Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

28. фебруар 2015.

Време је да ствари полуде

Какво време да будеш жив! Све је ту, на тацни, доступно... Уколико желим, могу постати првокласни терориста за само три месеца. Могу постати солидан хакер за шест месеци. Могу постати чак и просветљен кроз годину дана. Данас можеш било шта да научиш, треба само да питаш, да тражиш... И јебено ми је криво што уопште себи дозвољавам да неке дане протраћим зевајући у празно, када бих могао да их искористим за стицање неких нових вештина. Учиш цео живот и опет не знаш довољно... 

Јебено, замисли колико би било до јаја бити попут једног од оних ликова из филмова, што зна да уради нешто са жваком и канапом, па само намигне и каже - покупио сам пар трикова успут. Желим да покупим много трикова успут. Да будем човек који уме. Можда нисам човек који је нешто физички спретан, али морам знати како се ствари раде. Важно је. Морам знати све од како спремити прасе за печеницу па до пресретања вајрлес сигнала. Затребаће ми те ствари једном у животу. А оног тренутка када се то деси, хоћу да будем тип који је покупио пар трикова успут. 

Онда ми не би био проблем да одем у Нигерију, Еритреју или било где другде. Снашао бих се. Нервира ме и то што многи мисле да не умем да се снађем у животу. Родитељи и сви остали. Ало, тебра, ако не гулим кромпир као професионалац, то не значи да га нећу огулити уопште. Нећу трошим време на такве вештине, јер их свако већ има, разлика је у пар минута рада тамо-вамо, то је све. Треба знати форице, трикове. Неке ствари које немам већ програмиране. Тако ја то видим. 

Што се тиче пара, рекао сам данас родитељима да не планирам да радим. Икад. Шокирани су. Верују да сам полудео. Можда и јесам. Али, пази ово - моја струка је океј плаћена (телекомуникације). То је факат број један (уколико си на одговарајућем месту, тачније, ниси теренац). Факат број два каже да је врло тешко доћи на позицију. Факат број три указује на то да мораш бити теренац једно пар година па да напредујеш на место за које си се школовао. Зрачење којем бих био изложен током тог времена би ме сјебало начисто. Био сам на пракси, сваки дан ме болела глава. Дакле, да бих постигао нешто у струци, треба да рмбам. Да дам себе, као и за све остало у животу. Нећу.

'Оћу бре да јурим и развијам свој таленат. Оно као, јесте да тренутно пишем рецепте за шејкове, али пишем. Јеботе, пишем јебачки добре рецепте за шејкове. Исто је и са политичким вестима из Нигерије и књигама о фитнесу... Трудим се да пишем јебачки добро. Развијам тај језик, учим њихове фразе, купим фазоне, већ сад се осећам врло комфорно док радим...  Јесте, не обрћем неки огроман кеш, још увек. Бољи него у магацину. А тек сам три месеца ту. Али ствари ће ићи напред. Ићи ће ако дам целог себе. А контам да је увек боље да дам целог себе за нешто што волим, него за нешто где бих можда, једног дана, могао имати пара. 

Не знам куда ће ме живот одвести, тако да не бринем претерано за пензију од седам хиљада (те неке 2060. кад еуро (фигуративни) буде хиљаду динара). Ако је уопште и дочекам. Али 'оћу брате да напишем књигу. Да је издам. Да се нешто деси. Да ме позову на гостовање у Нигерију. Да седим у папучама, међу двеста црнаца, и читам неки пасус где спомињем црње. А они се сви смеју оним белим осмесима. Можда је глупо, али било би баш до јаја. Тада бих био краљ света. 

И не знам, можда то и није тако недостижно као што се чини. Шта, немам жену, немам децу, ништа ме не веже, морам сад да пробам. Да појурим све своје идеје, или макар оне које се чине као баш баш добре. Ова година ће бити хаос. Осећам то. И једва чекам да ствари полуде. А полудеће, ценим, за једно двадесет дана, када дипломирам. 

Биће онда - Јеби се државо! Јебеш образовање кад ти овде углавном ни за шта не служи. Али искрено, било је тако до јаја бити студент. Цео живот бих се кајао да сам пошао неким другим путем. Морам да се отворим сад, да водим секретара смера и асистента са којима сам прешао пут од мржње до љубави у неку тешку кафану. Да се запијемо, јебига, па да их посликам пијане и спамујем им мејл док су на послу сутрадан. Ха. То вам је за оно кад сте ме ухватили како мењам вежбанке, па ми забранили полагање на шест месеци. Да не спомињем да је цела сала хтела да ме туче тад. Ха. Јесте јебено добро било студирати. Мало студираш, мало зујиш по дому, мало пијеш кафе заваљен на мермер испред школе... И тако, сваки дан, са сто-двеста кинти у џепу, по цео дан, без бриге на свету. Боље чак и од онога кад си клинац, јер сад ипак знаш шта се дешава. Караш. Напијеш се. Спаваш где стигнеш. Осећаш се моћно. 

Прошле године сам имао унутрашњу револуцију. Променио сам се. Ове године ће бити претварање снова у јаву. А идуће... Па, ваљало би да то буде финансијска револуција. А ако и не буде, снаћи ћу се. Наћи ћу жену онда. Ш'а да се ради. Кез. Крај.

25. фебруар 2015.

Идеална љубавна прича

Њене сузе су падале право на конобара који је гледао клип на јутјубу и повремено лизнуо сузу која му се сливала низ лице. Био је као неко сузолижуће чудовиште, и није га било брига што то нису његове сузе за лизање. Ја сам само стајао ту, апсолутно равнодушан, и чекао да пођемо. 

- Ти... ти озбиљно не желиш да се више виђамо? - рекла је кроз јецаје.
- Не знам баш... Мислим, не. Јебига. 
- Али... Бу ху... Бу ху хуу - убијала се од плача. 

Конобар је и даље гледао у компјутер и сасвим уобичајено лизао сузе које су падале на његово лице. Локал је био изненађујуће празан за суботу вече. Све је било тихо. Две лезбејке на кожним фотељама мало подаље од конобара. Један тип код врата, сам, гледа у зид. Неко двоје се баш сочно поватавају на спрату, тик до нас. А само се моја Лана чула како грца у сузама.

- Лана?
- Да?
- Иди бре у пичку материну, стварно не знам одакле ти толике сузе.
- Ти си једно ђубре Мишоморе, да знаш!
- Знам, зато су ме родитељи и назвали Мишомор.
- Е па, шмрц, кад знаш, шмрц, онда, шмрц...
- Конобар! 

Незаинтересовано је померио главу ка горе са погледом који је питао - шта хоћеш, брате, да учиним, за тебе? Онда је лизнуо сузу са образа.

- Баци ми један тај убрус, живота ти.

Полако је устао, узео огромну ролну убруса  и зафрљачио је ка мени. Видело се да је много ствари бацао у животу, јер је убрус летео лепо и полако, право у моје руке. Нисам морао чак ни преко оградице да се нагињем. Онда сам се опет сетио ње. Накупио сам пуну шаку убруса и кренуо да је тапкам по лицу.

- Ево, да те обришемо мало. Хајде да издуваш нос, па да се разилазимо, јеботе, почеће ми уметничко клизање, а знаш како сам загрејан за спорт и то...

Уколико сам мислио да је до сад плакала, погрешио сам. Бризнула је у такав плач да сам истог тренутка пожелео да никад нисам затражио тај убрус, те да је наставила да јеца умереним интензитетом на који су ионако већ сви обратили пажњу. 

Толико је јечала, скичала и плакала, да су онај тип и риба до нас обуставили све радње, седели и гледали у неверици. Лезбаче су још увек разговарале, вероватно навикнуте на међусобна ПМС срања. Онај самац код врата је устао и изашао напоље. Једино је конобару било лепо. Изгледао је као да ништа не чује и само је задовољно лизао сузе које су падале свуда по њему.

- Мишоморе... Мишо... Ти си мој живот... 
- Јадан ти је живот, ха, бокте драги...
- Мишо, ако одеш... Ја ћу се убити!
- А сад, шта си се умусила, к'о о чему, ти о самоспаљивању...
- Откуд знаш да ћу да се запалим?! Упуцаћу се!
- Па протекла четири пута кад смо покушавали да раскинемо викала си да ћеш се запалити, па сам мислио...
- Немој да мислиш Мишоморе! Бу ху... Бугухуху... Шмрк...

У једном тренутку је једна од лезбача устала, ушла у шанк, сипала пиће и кренула уз дрвене степенице. Конобар се није ни макао, гледао је неки баш занимљив клип о коњима. Плава лезба је звекнула пиће на сто и рекла јој - драга, попиј ово, биће ти боље, веруј ми. Лана, сва уцвељена, згутала је вињак у једном цугу. Онда јој је само глава треснула о сто. Тешке дроге, очигледно.

Прошло је пар сати. Конобар је седео и гледао неки клип. Повремено је капао капи за очи тако да би му се сливале низ лице, па их је лизао. Ништа необично. Сви су полако отишли. Две лезбаче којима сам платио пар пића, оно двоје шокираних ал' успаљених и онај усамљени тип, још пре... Конобар је одједном оживео. Скочио је са столице и рекао - извини, затварамо за десет минута, морате да идете. 

Лана је таман почела да долази себи. 

- Шта... Шта ми је било?
- Па ништа... Причали смо о летовању и онда си се само сручила. Плакала си пуно у сну, не знам ш'а је било. Хитна помоћ нам рекла да те не дирамо док се не пробудиш јер си уморна.
- Стварно? Лажеш ме Мишо. Све је било тако стварно.
- Шта то душо? Све је било баш како ти кажем. Је л' тако конобаре?

Конобар је од тренутка оживљавања добио тик цимања главом. 

- Ето видиш, клима главом.
- Па добро... Ако ти тако кажеш.
- Идемо одавде?
- Идемо.

Изашли смо напоље. Било је прохладно. На оближњем ауту су се оно двоје кресали. Он је ударао, а она му гребала леђа. Тај неће моћи сутра да се наслони на столицу. А она вероватно неће моћи да седи. Изнад њих, на грани, њихао се онај усамљени тип. Језик му је био исплажен и изгледао је као да је коначно у нечему успео да победи. А лезбаче? Лезбаче уопште нису биле лезбаче, него сам ја ђубре пуно предрасуда. Све у свему, дан је био сјајан, исплакала се, надрогирали су је, сад смо опет мирни месец дана...

23. фебруар 2015.

Смрт капитализму, вода народу!

Сјебано је. Некако, људи су пичке. И као да сви виде да се трудиш да нешто успе и онда се запитају - "зашто би он био срећан?", па учине шта могу да те сјебу. Као, трудиш се јебено да зарадиш тај динар, смишљаш стратегије за успех, цимаш се, доступан си клијентима двадесет четири сата, седам дана у недељи, а опет те ти исти људи газе. Смешкају се, хвале те и чим стекну трунку твог поверења, одмах престану да плаћају. Исто тако, отприлике, функционишу ствари и на корпорацијском нивоу.

И иако живим у брзом граду где влада улична памет, некако још увек верујем у част и поштовање... Срео сам неке од најмутнијих ликова овог града, а опет су имали много више части него неки други... А да би се било каква успешна сарадња (па и пословна) остварила, поверење је кључна ствар. И онда те неки тип који обрће десетине хиљада долара зајебе за стотку или две. Мислим, на овим просторима те паре ипак значе нешто. Како време пролази све више прижељкујем пад капитализма који се отргао контроли... Корпорационизам нас уводи у фашизам, а ми само седимо и надамо се да ће бити боље. 

Да ли је реално да је смо толико гладни да не видимо фашисте како парадирају свуда по свету? До сада сам увек био тип кога боли курац. Није ме занимало ко где гине и зашто. Нисам дозвољавао да ме вређа чињеница да смо Америчке покорне слуге. Капирао сам - јебе ми се за политику, зато што ћу покушати да зарађујем довољно да моја породица и ја живимо лагодан живот. Све то је била једна велика грешка.

Да се одмах разумемо, ја и даље прижељкујем сасвим лагодан живот - ушушкан, топао и поприлично раскошан. Али не овако. Докле ћемо бре да живимо у свету у ком се разматра скидање воде са листе основних људских права, јер су чланови тог неког савета поткупљени од стране корпорације попут Nestle-a које виде прилику за остваривање профита у приватизацији воде?  Па ја бих оставио сваког од тих поткупљених гадова у пустињи на само два дана, без капи воде, чисто да поразмисле о томе да ли вода (од које смо скоро у потпуности сачињени), заиста не треба да буде једно од основних људских права. 

Значи, следећи пут када одлучите да затражите чашу воде, немојте се зачудити уколико чујете - кеш или картица? Све се приватизује, креирају се армије фашиста да спрече било какву побуну против набуџених јабука које изгледају као лубенице и имају укус трулих јагода или против лекова који ти лече једну ствар, а разјебавају цео систем, па ти треба још лекова да залечиш сјебан систем и све тако док не цркнеш, негде, и убаце те у велику пећ, зато што нема више места за сахране, него треба да почиваш у вази. Јебеш то. 

И апсолутно ме ужасава то што ако неки тамо покварени човак, пун милијарди долара, одлучи да се у некој држави никада више не једу банане, он то може и да постигне. Да мало пара, донесе се закон против банана, и ето, док трепнеш оком, милиција те туче зато што си купио банану од шверцера. Сулудо, сјебано и ужасно. 

И оно као, сви вичу - "ниси изашао на изборе, па ето видиш, зато нам је сад овако..." или "пази народе за кога гласаш, је л' видиш шта нам раде?!", а нико не капира да немаш за кога да гласаш. Гласаш за некога ко се чини као најмањи олош међу највећим олошима и ни не приметиш кад тај неко почне водити исту политику као и његов претходник. Међутим, нису ти људи (ајд да их тако назовем) криви за то. Криви су што краду, за то јесу. Али за политику нису. Њима се каже лепо, мораш тако и тако да радиш и они мучени раде. 

Чак и када бих ја сутра дошао на власт, вероватно се ништа не би променило. Имао бих избор, вероватно, да добијем огромне паре, радим како ми се каже и живим срећно до краја живота са својом породицом или можда да будем убијен, заборављен, осуђен на сиромаштво и вечно бежање. Тако нешто. Избор је сасвим лак, ту нема шта да се прича.  

Капитализам је сјајан систем, јер свима даје шансу. С друге стране, уколико га не зауздаш, и даш му једно сто година, добићеш кристалну поделу између богатих и сиромашних, и врло мање шансе сиротиње да се обогати него што су биле у почетку. То је зато што уколико постоји корпорација која продаје млеко, не постоји тај сиротан који ће моћи са својом малом млекаром да се пробије на тржиште. Сахраниће га живог. Понеки промакне ту и тамо, али углавном је тако. 

И тако, све је то врло тужно, народ гледа телевизор и само га занима ко иде у следећи круг у  овом или оном такмичењу, а оно мало људи што не гледа телевизор зна да ће било каква буна бити крваво сломљена и ћуте, пичкане се, пичканимо се, пијемо кока-колу и једемо предимензионисано воће и све нам је потаман... 

О стресним вечерама

Вечерао сам у паклу неколико пута до сада. Кувар је, наравно, био ужасан, а послуга до коске лења, прљава и незаинтересована. И сваки пут када бих завршио своју вечеру, заклео бих се да никада више нећу вечерати у паклу. Чак сам и направио план. Правим планове за све у животу. Трудим се да држим ствари под контролом. Не желим константно да будем губитник. 

А опет, након неког времена, поново сам добио позив на вечеру. Сиво зелена боја, као да је неко умро па су га утрљали у њу. Писало је да сам још једном позван, по десети јубиларни пут, да вечерам у друштву свих палих лордова само из простог разлога што сам баксуз. Није као да сам дигао кредит па остао без посла или направио дете некој потпуно погрешној девојци. Нисам чак ни улицу прешао на црвено. Досије ми је био чист. А опет, упркос свим мојим плановима, провукла се та "баксузна" ситница.

Обукао сам масну поцепану мајицу и неке старе панталоне. Није као ти је потребно одело тамо доле. С обзиром да сам био већ неколико пута на вечери, знао сам обичаје, па сам понео флашу пива. Када сам стигао, пали лордови су већ увелико наздрављали чашама жучи. Сипао сам пиво у једну чашу и из прикрајка се појавио међу свима њима. Одушевљено су запевали песму о мом јунаштву и томе како сам уловио огромну рибу (то уопште није било истина). Испили смо. Онда су послужили тањире рибљих очију. 

Знао сам да нема помоћи, макар у почетку, те сам се фолирао да једем. Очи су летеле на све стране, кад нико није гледао. А и било их је мање него прошли пут. Нико није провалио. ђОнда је главно јело послужено. Сви су били шокирани колико је било лепо. Ја сам био шокиран оним што видим. Мали мачићи роловани у бели лук и маслине. Извукао сам скривени сендвич са месом који сам нашминкао да изгледа као нешто ужасно и баш убитачно. Један конобар је протрчао поред и ћапио ми га из руке. Други је долетео на ролерима и сипао ми пуну чашу жучи. Сви су певали. 

Искапио сам. Потом сам сео за сто и вечерао. Јер некад је то једина ствар коју можеш да урадиш. 

21. фебруар 2015.

Све је то наше

Окружен сам керовима и мачкама зато што су људи лоши. А и ја сам. Али је лепо видети животиње које разумеју зашто си лош и зашто су људи срање. Кер је у фазону, ајде да направимо хаос заједно, док су мачке више савезници са којима можеш да кујеш планове за покоравање света. А чврчка ми, таквих планова ми не мањка. 

Понекад се видим, у савршеном свету, свету који сам створио, како седим на фотељи уместо трона, са кером поред и мачкама на наслону... Свет контролисаног капитализма, где ти се сваки приход преко десет милиона долара опорезује са деведесет и пет одсто. Свет где се форсира образовање кроз практичан рад, а не кроз досадне књиге. Свет где се са олошем разговара док се не смори и престане са тим само да не би више морао по цео дан да прича са психолозима који су школовани да те цеде и даве... 

Свет где је лутрија истина, и где не мора да се глуми лудило. Људи не бацају ђубре на улици, зато што свуда имају канте и сви те гледају као дебила ако бациш. Возови иду на време, сваког дана, сваког сата, сваког минута. Сви су тачни. Цела светска администрација. А потом и сви остали. 

Замишљам све то и осећам се поносно посматрајући шта сам створио. А онда скапирам. Ја нисам на челу света. Али и даље верујем да је боље имати једног доброг диктатора него демократију где глас глупих надјачава глас паметних.

19. фебруар 2015.

Можда је сан

Сваке ноћи,
док ме чова посматра са зида,
посматрам мрак
и чекам
да се деси нешто.

Можда да бела вештица дође по мене.

Можда да ми се мачор претвори у чудовиште.

Можда да из мојих књига искочи хиљаде гусеница.

Не знам. 

А можда сам само сувише оштећен
и знам то
и заиста желим неки обичан сан...

Њих три и ја,
плажа,
коктели
и апсолутна слобода...

Можда превише тражим.

18. фебруар 2015.

Измишљотине, бљувотине и апсолутне галактичке вуцибатине

Овај пост ће садржати неке моје сулуду констатације и теорије. Уколико нисте отвореног ума, немојте читати. Уколико помислите да сам полудео, хвала вам, чиниће ми задовољство то што не морам више да губим време са вама. И раније сам имао нападе сулудих теорија. У ствари, то нису уопште сулуде теорије. Потпуно су логичне. Зато им и посвећујем пажњу. Што више им времена посветиш, логичније су. Одакле почети... Тражио сам пост у коме сам објашњавао зашто верујем да Бог и еволуција могу ићи руку под руку, али га не могу наћи. Не знам где је. Углавном, поновићу моју теорију, укратко, да поставим какву-такву основу. Не обазирите се на стотине питања без одговора које ћу поставити успут. 

Дакле, Бог нас је ставио овде. Не знамо зашто. Еволуција каже да смо настали развојем мајмуна током милиона година. Како то да ниједна друга врста није успела еволуирати до интелигенције? Милиони година, стотине врста, и опет, само мајмуни. Остали добили или изгубили по палац. Мајмуни добили мозак, усправили се, покорили планету. Нимало чудно. Што се Бога тиче, све је у реду. Све је створено и код Дарвина и у Библији истим редоследом. Ми не знамо колико траје један Божији дан, јер је он ван времена. Седам дана у Библији врло лако могу бити еквивалент милионима година еволуције. Ово подсећа на ону причу о Зевсу који је направио сина смртници и вратио се на Олимп. Када је поново посетио, његов син је већ имао двадесет година. А код њега само један дан прошао.

Има толико одговора које желим да добијем... Нека знања која смо имали некад, сада немамо. Не можемо, рецимо, да направимо пирамиде. Чак ни десети део величине и прецизности не можемо да постигнемо. И слично. Како? Како је могуће да ми, данас, са крановима, архитектама, ласерима, не можемо да направимо јебену пирамиду? А њу су наводно градили робови. Неко је био овде пре нас. Што више размишљам, логичније је. Неко ко је знао много.Ми смо ту, учимо, учимо много и сада учимо брже него икад, али то није ни приближно довољно. 

И хороскоп... Размишљао сам и о томе. Оне карактеристике звуче некако... Карактеришуће. Описно. Можда је Бог направио експеримент. Узео је дванаест врсти личности и рекао да сваки човек буде комбинација знака и подзнака. Ако се то узима у обзир, добија се тачно 1.352.078 комбинација. Што теоретски значи да на овој земљи има око 5250 људи са идентичним личностима попут моје или твоје. Разбија мало илузије о јединствености, а?

И овај свемир... Шири се, а већ је преогроман, чак ми је и сазвежђе непојмљиво огроман појам, замисли тек галаксију или свемир... Мислим, не могу да замислим, то је проблем. Ограничен сам. Јеботе, да ми неко да бесмртност и могућност да путујем свемиром, сјеб'о бих се начисто. Као, путујеш сто милијарди година највећом могућом брзином и још ниси обишао све, има још... 

Неки научници тврде да је Матрикс могућ. Да ништа од овога није стварно. Можда. Али можда је све ово у нечијој глави... Као, сличност између човековог мозга и свемира је запањујућа. Можда нас је све неки клинац замислио и ми играмо како он жели. А опет, он је можда такође створен од стране неког.

Можда је тај клинац Бог, јер неки научници тврде да је Бог биће из једанаесте димензије, чије мисли обликују наше три димензије. Што се поклапа са Библијом у којој Бог ствара свет речима. По томе, анђели су бића из типа пете, шесте димензије, те могу да нам се укажу негде, без потребе за физичким присуством. С тим у вези, можда су такозване магије (вуду, влашка, итд) у ствари начин да исцимаш неко више биће да ти помогне око нечега. Да ли је исцимано биће добро или зло, то је све релативно.

Већина нас зна шта су општеприхваћено добро и зло, а опет чинимо лоше ствари. И чини ми се да је то углавном зато што желимо да нама буде добро. Ту преовладава то неко само-одржање, опстанак и слично. То је сјебано баш. Не знам ни зашто разговарам о овоме. Мислим, не разговарам, него говорим.


Те ствари су сулуде. Мислим, ништа није логично, па је све логично. Дао бих све што имам да сад дође човек/ђаво/Бог који ће одговорити на сва моја питања. Желим одговоре и једно годину дана да размислим о свему. После бих био баш сјебан, али бих знао. Не могу да размишљам о томе колико смо мала и површна цивилизација, шта је било пре и шта ће тек бити... Шта ако су сви они луди људи били у праву? Можда они уопште нису луди. Можда је нама лакше да их отпишемо као луде, него да верујемо да, можда, тамо негде, постоји нека сила која нам може наудити. 

Апсолутно је сулудо живети у свету анђела, демона, давних напредних цивилизација, ванземаљаца, духова, натприродних моћи, експеримената... У свету где је све стварно и ништа није стварно. И поражавајуће је то колико не знамо. Постоје милиони прича које говоре о чудима. Да ли је, заиста, статистички гледано, могуће да баш ниједна није права? Да су све пуке измишљотине? 

Замисли тај ниво маште... Да смислиш Бога, анђеле, демоне, ванземаљце, истребиш диносаурусе, посадиш мајмуне, развијеш се од њих... Брате, ја кад мислим причу о две лезбејке мислим да сам нешто смислио ново и да сам маштовит. Јеботе, уколико сам ја заиста луд и уколико не постоји ни један једини проценат истине у свему што сам написао, та браћа која су измислила све те приче су моји апсолутни идоли. Потенцијално, хвала им што су измислили и мене.

17. фебруар 2015.

Зовите погребника

Сунце улази кроз мој прозор,
и све је небески обасјано...

Цела соба изгледа као рај,
што је баш лепо.

Све што се чека јесте тренутак
када ћу да одапнем.

Глава ме убија,
лево раме,
десно стопало,
и цео врат...

Умњак ми расте
и коса ми опада
и чак и леђа ми постају чупава...

Коначно се предајем,
не могу више,
сви знаци су ту,
а сада ме пустите да спавам.

Хвала.


16. фебруар 2015.

Не могу да се цимам да марим

Мрзим људе, стварно су гадни... Јебе ми се бре за ваше игрице и писање десет омиљених књига... Јебе ми се за то што те је професор опет оборио иако носиш допичњак и говориш хелоооу... Јебе ми се што си пензионер и не можеш да нађеш посао... Јебе ми се и за то што ти је умро зец, то је твој проблем. И заиста ми се јебе за проблем морала и валидности смртне казне... Ништа од тога није важно. Ништа. Сви причају неке празне приче. Излизани и јадни вапаји за саосећањем. 

Сасвим сигурно и ја то често радим. Али чујте. Сви ви... Постоје људи који ће вас саслушати. Људи који то једноставно раде. Можда и воле, откуд знам. Ја нисам тај човек. Мене не занима шта си радила прошлог лета. Јеси се јебала? Ниси? Па шта онда да ми причаш, о пудлици и сладоледу? Не може. 

Свет би био сјајно место када би људи престали да покушавају да ме укључе у своје планове... Свет би био заиста сјајно место када бисмо можда правили планове заједно. Досадно ти је? Учини нешто као ја, оснуј тајну организацију за преузимање света. Јеботе, је л' заиста мораш мене, од свих сјајних људи који би волели да буду позвани да пишу о својим књигама које су читали за лектиру, је л' заиста мораш, понављам, мене да одабереш? Плус ме је једна сјајна мачкица, перспективан студент у Немачкој и некада сјајан блогер, обрисала из пријатеља јер сам одбио да пишем о својим књигама. Одувек је имала тај Аријевски приступ. То ми је најлепша успомена везана за ту игрицу са књигама. 


И не знам, осећам да је вечерас право вече да наставим овај пост започет пре неколико месеци... Поента је, бре, да мене апсолутно не занима шта већина људи има да каже. Нећу да тапшем људе по рамену ако мислим да негде греше. Иако свако воли да га потапшу по рамену. Нећу. За људе је боље када им кажем шта мислим. Ако се сваки пети запита да ли заиста греши и учини нешто по том питању, успео сам. Нема везе, нек се љуте редом сви. Људе које волим не тапшем по рамену. А све остале ћу можда, уколико ме ухвате негде на препад, саслушати из куртоазије и нежно потапшати по рамену. То је највише што могу да учиним. Суптилно "боли ме курац". А опет нико не капира.

Гледајмо своја посла. То би требало да буде кампања нека. Да се упуте људи како да престану да гледају шта неке познате прдаре раде и почну да размишљају о томе када ће им стићи канализација до куће. Да науче да не шпијунирају комшије, већ да раде, слушају музику, веселе се... Мој живот је мени океј. Није нешто нафуран, али ја то не бих ни желео. Али је сасвим сигурно довољно занимљив да се не морам занимати животима других људи.

И мрзим сваки тренутак када сретнем неког обичњака и уместо да слушам аудио књигу, морам разговарати о нечему што је неко урадио. Не занима ме. Мрзим те док говориш. То је то. С друге стране, препознајем изузетне људе. Види се то, врло лако. И слушам њихове приче. Врло пажљиво, јер ме занимају. Желим да знам што више прича занимљивих људи, јер те приче вреде. Могу ми помоћи да створим нешто ново у свом свету. Могу ме учинити бољим писцем и бољом особом. А то је оно што свакако желим да будем.

Дакле, то је оно што сам желео да кажем. Вероватно ће неког болети патка да чита. То је у реду. И мене боли патка за све оно што ме не занима. Ионако су ми пола читалаца поремећени манијаци у потрази за порнићима, судећи по статистици.

15. фебруар 2015.

Боје су лептири

Погледам је, и све је одједном плаво. Плаво сунце, плава земља, плави људи. Кажем себи - па добро. Она се смеје и пита ме како се осећам. Осећам се изванредно. Кажем - океј сам. Желиш ли да плешемо, пита ме. Па, можда. Кажем - хајде, важи. Она не зна да је цео свет поплавео. Игра. Игра тако лепо и лагано. Прибија се уз мене. Њене плаве руке су око мог плавог врата. Осећам како ме њене плаве очи гледају. Говори ми нешто, али видим да жели да ме пољуби. Пијана је. Држи чашу плавог пића. Смејем се. Ово је смешно. Зашто је све плаво? 

Она ми шапуће нешто. Ни реч нисам чуо. Али био је то један секси шапат. Прилази ми плави конобар и говори нешто, али ја чујем само музику. Покажем на њу. Онда њој нешто говори. Гледам око нас. Плави људи су нестали. Нема никога. Плава вода пада са плафона. Онда ме она повуче за собом. Излазимо напоље. Говори ми нешто. Не чујем. Типка по телефону. Показује ми. Пише - мали пожар, прскалице су се упалиле. Једино ми нисмо приметили. Па добро, мислим. Насмешим се. Насмеши се. Загрлимо се. Пољуби ме.

Све је пинк. Улична светиљка је пинк. Клупица је пинк. Седнемо. Пољуби ме опет. Небо је зелено. Њене ноге су зелене. Љубимо се. Држим очи затворене. Очигледно ме не служе. Чујем само музику. Добар ритам. Отворим очи. Светло плава. Погледа ме заинтригирано, са пуно бљештавог сјаја у очима. Три брза пољупца. Црвена, розе, жута. Океј. Узмем телефон и типкам. Боје су чудне, а и ништа не чујем. Мислим да је то због тебе.

Лепо се насмеши. Типка - ништа ти не верујем. Онда се насмеши. Насмешим се. Иако нисам спреман да заувек будем глув и видим свет у боји. Можда би требало да јој кажем да иде? Типкам - да ли и ти видиш боје? Типка - са тобом ми је цео свет у боји. Лепа је. Типкам - лепа си. Смеје се наранџасто. Пољубац. Плаво. Типка - свиђаш ми се. Сјајно. 

Моја девојка ће ускоро стићи - пишем. И мој дечко такође, одговара. Последњи пољубац? Климам главом. Свет је црвен. Моја девојка и њен дечко долазе загрљени. Он је пољуби. Она ме пољуби. Машу нам док одлазе. Машемо им са осмехом на лицима. Одједном, све је сиво. Све осим њених ципелица које одлазе. Чујем моју девојку како каже - недостајао си ми. Ћутим. Показује на сиви графит испред нас и каже - видиш ли све те боје? Одговарам - наравно, са тобом ми је цео свет у боји.


14. фебруар 2015.

Котрљам се брзо

Ствари иду низбрдо. А када ствари иду низбрдо, ја пишем. Баштенску столицу сам заменио удобном компјутерском фотељом. Постао сам, за кратко време, боља верзија себе. Одговоран, фокусиран, пословно на узлазној путањи, ништа ме не мрзи, намештам кревет ујутру, а не увече, оно - постао сам све што сам одувек желео да будем. Међутим, требало је да схватим да је све то било прелако. 

Гледам у списак закачен над столом, скоро све ставке прецртане. То ми је четврти списак, за четири месеца. А онда схватим да сам неке ствари прецртао прерано. Дипломски није готов, морам га ставити и на нови списак. Плаћен посао такође немам, а и ови ситнији клијенти су се нешто ућутали. Можда будем морао ићи у Јужну Кореју да тучем неког империјалисту за педесет долара. Можда нађем неког кинеза који ће то много боље учинити од мене. Као Ву-а. Целог живота гледам разне каубојске филмове и серије и до сад нисам срео Ву-а који не ваља. Прегенијални ликови. 

Ву број 1: Лојалан, окрутан и предиван.

Ву број 2: Генијална љисица која уме.

И тако. Уклониш једну ствар која ти је изазивала стрес и она се врати уз две стране исправки и захтевом да се допуни са још двадесет страна. Где да нађем још двадесет страна кад укупно имам двадесет и пет? Дакле, уколико икада будете радили дипломски, не изигравајте хероја као ја, као, први пут у животу ћу да се потрудим, нећу на превару, све ћу лепо, код зајебане професорке... Ето ми сад. Ништа, ако ми плати овај Енглез, узећу неког да ми то одради. А могао сам лепо да набавим готов рад са Саобраћајног, преправим име и пласирам га, дипломирам још у новембру и живим доиста срећан живот... Могао сам, да нисам правио погрешне изборе. 

Пази, овај свет ће те зајебати где стигне. Неће те штедети. И зато ти, то јест ја, мораш гристи и зајебати га кад год можеш. Линија мањег отпора је мама. Јесте лепо то што си ти учио да будеш врхунски доктор неких минимум шест, а вероватније осам до десет година, али то се не исплати. Нећеш чак ни посао добити овде. Остаје ти само задовољство што си негде, некад, спасио неки живот. То је узвишено. Сви људи који раде ствари како треба имају моје најдубље поштовање. Али шта ће ти деца јести? Зар није већа фора да живиш лепо, да твоја деца живе лепо, да зајебеш систем где год можеш? Помози свима којима можеш, али зато зајеби систем и тиме помози себи. То је нека моја идеја. Па нек каже ко 'оће да сам олош и слично. Боли ме курац.

Радећи овај дипломски, научио сам нешто. Не мењај систем који функционише. Ако си се сналазио до сад, сналази се и даље. Све супротно је погрешно. Можда ипак ово новинарење неће бити мој излаз. Излаз видим само на још једном месту. А да бих на то место стигао, морам почети да пишем сваки дан. Од данас. Сваки дан. Враћам се на блог. Почињем да пијем чешће мало. Почињем да се дружим са свим оним људима које волим. И с онима које не волим. Почињем да упијам корисне реченице. Па да видимо, негде тамо после лета, шта мој једини преостали излаз има да каже. Наравно, до тад ћу новинарити, пискарити, па како буде. 

Једно сигурно знам - морам у два'ест трећу да уђем са неким конкретним резултатима оствареним. Морам да се вратим књигама. Причама. Морам да престанем да будем оно што сам одувек желео и да постанем срећан. И да смувам неку клинку, да скинем околину с врата. Тако те ствари. 

Глава ме боли већ три дана. Не знам што. Можда сам коначно запатио нешто смртоносно. Мићун ми има крофну уместо шапе, па болујемо заједно. Јуче ми прорадио умњак. Па престао. Нога, рука, врат. Онај сјебани прст. Болови се само селе. То ми прија. И тако. 

Идем сад да роварим по дипломском. И по пословима. Ма, у ствари, идем да играм игрицу. Још једно моје правило - кад си сјебан до коске или под есктремним стресом, батали све и ради нешто што ти прија. Ова игрица ме тера да будем бољи стратег сваким минутом који прође. Европски сервер је пун генијалних кинеза, са којима је поприлично тешко се носити. Али се носимо. Ни корак назад! Нема предаје! Океј, капирам, уживео сам се. 

Рекао сам све што сам имао. Враћам се сутра, да напишем неку добру причу, можда. 

05. фебруар 2015.

Љубав је недокучиво створење заиста

Мегатонка и Дангоградка су биле цимерке већи део свог самосталног живота. Биле су цимерке од тренутка када су дошле у велики град и упознале се на упису на факултет. Спојила их је љубав према алкохолу, лаким дрогама и разнобојним лаковима за нокте. Обе су, такође, носиле боксерице и сматрале их изузетно сексуално узбуђујућим. У старту су живеле надомак факултета, на врху старе зграде. Било је ту још неких пар цимерки, оно као, баш велико и урбано сестринство које је организовало журке пуне дрогираних чупаваца и ћелаваца сваког другог дана. Било је сјајно.

Факс је био блесав и препун жена које су носиле танге и кварцовале своја тела да би привукле мушку пажњу, па су га наше јунакиње поприлично избегавале. Ово је довело до тога да се Дангоградка морала одселити код свог момка који је преварио једно вече рекавши јој да има огромне трепавице, па је она рекла да нису баш и зажмурила рекавши види, а он је пољубио на кварно. Кајала се цео живот после, јер је пала на форицу из четвртог разреда основне. Наравно, нисам споменуо да је Дангоградка била у дужничком ропству, јер јој је тај дражесни момак платио годину, па је сматрала да најмање што може да учини за њега јесте да звони звоном за секс (које јој је поклонио једном приликом) врло често. 

С друге стране, Мегатонка се одлучила одселити на најудаљеније место на свету, са својим најбољим другом. Најбољи друг је имао девојку и потребу да буџет за кирију спржи на конзумацију олаких и отежих опијата, па су се ускоро сви заједно уселили у стан његове девојке. Стан је био океј, осим што су ђубретари будили људе око поноћи дрндајући контејнере под прозором. С обзиром да је наша дружевна тројка била врло често стондирана у то доба, никоме то није сметало ни најмање, осим повременим посетиоцима, попут мене. Мегатонка је онда ступила у неславну везицу са Швабом, који у ствари није био шваба, али јој јесте поклонио триангл, као знак да је романтици одзвркнуло, те да би секс био сјајна ствар за поделити. Ту су ускочили њени високи принципи и та је прича добила тужан свршетак.

Година је прошла, а са годином су и Дангоградкина секс звона одзвонила, као и толеранција коју је Мегатонка имала за њеног најбољег друга и његову најбољу девојку. Када су је једном приликом оптужили да једе вц папир, то је била кап која је прелила чашу, јер се ионако борила цео живот са вишком килограма и увек је имала мањак самопоуздања. Мегатонка је чврсто решила да живи сама у згради пуној манијака. У ствари, све су то били фини људи, али јој се свашта причињавало. Два дана касније јој се придружила и Дангоградка, те су још једном, сада искусније и зрелије, одлучиле да пробају чари цимерског живота, саме, у сјајном складу, јер ниједна није имала момка и радиле су контра смене те се никада нису виђале, тачније, Дангоградка је долазила са посла у шест ујутру, док је Мегатонка тек устајала да иде на посао. Све то је резултирало предивним односом који је трајао још годину дана.

Нажалост, овај диван и повремено дирљив однос се окончао када је Дангоградка на наговор свог новог момка наркомана (ал' знао је шта јој прија) одлучила да се одсели на планину и згрће кешовину невиђених размера напредујући у каријери на позицију конобарице Више Класе. Мегатонка се затекла, одједном, без разлога, сама, без младића, цимерке или иког на овом свету ко би јој пружио руку и новац неопходан за кирију. Живот је био врло суров и чињеница да га је Мегатонка блажила бенсединима није пуно помагала. Убрзо затим је стала на ноге и снагом воље и блиставим сјајем беспрекорног ума пронашла нову цимерку која је, иако вероватно шпијун у служби Запада (никада, баш никада није напуштала своју собу), и занемарујући чињеницу да је прала све Мегатонкине омиљене ствари на сто деведесет степени те их смањивала на величину блиску атомским честицама, ипак, плаћала кирију редовно и сјајно, уз пуно елана и животне енергије. 

Наравно, остала су питања једне заостале кирије и стотине килограма Дангоградкиних ствари које су зврјале у стану. Дангоградка се врло брзо вратила, чак пребрзо, баш ултра брзо, схвативши какву је кардиналну грешку направила, али, такав је живот, такнуто-макнуто, те се мораде вратити к родитељима, док се њен наркоман лечени дечко никада није ни одселио од родитеља својих. 

Коначно, расплет ових догађаја је уследио - Мегатонка је окачила Дангоградкине ствари на сајт за онлајн продају, што је резултовало у хитрој реакцији до тада апсолутно неодговорне и злоћудне Дангоградке, те је најавила свој долазак по ствари и донесак новаца за заосталу кирију. Рекла је да ће доћи са момком, што је Мегатонка протумачила као агресиван потез, те је пола дана спремала клопке као онај мали у "Сам у кући", али јој је на крају Дангоградка јавила да ће доћи сутрадан, па се наша јунакиња успела опалити тигањем у главу случајно покренувши једну замку док је ишла да мокри у три изјутра. 

Сутрадан је дошла Дангоградка и преузела стотину килограма ствари, које су заједно санеле до улаза у зграду, где је чекао наркоман излечени дечко Дангоградкин. 

- Ћао, Мегатонка, рекла је Дангоградка тужно.
- Ћао Дангоградка. Чувај се, јекнула је Мегатонка.
- И јебаћу ти маму ако ми се икада више појавиш на прагу, додала је гласно. 
- Наравно да нећу, олошу један! - узвикнула је Дангоградка.

Мегатонка је кренула да уђе у зграду, а онда је Дангоградка повукла за руку и, пољубила. Док су француски пољупци прштали на запрепашћење локалних навијача плаве крви, бивши наркоман лечени дечко је извукао из џепа лепу малу кутијицу, отворио је, куцнуо шприц пар пута, па је онда изуо ципеле, скинуо чарапу и боцнуо се између малог и домалог прста, јер му ту мама и тата неће гледати. Нико још увек не зна шта се десило са Мегатонком и Дангоградком, али многи и дан данас чувају снимке на телефону тог језичарења о ком је чак и локална радио станица из Брегаљице извештавала као позитивном примеру да је наша земља на Европском путу и да има све више педерских парова који се јавно и недвосмислено жвале на француски и многе друге европске начине. 

Ово је прича, попут оних масажа, са хепи ендом, што ме чини поносним и раздраганим што сам је поделио са вама.

01. фебруар 2015.

О покушајима и величанственом труду

Схватио сам нешто. У животу је само важан труд. Оно, труди се док не пропишаш крв и окрњиш зубе и будеш тотално ошамућен колико ниси спавао... Ако треба, ако желиш довољно јако, онда ћеш урадити то. Био сам глуп до сад. Нисам труд стављао на прво место. Човече, може сада доћи клинац који не уме, који баш-баш не уме да пише, толико не уме да је то напросто тужно. Може доћи тај клинац и написати сто пута бољи роман од мене. Зашто? Зато што мене мрзи да се потрудим месец дана, а њега не мрзи да се потруди годину или две или пет. 

Што се више даш, више ћеш добити назад. То је то. Нема шта више ту да се каже. Јесте, некад ће те живот зајебати. У ствари, зајебаће се скоро сваки дан. Сумњај у дане када те не зајебе и када све буде лако. Ја сумњам. Али ако уложиш својих сто дана у нешто, у пут ка неком циљу, сасвим сигурно да ће ти се вратити нешто. Можда ће се пола исплатити. Можда ни толико. Али једно је сигурно - боље је уложити сто дана у нешто него само десет. Мало Алан Фордовска мудрост, ал' јебига, шта'ш кад је истина. 

Имам проблема са мотивацијом. Са покретањем. Размишљао сам да нађем неког да ме подигне и да остваримо хиљаде мојих идеја... Имам толико идеја да не знам куда више с њима. Могао бих да учиним нешто од себе. Да не блејим и пропадам. Да постанем нешто. Можда чак и неко. Од дипломе нема ништа. Али од добрих идеја и сјајних планова, мора. Мислим да је свака иоле нормална или луда идеја остварива уколико се уложиш у њу. 

Желиш да покренеш заједницу блогера која би ти одузимала много времена и морао би да се носиш са деведесет посто умишљених скотова који мисле да је њихово срање (писање) златно? Сјајна идеја, да си се уложио месец дана у њу, имао би све будуће године да уживаш у глупој грешци коју си направио. То је као са кондомом, отприлике. Кајеш се годинама и годинама после. Још кад постане тинејџер, па мисли да је паметно, а глупоо, глупо ко курац дете, твоје дете, јеботе, јебига. Лупаш се чекићем по глави да лакше заспиш кад чујеш шта ради по школи и шта качи по фејсу. 

Труд, рад и дисциплина. Замишљам се некад, у идеалном свету, као, све је прелепо, велика зграда и негде на вишим спратовима, у канцеларији, седимо, она и ја. Она носи чарапице, чипка, уску сукњу и баш је пословно обучена... Ја само седим, у кошуљи, обријан, можда чак и на неки свој начин - леп. Каже ми - ради,  а ја почнем да радим. Кад станем, она ме помилује по руци и објасни ми шта ме чека кад дођемо кући. Онда наставим да радим. Некад ми и лупи шамар. Или пет. Чисто да останем фокусиран. После дођемо кући, нашој великој и лепој кући и одемо у собу. Хаварија. Преспавам, па испочетка. Апсолутно користан. Сто посто остварен. Не пијем, не пиркам, не гледам друге жене, апсолутно у реду чова. А онда се сетим да су све то снови, тренутно. Морам наћи начин да пожњем свој потенцијал, да га упрегнем некако, да стигнемо до тих момената. 

Раскидам са интернетом. Са стриповима и књигама (ајд, јебига, ту нема шта, слабо сам баш читао задњих месец дана). Време је да дипломирам, окачим диплому на зид, одведем асистенте и секретара смера у кафану, одведем моје људе у кафану, одведем себе у Румунију и много шта друго. Мора! да се ради. Данас сам почео. Не оно као сутра, па сутра. Данас сам почео. Сутра ћу само наставити. 

Труд. Труд је свемоћан. Можеш чак и да јебеш, ако се довољно потрудиш. Немам више времена за зајебанцију, искрено, нешто ми је пукло у курцу (није озбиљно као што звучи, опуштено, метафорички), морам бре да идем негде, негде далеко, не само овуда да се вртим, да размишљам колико пара треба дати за ово или за оно, да трунем и пропадам. Хоћу да за викенд кажем некој мачки - идемо на море, и да одемо на море. Седнемо, попијемо кафицу, шпрдамо се, обањамо се и вратимо се гајби. Да постигнем толико да могу да си приуштим временски и финансијски слободу да се понекад повремено шалим са животом. Ето.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren