Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. јул 2015.

О другу Месецу и друговима животињским

Малопре сам схватио да је вечерас плави месец. А пошто ја баш волим месец и комплетан свемир уопште, није ми било мрско да устанем из кревета, навучем неки шорц и изађем на терасу. Морам, чак и овако касно има комшиница које пролазе улицом. Најмирнијом улицом на свету. 

Изађем на терасу и упрем поглед горе - месец је пун, али није плав. Види се небо и оно је плаво. То је чудно, иначе је све црно. Осећам се некако повезано са месецом. Далеко више него са сунцем. Сваки пут када је пун месец, ја знам. Чујем животиње. Џо лаје. И многи други керови. На специфичан начин. И када је пун месец, имам неки чудан осећај да бих могао гледати у њега сатима. То понекад и радим. Не говорим ником да не би мислили да сам још чуднији. 

Углавном, стојим на тераси и видим мог Мићуна како седи на огради. Дебели искусни мачор. Победник хиљаду битака. И он гледа у месец. Запнем за столицу, а он погледа у мене. Директно у очи. Гледамо се мало, па наставимо да гледамо у месец. Тако је леп. 

Онда чујем неко клаптање. Видим Мићун је ту, а његова ћаса са водом је код чесме. Погледам ка чесми, кад оно велики јеж пије воду. И Мићун га погледа, као старог другара, и настави да се бави својим послом. Чак и он, који мрзи цео свет, воли друга јежа. Ја бих другове јежеве метнуо негде где је лепо и ушушкано, јер ми тако некако изгледају. Пре неки дан ме је један мали јеж пратио по дворишту, бауљао за мном преко траве и камења и бетона. На крају је отишао даље, својим путем. Мићун је пре неки дан умлатио змију испред куће. Шмекерски, као да је рођен за то. Ко би рекао да у предграђу Београда има толико животиња. 

Углавном, било је много лепо. Замисли јежа, малог тенка, како пије воду. И Мићуна који разуме месец. И Џоа који лаје јер је месец жут. И мене, који се осећам некако лепо, иако нисам видео плави месец. 

30. јул 2015.

Корачај, важно је

Ходали смо низ дугу улицу. Имао сам кратку косу и сломљен нос. Она је имала врећасте панталоне и скакала је по барицама. Никада је пре у свом животу нисам срео. Насмешила ми се, опет. Насмешио сам се. Иако и нисам био баш леп. Иако се распадам, физички и психички. Било је нечег тако лепог и пријатељског у њој. 

- Како се зовеш? - некако сам стегао песницу и упитао. 
- Марта. А ти? - гледала ме је дубоким очима. 
- Мартин. - нисам се звао тако, али било је неке симболике ту.
- Хаха, баш се потрефило, а? - насмешила се Марта. 
- Јесте - рекао сам ја благо. 

Ходали смо дуж булевара. Дан је био мало тмуран. Застали смо пред месаром. Марта је ушла унутра и купила нам мало саламе. Поделили смо је, била је баш добра. Ипак, био сам и даље тужан. Мој живот се осипао и срећан крај није био на видику. Мада, тих пар минута са Мартом су били баш добри. Онда је нека чупава жена истрчала из зграде поред месаре и лупила шамар Марти. Потом ју је ухватила за косу и вичући из свег гласа, почела да је вуче уз степенице. Марта је плакала. Ставио сам руке у џепове и кренуо даље. Ходао сам док ми се тело није почело трести. Био сам сигурно тридесет километара удаљен од месаре када сам се срушио. Онда сам плакао. Због Марте. Због себе. Због тога што сам био превише прождрљив и нисам дао мало саламе оном јадном керу у уличици. Због тога што сам научио, на тежи начин, да гледам своја посла. Због тога што се свет никада неће променити. Мало сам застао, ухватио удах или два између јецаја, па сам наставио. Сузе су се сливале. Овај пут само због Марте. Она је тако добра. И лепа. Јебеш све ово.

Пао је мрак у међувремену. Устао сам и потражио чесму. Напио сам се воде и кренуо назад до месаре. Заспао сам негде успут. Било ми је зима када сам се пробудио. Наставио сам да ходам. Стигао сам пред месару негде око осам ујутру. Мноштво људи је пролазило булеваром. Видео сам Марту како шири веш на тераси. Насмешила се и махнула ми. И ја сам учинио исто. Она је стрчала доле и стала испред мене. Стајали смо тако. Изгледа да је разумела да сам научио да гледам своја посла. 

Рекла је - јеси ли добро?
- Наравно да јесам - одговорио сам - јеси ли ти добро?
- Наравно да јесам, оно од јуче није било ништа.
- Глумиш жестоку девојку. Вероватно хоћеш и мотор да возиш. 
- Наравно, једног дана. Када одем одавде. 

Онда се опет појавила чупава жена и залепила шамар Марти. Марта је пала на земљу. Жена ју је шчепала за ногу и почела да је вуче по земљи ка улазу. Нешто је крцнуло у мени. Потрчао сам и ударио ту чупаву грдосију по сред носа. Узвратила је. Уследио је прави бокс меч. Она ме је ударала у браду, ухо, врат, а ја њу у слепоочницу. Замахнула је високо, сагнуо сам се. Када се исправио, сачекао ме је директ, а нос ми је пукао као лубеница. Док је она ударала сумануто и свуда, ја сам настављао по свом. Слепоочница. Опет и опет. Тетурао сам се и клатио и ударао. Нисам хтео да паднем. Ударам још једном. Она пада као свећа. Готово. Не мрда се. Можда је чак и мртва. Придигао сам Марту, била је добро. 

- Хоћеш да прошетамо? - упитао сам благо.
- Хоћу - одговорила је она исто тако.

Свет који се скупио око нас је на трен заћутао. Ми смо прошли поред свих њих. Ухватила ме је за руку. Ходали смо, негде. 

Рекао сам - знаш, ухапсиће ме ускоро. 
- Знам - рекла је тихо. 
- Али ти настави да ходаш. Немој да се враћаш. 
- Хоћу. 
- Потражићу те једног дана. Ти само ходај. Чак и када је гадно, настави да идеш право. 

Осећао сам се страшно уморно. У том тренутку су дојурила полицијска кола. Један плавац ме је ударио по ногама и ја сам пао. Марта се одмакла од мене када је видела кола како долазе. Гледала је своја посла. То је била права ствар. Док су ме убацивали у кола, учинило ми се да видим Марту како ми маше. То је био последњи пут да сам је видео.

29. јул 2015.

Тужна песма

Мали керови плачу 
док се ми,
јадници шарених уста
трудимо да преживимо
и причамо другима
о лепоти неких далеких предела
у којима смо били тек јуче...

Девојчице мале нас жале,
јер некима је битно колико зарађују...
Некима колико су добри...
А најгоре је онима које није брига ни за шта...

И како ми сада да живимо
када се девојке јебу са свима,
а дечаци се дрогирају
и сви колективно патимо,
прижељкујемо нека боља времена...

Тако је тешко...
И ту и тамо неко тражи излаз...
Као да је ово последња рупа пацова.
Као да треба бежати одавде. 
Као да је истина шта се прича за девојке и дечаке по крају.

Жао ми је целог света. 
Желим да сви будемо високи
и да коначно дохватимо срећу. 
То је све. 

27. јул 2015.

Ти си кретен

Ти не знаш
како је зајебано чекати да се јавиш...
Након толико времена...
Након мизерних шанси...
Након хиљада скривених игрица 
које обоје разумемо,
али о њима не говоримо...

Читам шта пишеш
и знам сваки пут када слажеш.
Знам,
јер сам и ја исто тако лагао некада...

Колико је сулудо то
што ти познајем душу,
а не лице?

Тако желим да постоји тачка
или узвичник или двотачка. 
Доста је било зареза.

Ти си сјајна мачка
и ја сам сјајан тип
и обоје то знамо
и изузетно ме нервираш.

То сам морао да ти кажем. 
Иди сада и лајкуј слику мог мачора и мене.
Да знам да си ту.
Да знам си мало заљубљена.
Да знам да цела наша прича
још увек постоји негде
и да нисмо све сјебали
само зато што сам ја глуп,
а ти кретен.
Ето.

24. јул 2015.

Јебено време, иде пребрзо

Дани су пуни црне тишине
иако је наизглед све у реду. 

Немам времена за размишљање.
А тако желим. 

Желим да размислим о свему што се издешавало.
Желим да средим главу,
да ми не искачу насумичне мисли у сред решавање неких других, 
тренутно битнијих питања. 

Сјебан сам. 
У недељу ће све бити готово. 
Али то не значи ништа.
Од понедељка почиње нека друга прича. 
И опет немам времена. 

Јеботе, 
да ли је могуће да неко толико нема времена?

Сад ми пред очи долазе студенски дани.
Брате, пре само годину дана
сам седео у кафићу,
по цео дан,
безбрижан,
сви су нас знали горе,
и време није играло никакву улогу уопште...

Имао предавања или не,
сваког дана сам био око девет или десет на факултету.
Ако не бих срео никог познатог,
седео бих испред. 
Понекад сатима. 
Али увек би наишао неко. 
И онда бисмо отишли на кафу. 
Па би се неко други јавио.
Завршио бих на другом крају града. 
Па бих се вратио да читам књигу на неком предавању. 
Онда бих отишао кући,
у предграђе,
на ручак.

Како је студирање било добро. 
Јебено најбоље. 
Прва година ми је била најбоља. 
Јутро.
Нас троје или четворо седимо и пијемо кафу. 
Скоро сви носе нешто од синоћ. 
Мој дукс мирише на пороке.
Ни остали нису бољи. 
Не видимо на очи,
али ту смо,
срећнији него икад,
причамо шта се издешавало коме.

Неко је кресао на Калемегдану на минус 4. 
Неко је трчао го по Славији. 
Неко је пијан заскочио особље за шанком.

И тако скоро сваког дана. 
Ствари су се дешавале. 
После су се ствари смириле. 
Јебига,
сви смо завршили у неким дугим везама.
Нисам сигуран да ли је то била добра или лоша ствар за све нас.

Али живот је тада био до јаја. 
То је сигурно.
Биће и сад,
чим ухватим мало времена. 
Јебено време,
иде пребрзо.

19. јул 2015.

Рад би да ме ослободи, хвала му

Данас сам радио шеснаест сати. Синоћ сам спавао два сата. Сада је мрак и мене рад још увек није ослободио. Напротив, тежак рад чини ствари само горим. Имам све више демона. Тело ми је сломљено, а душа подивљала. Не могу да разумем вечите раднике, попут мог оца. Његов дан није успешан ако он није радио док не падне с ногу. За себе кад радиш, то и зна бити у реду. На послу, то ми је сулудо. Знаш да немаш никакву шансу да напредујеш. Плата није добра. Зашто је онда битно погинути радећи? 

Не желим да радим много, желим да радим паметно. Мислим да рад може, до извесне мере, ослободити обичног човека. Али никог више. И желим да будем велики директор. Или мали. Или писац. Или новинар. Никако физикалац. Никако. Чак ни у сопственом дворишту. Желим да дочекам дан када ћу моћи да платим некоме да уради нешто за мене. А не да јурим около са кантом малтера и слично. Желим да косим моје савршене травњаке и да будем срећан. А како да будем срећан када шеснаест сати рада пробуди све моје демоне и некако, одједном желим да запалим свет. Не на позитиван начин. Јебига. 

Чак је толико тешко писати ово, јер заспим на сваке две реченице. Нема везе. Рад ослобађа од мисли, а моје мисли су највредније што имам. Дакле, хајде да радимо на томе да не будемо мајстори физикалци, већ паметни људи који могу да си приуште ситне радости у животу. Попут радника румуна. Углавном, дозволите да вас рад ослободи. Па да запалимо свет заједно.

17. јул 2015.

О изгорелима

Седим за столом и гледам је у очи. Она ме примети, преврне очима и наспе си још једно пиће. Устанем, тетурам, не од пића, већ од глади, и запутим се за њен сто.

- Извини, имаш неки динар?
- Имам. Али ти не дам. 
- Океј. Могу ли да седнем овде са тобом?
- Не, не можеш.

Седнем. Солидна је мачка. Она има тридесет, а ја двадесет и пет. Има добре ноге, носи неку уску хаљину. Ја сам у старом поцепаном капуту. Морам да га носим и лети, јер ће ми га украсти олош. А и ноћу некад буде хладно. 

- Дај бре, купи ми нешто да једем.
- Нећу. Нисам више твоја жена Адолфе. 
- Знам да ниси Миро. Нисам ти тражио да ме јебеш, већ да ме нахраниш.
- Боже сачувај. Ниси се променио нимало. 
- Ти јеси. Пијеш као бесна и сисе почињу да ти висе. У тридесетој.
- Ма јеби се, дебилу!

Седимо и гледамо се. Прљав сам, имам ретку браду и воденаст поглед. И она има тај исти поглед. Али је лепа и чиста. Убија нешто у себи пићем. Обоје знамо шта. Одједном, шчепа ме за крагну и пољуби. Сцена изгледа ужасно, пијаница љуби скитницу. Али нама је тако лепо. Иако немам снаге, одвуче ме до тоалета и седне на мене. Мало поседимо, па се помиримо са чињеницом да нисмо више способни ни да се јебемо. Извуче ме напоље, плати рачун и пођемо у шетњу. Ја и даље једва идем црном земљом. Она шета мачкасто, у штиклама. Иако је страшно пијана. Онда угледамо човека у оделу како закључава ауто и креће ка бару. 

Она повиче - хеј, господине, извините! Човек стане. Гледа је заинтересовано. Ја се затетурам и паднем. Лежим у бари. Прилази му и каже - желите ли да проведете угодно вече са мном?

Он се насмеје, одмери је од главе до пете, и каже - не хвала. 
Она се насмеје такође и каже - у реду. Мада ја заиста не радим то. 
- Не не, верујем вам госпођице - одговара мушкарац. 

Затим она извуче мали нож и забоде га у човека у оделу. Једном, други, трећи пут. Човек пада без речи. Онда га шутне у главу. Па у стомак. Човек се више не помера. Можда је чак и мртав. Узима му новчаник и сат. Затим прилази мени, баца ми нешто пара и каже - види шта сам морала да урадим због тебе. 

- Ниси морала због мене Миро - кажем полако. 
Мало ми дрхти глас, али настављам - Ниси морала ни оног таксисту онда да убијеш. Вратио бих му паре. 
- Можда... Али шта ћу кад те волим. 

Сагне се и пољуби ме у чело. Гледа ме сетним погледом. Гледам и ја њу. Па онда крене низ улицу, мачкасто, ногу пред ногу. 

- Волим и ја тебе. Видимо се Миро! У нашем граду. На пролеће!
- Видимо се Адолфе. И Адолфе... Име ти је срање.  

16. јул 2015.

О добрим и генијалним и глупим и неоствареним

Одувек сам читао пуно. Још откако сам био клинац. Живели смо две године без струје, па нисам имао паметнија посла. Тако је почело. Када сам отворио блог, мислио сам да ће то бити добро место да се шпрдам и смувам неку девојку. А онда сам написао прву причу. Па другу. Песме никада нисам умео да пишем, али наиђох једном на Буковског и сконтах да се песме могу писати и другачије. Лепше и снажније, ван форме, по сопственим правилима. И ето, писао сам и песме. Писао сам и шта мислим, увек. Док сам писао, наравно, много сам људи сусрео. Читав један свет. И читао сам све оне који су писали. Неки су били баш добри. Неки баш и не. Али сви смо били ту. 

Углавном, најчешће сам мислио да су моја дела за нијансу боља од неких других. Јебига, себично, али морам и то да кажем. Познајем леп број људи са моментима генијалности и много је лепо видети колико су неки од њих порасли током времена. Колико су добри. Бољи од мене. Међутим, искрено сумњам да ће ико од њих постати писац, оно, оригинал, прави писац. Једноставно, не желе то довољно. Не горе тим жаром. Мисле да је довољно само да жврљаш. Мисле да ће их неко запазити. И падају у депресију када им нико не чита блог. То је тотално погрешно.

И тако ми се деси да наиђем на неку причу, негде, прочитам и кажем - јеботе, овај тип је генијалан. Онда сконтам да је то девојка. Свеједно. Углавном, потражим ту особу и пронађем је на друштвеним мрежама или негде. Седим и гледам. Обична девојка. Мало пластично изгледа. Београд-ноћу тип. А генијалац. Гледам шта то она има, а ја не. Зашто и ја не могу да напишем нешто тако добро? Она би могла да буде писац. Да добије тоне награда. Да успе. Питам се да ли постоји неко ко је вуче за рукав и понавља јој то сваког дана? Ако не, заиста би требало.

И те награде, скоро је био неки конкурс и хтео сам да се пријавим. По први пут након три године. Међутим, дан по дан, одустао сам, мозак ми је одустао, све ми је одустало... Цео организам. Ту награду је примио један дечко који је раније волео како пишем. Срећан сам био због њега јако. Прави је борац, увек се борио за оно што жели. И истовремено, тужан сам био због себе. Немам инспирације. Нема се времена. Морао сам да из најглупљег дечака на свету одрастем у донекле пристојног човека. И даље пичкарам људе. Али то није довољно. Сви ме смарају како се не забављам довољно. А ја живим сасвим океј. Само што не радим ништа по питању мог писања. 

Не чиним ништа да успем. Роман не могу да напишем... То ме много нервира. Гориво мојих речи су емоције. И ја, као један од хладнијих људи на овом свету, могу да пишем само док ме држи емоција. То значи да оно што сам писао данас тешко може да се настави сутра. Још један пораз за младог јуношу. 

Можда сви ти људи имају нешто што мени фали - океј душу. Можда је глупо тако нешто рећи. Али јебига. Тако желим да пишем и да будем добар... И дозвољавам глупом послу и свим људима који ме јашу да ме удаље од тога... Одрастао сам, али сам и даље глуп. Не умем да се изборим за жену коју хоћу. Не умем да пишем. Многе друге ствари умем и сасвим ми добро иду. Али чему све то? Колико све то вреди када се упореди са стварима које су заиста важне? 

Желим свима који довољно јако желе да остваре своје снове. Да сви ти генијалци постану до јаја писци. Волео бих једног дана да се дружимо. Иако је овај блог срање. Неколико људи ми је то рекло. И шта да им ја кажем до - напасите ми се траве чобани, не можете од лоше особе очекивати да увек пише до јаја текстове. Јебига. Ово је дневник, запис о томе како је глупи клинац постао глупи човек. Ово је легло највећег злочинца на овом свету. Ово је место где су многи убијени и многе обљубљене. Ово је романтични кутак где сам често крварио. Ово је колевка у којој сам једино отворено слаб. Ово сам ја. И брате, док се борим сам са собом и јурим парче неба овде, некако, то што људи кажу нема неког утицаја. Ал' јебига, тако бих волео да напишем нешто баш добро. Да људи седну и прочитају и кажу - јеботе, овај тип је генијалан. 

15. јул 2015.

Једно је сигурно, била је то оригинал циганка

Одем данас у кафић, седнем, упалим лаптоп и почнем да радим. Након пар минута улази у кафић стара циганка, црвене косе, са једним златним зубом и остатком вилице скоро празним. Прво креће да жели срећу конобарици, која јој нешто одбруси и изађе у башту да послужи муштерију. Онда угледа мене, дође и почне са лепим жељама. Иначе, ја се плашим тих циганки. Брате рођени, много су ружне, једном кад ме је напала нека болесна код Газеле, пет дана сам имао кошмаре. Углавном, сад, немам ти ја храбрости да је отерам, а ни неке жеље, право да ти кажем. Понавља ми, гледај ме у очи, ја је гледам, и креће она да прориче. Заинтересован сам.

Каже, парафразирам, јер јој превише зуба фали, па је пола нисам разумео - "имаш пара и кућу и све, али немаш лепу девојку." У суштини, немам ни ружну, али капирам да је на то мислила. "Имао си дугу везу, то не знаш зашто се завршило", па настави нешто што нисам разумео. Углавном, то погоди, јеби јој матер. Нешто прича онда, ништа је не разумем ја. "Видим, бићеш велики директор", за то јој фала, и ја се надам. И онда долази занимљив део. 

"Видим венчање, оженићеш једну малу црномањасту, са зелено-плавим очима, витку." Седим, питам се да ли такву особу уопште познајем. Онда каже - "некада сте се заљубили, али сада нисте у контакту." Нешто је говорила између, па нисам скроз сигуран да је повезано са овим првим. Углавном, ћутим. Шта да кажем. Не могу да тврдим да је у праву. Не могу да тврдим ни да није. Чини ми се да знам на кога је мислила. Али некако ми је изузетно тешко да поверујем у то. Мислим, ја сам се трудио, баш, али и није прошло како сам очекивао. 

После ми је рекла да је из неког места тамо, те да је оригинал влашка мађија. И тражила неки динар. Ја јој дао, мислим, и ако ме је лагала, макар је нешто лепо говорила. И тако.

Углавном, јебига, волео бих да видим је л' циганка била у праву. Нека ово остане као подсетник, па да једног дана велики директор објасни својој женици значење судбине. 

12. јул 2015.

Шта ја мислим о Балкану

Овај Балкан је невиђено срање. Прво да почнемо са дефиницијом Балкана: 
Balkan
Mesto gde su Rimljani tukli Avare, da bi potom Avari i Sloveni tukli njih, a onda Sloveni tukli Kelte i Avare, te potom bili tučeni od strane Turaka i Ugara, koji su se tukli i međusobno, da bi na kraju Turci bili potučeni, a Slovenima ostalo da se tuku s Ugarima, potpomognutim Austrijancima, koje su potpomogli Nemci, kojima nije bilo dovoljno da se jednom tuku, nego su došli po još, da bi, na kraju, kad nije bilo više nikog s kime bi se tukli, Sloveni počeli da se tuku međusobno.                 http://vukajlija.com/balkan/166622 
Дакле, ово је најбоља дефиниција Балкана у скоријој историји. Овај народ који овде живи нема паметнија посла, па се лема до бесвести. Иначе не волим да пишем овде о политици, држим је ван овог блога, не желим да га скрнавим, али ова прича о Сребреници се измакла контроли. Неко мора да каже како ствари објективно стоје. Ја јесам Србин, али немам урођену мржњу према човеку, дакле, ако си ти Хрват, Муслиман или Циган црни, ако нећеш за мојим столом просипати приче у којима су твоји добри момци, а моји лоши, врло радо ћу попити са тобом пиће. Сви смо ми исти и врло мало се разликујемо, где год да одеш на овом нашем несрећном Балкану.  

Био је рат. Моји, и ја с њима, су у Србију дошли са две путничке торбе. Живели смо у кући у којој је израсло дрво (у тако је добром стању била). Свашта смо прошли. Али ја и даље не кривим обичног човека, Хрвата, за то. Као што не кривим обичног човека, Муслимана, што ми је стари двапут рањен. Тако ти је то у рату. Али да ли је заиста могуће да су сви тако слепи? Да ли су заиста искључиво Срби олош, геноцидан народ, а сви остали немају мрље на свом образу? Ако сви Западни медији тако говоре, да ли то значи да је то истина? 

Ја одбијам да поверујем у то да су толике масе народа толики слепци. Пљују Путина, јер уводи цензуре и којешта. На Западу влада демократија и то је сјајно. Ево ти примера за размишљање:

Сценарио један: Ти си овца. И дође велики вођа и каже - Овцо, имаш да живиш унутар ове ограде иначе си најебала. И ти живиш и мислиш како је зао велики вођа.

Сценарио два: Ти си овца. И дође ти велики демократски председник и каже - Овцо, цео свет је твој, свуда је зелена трава, живи како хоћеш. Ти пресрећна овчица, трчкараш, али онда видиш велики плакат - "ОВЦА УМРЛА ЈЕР ЈЕ ОТИШЛА ДАЛЕКО ОД КУЋЕ." Мислиш, у јеботе, страшно. Идеш даље, кад оно видиш новине, у новинама кажу - "ОВДЕ ЈЕ НАЈБОЉЕ МЕСТО ЗА ЖИВОТ, НЕ ИЋИ ДАЉЕ. ИЗА СУСЕДНОГ БРДА ВУКОВИ УБИЦЕ." И ти останеш ту да живиш заувек, верујући у слободу избора. А живиш као овца из сценариа један, само што ни не знаш то. 

Да ли је заиста реално да се Сребреница гура, упркос свему, не преко Савета Уједињених Нација, него преко Америчког Конгреса и свих Западних медија? Нико не пориче почињене злочине. Али дајте бре, сви остали народи Балкана, признајте и ви наше жртве! У Сребреницу дође 80 највиших државника, у Братунац нико. Олуја је била одбрамбена акција! Јесте, сами смо се одселили у сред ноћи, није било времена ни мртви да се сахране. Сви они који су почини злочине над Србима се славе као хероји, а сви Српски "злочинци" (не улазим у то ко је крив, а ко не) су изручени и осуђени. Да ли вам то говори нешто?

Муслиман и Хрват увек може овде да пије кафу. Србин у Хрватској и деловима БиХ - тешко. Мој главни проблем је тај однос јебани - Србин је крив, а ми баш ни за шта нисмо. Ма ни влас с главе није ником скинута. И сви као да заборављају да у рату нема невиних. У рату се убија и никако не може бити само једна страна крива за све, а да то није политичка одлука неких већих играча. И будала то види. 

Када би политичке вође престале да пале народ како су они други криви за све њихове недаће, и почели да мисле о томе како да запосле и оживе мртве градове, можда би нам било боље. Овако, скапавамо од глади, али се и даље жестоко међусобно мрзимо. Да ли ће младом Муслиману бити боље ако оде и закоље стотину Срба? Да ли ће младом Хрвату бити боље ако оде и закоље пет хиљада Срба? Да ли ико мисли да је реално да шест милиона Срба може нестати преко ноћи одавде? Не можете нас све побити, као што ни ми не можемо вас, а то значи само једно - морамо наћи начин да живимо заједно. Можда би добар почетак био када би лепо отворили карте на сто и рекли - јесте, у рату је наша страна урадила ово, а ваша је ово. Да се сви злочини подједнако осуде, а не да један живот вреди више, само зато што Запад каже тако. И да се не криви обичан народ, који није имао везе са тим. Ја нисам ни био рођен када се десио Братунац. Имао сам три године када се десила Сребреница. Како ја могу бити за то крив, само зато што сам Србин?! 

Гледајмо напред, а не назад. И клинци су нам ретардирани, одгојени од стране ретардираних родитеља. Клинац Србин мисли да ће помоћи Србији и Србима ако оде на Интернет и напише - "Нож, жица, Сребреница!" Клинац Хрват и клинац Муслиман мисле, такође, да ће учинити велику ствар ако напишу - "Србе на врбе" или "Убиј, закољи да Србин не постоји!" И то води у недоглед. И нико не гледа ствари реално. Политичари су нам ретардирани и врло лако би могли да нас одведу у нови рат. Клинци су нам ретардирани и врло лако би могли да пођу у тај рат. И само се гледа у туђе двориште и мрзи комшија, а то што нам је цркла и крава и коза, то нема везе, биће боље ако и њима поцркају. Јесте, наравно. Живео Балкан! Мало су нас бомбардовали колики смо пацијенти. Треба још једном, али све колективно, и мало темељније.

Срдачно,
ваш Митоман

11. јул 2015.

Сасвим нормалан дан у Шишкангконгу

- Да ли познајете овог клинца?
- Не госпођо, али сам поприлично сигуран да ми је ћапио новчаник недавно. Нашао га је неки чича празног, али ми је тражио педесет шашамушка, које ја нисам имао, па сам му рекао да га задржи. Онда смо се нагодили на пет, платио сам му и све је било сјајно.
- Господине, живо ме боли пичка за све што сте ми сад рекли, али сам се правила као да слушам. Овај мали је живи светац, ено га учи под уличном светиљком, јер код куће немају струју. 
- Госпођо, и за моју учитељицу су говорили да је светица, али то не значи да није сваког викенда путовала за Рим и згутала два метра месне кобасице зарад светлије будућности.
- Ију! Како сте само прости! 
- Ију! Сад вас не боли пичка?!

У том тренутку долази мали, повуче њу за рукав, повуче мене за рукав и каже - Госпођо, господине, јебаћу вам обома мамару ако се истог тренутка не померите одавде. Не могу да учим бре! И шта се ти узрујаваш због новчаника кад у њему носиш десет шашамушка?! Ко још има само десет шашамушка у новчанику?! Ја сам богатији од тебе, а живим на улици. 

Онда се окрену, зграби своје књиге и оде до суседне уличне светиљке. Госпођа и ја смо били у шоку. Али смо се брзо пребацили на неке светлије теме.

- Него... Госпођо, јесте ли за вечеру? Знам једно сјајно место у близини...
- Ију, господине, па не знам баш... А које место? Можда ће ми то помоћи да се одлучим...
- Па мој стан госпођо, хехе. 
- Јој не знам баш... Не изгледате ми као нарочит кувар...
- Не изгледате ни ви као нарочита куварица, али бисмо свакако могли да кувамо заједно... Ако ме разумете.
- Ви сте стварно простак. Можда бих могла да свратим, али само на тренутак...
- Наравно, на тренутак. Изволите, овуда.

И тако ми је госпођа украла последњих дванаест шашамушка, а ја сам схватио да би дефинитивно требало да се преселим из овог краја, јер мој новчаник чешће није код мене него што јесте. Овде лопов није занимање. Овде су сви лопови и то је нормално. Нико не каже - ја сам лекар, и лопов. Ако живиш овде, подразумева се да си лопов. То је стуб наше економије. Нико не живи од поштеног рада. То је тема многих вицева у овом крају. И тако, пошто више нисам имао свој новчаник, навукао сам црну чарапу на главу, узео неку шипку што ми је подбачала веш машину кад ради центрифугу и отишао да си нађем нови. Живот је леп.

09. јул 2015.

О мом приватном психијатру

Вече је и ја сам сам... 

И тако желим да загрлим мачку,
не неку мачку него моју мачку,
и да можемо да разговарамо. 

О свемиру. 
О књигама.
О смрти.
О сексу.
О послу.
О лепоти живљења.

Тако ми је потребан неко ко ме неће гледати као будалу или лудака.

Неко ко ће разумети.
Да дође и да ме загрли
ако је свет сјебано место за мене тог дана. 

Да могу искрено да јој одговорим
када ме пита - о чему размишљаш?
- О ванземаљцима. Да ли и они имају Бога?
Да почнемо одатле.

И да ми пружи изванредно
аргументовану расправу
о свемиру и Богу и животу
док седимо и вечерамо,
ето, тек тако...

Можда је сувише себично очекивати 
толико много од само једне особе. 

Али би било такво срање имати све то 
у више особа. 
Разочарење.

Желим да могу да разговарам
са неким ко ме разуме. 
Не са другаром.
Већ са женом.
Са женом могу да се грлим и креснем
након што поразговарамо.
Или у току разговора.

Са другаром би то било већ геј. 
Другови су за цео живот,
али постоји само један оправдан разлог
да се грлите док разговарате,
а то је онај тренутак
када седите у кафани
и ти плачеш јер те је вереница
оставила и отишла да јебе другог. 
Тада је океј да се грлиш, и то много, са другаром.
Све остало је дискутабилно.
За све остало мораш да будеш мушко и издржиш.

Желим да запалим свет
и да га претворим у једно фино и уредно место,
али ми фали мало ветра у леђа. 

Лежим и помало сам сам...
Један мој другар каже да смо сви болесни,
али нам није ништа...
И да треба да од првих сталних прихода одвојимо за психића...
Јер нисмо здрави,
ми овде,
мученици 
са раком грла
и скупим продавницама
и малим пензијама
и тонама керова луталица,
и заиста сматрамо да је све у најбољем реду...

Желим приватног, најбољег психијатра, психолога,
шта год,
кога паре не могу да купе.
Само љубав и оданост...
Можда звучи глупо,
оно, 
имам двадесет и кусур година,
а причам о љубави као да је стварна
и да постоји...

Али она стварно постоји...
И мој приватни психијатар је тамо негде...
И не брините, 
када се појави,
знаћете.

Свет ће горети,
а ја ћу бити тип који га је запалио.

06. јул 2015.

Не постоји сутра

Не мораш да стојиш ту, уђи - рекла је.
Океј, насмешим се глупо и уђем. 

Она је паметна. Има леп осмех. Уме да плива. Кажем - па, шта радиш? 

Хаха, па видиш ваљда? - смеје се она и служи неким типовима пиће.

Не знам шта да кажем. Глуп сам. Постављам глупа питања. Знам само да мумлам нешто и имам смртно озбиљан израз лица. Не умем да се насмешим и кажем нешто лепо. Знојим се, али у моју одбрану, заиста је било вруће.
Хоћеш ли ми донети кафу? - насмејем се у покушају.
Хоћу медени - чујем док одлази са широким осмехом на лицу.

Насмешим се. Успело је. Успео сам. Нисам баш толико глуп. Небо је плаво, чини ми се, из овог ћошка. И баш је сунчано. Можда ће ноћ бити баш лепа. Можда... Она и ја? Каква идеја! Само се бојим да сам сувише глуп да бих је реализовао.

Враћа се са неколико кафа. Смеши ми се док пролази поред мене. То је океј. Оставља најбоље за крај. Промене у мојој глави. Љубичаста, зелена и жута. Чоколадна крава како пасе бадеме. Она и ја како јашемо краља осова. Доручак од погинулих мрава у јаком руму. Све је савршено.

Спушта кафе све док не преостане само једна. Пригрли једног ћелавка, великог, дебелог, а он јој спусти руку на дупе. Шљапне је и каже - видимо се вечерас. Тек тако. Ту. Пред свима. Она се смеје и каже - наравно, вечерас у осам. Онда послужи кафу неком левом типу и прође поред мене. 

Смисао ми се распада пред очима. Не постоје речи којима бих могао да опишем своје стање. Изузетно опасно. Страшно разорено. Врло тешко. То су све тек делићи онога што осећам. Кажем себи - доста је, и кренем напоље. У том тренутку стиже она и доноси кафу. 

- Хеј, куда ћеш, баш сам се потрудила да ти направим лепу кафу - каже сморено. 
- Не треба, хвала. Идем, журим негде.

Кафа је била лепа, и на њој је било нацртано срце. У осам те вечери, она је пројурила тркачком стазом као ветар. Пет дана касније је освојила медаљу. А ја сам се клатио на старим чаршавима три дана док ме неко није пронашао. 

04. јул 2015.

О чмрљама

Чмрљаве девојке су чмрљаве. 
И људи су чмрљави.

И ја сам чмрљав.

Још увек нисам смислио шта то тачно значи за мене,
али то не мења чињеницу да смо чмрљави. 

Ноћас сам седео са неким новим људима.

Неки су били баш курац.
Неки су били сјајни.
Али су сви били чмрљави.

Кошуљица лик коме сам морао да кажем да не зна ништа, јер претерано воли да сере о стварима које не зна и хвата фору што и други не знају па би да испадне паметан. Није имао среће, јебига, ја сам се некако затекао ту, са познавањем баш те теме. Много мрзим те просипаче памети. Не би било никаквих проблема да просипају памет коју имају. Ал' ако кењаш о нечему а не знаш, тачније, знаш две мрвице више од ових који не знају баш ништа, то ме много нервира. Што глумиш бајо, буди нормалан. Его до неба. А човек к'о млохава ћуна. После ми је намерно просуо неки спојлер за серију,  шитстер чмрљави. Сматрам да треба да уведемо закон који би подстицао руљу да кажњава људе који воле да серу о стварима о којима не знају ништа. Типа, ако лик сере о берзи, а за берзу је чуо на вестима док је чекао да види шта је урадио Лацио, пред ликом који тргује већ неко време на берзи, треба га тући каменом у главу. И забранити му да носи карирано до краја живота. 

Онда сам срео страшно паметног типа, 'накo, чак и изгледа као они супер паметни супер чудни клинци. Има афро фриз, чупав, велики, а мршав је баш, оно, гори него ја. Седимо тако, пијемо, певамо, и у једном тренутку ми он каже - ајде на терасу, морам нешто да те питам. Изађем, контам, шта ће да ме пита лик кога први пут у животу видим, кад он каже - је л' ти живиш ту и ту отприлике? Ја му кажем да. Каже - а јеси ли са Вукајлије? Ја опет да. Почне лик да се смеје и каже - ја памтим ликове, видео сам те на слици на форуму пре пар година, а пре годину дана сам ишао код брата у твој крај и видео сам те у бусу, био си поред мене, и знао сам да си ти, и сад сам дуго размишљао да ли те питам, ако ниси, у земљу бих пропао. И тако, нађе ме лик у оволиком граду, сасвим случајно. 

Рекох му да је то био судбински сусрет и да вероватно треба неки квест да решимо заједно, типа, да зарадимо тону лове или да покоримо свет. Или тако нешто. Баш сулудо.

Јебено, човек је видео пар мојих слика пре можда четири-пет година и сећа ме се. У моју одбрану, имам баш карактеристичну њушку. Али тај тип има јебено сјајан мозак. Још је и мој Крајишник, одма се зготивили. И он је исто чмрљав, без разлике. 

И ова цура и њен човек, супер људи. Паметни. Она ме баш разуме. Типа, баш баш. Имали смо исте фазе, животно и уметнички и свакако. Некако, баш је лепо причати са неким ко има неко природно капирање тебе као личности. Не знам. Лепо је. Иако је затвореног ума, па не верује да ми је Зидање Скадра на Бојани омиљена епска песма. А он је паметан, економиста. Јако добар лик. Мислим да он је тип кога зовеш кад заглавиш у затвор или кад ти риба затрудни. Тако личи. Мислим да треба да носи кошуље и акт ташну, тако би био комплетна личност. Мало су чмрљави обоје. 

И моја другарица и њен нови брадати дечко су такође врло чмрљави. Јутрос устајем да идем кући и питам је - како ти се зове дечко, а она сва као клинка у вртићу - Маркоо. Па руке на лице. Ал' све спонтано, тек је после сконтала како личи. Умрео сам. Нек се волу деца. Иако су чмрљава. 

А ја, као најчмрљавији тип на целој блеји морам да кажем - чмрљавима је сасвим добро. Иако немају пара. Или кила. Или имају превише кила. Једна ствар је сигурна - чмрље су у успону! 
 

02. јул 2015.

О демократском робовласништву

Ходам, стојим, гледам...

Овде, данас, скоро сви су робови. Ја робујем црнкињи која и даље верује да је земља равна. Ти робујеш у Максију. Он робује у фабрици фолија. Сви. А тако су сви пуни речи против заставе конфедерације... Та застава је страшно увредљива, јер су они имали робове. Страшно. 

Искрено, желео бих да свима који мисле да је Унија представљала "добро" у том рату да пожелим много среће у животу, јер ће им требати. Толико наивне нису ни веверице. Југ је био срање, да се разумемо. Али ствари су биле представљене онаквима какве јесу. Јесте, роб си, али ако те ослободе, слободан си. Једноставно. Окрутно, али једноставно. Са Унијом је мало другачија прича. 

Унија није ушла у рат да спаси мале недужне црнце од бичева белих господара. Унија је ушла у рат да би добила јефтину радну снагу за своје фабрике. Бам, слободни сте црње, дођите да живите и радите! Подсећа ме мало на ону причу, спомињу ти у брошури "work and travel", а у ствари се возиш на ђубретарском камиону... 

И тако, рмбале црње по осамнаест сати дневно у фабрикама за динар или два, па те новчиће давали за храну и ето, док трепнеш, нема бичевања, уђеш им у главу и одједном раде више и једу мање, идеална комбинација. Шта се жалиш црњо, сам си одлучио, имао си слободу да одлучиш. Или да умреш гладан или да радиш премного, горе него кад си био на плантажи. Сложићете се да је баш фер избор. Све то је довело до капитализма, као што сам већ сто пута рекао, океј је то систем ако се контролише. Наравно, овај је измакао контроли и сада живимо индустријализам, а више нису само црни робови, већ нас има свуда, баш свуда... 

Плаћамо таксу на таксу и симболичну суму за ово, па онда додатни порез на обрачунату вредност прихода и такве небулозе се настављају у недоглед... Данас уведу један порезчић, сутра други, сви ћуте, а један по један те све више гуше и доводе до неминовности од које је све почело - радиш да би јео, тачније, да би био жив. Све остало не постоји. Постојиш ти, сиротиња и постоје прљави богаташи и постоји рад којим ствараш робу коју ћеш скупо да платиш у продавници. Твој газда има све више, а ти имаш све мање. Сјајно замишљен систем. 

Конфедерација је била говно, али Унија је још веће говно из простог разлога што су њихове праве намере одувек биле скривене... И цео свет метнуо геј заставе и спалио Конфедерацијске заставе, а нико не гледа шта владе раде народу иза леђа... Како бих желео да доживим једну праву револуцију. Да се само једном народ окрене против пребогатих империјалиста који људе третирају као потрошну робу, мале небитне црве... Како бих желео да макар једном снага руље буде искоришћена против, а не у служби империјалиста... 


И још једна ствар... Застава Конфедерације се вила у нас Срба у рату, а и сад је повремено виђам... Овде, та застава не представља робовласнички Југ. Уосталом, овде кад видиш црнца, сви га третирају као атракцију, и некако, пошто су углавном сиротиња к'о и ми, сви их готиве. Дакле, ова застава представља бунт и понос на наслеђе. Некако, да виде Амери да нисмо покорени. Влада јесте, али народ није. К'о што се и дан данас може чути у Вирџинији или Алабами - the South will rise again - тако и код нас. Људе држи нада да ћемо се једном поново дићи. Пркос. Капирам да је пркос једина ствар која може роба да одржи у животу. Док је воља непокорена, све се може. Тако су ми причали старији.

И тако. Гледајте шта вам раде, немојте бленути у оне курве на телевизору и разне легализације, што би рекли - хлеба и игара, нек се народ нечим занима... Гледајте, и кад дође време, делајте. Све остало је небитно. Дајте да се деси нешто, а не да нас варају. Типа, на полици стоје четири врсте млека, од четири произвођача. Ти мислиш да имаш сјајан избор, а у ствари не знаш да постоји само један власник и да све паре иду њему у џеп. Опуштено, монопол. За вас је млеко толико. И не постоји јефтиније на целом тржишту. Ало! Буните се. Не пљачкајте пумпе, смените владу! Јебем вас у главу.

Вече за сећање и успомене

Вечерас сам срео сјајну плавушу,
она је оличење ђавола,
види се да све те игрице зна 
и заиста сјајно кокетира...

Волео бих да одиграмо још коју игрицу,
она и ја. 
Као вечерас.

Некако,
срце ми је слабо на плаве.
Природно аријевски плаве.
Заиста бих волео да направимо хаос
она и ја.
А и сасвим сам сигуран да би могли,
без имало труда. 

Такође,
вечерас,
недостаје ми мој мачор,
да каже мрр мрр мрр
и да гази по мени
док се намешта
и да потом спавамо,
срећни,
све док он не одлучи да је гладан
у четири изјутра и ја морам да устанем
да бих га нахранио...

Желим ту плаву у мом кревету
и желим да мој мали мачор буде жив...

Желео бих да је овај свет добро и фино место,
али то нажалост није тако.

Ова плава би заиста могла бити моја,
јер је мала и моћна,
и заиста мислим да бисмо срушили свет. 
Иако је никада не бих оженио.
Иако знам да је мали олош. 

Желим да се мој малиша врати.
Да ми каже,
добра ти је ова плава чка,
и ја сам неку мачку чекирао скоро.

Али се такве ствари не дешавају,
знам...

Ја нећу бити у кревету са плавом,
а он неће бити никада више жив.

Јебем те виша сило.

01. јул 2015.

Зашто је чудно што не пљачкам пумпе

Седим, слушам Паваротија, какав је то брадоња био... Некако, ако бих бирао саундтрак за мој живот, узео бих њега, да ствари увек буду узвишене. Када ходам. Када приносим чашу устима. Чак и када седим на вц шољи. Увек. Узвишено. Предивно. Осунчано. 

С друге стране, гледам људе око себе - јеботе, који су то менталци. Ја сам мислио да сам ја луд и поприлично грешан, али испада некако, кад погледам око себе, да сам малтене светац. Онај ореол ми виси над главом. А да се разумемо, обичан сам папак, свашта сам у животу радио и свашта планирам да радим, мислим углавном само на своје дупе и често се осећам баш као грешник, онај најцрњи, јер не умем са емоцијама и тим стварима да се бавим како би требало. Али...

Кру' ти јебем, ово је хаос. Онај папак хоће да опљачка пумпу са "другарима". Она чупава главата је шизофреничар, свако вече покушава да убије мужа, овај сваку ноћ мора да се туче да би дошао до телефона и звао полицију. У болници је неће, ћерку боли уво, а мини клинац научио да брине о себи и зна већ како да изађе кроз прозор кад пригусти. Овај 'вамо се разводи јер му се жена четовала са бившим, а његова мама хоће да је убије, за праве. И он хоће, ако му не да клинца. Ја бих клинца метнуо међу вештачке родитеље, јер му биолошки нису баш погодни. Можда га воле, али нису баш погодни. С друге стране, она тамо има троје деце која доручку у један поподне, јер има двеста кила и мрзи је да им прави било шта пре подне. Деца запуштена, јадна, а она на фејсу меће статусе. Нека друга има лутке, три одрасле особе које контролише како жели, јер је увек било важно да буде "како тета каже". Уништила им животе, али нико ништа не сме да каже. Листа се отеже и отеже. Нигде краја. И сви се дрогирају. Млади се убише ексерима, спидом, бенсединима и осталим помагалима. Стари шибају ракију и остале дестилате. Они средњи шибају разне лекове, шмрље и брље свих врста. Сви у курац!

Ја само седим, зачуђеног лица које у суштини говори - шта који курац?! и покушавам да схватим када су сви ти људи успели да сјебу своје животе. Не иде ми баш, никако да докучим моменат када су ствари пошле наопако.  Ја сам успео свој живот да доведем на један фин ниво почетком ове године. И сада је кул. Само... Тек недавно сам схватио да ми је тај напредак донео више непријатеља него пријатеља. Пази, живим полу-нормално, са тенденцијом да живим нормално за неке две године, а већ ме многи људи не воле. Као, види га, сероња, зашто њему да иде, а мени не? Ја разумем такав став, али јебига, снађите се Ковиљке, снађите се. 

И тако, ја сам умро да стигнем овде негде, што је отприлике тек неки први степеник изнад земље, и тек сад капирам да више нисам најгори тип у овом крају. Нико више не прича о мени због овога или онога. Сада се само понекад злоћудно запитају откуд нам паре да мрву боље живимо него пре. И то је океј. Али је и тужно. Пред мојим очима се одвија пропадање друштва, целокупног насеља, а ја не могу ништа да учиним. Мислим, могао бих, али ме боли патка. Сви ти људи су у неком сивилу, нико више ни не покушава да исплива. Некима сам пружао руку, али су је они одбијали, више воле да се даве у сивој магли. Океј. Боли ме курац. Али да је мени неко понудио руку пре пар година, врло радо бих је прихватио. Јер као да сам ја једини који овде види сунце кроз облаке. Ако верујеш у боље сутра и радиш на томе да стигнеш до њега, вероватно ћеш и успети. Можда не из првог покушаја, али једном хоћеш. 

Јебига. Тако ми дође да побегнем у неко село и да живим један простији живот. Овде постаје све горе. Предграђа се претварају у фавеле. Раније, сећам се, нисам морао ничега да се бојим док идем из школе. А дугачак је то пут био. Сада, као човек, свако вече имам нечега да се бојим док се враћам из града. То је јако тужно. Нарочито зато што би многи пре гутали бенседине и пљачкали пумпе него да узму и направе нешто од свог живота, жртвујући се. Ценим, ионако немају шта више да изгубе. Одох да седим на тераси, теленовела ми се наставља, у пет она долази по дете и ствари, па сам метнуо мурију на брзо бирање, можда изађем у новинама као младић који је спречио крвопролиће.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren