.

Ево ме народе, још увек припит, седим и пишем. Појма немам који наслов да ставим, па ћу оставити празно. Можда је тако и прикладније. Само тачка стављена на претходну годину. Дошао сам синоћ, пио сам. Биле су ту и неке жене, и било ми је једино жао што нема неке коју не познајем, да је малтретирам. Шта је учињено-учињено, нема кајања. Млинко је легенда. Колико волим да се враћам са тим човеком у зору, или у овом случају јутро, кући. Неповезани разговори, веома налик на Владимира и Естрагона. Јао, колико мрзим те кретене. Уствари, мрзео сам их прошле године. Сад сам равнодушан. И и даље болујем од малодушности. Слушали смо неке глупе музике. Неке фине музике. Играли "Човече не љути се". Било до јаја. Неке песме су ме бациле у  размишљање. У старој години. У новој нисам хтео себи да дозволим да тим истим размишљањем покварим раније донесене одлуке. Знате оне новогодишње одлуке којих се нико не придржава? Е па ја сам донео пар још пре пар месеци. Оно као, пробни период до нове године, па после званично ступају на снагу. Него, морам да вам кажем да сада храмљем на једну ногу. Појма нисам имао да Неда има око осамдесет кила. Бокте, ала је дебела. Човек осети тек када се њена нога обруши преко моје. Тако ти је то кад се поџамбамо око кревета. И покривача. А ја пијан, она пијана. Сви малтене пијани. И спава нам се. А Млинко прича. Јеботе, тај човек има пар легендарних фора које ћу украсти. Ја углавном украдем, дорадим, и много боље продам нечије форе од самог инвентора. Тако ти је то. Иначе, ноћас сам добио две поруке. Прва је била од ћалета, који ми је фино честитао нову годину. Једна од ретких ствари које волим код њега је то поштовање традиције неке. Ми иначе славимо Српску нову, ал' пошто смо Срби није нам на одмет још које славље. И тако. А друга порука је била са непознатог броја и гласила је: 

- Srećna Nova 2011! 

То је све. И било ми некако криво, јер не знам ко је. Вероватно је неко погрешио број. Јебена криза, немају људи пара ни да ми пошаљу поруку. Некако ме туга нека уватила. Па сам врло радо ексирао чашице вињака, након изгубљене партије у оној глупој горепоменутој игри. Спавао сам, а мала Божена ме је нешто стално чачкала. Лудо дете, мајке ми! Неко ме је смарао да устанем. Кажу, 'ајмо гајби већ је осам и нешто. И устајем, кроз маглу, у купатило. Све кроз маглу. А онда напоље. Јебено бело. И клизаво. А ја певам ону Бајагину:

- Онда видим јеботе, нигде такве лепоте на целом свету од сто миљаaaa...ЛЕПААА ЈАЊА РИБАРЕВА КЋИИ...

Нисам баш знао речи, ал' ми је та песма у глави цело вече. Појма немам. Битно је да је мени било лепо. У овој години постајем рибар. Одох на Хаваје. Ако Бог да. Доста ми је ове  'ладноће. А слика ће стићи касније. Ако будем желео да је ставим. А нећу желети.

Дакле, ипак ево једне слике. Видите, слика говори више од хиљаду речи. Можда и напишем хиљаду речи о овоме. Једног дана.