моја Гала, а ја њен Дали, једнако завистан и једнако луд и жељан живота и ње. Бах, како гадан укус у устима оставља ова прича...Не желим ништа више да вам кажем, одлазите, одлазите!"

И отишли су. "Проклети керови, морају све да знају... Зашто бих убио најдражу особу на свету? Хехе, само ја знам зашто, зар не драга?", рекох тихо док сам вадио лименку из замрзивача.

03. март 2012.

У праву си

Лежао сам у кади, обучен. Гледао у сиве плочице и питао се има ли смисла све ово? На мени зелена мајица бар два броја већа, са именом пива исписаним по сред груди и брада од неколико дана. Упитао сам: "Боже, јеси ту?" Ћутао је. Устао сам и отишао до ормарића, извадио гомилу пилула и прогутао их. Изашао сам напоље, лутао мало. Лутао, седео на бетонском степеништу, ударао главом о зид... Прогутао сам себе. Трудио се да будем бољи, а бивао сам све гори. На крају сам отишао у цркву. И стајао сам ту, са десне стране, сам, у јефтиној зеленој мајици и гледао горе, у куполу. Хеј, мислио сам, ово је као антена, најбољи је сигнал одавде. "Боже, зашто сам ја глуп и ружан, а она лепа и паметна? И зашто је баш мени морала она да западне, зашто не нека обична? Боже?" Таблете су почеле да делују, завртело ми се у глави и почео сам да вичем: "Одговори ми. Одговори ми!" И онда светлост, пао сам на под и зачуо глас: "Не би било занимљиво да је другачије." 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren