Када су двоје идиоти

- Ћао.
- Ћао.
- Ш'а радиш?
- Ево, ништа, била на факсу, па сад са тобом се нашла и тако.
- То је баш лепо.
- Јесте.
- Овај, и шта кажеш, шта радиш?
- Паа... Рекла сам ти, отприлике.
- Извини брате, нешто сам ти сав погубљен, не знам ни шта да те питам ни шта да причам ни ништа.
- Ја сам баш мислила да ти знаш то.
- Да причам? Како не. Причам екстра. Знаш како знам да причам. Могу да ти испричам какву хоћеш причу.
- Хајде, испричај ми неку причу о нама.
- Па не могу.
- Што не можеш?
- Па зато што ћу ја ускоро да одем у Замбију да помажем малим црнцима да иду у школу, а ти ћеш да останеш овде и будеш највећа скотина која је ходала земљом.
- Дај не сери да ћеш да идеш.
- Хоћу.
- И што си рек'о да сам ја скотина?
- Па кад јеси. И енергетски вампир исто.
- Ма мрш кретенчино, шта ти умишљаш?
- Умишљам да ми је доста тога да ме третираш као само још једног небитног лика.
- Само умишљаш.
- Па не знам баш. Мислим да ми је стварно доста.
- Ја сам дакле скотина и енергетски вампир.
- Да.
- И ти остајеш при томе да ћеш да одеш у Тунгузију и храниш црнце?
- У Замбију, да. И не, нећу да се љубим са тобом.
- Нисам те ни питала!
- Па добро, ако ме ниси ни питала, онда ћемо да се љубимо, шта сад.
- Ма нећу да се љубим одјеби.
- Искрено, бићу далеко срећнији када не будем морао да будем у близини таквог злотвора, криминалца и идиота.
- Сјајно! Иди! Срећан пут! Ретардиран си као веверица!
- Веверице су сјајне!
- Ретардиран си као твој мачор!
- Мој мачор је сјајан!
- Али је ретардиран и ретардирани сте обојица!
- Изађи напоље.
- Нећу.
- Изађи напоље и затвори врата.
- Ово је кафић, не можеш да ме истераш.
- Океј, онда ћу ја изаћи напоље.
- И затвори врата!
- Хоћу!

- Јебени кретен.
- Јебена кретенуша.

Прочитај

Последњи преостали

Последњи човек на свету је седео у својој столици и гледао у наговештај сунца које би требало да се ускоро појави на хоризонту. Онда је неко покуцао на прозор. Сто за којим је седео последњи човек на свету није био у приземљу. Човек се уплашио, али се ипак окренуо. Тамо није било никога, само кутија таблета. Последњи човек на свету се тако жестоко дрогирао да му је на крају додељен женски надзорник за условну, па су се множили и напунили земљу... 

У ствари, он је имао жену и није уопште био последњи човек на свету, већ најобичнија кретенчина која је продала и телевизор за сопствену сахрану... И док је његова брижна женица покушавала да га оживи љубећи му балава уста, он је гледао у наговештај сунца и питао се зашто је баш он остао? Где су сви отишли? Последњи човек на свету...

У ствари, његова жена је одувек желела да буде херој, а била је хероина, и она је изазвала целу ту збрку наговоривши га да продају клинца и телевизор и да оду на неко лепше место... Њу није одмах ударило као њега, она је још увек била свесна док је он тонуо у кому... А клинац се смејао код свог новог тате...

Тачније, клинац је имао врло битну улогу у њиховим судбинама. Он се родио ван брака, и вероватно је био потомак Сатане, а имао је тако лепе плаве очи да су његови родитељи, иако су се мрзели док су били при чистој памети и здравој свести, одлучили да остану заједно. И зато су и завршили ту где јесу, јер да није било њега, одавно би се они растали...

И тако се та прича завршава. Ланац кривице може ићи до праскозорја историје, али то опет ништа не би променило. Уосталом, као да је важно... Последњи човек на свету је имао седамдесет и шест година и држао је клинца који је узроковао смак света само једним својим осмехом... И то је било то.

Прочитај

Речи, сузе и бол

Осећам тако много физичког бола... Нисам сигуран зашто. Све ме нешто подмукло боли и чини да баш тешко функционишем. 

Некако, чини ми се да је бол почео да се јавља када сам упознао ту једну девојку. Имала је око тридесет хиљада малих тетоважа на себи. Реченице и речи. Носила је црвену хаљину која је много откривала, а тетоваже су биле свуда. Пошто сам добар са бројевима, мислим да их је укупно било око тридесет хиљада, с обзиром на површину њеног тела.

Док се држим окупираним нечим, не осећам тако много бола. Зато сам и рачунао... Израчунао сам и број корака које бих морао да направим да бих стигао до Месеца, као и колико је младића имала једна моја комшиница. Међутим, све су то биле привремене мере, на свега неколико часова, а нисам имао довољно знања да истражујем, да се бавим неким радом за који би требале године и који би макар на неко време одагнао бол...

Та девојка се није представила, само је тог јутра села на клупу поред мене, док сам чекао аутобус. Погледала ме је, сажаљиво се насмешила, ја сам се исто тако насмешио њој, а онда сам ја ушао у аутобус и све је почело да ме боли. Ишао сам и код лекара, али они су рекли да не постоји ништа што указује на те болове које имам и послали ме кући са четири кутије Прозака. 

Не знам... Покушавам да се сетим речи које су биле свуда по њој... Чини ми се да су биле баш лепе. Као срећа, љубав, пријатељство, поверење... Почео сам да пијем Прозак и седим сам у соби, одсечен од бола неком умирујућом музиком... Чини ми се да је понекад видим, очи су јој потпуно црне, али никада то није јасан призор, увек само наговештај, сенка, нешто што је можда последица лекова... 

И болело је. Све више и више. Некада сам скичао у агонији, склупчан у ћошку... Коначно, након неколико пријава комшија, дошли су лекари и полицајци и одвели ме у менталну установу. Знао сам ја и где сам и зашто и нисам уопште био луд. Само је тако много болело... 

Прошло је неколико месеци, а онда је једног јутра нова сестра дошла на посао. Имала је тридесет хиљада тетоважа на телу. Ставила ме је у колица, умртвљеног од јаких лекова, и одвела у шетњу по парку. Ишла је лаганим кораком и причала ми о томе како је лепо цвеће и како је ова башта некада била омиљено место за одмор неке велике краљице чије име сам заборавио... Болови су били јачи него икад, и да нисам био умртвљен од лекова, вероватно бих се грчио и молио за милост или бих поново покушавао самоубиство... 

Када смо зашли у део баште где није било никога, зауставила је колица и чучнула испред мене. Када је почела да говори, бол је престао. Рекла је - "Могао си да будеш велики писац да ме ниси срео. Али јеси. Немаш среће. Болеће те цео живот, и то све више и више. Нећеш моћи да умреш када ти хоћеш, ма колико желео и покушавао. Постоји још људи попут тебе. И они леже у установама попут ове. Ваш бол нема сврху, немој дозволити да те убеде у супротно."

Ћутао сам и гледао у њу, а бол се вратио чим је престала да говори. 

"Збогом сад", рекла је пољубивши ме у образ, "ово је последњи пут да ме видиш." Онда ме је само напустила. Једна старија сестра ме је пронашла пред мрак и чини се да ме је грдила, али нисам је ништа чуо од болова. 

Сутрадан сам кришом бацио лекове и плакао цео дан на поду. И дан након тога. И још неколико дана такође. Потом сам устао и побегао преко ограде у парку. Болови су ме често терали да проклињем и молим некога да ме убије... Није успевало. Онда сам поново почео да пишем и речи су ми биле заиста пуне тешког бола... 

За пет година сам постао највећи... Штампан у пет стотина милиона примерака. Преведен на стотину светских језика. Мртав од болова, понекад ми је за записивање најобичније реченице требало неколико часова... А онда сам једног јутра устао, узео револвер из фиоке крај кревета и сместио себи метак у главу. Пао сам на под, a смрт ме је загрлила као некога ко је чекао предуго... И бол је нестао. 

Прочитај

О малом човеку који је желео да исправи све

Ходам низ улицу. Полако. Погнут. Са цигаретом која само што ми не испадне из уста. Питају ме да купим цвеће. Једна девојка ми пружа нешто у руку. Узимам папирић на коме пише где могу купити најбољи избељивач у граду. Видим оног досадног типа који продаје картице за помоћ угроженима. Дајем му пар новчаница и показујем да одјебе од мене. Дан је при крају. А мој бес тек се буди.

Бацам цигарету и улазим у кућу. Моји родитељи гледају телевизију. Стари су, али ипак прате дешавања. Иду на гласање. Плаћају рачуне. Ни не питају ме где сам био, јер знају да сам свуда и нигде. Писац. Новинар. Човек који ставља догађаје у речи, а речи на папир. Седим на кревету у својој соби. Тишина. Пружам се преко кревета и вадим из штека боцу пића. Ако је оставим на видном месту, старци ће је испити. Или бацити. Шта год. Потежем гутљај и укључујем радио.

На радију пуштају неку баладу. Потом дубок женски глас говори - "Вести у осам." Економија. Катастрофа у Јапану. Безначајне ствари. Хроника. "Један тинејџер је убијен док је покушавао да заштити другарицу од непознатих нападача." То је то. Већ неко време сам бесан... И мислим да је време да неко заведе ред у овом граду. Узимам качкет и навлачим јакну. Из шупе узимам лопату. Време је да се повуку неке границе.

У овом крају града само је један тип могао починити тако тежан злочин и остати непримећен. А ја сам знао где да га нађем. Стајао сам на углу и чекао. Прошло је три сата док се коначно одлучио да пође кући. Пришао сам му и развалио га лопатом по њушци. Пао је на земљу. Шутнуо сам га.

- Убио си тог клинца. Убио си га, и мислио си да нема ко да ти суди. Али ето. Ја сам ту.

Кренуо је нешто да каже, али сам га шутнуо по сред носа. Чуо сам га како пуца. Узео сам лопату да га довршим. Онда је он попут мачке извукао пиштољ и пуцао ми у колено. Пао сам. Пуцао је још неколико пута. Сваки пут је погодио. Онда ме је подигао и убацио у своја кола.

Након неког времена ме је извукао из кола, још увек сам био свестан. Узео је моју лопату и почео да копа. Када је рупа била око метар дубока, убацио ме је унутра. Тек када је земља почела да пада свуда око мене, схватио сам да ово можда и није била добра идеја. Правда. Помислио сам на правду и био сам разочаран. Нисам успео.

Онда му се придружио неко. Понео је своју лопату. Заједно су бацали земљу на моје непомично тело. У једном тренутку је придошлица застао, пљунуо и рекао:

- Жао ми је што си морао да убијеш малог.
- И мени је жао. Али нисам могао допустити да постане животиња... Ти разумеш, зар не?
- Наравно. Постоје правила.

Онда су наставили да бацају земљу све док је нису поравнали, лепо и детаљно. Потом су мало гледали у месец и кренули, ногу пред ногу, ка болници. Моји родитељи су пратили кулинарски шоу, а један мали силоватељ ми се кезио са капија пакла. Свет је био лоше место, али ту и даље није било места за смешне претпоставке и велику правду.

Прочитај

Чудовиште

Киша пада на овај прљави град. Толико мизерних људи на окупу... Журе. Они у колима се смеју злим осмесима док додају гас да би запљуснули бедне пешаке. Млади. Први пољубац се не рачуна, први секс у шестом разреду. Сви су на дрогама. Не треба ни да питаш више. Пљују по плочницима. Трудна циганка се нуди да ми га попуши. Грубим храпавим гласом кажем - не. 

Лик који касапи своју ногу за четристо динара. Еманципована курва са вештачким ноктима караконџуле са својим тридесет година старијим спонзором. Мушкарци који шетају у тангама јер је то начин да добију своја права. Жене које голим грудима траже једнака права која и нису тако једнака. Леш мачке на улици. Салама од отпадака пилета у тањиру. Дама која из џипа пружа телефон саобраћајцу. Две речи с оне стране жице и салва извињења дами. Коверта код судије. Коверта код лекара. Коверта код свештеника. Онај лик коме увек фали сто динара за карту кући. Мали циган који пита за неки динар иако му из торбице вири просечна плата касирке у супермаркету. Средњошколка која се јебе за кило наранџи и такси до куће. Мали кер кога студенти шутирају. То је наш град. Упрљан литрама крви, пишаћке и семена.  

Видео сам га. Живим ту. Међу лоповима, дилерима, преварантима... Одрастао сам у граду где ће родитељи гладовати цео месец само да би купили сину прескупе патике да би он могао да глуми неки лажни статус. Као богат је. Где је главна тема разговора међу девојчицама - која је невина, а која није. Где родитељи купују телефоне клинцима само да им они не би постављали много питања. Где можеш да убијеш ако си иоле богат. Где можеш изаћи из затвора за тридесет хиљада евра. Где доћи на позицију значи добити део колача, а не део одговорности. Где ћеш бити поштован ако си криминалац, а кажњен ако уређујеш јавне површине на своју руку.

То је овај град... Прљави град... Град некултурне багре. Град где се смеће баца у канту само у специјалним приликама. Град где се пиша свуда осим тамо где треба. Град где је највећа фора ући на утакмицу на гурку, за џабе... Град где је све скупо, а једино људи су јефтини...

И? Шта? Ништа. Киша ће престати, дилери ће поново изаћи на улице, политичари ће поново красти, богати спортисти ће поново позвати курве на дружење, клинци ће разговарати о својим силиконски издеформисаним идолима, а дан ће трајати двадесет и четири часа и земља ће се окретати око сунца. Међутим, постојаће једна мала разлика. Сада када сам ти рекао све што сам видео, биће нас двоје у борби за бољи плочник, бољу улицу, бољи парк, боље насеље, бољи град... И можда, када се све сабере и одузме, нас двоје заиста можемо то да урадимо. Корак по корак. Скроз до краја. А то је све што се рачуна.

Прочитај

Зашто се овакве ствари увек дешавају мени?

Седео сам на столици и слушао неку страшно опаку песму на радију. Испред мене су лежале стотине пословних белешки, а ја нисам био спреман да се позабавим са њима. Било је сунчано и лепо и много је светла долазило до моје собе. Иако сам био сам у соби, неко ме је куцнуо по рамену. Пре него што сам се уплашио, махинално сам се окренуо. Био је то мој мали ђаво, вероватно је дошао да ме убије. Био је опако ружан и из плавих уста су му цуриле бале у сваком тренутку.

- Шта хоћеш?!

- Дошао сам да те убијем.

- Дај брате, одјеби. 

- А не могу брате, морам да те убијем. 

- А што брате?

- Па наређења су наређења. И ти испуњаваш шта ти се тражи на послу...

- Па да, али ја сам новинар, оно као, пишем, не убијам људе. 

- Да, али ја сам мали плави ђаво, то ми је посао, шта ја ту могу, нисам ја бирао, уосталом, знаш каква је криза, мора нешто да се ради, а и шта ја једем говна овде с тобом, што те лепо не звекнем и ћао, мирна Бачка, све кул, разу...

- Ма бежи бре тамо, кога ти да убијеш?! Немаш моју сагласност и готово! 

- Шта ће ми твоја сагласност? Ахахахах, ала си пглу.

- Извини шмекеру, шта, као, неће те гристи савест ако ти не будем дао сагласност? Знамо се сто година, не једи говна. 

- Па доброоо бре, можда мало, али шта ћеш, све у рок службе. 

- Мрш, папкаре један, мислио сам да ми будеш кум! 

- Стварно? - рече плави ђаво и сузица му се заискри у оку. 

- Стварно, рекох ја. 

Недељу дана касније сам се венчавао са дебелом жутом историчарком уметности, мали плави ђаво ми је био кум и за ту прилику се постарао да изгледа пристојно, носио је одело и није балавио и наздравио је са званицама, говорећи оним његовим храпавим гласом из пакла тако лепе ствари које нам жели у будућности, разнежен до бола. Можда сам био ожењен, али сам такође и био жив, тако да су ствари функционисале поприлично добро за мене. Плус сам имао везу у паклу, што и није тако лоше за типа као што сам ја. Оно као, зар не иду сви писци у пакао? 

- Шта све човек мора да учини како би купио још који минут на овом свету, рекох замишљено и запалих цигарету. Нека страшно опака песма је ишла на радију.

Прочитај

Тако је мрачно

Напољу пада велика киша. Скоро да је мрак, иако је тек подне. На тв-у ништа паметно, само се неке голе жене смењују са типовима који имају чудне фризуре. Мој мачор спава на кревету, покрио се, хладно му је. Чини ми се да чујем кораке. Да, заиста их чујем. Одем до прозора - нема никог. Ма, учинило ми се. Седнем на фотељу и отворим неку сјајну књигу што сам читао, да се разведрим мало. Кораци. Учинило ми се да сам видео сенку како је промакла покрај другог прозора. Најежио сам се. Кораци успоравају и тачно чујем како се заустављају испред мојих врата. Звоно се огласило, дуго и гласно. Узео сам пластичну мувалицу и кренуо ка вратима. 

Срце ми је јако лупало, па сам се на тренутак борио да откључам врата. Онда се чуо клик и отворио сам их, поприлично подузет језом. Отварање тих врата је био једини паметан избор. Да их нисам отворио, умро бих од страха унутра. Испред врата је стајала мала црна девојка, са дубоким деколтеом на лепој црној дугачкој хаљини. Насмешила се. 

- Шта радиш са том мувалицом? Пада киша, сада нема тих досадних бубица. 

- Паа... - постидео сам се - ништа - рекох и бацих је негде скроз иза кауча. 

Прошло је пар тренутака у тишини. Гледала ме је неким опасним погледом. А онда је проговорила. 

- И? Хоћемо ли стајати овде на киши заувек? Нећеш ме позвати да уђем?

- Да, да... Изволи уђи. У ствари, извини, али ја те не знам. Ко си ти?

- Хахаха, какав си сладак мали дечко. Знамо се. Упознали смо се пре неколико година, сетићеш се већ. Хајде сада, скувај нам чај, морамо да разговарамо. 

- Добро, рекао сам и пустио је унутра.

Села је у фотељу, а мој мачор је нагло скочио са кауча када је она ушла у собу. Погледао је као да се знају, а онда појурио ка мени и сео ми уз ногу. 

- А какав чај пијеш? Имам много врста, има и меда...

- Није ми то уопште важно. Било какав ће бити добар. Стави мало меда, рекла је она и прекрстила ноге. 

Није могла имати више од двадесетак година. Када би је човек срео негде на улици, вероватно би се заљубио на први поглед у њу. Била је баш лепа. Скувао сам нам чај, а мој мачор није погледа скидао са ње, иако је седео поред мене, код шпорета. 

Послужио сам чај и сео прекопута ње. Мачор је пратио и сео на кауч поред мене. 

- Па... О чему си желела да разговарамо, ти непозната лепа девојко? - упитао сам.

- Морамо да разговарамо о теби. Али нећемо то учинити тек тако. Не би било фер. Хоћеш ли да играмо шах? Волела бих да играмо шах. 

- Ужасан сам у шаху. Хоћеш ли можда да играмо карте? Или ризико? У томе бих ти био раван, верујем. 

- Не, ризико ужасно дуго траје, а карте су тако досадне... Хајде да играмо шах. Дошла сам нешто важно да ти кажем. 

- Шта то? 

- Хајде прво да отпочнемо партију. 

Дохватио сам шах са полице и посложио фигуре. Инсистирала је да играм први, јер она тако воли црну боју. 

- Опасно отварање - рекла је девојка са најлепшим грудима које сам икада видео. 

- Хвала, али је то је отприлике све што знам о овој игри. 

- Онда ти се не пише добро - насмејала се. 

Насмејао сам се и ја - Такав је живот, некада добијаш, а некада губиш. 

Климнула је главом смркнуто. Након пар тренутака тишине, проговорила је. 

- Дошла сам да ти кажем да ћеш умрети данас. 

- Па, добро... Али откуд ти то знаш?

- Не могу да ти кажем, али знам.

- Јеси ли ти попут оног типа из прича који се претвара у црно чудовиште са хиљаду очију и убија људе у име Смрти?

- Нешто такво, да.

- Онда... Волео бих да ме убијеш у кревету, док се волимо. 

- Нећу те ја убити, не брини. Али можемо се волети, ако то желиш.

- Нећеш ти? Али ко ће онда? 

Није одговорила. Уместо тога, узела ме је за руку и одвела у собу. Мачор је ишао за нама, не испуштајући је из вида. Читао сам негде да мачке могу препознати чудовишта. Гурнула ме је на кревет и попела се на мене. 

- Немој се претварати у чудовиште сада, молим те - полузбуњено рекао сам ја. 

- Нећу мали, не брини - насмејала се - ово ће бити нешто за памћење. Нешто за збогом. 

Свукла је хаљину једним потезом и видео сам је целу. Док смо се волели, мачор је седео поред и с мржњом зурио у њу. Или у нас, нисам могао да провалим. Можда се наљутио што сам легао са чудовиштем од кога ме он чува. 

Када је било готово, легла је поред мене и загрлила ме. Онда сам се сетио. То је била иста девојка коју сам пре неколико година покушавао да наговорим да не скочи у смрт. Наравно, имала је другачију боју косе и говорила је другачије, али то је била она. Скочила је, ипак, упркос томе што сам је преклињао да не скаче. Годинама сам се гризао што јој нисам успео помоћи. 

Док се облачила, упитао сам је - јеси ли била чудовиште и пре скока или не?

- Хаха, сетио си се. 

Ћутала је мало. Онда је наставила док смо ишли ка вратима.

- Била сам и пре, нажалост, али нисам знала шта да радим... Тек када сам умрла, ствари су дошле на своје место. Упознала сам неке људе и...

- Јебига, знаш да ми је жао. 

- Знам, рекла је и пољубила ме за збогом. 

Затворио сам врата и сео на кауч. Мој мачор је пратио. Сео је покрај мене и рекао - мислио сам да та вештица никада неће отићи. Мислио сам да је дошла да те убије. Мислио сам да ће ми украсти посао, као прошле године. 

Онда се претворио у чудовиште са лицем најлукавијег мачора на свету. Осетио сам крв како ми удара на очи, а потом и неописиво јак бол... Киша је престала, али је и даље било страшно мрачно свуда унаоколо.

Прочитај

Писмо из гроба

Док је цветало цвеће, ти си плакала. Било је прелепо. Нисам ни слутио да ћеш се толико потрести што сам мртав. Ко ће ти сада косити травњак? Коме ће сада моћи да не даш? Ко ће те волети без да ишта очекује заузврат? Смешио сам се. Мора да ти је сада криво што ниси никад била моја. Одлагала си то, игрица је била тако сјајна, а онда сам те ја зезнуо и умро. 

Сад имам најлепше цвеће на гробу у кругу од сто километара, покојна Ружа са старог гробља ме шије јер јој неки мученик Васа сади неке зајебане егзотичне врсте већ петнаест година по гробу, иначе бих имао најлепши гроб у региону, гарант. 

Како си ти? Не плачи магарицо једна, шта има везе, креснућемо се кад умреш. Све се може кад си мртав, а и имаш времена, није као кад си жив, па све нешто мораш да обавиш и никако да се прихватиш битних ситница у животу. 

Ја сам ти добро, хране нас овде добро, иако наводно ни нема потребе, јер смо умрли. Кажу, то је само испочетка, да нам не буде чудно. А и неки су знали да умру двапут, јер су се уплашили глади, па је то онда стварало дупли посао надлежнима, и ето, сад имамо народну кухињу за новајлије. Није храна срање као у народним кухињама кад си жив, овде је баш супер. 

Шта ти радиш? Немој случајно да си се прихватила Пере сад кад ме нема, он је сав у кошуљицама, а и ти си натовила, па ти пали стандарди, а ни мене нема и јебига... С гробља право кући да идеш, јест' да се нисмо узели, или креснули или пољубили или волели, то јест, али то не значи да ти треба сад да се прихватиш Пере. Ја сам цео живот говорио - ко се зове Перо, тај је тешки папак. И олош. И папучар, ал' то заборави да сам ти рек'о, допало би ти се, па оде ти, а ја оста. 

И немој пуно да се трошиш на свеће кад долазиш, пошто већ долазиш често, јебига, ем ти је скупо, ем нам чади горе, а нема неке практичне сврхе, па слободно ти припали који цигар или што друго, има нас разних овде горе, па да макар неком буде лепо. Од свећа ретко коме буде врх, једино овим металикама што су скакали по гробљима стално, па их сећа на старе дане.

И тако срећо, припази се још коју годину, па се видимо горе. Направићемо лом, а можемо и да се узмемо, шта има везе. Не знам баш да ли можемо усвојити неко црнче овде горе и како то функционише, али добро.

Пуно поздрава ти шаље твој момак кога си зајебавала цео живот и који је зато умро.

Прочитај

Корачај, важно је

Ходали смо низ дугу улицу. Имао сам кратку косу и сломљен нос. Она је имала врећасте панталоне и скакала је по барицама. Никада је пре у свом животу нисам срео. Насмешила ми се, опет. Насмешио сам се. Иако и нисам био баш леп. Иако се распадам, физички и психички. Било је нечег тако лепог и пријатељског у њој. 

- Како се зовеш? - некако сам стегао песницу и упитао. 

- Марта. А ти? - гледала ме је дубоким очима. 

- Мартин. - нисам се звао тако, али било је неке симболике ту.

- Хаха, баш се потрефило, а? - насмешила се Марта. 

- Јесте - рекао сам ја благо. 

Ходали смо дуж булевара. Дан је био мало тмуран. Застали смо пред месаром. Марта је ушла унутра и купила нам мало саламе. Поделили смо је, била је баш добра. Ипак, био сам и даље тужан. Мој живот се осипао и срећан крај није био на видику. Мада, тих пар минута са Мартом су били баш добри. Онда је нека чупава жена истрчала из зграде поред месаре и лупила шамар Марти. Потом ју је ухватила за косу и вичући из свег гласа, почела да је вуче уз степенице. Марта је плакала. Ставио сам руке у џепове и кренуо даље. Ходао сам док ми се тело није почело трести. Био сам сигурно тридесет километара удаљен од месаре када сам се срушио. Онда сам плакао. Због Марте. Због себе. Због тога што сам био превише прождрљив и нисам дао мало саламе оном јадном керу у уличици. Због тога што сам научио, на тежи начин, да гледам своја посла. Због тога што се свет никада неће променити. Мало сам застао, ухватио удах или два између јецаја, па сам наставио. Сузе су се сливале. Овај пут само због Марте. Она је тако добра. И лепа. Јебеш све ово.

Пао је мрак у међувремену. Устао сам и потражио чесму. Напио сам се воде и кренуо назад до месаре. Заспао сам негде успут. Било ми је зима када сам се пробудио. Наставио сам да ходам. Стигао сам пред месару негде око осам ујутру. Мноштво људи је пролазило булеваром. Видео сам Марту како шири веш на тераси. Насмешила се и махнула ми. И ја сам учинио исто. Она је стрчала доле и стала испред мене. Стајали смо тако. Изгледа да је разумела да сам научио да гледам своја посла. 

Рекла је - јеси ли добро?

- Наравно да јесам - одговорио сам - јеси ли ти добро?

- Наравно да јесам, оно од јуче није било ништа.

- Глумиш жестоку девојку. Вероватно хоћеш и мотор да возиш. 

- Наравно, једног дана. Када одем одавде. 

Онда се опет појавила чупава жена и залепила шамар Марти. Марта је пала на земљу. Жена ју је шчепала за ногу и почела да је вуче по земљи ка улазу. Нешто је крцнуло у мени. Потрчао сам и ударио ту чупаву грдосију по сред носа. Узвратила је. Уследио је прави бокс меч. Она ме је ударала у браду, ухо, врат, а ја њу у слепоочницу. Замахнула је високо, сагнуо сам се. Када се исправио, сачекао ме је директ, а нос ми је пукао као лубеница. Док је она ударала сумануто и свуда, ја сам настављао по свом. Слепоочница. Опет и опет. Тетурао сам се и клатио и ударао. Нисам хтео да паднем. Ударам још једном. Она пада као свећа. Готово. Не мрда се. Можда је чак и мртва. Придигао сам Марту, била је добро. 

- Хоћеш да прошетамо? - упитао сам благо.

- Хоћу - одговорила је она исто тако.

Свет који се скупио око нас је на трен заћутао. Ми смо прошли поред свих њих. Ухватила ме је за руку. Ходали смо, негде. 

Рекао сам - знаш, ухапсиће ме ускоро. 

- Знам - рекла је тихо. 

- Али ти настави да ходаш. Немој да се враћаш. 

- Хоћу. 

- Потражићу те једног дана. Ти само ходај. Чак и када је гадно, настави да идеш право. 

Осећао сам се страшно уморно. У том тренутку су дојурила полицијска кола. Један плавац ме је ударио по ногама и ја сам пао. Марта се одмакла од мене када је видела кола како долазе. Гледала је своја посла. То је била права ствар. Док су ме убацивали у кола, учинило ми се да видим Марту како ми маше. То је био последњи пут да сам је видео.

Прочитај

О изгорелима

Седим за столом и гледам је у очи. Она ме примети, преврне очима и наспе си још једно пиће. Устанем, тетурам, не од пића, већ од глади, и запутим се за њен сто.

- Извини, имаш неки динар?

- Имам. Али ти не дам. 

- Океј. Могу ли да седнем овде са тобом?

- Не, не можеш.

Седнем. Солидна је мачка. Она има тридесет, а ја двадесет и пет. Има добре ноге, носи неку уску хаљину. Ја сам у старом поцепаном капуту. Морам да га носим и лети, јер ће ми га украсти олош. А и ноћу некад буде хладно. 

- Дај бре, купи ми нешто да једем.

- Нећу. Нисам више твоја жена Адолфе. 

- Знам да ниси Миро. Нисам ти тражио да ме јебеш, већ да ме нахраниш.

- Боже сачувај. Ниси се променио нимало. 

- Ти јеси. Пијеш као бесна и сисе почињу да ти висе. У тридесетој.

- Ма јеби се, дебилу!

Седимо и гледамо се. Прљав сам, имам ретку браду и воденаст поглед. И она има тај исти поглед. Али је лепа и чиста. Убија нешто у себи пићем. Обоје знамо шта. Одједном, шчепа ме за крагну и пољуби. Сцена изгледа ужасно, пијаница љуби скитницу. Али нама је тако лепо. Иако немам снаге, одвуче ме до тоалета и седне на мене. Мало поседимо, па се помиримо са чињеницом да нисмо више способни ни да се јебемо. Извуче ме напоље, плати рачун и пођемо у шетњу. Ја и даље једва идем црном земљом. Она шета мачкасто, у штиклама. Иако је страшно пијана. Онда угледамо човека у оделу како закључава ауто и креће ка бару. 

Она повиче - хеј, господине, извините! Човек стане. Гледа је заинтересовано. Ја се затетурам и паднем. Лежим у бари. Прилази му и каже - желите ли да проведете угодно вече са мном?

Он се насмеје, одмери је од главе до пете, и каже - не хвала. 

Она се насмеје такође и каже - у реду. Мада ја заиста не радим то. 

- Не не, верујем вам госпођице - одговара мушкарац. 

Затим она извуче мали нож и забоде га у човека у оделу. Једном, други, трећи пут. Човек пада без речи. Онда га шутне у главу. Па у стомак. Човек се више не помера. Можда је чак и мртав. Узима му новчаник и сат. Затим прилази мени, баца ми нешто пара и каже - види шта сам морала да урадим због тебе. 

- Ниси морала због мене Миро - кажем полако. 

Мало ми дрхти глас, али настављам - Ниси морала ни оног таксисту онда да убијеш. Вратио бих му паре. 

- Можда... Али шта ћу кад те волим. 

Сагне се и пољуби ме у чело. Гледа ме сетним погледом. Гледам и ја њу. Па онда крене низ улицу, мачкасто, ногу пред ногу. 

- Волим и ја тебе. Видимо се Миро! У нашем граду. На пролеће!

- Видимо се Адолфе. И Адолфе... Име ти је срање.  

Прочитај

Сасвим нормалан дан у Шишкангконгу

- Да ли познајете овог клинца?

- Не госпођо, али сам поприлично сигуран да ми је ћапио новчаник недавно. Нашао га је неки чича празног, али ми је тражио педесет шашамушка, које ја нисам имао, па сам му рекао да га задржи. Онда смо се нагодили на пет, платио сам му и све је било сјајно.

- Господине, живо ме боли пичка за све што сте ми сад рекли, али сам се правила као да слушам. Овај мали је живи светац, ено га учи под уличном светиљком, јер код куће немају струју. 

- Госпођо, и за моју учитељицу су говорили да је светица, али то не значи да није сваког викенда путовала за Рим и згутала два метра месне кобасице зарад светлије будућности.

- Ију! Како сте само прости! 

- Ију! Сад вас не боли пичка?!

У том тренутку долази мали, повуче њу за рукав, повуче мене за рукав и каже - Госпођо, господине, јебаћу вам обома мамару ако се истог тренутка не померите одавде. Не могу да учим бре! И шта се ти узрујаваш због новчаника кад у њему носиш десет шашамушка?! Ко још има само десет шашамушка у новчанику?! Ја сам богатији од тебе, а живим на улици. 

Онда се окрену, зграби своје књиге и оде до суседне уличне светиљке. Госпођа и ја смо били у шоку. Али смо се брзо пребацили на неке светлије теме.

- Него... Госпођо, јесте ли за вечеру? Знам једно сјајно место у близини...

- Ију, господине, па не знам баш... А које место? Можда ће ми то помоћи да се одлучим...

- Па мој стан госпођо, хехе. 

- Јој не знам баш... Не изгледате ми као нарочит кувар...

- Не изгледате ни ви као нарочита куварица, али бисмо свакако могли да кувамо заједно... Ако ме разумете.

- Ви сте стварно простак. Можда бих могла да свратим, али само на тренутак...

- Наравно, на тренутак. Изволите, овуда.

И тако ми је госпођа украла последњих дванаест шашамушка, а ја сам схватио да би дефинитивно требало да се преселим из овог краја, јер мој новчаник чешће није код мене него што јесте. Овде лопов није занимање. Овде су сви лопови и то је нормално. Нико не каже - ја сам лекар, и лопов. Ако живиш овде, подразумева се да си лопов. То је стуб наше економије. Нико не живи од поштеног рада. То је тема многих вицева у овом крају. И тако, пошто више нисам имао свој новчаник, навукао сам црну чарапу на главу, узео неку шипку што ми је подбачала веш машину кад ради центрифугу и отишао да си нађем нови. Живот је леп.

Прочитај

Не постоји сутра

Не мораш да стојиш ту, уђи - рекла је.

Океј, насмешим се глупо и уђем. 

Она је паметна. Има леп осмех. Уме да плива. Кажем - па, шта радиш? 

Хаха, па видиш ваљда? - смеје се она и служи неким типовима пиће.

Не знам шта да кажем. Глуп сам. Постављам глупа питања. Знам само да мумлам нешто и имам смртно озбиљан израз лица. Не умем да се насмешим и кажем нешто лепо. Знојим се, али у моју одбрану, заиста је било вруће.

Хоћеш ли ми донети кафу? - насмејем се у покушају.

Хоћу медени - чујем док одлази са широким осмехом на лицу.

Насмешим се. Успело је. Успео сам. Нисам баш толико глуп. Небо је плаво, чини ми се, из овог ћошка. И баш је сунчано. Можда ће ноћ бити баш лепа. Можда... Она и ја? Каква идеја! Само се бојим да сам сувише глуп да бих је реализовао.

Враћа се са неколико кафа. Смеши ми се док пролази поред мене. То је океј. Оставља најбоље за крај. Промене у мојој глави. Љубичаста, зелена и жута. Чоколадна крава како пасе бадеме. Она и ја како јашемо краља осова. Доручак од погинулих мрава у јаком руму. Све је савршено.

Спушта кафе све док не преостане само једна. Пригрли једног ћелавка, великог, дебелог, а он јој спусти руку на дупе. Шљапне је и каже - видимо се вечерас. Тек тако. Ту. Пред свима. Она се смеје и каже - наравно, вечерас у осам. Онда послужи кафу неком левом типу и прође поред мене. 

Смисао ми се распада пред очима. Не постоје речи којима бих могао да опишем своје стање. Изузетно опасно. Страшно разорено. Врло тешко. То су све тек делићи онога што осећам. Кажем себи - доста је, и кренем напоље. У том тренутку стиже она и доноси кафу. 

- Хеј, куда ћеш, баш сам се потрудила да ти направим лепу кафу - каже сморено. 

- Не треба, хвала. Идем, журим негде.

Кафа је била лепа, и на њој је било нацртано срце. У осам те вечери, она је пројурила тркачком стазом као ветар. Пет дана касније је освојила медаљу. А ја сам се клатио на старим чаршавима три дана док ме неко није пронашао. 

Прочитај

Бизнис план

- Поздрав, драги мудри човече.
- Двадесет динара папак.

Вадим новчаник, бројим, сабирам се и на крају кажем - имам ил' десет ил' педесет.

- Дај педесет.

Дам. Он ћути и пружа ми вц папир.

- Е, а 'де је кусур?
- Какав кусур?
- Па тражио си двадесет, дао сам ти педесет динара. Мокрањац. Мо-кра-њац!
- Ма напасете ми се јаја и ти и Мо-кра-њац! 'Оћеш сад да те ставим на бан листу, па да никад више овде не можеш да дођеш?
- У јеботе. Имате и то?
- Јашта, дакако, наравно! Насмеши се сад.

Услика ме неким прастарим апаратом.

- Ето видиш, сад имам слику па ако будеш папак, да те банујем доживотно из ове институције.
- Немој чика серо свега ти, најближи јавни вц је двесто километара далеко, скроз преко моста.
- Дај још педесетку и дам ти фотку.
- Ево стотка јер си таква људина. Одох сад, пио сам неке кафе, душа ће ми истрчати на задња врата.
- Фала лепо.

Седим, размишљам, (нема се шта за читати, јел'те) да л' да га шутнем међу ноге кад пођем, па ко га јебе, ићи ћу у град само кад је друга смена ту, она брката баба што тражи да платиш пенале ако останеш преко десет минута унутра. Каже, кад имаш за дрогу, имаш и да платиш пенале. Погледам фотку, јест љепа испала, ево не знам, пресладак сам, по први пут у животу. Сконтам да ту неке ствари нису јасне. Навучем панталоне, замандалим и право код њега.

- Чика серо, да ја тебе питам нешто.
- Питај око моје.
- Шта ти имаш од школе?
- Па ја сам ти инжењер електротехнике, али сам на време схватио где паре леже, па сам постао предузетник. Имам и радницу, она Стана, јест да има мало бркове, али поштено ради, а и сениори воле кад има нека женска, па свраћају још чешће него иначе. Неки ни не иду кући, крену на пијацу па цео дан код Стане проведу.
- Аха, супер. А реци ти мени како ти је фотка 'вако добра, ко за Инстаграм да си ме слика'?
- Ехехе, јеба' га ти, па завршио сам ја и курс фотографије, па се мало шпрдам на послу. Може ми се, Газда!
- И то што кажеш.
- Чим завршиш факс јави се да ти нађем пос'о. Могу ти касније и помоћи да отвориш нешто своје, да будеш газда к'о и ја. Је л' де да би волео?
- Ух, како не бих, сан...
- Ето видиш. Ајд, видимо се мали!
- Адио газда!

Светла будућност,
Џо Боговски

Прочитај

Мале победе

Приђем, кажем - хоћеш да се волимо? 

Она ме гледа, намргоди се и каже - нећу. 

- А што нећеш? - насмешим се. 

- Нећу зато што си кретен и зато што ништа не знаш. 

- Све је то истина, али ти си супер, па мислим да треба да се волимо. 

- Глуп си и смрдиш!

- То нису новости, а и волела си ме раније таквог!

- Па шта?!

- Па хајде сад да се волимо. 

- Па нећу. 

И мени ту падне клапна, шчепам је, она се оптима, све личи да ће да се заврши сценом врућег сеска, међутим, наби се главом на руку ми и изби зуб, предњи, тачније, најпредњији, један од она два зечија. И ништа, јебига, сад се дефинитивно волимо, а она не прави више те керефеке, јер ко зна шта би се могло десити следећи пут у нашем налету страсти. Све је дивно, ал' за сваки случај је увек пуштам да оде на спавање прва, бојим се депилације из заседе. Сувише је добро примила чињеницу да сад изгледа као циганка.

Мудро,

Џо Боговски 

Прочитај

Ха, романтика

Она је стајала покрај великог бетонског стуба, а ја сам подигао своје шаке и погледао их. Онда сам их положио на њу и уз осмех, пољубио је. Ето, није тако тешко. По први пут у животу. Фак. Да ли ћу се цео живот осећати као ми је први пут? Замисли сес. Ако са њом буде као први пут, биће баш незгодно. Рећи ће - лагао си ме, ти никада ниси ни пипнуо девојку. Онда ћу ја морати да кажем - па да, никада нисам пипнуо овако добру мачку. И мораћу да јој кажем да ми се опасно свиђа. Баш опасно. Оно као, био-хазард опасно. 

Онда ће се она смејати. Одвешћу је у моју сјајну собу и она ће се одушевити. Опрости ће ми што ми је први пут. Направићемо био-хазард. Нико неће смети ући у собу у наредних двадесет година. Кад боље размислим, можда би требало да одемо у неки хотел. И да збришемо пре него што провере каква је соба. 

Каква дама. Шапутаће ми неке статистичке податке док се будемо љуљали у опасном ритму, а АЦ/ДЦ ће ићи у позадини, биће поприлично опуштено и природно, ништа разговор и тако те зајебанције, само ми, хаварија и ми. 

Онда ћемо ствари привести крају, лежаћемо ту и нећемо говорити, биће поприлично добро гледати у плафон и одморити мозак од света. Каква вожња. Сјајна девојка. Стајаћемо, поприлично голи, на сред собе, а ја ћу подићи своје шаке и погледати их. Онда ћу их положити на њу и уз осмех, пољубити је. 

Прочитај

Емпиријски доказ

- Не знам шта да радим, рекла је, уколико не изгубим невиност кроз два дана, никада нећу моћи постати свештеница старе Емпирије. 

- Па зашто не пођеш са мном? Све се може уредити, рекао сам.

- Али... Занемари ме, пијана сам. 

- Да, пијана си. И вероватно желиш неког сјајног. Ја то могу обавити. 

- Па, не знам... Осећам се као да ће срце да ми експлодира.

- Не брини, то је све нормално. Осим тога, запитај се колико јако желиш да постанеш свештеница Емпирије?

- Желим... Више од свега. Добро, хајдемо. 

- Супер. Ходи на ову ливаду. 

Након што смо обоје доживели неке узвишене моменте телесних задовољстава, замолила ме је да објавим боговима да више није девица. Нисам знао како бих то учинио, па сам уперио киту ка небу и потом пола сата викао разна објашњења зашто би она требало да постане свештеница Емпирије. Богови су се смејали, осећао сам то. Али мој посао је био обављен. Легао сам поред ње и заспали смо. 

Када се пробудила, прва ствар коју је приметила јесте да смо голи. Обукла је своју хаљину у журби, па се још увек све видело, а она као да се и није пуно трудила да то сакрије. 

- Ми смо, дакле...?

- Јесмо, дакле. Ниси више девица. Богови су срећни.

- Ма који бре богови, јеси ли ти нормалан? Имам испит из старе Грчке, касним, а и где смо сад?

- Па на двеста метара од факултета, видећеш већ кад кренеш. И повуци ту хаљину, види ти се жбун. Жбуњена си. 

- Кретену.

Отрчала је ка факултету. Лепа мачка. Штета што није веровала у Емпирију. Емпирија је најлепша земља на овом свету, макар је била задњи пут када сам је посетио.

Прочитај

О малим борцима

Када сам напунио четири године, мајка ми је рекла да идемо да изаберем мачку. Волео сам мачке много, увек су чиниле да се осећам добро. Када сам угледао шест слепих мачића, насмејао сам се, онако како само болешљиви клинац од четири године може. Сви су изгледали некако исто, а одабир мачета је била највећа одговорност коју сам икада имао, па сам се мало уплашио. Шта ако изаберем погрешно? Онда сам угледао једно сиво маче, подаље од осталих. Када сам кренуо да га помазим, он је поносно фркнуо на мене, иако је био скроз мали и слеп. Схватао сам да смо некако повезани, али нисам знао како. Рекао сам мами - узећемо овога.

Мој мачор Радашин је много порастао од тад. Напунио је шест година пре неки дан. Мама ми је рекла да смо се договорили да му рођендан буде првог јула, јер се лако памти, а и отприлике се тад родио. Цео живот је био незгодног карактера и увек се тукао. Није имао два зуба, један му је био окрњен, реп му је био крив, јер га је сломио негде, а и једно уво му је било оборено, јер је толико пута било поцепано да није могло више усправно да стоји. Стално су му ишле сузе на лево око, јер је оштетио негде сузни канал. Упркос свему, био је сјајан мачор. Баш ме је волео. Волео сам и ја њега. 

Држао сам га у рукама када су њихови војници ушли у село. Видео сам мајку како покушава да ме дохвати. Неки човек је шчепао за косу и одвукао ка кући. Жене су вриштале свуда, а старци су или ћутали или молили за милост. Деца су бежала. Ја сам само стајао тамо и гледао шта се дешава. Ништа нисам разумео и нисам осећао страх. Не знам зашто. Неки човек са великом брадом и косом ме је ухватио и однео мене и Радашина у неку оставу испод степеништа. 

Унутра је било мрачно и ниско, нисам могао да се усправим. Радашин ме је чувао и није престајао да преде. Били смо заједно у овоме. То је чинило да се осећам добро. 

Спавали смо и будили се на истом буђавом месту. Ваздух је био загушљив, скоро ништа нисам могао да видим, а пошто смо и мачор и ја какили у једном углу, било је још мање места за седење. Сваког јутра сам добијао тањир куване траве коју сам јео, иако није било неког смисла у томе. Радашин није добијао ништа. Гледао сам га како полако умире од глади. 

Понекад је долазио човек са великом брадом и косом и извлачио ме из затвора. Тукао ме је и псовао. Онда би дошао неки ћелави човек и рекао му да ме остави на миру, па би ме он бацио назад у мрак. Тако је било скоро сваки дан. Знао сам да морам нешто учинити. Једном, док ме је тукао, сам успео да ухватим виљушку са стола. Мој мачор је скапавао од глади. Када ме је бацио под степениште, био сам спреман. Изуо сам папучу и загризао је. Онда сам виљушком одвалио средњи прст леве руке. Потом сам замотао рану и прст бацио мачору. Мало је живнуо и почео да једе. 

Сутрадан ме је ћелави човек извео напоље и рекао да ћу ја, као син непријатељског генерала, бити одведен на размену тог поподнева. Нико ме није питао шта ми је са руком. Али ме је чупави брадати човек погледао и насмешио се. Схватио сам да ће бити размене, али да ја вероватно нећу бити тамо. Када су дошли по мене, мачора сам сакрио под мајицу и потрчао. Потрчали су за мном. Наравно, није им било потребно пуно да стигну слабашног дечака. Али ипак сам успео да стигнем до врата. Спустио сам Радашина и он је отрчао. Викнуо сам - немој више да се тучеш! Живи дуго! Онда сам га изгубио из вида. Он је борац. Ја нисам. Слаби клинци не постају хероји баш често. Насмешио сам се задовољно и пошао на размену.

Прочитај

Преживи сада, умри касније

Моји дани су били готови. Печени. Нисам имао ништа што би ме извукло. Будућност ми није била светла и ја сам то знао. Свакога дана сам имао два важна циља. Први је био да тог дана, само тог дана, успем да се сачувам од тоталног лудила, а други је био да се свим силама опирем поривима да се бацим под воз, прережем си гркљан ножем за хлеб или једноставно скочим са неке повисоке зграде. Радио сам на градилишту и сваки дан је био тежак. Не мислим на обичан рад, увек сам знао како да професионално забушавам, већ на моје отежало стање. 

Седео бих на скели, негде око трећег спрата, и гледао доле. Девојке. Неке од тих девојака сам познавао. Већина их је окретала главу правећи се да ме не познају. То је било тужно. Али једна ствар о којој сам константно размишљао су била њихова тела. Гледаш, и прво иду глежњеви, лепи листови, океј колена, па сјајне бутине и још боље парче гузице... Узак струк, лепа леђа и, понекад, чупава коса од које су ми сузе знале кренути. "Тако је лепо," рекао бих,  и наставио да плачем, можда, ето, зашто што такве девојке нису биле за мене. Та тела су била предивна. То ме је одржавало у животу. Свакога дана се нисам бацао под воз на путу до градилишта и нисам се у паузи секао ножем умрљаним паштетом и нисам се бацао са зграде на којој смо радили. То је био успех. Оно што је било још теже од опирања тим жељама био је задатак да се сачувам од лудила, и мислим да сам ту битку почео да губим. Прво сам почео страшно много да разговарам са собом. Сви су говорили да је то знак здравог разума, али ја сам већ тада почео да губим додир са реалношћу. Често нисам знао где сам ни шта радим када бих се освестио из транса.

Једном је пролазила прелепа девојка поред, малена, али заиста компактно лепа. Насмешила ми се. Накезио сам се и викнуо - хеј, девојко, чекај ме ту! Када сам сишао са скеле, стварно је била ту. Позвао сам је на кафу. Пристала је. Сјајно. Пар дана касније сам дао отказ на градилишту и нисам више размишљао, није ме било брига да ли сам полудео, било је тако сјајно... Желео сам да живим, и могао сам да стојим на станици и гледам у воз како долази, без страха да ћу се бацити истог трена под њега. Секс је био сјајан. Дане смо проводили у мом стану, било је баш добро. Мислим, баш добро. Умро бих за њу.

Пар дана касније су нам у стан упала два маскирана типа. Један ме је ударио пиштољем. Када сам се освестио, био сам везан, са двоцевком у устима. Мањи, мршав тип са маском крокодила ми се обратио - "Не померај се. Уколико се помериш, мозак ће ти се пресликати на овај зид иза... Слушај. Знамо да си богат. И ми само хоћемо те паре. Имамо твоју девојку. Уколико треба, раскомадаћемо је. Али даћеш нам те паре."

Успаничио сам се мало. Али нисам смео да се померим. Полагано сам климнуо главом. Други, такође мали и мршав тип ми је принео папир и оловку. Записао сам им где је. Брзо су га пронашли. Тако је то када не чуваш паре у банци. 

"Да га оставимо овако?", питао је мали мршави пацов са маском анђела.

"Наравно, што да не", одговорио је крокодил. 

"Хеј, слушај! Узећемо и девојку, за сваки случај", добацио ми је крокодил. 

Онда сам је видео. Била је крвава по лицу, ништа много, али... Била је крвава. Моја девојка. Мрзео сам их. Мрзео сам их до краја света и назад због тога што су повредили њу... И желео сам их мртве. Више од свега икада. 

 

Она ме је само погледала, помало хладно, чинило се као да каже - готово је са нама, јебига, сјебали су нас. Онда су отишли, вукући је за косу. 

Одмах сам почео да се рвем са механизмом за опаљивање. Можда нисам могао да се баш ослободим, али сам могао да преживим. Тако сам размишљао. Ионако бих могао умрети од жеђи овде, нико ме никада није посећивао. Цимао сам - напред, назад, напред, назад. У страну. Одједном, двоцевка је опалила. Бол је био ужасан. Желео сам да вриштим, али цео десни образ ми је био откинут. Зуби су углавном остали на својим местима.  Почео сам да врдам зглобовима и након много крви, успео сам да извучем једну руку. Ослободио сам се. Осећао сам се као херој. Спасићу је. Закрпиће ме. Волећемо се до краја живота и бићемо срећни. 

Узео сам двоцевку и истрчао из собе. У кухињи су седели они, који су наводно отишли, и она, са њима, смејући се некој глупој шали у тренутку када сам ушао. 

- Хеј, овај те је провалио - рекао је крокодил. 

- Ћути будало, одговорила је она. 

- Зашто нисте отишли? - упитао сам мирно држећи пушку уперену у њих.

- Па, искрено, чекали смо да се убијеш. 

Повукао сам обарач. Ништа се није десило. Анђео је пришао и разнео ми мозак. Тако то бива када ти живот није Холивудски филм. 

Прочитај

Нека живе страсти

Јозеф и Кала су седели на лежаљци и гледали у тмурно небо. Није било ништа што су могли учинити по том питању, па су пошли у кућу. Јозеф је увек био уредан, савршено обријан, а Кала је била девојка која је волела да се ваља гола по песку. Он је био стар, имао је сигурно око шездесет година, а она је имала двадесет и једну. 

Калини родитељи су изузетно богати. Њен отац се школовао са Јозефом. Он је потом основао своју банку, а Јозеф је радио као благајник у једном предузећу. Јозеф је страсно волео да се коцка, тако да никада није успео да се обогати. Али је ипак живео сасвим пристојно. И више од тога. Када је Кала пошла на школовање у престоницу, родитељи су јој све средили. И стан код једне угледне старије госпође, и приватне часове француског, а нашли су јој чак и једног младића, Стенсона, који би био идеална прилика за њу. 

Калу ништа од тога није занимало. Испод маске послушне мале богаташице, крила се пркосна и дивља девојка, склона уживању у месу као и у опијатима. Волела је слободу. Испочетка јој није требало много. Искрадала се ноћу и давала се свом својом душом пороцима, а госпођа код које је становала није ништа слутила. Временом су се ствари промениле. Кала је тражила да јој пошаљу новац за нову торбицу, шешир, бицикл, али када би јој родитељи дошли у посету, увек је лагала како су се ствари негде затуриле или их је "баш јуче позајмила пријатељици". Опијати су јој начели душу и постала је неопрезна. Долазила је рано ујутру кући, и није пазила да не пробуди своју станодавку. Након што су њени родитељи дознали шта ради, решили су да јој укину финансијску подршку и да је тако приморају да се врати кући. 

Уместо тога, она је срела Јозефа у једној кући опијума, где се коцкао са неколико кинеза, села му у крило и рекла - извини, не носим гаћице. Била је то љубав на први поглед. 

Она је била гадно зависна о опијуму и сексу. Он је био одмерени коцкар. Умео је да свира трубу. Понекад би јој свирао док је пушила опијум. Било је баш лепо. Купили су кућу на брду, и поставили лежаљку између два дрвета. Сваке вечери је Јозеф одлазио у илегални казино, након што би добро секснуо Калино мало нежно дупенце. Остајао је тамо целе ноћи, а она би, након што би јој свест добила прихватљив облик, сређивала њихову лепу кућу и чекала га да се врати. Понекад би и она отишла негде, по неко ново парче меса. Све је то било нормално. Разумели су једно друго. Обоје су имали страсти и знали су шта то значи. Нису желели сузбијати своју природу...

Јозеф и Кала су ушли у кућу и играли карте. Неку смешну игру, магараца. Она се смејала очима пуним живота, а његово скидање кравате је говорило - Кала, волим те Кала. Живели су своје животе онако како су желели и није било ничег погрешног у томе. Јозеф и Кала, двојац који је успео.

Прочитај

Гледај

Господин Миргега је био власник ланца пекара. И много је волео своју жену Маргиту. Али је такође волео да буде трећи човек. Дозволите да објасним. Обожавао је да гледа своју лепу грациозну жену како заводи мушкарце, љуби их, мази их, па чак и јебе. Маргита је била дама, поприлично ватрена и врло лепа, иако је имала преко четрдесет година. Њој није тешко падало да с времена на време испуни мужу понеку жељицу. Понекад би јој се чак и страшно допало. Када би то чуо, господин Миргега би заплакао од среће и, помало само, од љубоморе. Били су поприлично чудан пар. 

Једно јутро, док су шетали кроз велики и дивно зелен парк, Маргита је нагло повукла свог мужа у страну, тако да их је заклонио огромни храст. 

- Марги, шта се дешава? 

- Ма... ништа. Мој бивши дечко храни голубове, тамо, на клупи. Па ми је некако глупо да ме види сада, након двадесет година...

- Твој бивши дечко?

- Па да. Нисам знала да се вратио у град. Нисам знала ни да је још увек жив, с обзиром на његов стил живота.

- А какав је његов стил живота?

- Па превише се сагорева, драги. Слично као и ти.

- Ох..Ох! Марги... Марги... Да ли би... - очи су му играле, а осмех подрхтавао.

- Не знам баш... - глумила је неодлучност Маргита.

- Марги... Молим те! Заведи га... Нека те гледа као балави пас. Молим те љубави!

Следеће што је просечни посетилац великог зеленог парка могао видети јесте господин Миргега како вири иза дрвета, док се Маргита љубазно и претерано присно поздравља са њеним бившим дечком. Све је било некако чудно. Он је изгледао запањено. Потом врло срећно. У једном тренутку се учинио помало љутим, али то је била вероватно ситна варка у оку господина Миргеге.

Маргита је завела свог бившег дечка након двадесет година. По цео дан је била насмејана. Смејала се чак и свом мужу, који је повремено био страшно љубоморан што његова жена игра сексуалне игрице са бившим дечком. Причала би му детаље, а он би је затворених очију слушао. Често су се она и бивши дечко јебали у природи великог зеленог парка, да би их господин Миргега могао посматрати. Трио није могао бити срећнији, чинило се. Све док се једног дана Маргита није вратила из уобичајеног вечерњег изласка са својим бившим садашњим дечком. 

Господин Миргега је био поражен. Тражио је свуда, данима. На крају је пронашао у једном малом селу покрај града. Сачекао је да господин Шевастије (бивши садашњи дечко његове жене) оде на посао, а онда се појавио на вратима и успут препао Маргиту. 

- Марги... Зашто си отишла Марги... - режао је.

- Отишла сам зато што сам хтела - није марила Маргита.

- Врати се Марги... Убићу га. Убићу те. 

Одједном, Маргита је доживела дежа ви. Све је она ово прошла, ову сцену са претњама смрћу и сузе које су уследиле после, са човеком који је волео да гледа... Човеком који је једног дана послао да заведе младог пекара, а она се није вратила. Напротив, удала се за тог пекара. И тада је знала да господин Миргега неће учинити ништа страшно и лоше, јер она је већ све ово видела, пре много година. 

- Нећеш ништа такво учинити. Средићеш се, попићемо чај, а онда ћеш отићи кући. Понекад ћу те звати да гледаш. Је л' то у реду?

- У реду је - рекао је полако господин Миргега. 

А онда је ставио пиштољ у уста и повукао окидач. Изгледа да су се неке ствари промениле. Изгледа да господин Миргега није више желео да гледа.

Прочитај