Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

25. септембар 2011.

Ајде ћао.

Људи, палим за Будимпешту. Наравно, све у циљу побољшања ваших услова живота. Не, ово није дипломатска посета!, ово је информативна посета. Идем бре тамо, да истражим на који су се то начин мађарице избориле да се за њих мушкарци удају. Веома снажне жене, и психички и физички. Када вам пласирам информације из прве руке, има да се одма' удате, и то - ваљано. Тако да - очекујте ме с нестрпљењем (боље с нестрпљењем него с болом у курцу)! Враћам се брзо (осим ако заглавим робију у било ком виду, онда ме нема једно дуже време, а највероватније никад. Молите Бога да се то не деси, јер ћете остати уседелице за вјек и вјеков.) Ништа, одох да се пакујем, воз ми креће рано. Кисс за жене и шта год 'оће још. Мушкима...па, њима све најбоље у животу. Воли вас Митоман!

23. септембар 2011.

Шта ја знам.

Опет ја о Рари Шимином. Синоћ, у неком бледом стању учмалости, седим са старим и крене прича. Ретко кад ми причамо, онако људски. Сувише смо...не бих рекао различити, али од почетка имамо тај неки однос...Ја дангуба, нерадник и пропалица, он - кратког фитиља. Као пас и пас, ако ме разумеш. 

Него, иде прича синоћ, иде и иде...Тече као Уна, река на којој сам требао одрасти. И поново дођемо до Раре. Каже стари, "Знаш, Рара је волео да лута.Да иде, да спава напољу, да једе сваки дан на другом месту. И кад би му се поцепале чизме, он би само прошао кроз неки засеок, и ако би видео да испред нечијих врата има троје чизама, узео би једне и наставио. Једном су га тако ухватили, а он се само бранио: "Па шта ће му? Он има троје!"" Није Рара разумео свет. Јебига. 

Ал' било би лепо да је тако. Да имаш једне чизме и да ти више не треба. А не да имаш различите патике за годишња доба, месеце, па чак и дане у недељи. Реално, много смо се ми опустили. Компјутер, фотеља, курац палац. Немојте ме погрешно разумети, ја сам велики комформиста, али, брате, једна фотеља је океј - не три. Једна сијалица је довољна, не три. Један ауто је довољан, не три. И није сад неко зелена пропаганда срање. Само сам забринут, за педесет година ће нестати нафте. Пу, пичку материну, нашло је кад ће! Баш мене, за живота, да закачи. А и ја, как'и сам наопак, има син да ми буде неки лелемуд па ће бити:

- Е ћале, ако 'оћеш да те возим у болницу, зато што ти се поново укочио титанијумски инстант кук, па сав шкрипиш, купи ми, лепо, ауто. 
- Шкк, ауто?!! Од моје пензије? Купи га сам, 'ебем ти лебац који једеш. Четр'ест у буљи, а ништа ниси стек'а, водаш оне жене са три сисе, трошиш новце улудо. Женоо, дај тринаестицу. Сам ћу поправим, не треба ми болница. О људи моји, свашта!
- Не могу, бре, човече, морам да укључим сушилицу, опет ми цркла пумпа у оку, ево плачем к'о киша.

А аути? Па, вероватно ће ићи на кокс или на дрину, без филтера. Шта ја знам. 

22. септембар 2011.

Слушам пиано, дакле...

Имао сам тај смушени израз благости на лицу, а она је добила једну малену, само мени приметну, бору на челу. Нисам знао како са њом. Када бих покушао да будем оштар, отопила би ме...Када бих покушао да будем благ, сасекла би ме. Понекад је баш тешко бити ја. 

- Па...Добро. Сада пошто знаш да гајим романтична осећања према теби, хоћеш ли ме ошамарити? 
- Не. Напротив. 
- Значи пољубићеш ме? 
- Не, мали.
- Па шта ћеш онда урадити? 

Читавог живота сам мрзео када ми неко каже "мали". На страну то што сам заиста био кратак у основној, па после изџигљао у читавих метар осамдесет. Метар и осамдесет, за десет центиметара више од просечног Србенде, и опет сам "мали". Јебига. 

- И нисам мали. Виши сам од тебе. И нешто старији. 
- Па шта? Понашаш се као мали и зато те и зовем мали. 

Ето. У секунди добијем одговор који тражим читав живот. Додуше, нисам тражио интезивно, јер, било је ту и других, битнијих ствари попут питања мањка килаже, вишка носа, мањка кликера за разумевање жена, чак и у оном, минималном облику и тако даље... 

- Мислим да ми се не свиђаш више.
- Мислиш?
- Мислим. 
- Па добро. 

Смејала се загонетно. Дуго времена сам мислио да се тај осмех зове "волим те", али није. Није био тај. И кад год чујем клавир, сетим се ње. Лагао бих када бих рекао да је само клавир у питању. Сетим се ја ње и када чујем трубе, бубњеве, гитаре, тамбурице, фрулице...Сетим је се, сваки пут.

И не знам шта је то у женама што их тера да ломе срца вилењацима, тарзанима, залуђеницима и изгубљенима...Не кажем да сам ја један од њих.

Толико видите и сами.

Спутани

Седели смо ми, подно планине, гледајући вести на преносивом тв-у. На вестима ништа ново. Осим што су Амери почели да граде торањ, највиши на свету. Кажу, 'оће да буду ближи Богу. Шта ће они горе, мајке им? Имају добар пос'о, кућу, кола...Ништа им више не треба. А 'оће још и парче неба за себе. Пу, маму им! Погледај нас - немамо фенси посао, ни фенси кућу, ни фенси кола. Е, зато, зато ћемо направити - не торањ, него ауто-пут до неба! 

Знаш оно, дођеш кући са свог бедног посла, седнеш у свој ауто марке Застава, посадиш своју рашчупану, нефирмирану, жену унутра и правац - небо. Да поднесеш жалбу, ако ништа друго. А ако ти маторци досаде, у'ватиш бабу, сто грама кафе и бомбоњеру под руку, па банеш горе и замолиш да је, ако икако може, отпреме преко реда. И тако. Процветали бисмо. 

Након пар година планирања, министри су се сложили, а влада једногласно усвојила идеју о изградњи ауто-пута И33. Проблем је настао када су шалтеруше које су требале да издају потребне дозволе пиле кафу до подне, а од подне биле на паузи. Наравно, ту није крај. Једногласно је усвојено да се наше, предугачко радно време од осам сати скрати, услед великих врућина, зима и осталих непогода, на два сата пре подне и три сата послеподне. 

А наши радници? Па, они су спавали, зевали, радећи само помало и понекад. Не, ја нисам као они! Ја сам бољи, много бољи. Молим вас, не сврставајте ме у исти кош са тим, тим пропалицама! 


Ауто-пут на релацији Мали Петровчић - Предворје Раја је напредовао, мало, споро и болно. Наши јунаци су, нормално, поред спавања, зевања и закивања неколико ексера дневно, и јели. Јело се и пило као на свадби, и тако сваки дан. Није прошао дан да се тридесет прасаца није окретало на ражњу, а дванаест балона ракије допремано из свих крајева Велике Србије. Након три месеца, сваки грађевинац је био за бар тридесетак кила тежи, што је додатно успорило радове. 

Пошто је изградња трајала већ дванаест година, руководство је донело одлуку да све раднике пошаље кућама, на одмор од три месеца, сматрајући да ће се на тај начин повећати продуктивност. Наше људине, чим су стигли кућама, по'ваташе жене, курве и швалерке. Жене, када би се појавиле накратко напољу, бејаху чупаве и неуређене. Примећен је, такође, велики прилив румунских ниско моралних дама које су се расуле свуда по нашој земљи. Пријављено је и неколико случајева напада и покушаја напада на коке, козе и овце, од којих су се неки веома неславно завршили. 

Уз све то, гнев се пробудио у народу. Зашто ауто-пут није завршен до сада? Жене су се жалиле на мужеве, мужеви на владу, а влада Богу. Уствари, све се уредно записивало, тако да, чим пут буде готов специјални курир буде послат да преда жалбу, лично светом Петру. Дозлогрдило је свима да граде и раде, да сањају о благодетима које би ауто-пут донео...Дозлогрдило нам је све, па и Бог. Ни у њега се више не уздамо. Нама требају паре! 

Требају нам паре, побогу...Хоћемо и ми боље да живимо, да имамо и кућу и кола и кинту. 'Оћемо стандард, да свака кућа има гарнитуру, паркет и плазма телевизор! Да продајемо?! Продајмо! Да! Амери ће бити више него срећни да откупе овај пројекат од нас. А ми? Нама не треба парче неба. Довољни смо сами себи, са пар долара у џепу.  

21. септембар 2011.

ALL EYEZ ON ME

Јутрос се пробудим, са мудима до зуба. Имам понекад тај осећај моћи, шта да ти кажем. Одврнем Тупака, и одједном, Мићун ми ушета у собу. Нисам до сада веровао, али он баш готиви та кохонес срања. Знаш, да имам утоку, био бих гадан мадафака. Оно као, баш баш. 

Неки људи кажу да реп изазива насиље. То није истина. Реп шири љубав, говори истину као ја и даје ти ветар у леђа, онако баш. Типа, одслушаш "Hit'em up!" и опуштено изађеш пред тенк, са мислима о победи. То ми је до јаја. Некад ми наиђе овакав моменат и онда настане хаос. На пример, од јутрос сам написао две генгста приче, ал' ме срамота да их објавим. И сад се враћам игрици "25 to life", да будем генгста. Иначе преферирам оне у којима је могуће покорити свет, али и убиства пар стотина дилера, клошара, ривалских банди и прљавих полицајаца ће послужити.

Људи кажу, углавном, да се правим паметан. Чек, шкк?! Па ја јесам паметан. Рецимо. Донекле. А и ово је мој блог, јеботе, где ћу да се испразним, ако не овде? Није да тренирам бокс ил' нешто, па да могу да избацим фрустрације из себе ударајући у месо. Мада, имам све предизпозиције. Нос већ ломљен, океј руке, килажу таман за перо лаку категорију. Милина. Ајд, одох да напуним глок, треба слистити some ugly nigga motherfuckers. И, Пак, брате, извини што сам пропустио годишњицу. Ал' ево, сетио сам те се сад, осам дана касније. Одмори мало. Петнаест година, и још си на врху. 


Thug for life. 

19. септембар 2011.

О непријатељима

Док сам стајао под тушем, пре пар минута, паде ми нешто на памет. Али пре тога желим да кажем да је већина мојих прича настала на ве-це шољи или под тушем. Не знам како, али инспирација ми скаче на 110% у купатилу. Но, овај пут сам се зауставио на размишљању (следећи корак је, иначе, прича).

Лије топла вода низ мене, јури ка сливнику, небитно. Онда променим на хладну, стресем се, кренем да скачем по туш кабини, привикнем се, па вратим на топлу. Волим шокове. Не знам зашто. Онда сам се у једном трену сетио мојих непријатеља. Назовимо их тако.


И ту ме пукне неко размишљање, онако, момачки, по сред тинтаре. Да ли боље за човека да има мало непријатеља и да их мрзи много или да има много непријатеља и да их мрзи мало? С једне стране, мало непријатеља је мало непријатеља. Али мржња увек има негативне последице на личност. Мислим, погледајте само мене, пишем блог, побогу!



С друге стране, човек који не мрзи је донекле здрав човек, али колико ће то и остати, поред мноштва непријатеља? Не морају ти људи бити као Лука Браци и...не знам који је еквивалент у женском свету (мада, све жене имају ту урођену црту опасности, тако да можда није ни потребан). Не, али опет, временом и бројношћу могу загорчати живот човеку и опет си у каналу. 

Знам шта сада мислиш: "Зар не може човек да нема непријатеље?"
И у праву си. Прави човек не би требало да их има. Не би требало никог да мрзи. Али, да смо ми прави људи, не би нам био потребан син Божији, да преузме наше грехе на своја плећа, зар не? Ово је баналан пример, исто важи и за остале религије света. И, схватио сам једну ствар. Добро је знати ко су ти непријатељи, назовимо их тако. Једна је ствар бити добар, а сасвим друга бити глуп. 

Помало је тешко реконструисати онај генијалан ток мисли који сам имао под тушем, не замерите. Но, решио сам да кажем пар речи о себи.

Имам его до неба. 

Дефинитивно не баш најбоља ствар за човека са великим сјебаним носем, танким грудима и веома маљавим ногама. У средњој школи је све било океј, осим...Даута. Њему сам јебао све по списку чешће но што пазарио чоколаду или укључивао комп у животу. Он има дугу косу, облачи се као геј, понаша се као мајмун који је пре петнаест минута доведен у град, богат је, али никад нема пара у џепу и тако даље, могао бих овако до сутра. Да, заборавио сам најбитнију ствар. Поред свега овога, што ми ионако иде на живце, човек је тотално лишен морала, као једине усађене ствари са којом се људи рађају (барем тако тврди Библија и мноштво филозофа). Човек који ничим не завређује пажњу људи. Ал, искрено, жене га јуре. Е, додатно га мрзим, не због тога што га јуре жене, него зато што је геј, што се понаша као проклети педер! Кад ти прилазе врх рибе, човече, насмеј их, зови на пиће и тако то...Немој их ударати шапом по леђима и подригивати им у лице! А у пичку материну. Већ сам се изнервирао, од саме помисли на то.

Сетио сам се једне смешне, баналне ситуације. Била је зима, он је седео до зида у задњој клупи, а ја у првој до прозора (тако ми запало). Ја сам, јуначина, увек држао отворен прозор. Навикли смо дебели Перињак и ја, к'о Лада, на ниске температуре. И у једном трену, затичем њега како виче да затворим, ја вичем да нећу, он прилази, ја га ударам у стомак, па онда он мене удара у груди. Мања екскалација насиља, ал' сад кад погледам смешна. Нисам га видео дуго, и некако сам омекшао, али, верујем, када бих га видео, да би ми се стара осећања врло брзо вратила.

И сви знају, од почетка прве године па до краја четврте ја се спремам да га поломим. И никако. Но, доста о Дауту.

Људи, управо ме је додала једна непозната привлачна девојка и када сам је упитао, на мој класичан шмекерски начин је л' се знамо, она је почела да хотује. Одох, бићу сувише заузет да бих мрзео неког. А о осталим непријатељима (назовимо их тако), другом приликом. Љубав. 

О комшији

Дан је био несносно дуг и мртав, а један мали мрав ми је трчао низ руку. Кренуо сам да га усмртим, али онда,  рек'о, нек иде својим послом. Мртвачко излежавање, покушаји читања већ прочитаних књига и призивања сна разним ритуалима, који - па, благо речено, не раде. Благо отшкринут прозор на шестом спрату није очекивао госте. Нисам ни ја. А онда, одједном, нешто ми скочи на главу. Ја, онако умртвљен бејах присиљен на реакцију, а сам напор да бих се покренуо ме је стајао неколико година живота, о седима да ни не причамо. Док сам се ја борио са невидљивом немани, једна црна, тешко допадљива мачка је већ седела на столу кусајући остатке доручка. Гледам ја њу, гледа она мене. Гледам ја прозор, па кроз прозор. Доле, бездан. Одакле се она створила, бојао сам се и да помислим, а камоли да питам. 

Можда је неко шутнуо са вр'а зграде па је баш пала код мене? Колике су уопште шансе за то? Вероватније је да је сам црни ђаво шутнуо кроз шесту капију пакла, те је она пролетела право кроз мој прозор. Ако је тако, онда ми је ђаво, у неку руку, комшија. Шта да кажем? Почаствован сам? Можеш ли, ради доброкомшијских односа, да средиш оног Радослава са седмог, што свако вече пушта музику до касно и јебе неке вриштеће жене? Како је комшо, може пиво? 'Ебем ли га, не знам.

Но, узмем ја мачку, такву каква је, сувишну, нахраним је, попричамо мало и онда се опет извалим на кревет. Шта друго да радим без посла, жене, мачке, на плус четрдесет? Лежим, дође и она офуцана мачка, легне ми на стомак и крене да преде. Све ми вибрира, као да имам оно чудо за мршављење. Знаш оно, само ставиш појас, кликнеш "он" и бленеш у тв, једеш пицу, прасе и чоколадну торту са јагодом на врху, и на крају дана имаш три до шест килограма мање. Е, то сам ја замислио од мачке која вибрира и уз то, испушта онај кул фркккк звук који умирује. Затворим очи, тонем у стање стопостотне чистоће тела и духа, кад одједном - ништа. Стомак ништа, уши ништа, ја ништа. Покварила се мачка! Шта сад, коју пичку материну?

Придигнем се ја мало, мало је чачнем - она ни макац. Ту ми се некако слошило, те је шчепам под руку, правац на терасу, па је лансирам к'о Аполо 11, на месец, ногом. 

Након пар минута, коначно кренем да џоњам, кад одједном ми нешто, опет, скочи на главу. Јеботе, ал' сам се испрепадао! Скочим ја из кревета, одма' у гард, кад оно - пингвини!


Ид у пичку материну, мислим се, откуд сад пингвини? Ништа, устанем ја, опет. Наспем им пуну каду воде, убацим три паткице и два ратна бродића, (не питајте откуд ми) мало купке са мирисом лаванде и саспем оно мало леда што је било у фрижидеру. Ето. Убацим их у купатило и нека их, сутра ћу видети шта ћу с њима. Мало сам се опасуљио, те ухватим кревет и повучем га  скроз на врата, а прозор затворим. Е, јебем вам лебац, да вас сад видим. И опет, прилегнем на трен, само затворио очи, онако, сад већ поспан, не знам што, кад, не лези враже...Неки лом, цика-вика, нешто риче, сунце ти...Нилски коњ!

Како сад, лебац ти? Покрчим фрижидер, почастим нилског коња, одем до комшије Пере - куц, куц, добар дан, добар дан, море ли бушилица, може, одма' враћам - одем, избушим пар рупа на фрижидеру, вратим бушилицу, откључам купатило, оно пингвини играју одбојку, шта ли, покупим их, те правац фрижидер. Одврнем славину у купатилу, пустим нилског коња унутра, затворим врата, закључам и бацим кључ, ионако ће изаћи кад год пожели. Онда одем, потражим парче папира и маркер, те напишем "комшији" поруку:

"Моли се комшија што ми баца ђубар кроз прозор, да се јави ради ступања у сексуалне односе. Буде ли ми још неко говедо бацио кроз прозор, под говедо мислим било шта што има маму, нек слободно сматра да му општим са целокупном ужом и широм фамилијом.

То што ти ниси адаптирао кругове пакла за пријем животиња откад је изгласан закон да и оне имају право на рај, није мој проблем! Јеб'о те онај к'о те направи тако наопака! И немо' случајно да ми шаљеш гусенице 'вамо, гањаћу те тењком, будеш ли. Је л' јасно?!"

Сутрадан сам се пробудио са коњском главом у кревету. А у курац. 

О фенимисткињама

Вече ми је почело стандарно, опет уз оне чет'ри кураве , не знам ни сам како. Кад год упалим тв, појаве се негде. Да л' то зато што их пуштају на три-чет'ри канала ил' ја једноставно гледам погрешне канале (уствари, тв ми служи као генератор буке, јер, ем' што сам концентрисанији на оно што радим, ем' имам осећај као да имам друштво). Но, у сваком случају, оне су ту, као и синоћ. Као и неколико вечери пре.

Одем на фејсбук, видим статус "Ко може да насмеје жену, може да је натера да уради било шта". Е, јест' ме насмејао. Па бокте, ја кажем две речи, жене трче унаоколо вриштећи од смеха и нуде ми брак, па опет их не могу натерати илити наговорити да уради било шта. Не могу чак ни да их натерам да ме ошамаре. Јер, то су једна тврдоглава говеда. Са мирисном нотом лаванде и офарбаним папцима, да се разумемо, али, ипак говеда. Да, знам да ће ме покрет феминисткиња тужити за клевету, али Бого мој, шта је ту је. Планирао сам вечерас да напишем причу о сусрету са греховима у ходнику једног јефтиног хостела, али сам, за неко чудо, стао, блејао унаоколо, зверао пола чуке у плафон и сада је пола један, а ја сам мртав уморан. Играо неки фудбал са неким психопатама, изломљен сав. Туга. Но, прича сутра, ако буде среће, а ја одох сада у кревет. Ајд, буд'те добри. 

17. септембар 2011.

СОС!

Јеботе. Субота вече, а ја лежим у свом кревету и гледам чет'ри курвештије са Менхетна како распредају о наказама. Лепо, богами, лепо. Кад смо већ код наказа - јеботе, шта је бре ово?! Зашто ми све лепе жене покушавају удомити њихове неугледне другарице, познанице, тетке чак?! Јесам ја неки шмекер за ругобе? Немојте ме погрешно разумети, има оних код којих само кликне, мож' бити најружнија на свету, оде ти у пичку материну и за трен јој купујеш цвеће, пишеш сонете и, успут, планирате дете. Не, ове нису такве. Психо-физички ружне, јеботе! Да ли сам ја психички ружан? (за физичко стање ствари већ знам, те не питам) Ја сам, бре, душа од човека, а у пичку материну!

Шта да радим, јеботе? Осим да прекинем са прекомерном употребом "јеботе"? Слушам  Балашевићеву Мирку, као и Тозовцову Мирјану. На неки блесав начин, ове песме у комбинацији са оне чет'ри кураве ми баш дирају жицу. Убадају у срце, а затим уврћу, док врућа крв тече. Толико је реално да чак ми се и стомак почео увртати, као кад те видим, иначе. И тако...Живци су ми све тањи и тањи, сваким даном. Очи ми се саме склапају. Као да сам матори друид шапе који је преспавао векове, пробудили га комплексним ритуалом жртвовања девица, а онда се поново претворио у медведа, лизнуо девичанску крв и отишао да дремне још пар векова. Тако некако. 'Ајде, одох да спавам. Лепе жене са ружним другарицама/познаницама/теткама које остављате пред мојим вратима, мршћите у кујну! Једног дана ће вам бити жао што сте јуриле геј манекене, а не мене. Мршћите! 

Уздизање

Брате. Зона сумрака.

Тог дана сам се пробудио нешто раније него иначе. Било је пола шест, а ја сам рибао зубе у купатилу. Отишао до боравка, скувао кафу...попио. Појео неку шницлу од јуче, без 'леба. А потом изашаo напоље, навукао рукавице са бетонском глазуром и чекао комби. Мој комшија Драго је каснио. Опет. Било је сунца, хладног, јутарњег. Данас смо требали да идемо да малтеришемо неку оронулу кућу коју власник покушава да спасе. И док га чекам да дође са Радетом и Ђоком по мене, гледам то лепо сунце, јесење, онако, 'ладно. Хладан бетон пред кућом, баш. Све нешто 'ладно, а ја у краткој мајици. Видим неке новине,  остале од јуче на столу. Кренем да их ставим на бетон, да седнем, кад видим занимљив чланак, удубим се у читање и ћао...Седим на 'ладном бетону, руке ми се најежиле, па изгледам као Чупакабра - и читам. Тек кад сам прочитао новине погледам датум - 12.7.2012. Пих, јесу старе. Устајем, таман стижу момци. Узео сам своју срећну лопату и ушао у комби марке Волксваген, стар бар тридесет година. 


Моја срећна лопата беше кратка, широке кашике и благо расцепљена на врху. Тог дана сам је облепио траком, да је мало уредим. Понекад помислим да су одређени догађаји уследили баш због тог малог момента. Понекад, док ми смешак краси лице.

И док се комби марке Волксваген, стар тридесет година, кретао ка Бежанијској коси са четири мајстора, десет пива и око седамсто педесет грама саламе, негде шест хиљада триста седамдесет и један километар у дубини земље малени гвоздени кликер престаде да се окреће. Земља стаде, тражећи ментални предах од толико мртвих и уморних, од киселих киша, разапињања грешника, од бомби, политичара, тлачитеља, орача, размазаних кајсија по путевима и малених плавих злих девојчица.

Беше и даље хладњикаво јутарње сунце...Уствари, беше све исто. Нисам ништа слутио, мада верујем да је тако судбина хтела. А онда, наједном, из чиста мира, кренуше потреси. Комби марке Волксваген беше једино возило у улици Угриновачкој које се још увек кретало. Па, све док се није преврнуо на страну и ударио у оближњу продавницу робе широке потрошње. Ђоко беше мртав, са нешто крви иза увета, док је Драго лежао пробуражен шрафцигером. Радета није било, једноставно. Или је испао негде ил' је одлутао ошамућен ил' ко зна шта. А ја сам, поприлично јако ударен, гледао свет кроз зелену призму стварности. То сам само још једном доживео, као клинац. Зелена. Неко ми је једном рекао да људи када умиру виде све кроз црвену призму. Зелена. Добро сам.

И док сам правио сумануте кораке, падајући сваки пут када бих стао на какву конзерву, свуда око мене сам чуо некакве гласове. Учинило ми се да сам чуо како Драго запомаже. Не знам. Још један потрес ме је бацио на под, тик поред џемова.

Пробудио сам се поред џемова, и сетио сам их се, што беше добар знак. Макар сам знао да не сањам и да нисам ел-ес-ди фрик. Све ово је било стварно. Мртва баба на каси, Малборо свуда по њој, мирис саламе, мноштво џемова, хлебова, паштета, комби, нека жена која вришти седећи у ћошку, ја...Стварно.   


Поново устајем, све ме, некако, мутно боли, као кроз какав зид или кесу да осећам бол. Као да сам дрогиран...пијан...нешто. Узмем неки мачмалов, тако смо га звали као клинци, жваћем, жена вришти у ћошку, а ја гледам два права човека мртва у Волксваген комбију који мирише на бајату саламу. Шта сад? Видим, тамо у углу, делом под Ђоком, лежи моја срећна лопата. Ох, знам шта ћу.

                                                                       ***

Док сам пунио намирницама и горивом свој нови ауто, чији је претходни власник био, очигледно, нека мафија, жена је ћутала. Лепо. Насмешио сам јој се нежно. И она је имала смешак на лицу. О да. Баш лепо. Дирљиво.

Након неколико дана, потреси су престали, реке донекле номализовале, а живот? Живота је било, понегде. Ништа више није исто. Осим сунца. Оно је увек ту, онако зубато, хладно, одсутно. Питам се, како је онима у мраку? И зар нису најавили "смак света" тек за децембар? Да сам знао, купио бих макар залихе тоалет папира. Пих. Да ли је ово уопште смак света? Има људи, ту и тамо. Вриште, гладни, жедни, убоги. Проклињу Бога, земљу...Нико не очекује долазак спаситеља. А ја, са милион питања у глави, зидар већ десет година, од своје петнаесте...Руке изједене кречом, осећања однесена лопатом...Угледао сам једну поприлично лепу девојку која је безбрижно седела усред џунгле возила, лешева, јаука...Један шакал је посматрао. Шакал.

Изашао сам из кола, ухватио је руку, привио уз себе и онда...Онда ми сину, мој живот, моја судбина, пред очима. Попео сам се на сломљени споменик, гоњен неком невероватном силом, силом судбине, да!

Није крај! Све ово беше искушење, а ми смо живи, зар не видите? Нама припада рај! Један добар краљ и живот ће се уздићи, опет, из пепела...Положите своја тела овде или пођите...Пођите за мном, у бољи свет.

И тако и би. Бољи свет је стигао, изнова. Двадесет година касније, сто четрдесет хиљада робова гради на зубатом, некада јутарњем, сунцу. Милиони ружа дају мирис мом краљевству, док се у хиљаду тамница струже кожа лоших водоноша, коњушара, верника. Вера је једна, Бог је један, а тај Бог сам ја. У једној руци фино вино, у другој лопата. Гледам са балкона, изградњу струјовода, 
надлетање балона, шибање лоших полтрона...Некада малтер, а сада челик. Постаје све хладније, свакога дана. Питам се, да ли је ово смак света? Да ли је крај? Да ли је сахрана готова?

15. септембар 2011.

100 разлога зашто да нађеш себи Тарзана жено!

Као што знате, женке су од вајкада жуделе за правим мужјацима. Прави мужјак је морао да поседује све вештине да би преживео, а неретко је и пролазио чин инцијације, као што су, на пример, шут нежним женским стопалима у слабине, испијање огромне количине алкохола, или, сасвим ирелевантно, ферка са лавом у пустари. Временом, а и оним супротним од еволуције, настали су пешкирићи, спортисти, позериметросексуалци - уствари, све је то исти курац. Од скора се жене ложе на...Па, рецимо, на неприродне ствари. 

Као што знате, Бог је створио Адама и Еву. Адама посадио на кауч, а Еву у кујну, логично. Такође је логично да је Адам био прави алфа Тарзан, праотац свих Тарзана. Не, то није био мајмун, као што си управо помислила, 'бем ти лебац лебов!

Но, вратимо се на битне чињенице. Женке су, временом, а и деволуцијом, почеле да луче трансудат (то би био тачан медицински термин) на ликове који се депилирају воском, кошаркаше којима крв не допире до мозга, квази романтике који плачу уз женске филмове и плаше се француза, тамбураше који глуматају уметност и још пар зализаних шмекера приде. Наравно, ни оне нису одолеле зубу времена, те су постале од супер затегнутих дупета која кувају, пеглају, полирају, политизирају, и успут се порађају...Па, постале су млохава дупета која по читав дан спавају, ништа не раде, осим што понекад оду до фризера или у лов на...на нешто што није Тарзан, дакле, неког пешована. 

Дакле, то је проблем који се увукао у све поре нашег друштва, те се надам да ће ова листа, овај апел!, помоћи да се ситуација нормализује, те да ћемо сви једног дана, коначно кренути да еволуирамо правећи мале Тарзанчиће, који ће се родити док његова мајка кува, пегла, полира југа, или шта већ. 

Зашто да си нађеш Тарзана, жено?
Ево зашто:

1. Није педер.
2. Није пизда.
3. Увек ће спустити ноге са стола, ако подвикнеш. 
4. Разуман је, када си ти разумна. 
5. Не захтева много неге, а јебе као луд. 
6. Неће ти красти креме и лакове за нокте. 
7. Понекад ће те помазити по коси, без да ишта тражи заузврат.
9. Ако треба, цистерну крви ће дати за тебе. 
10. Лупаће те шаком, ако га превариш са пешком. 
11. Зваће те читав живот неким кул именом попут "Бејб", чак и кад остариш.
12. Увек ће ти давати до знања шта треба да коригујеш на себи. 
14. Он је бог хумора. 
15. Маљав је, те  ће те, ако се нађете у снежној олуји, грејати својим телом. 
16. Његови гени нису искварени и прежвакани као код ових домаћих буздована, те ће ти деца имати снаге да трчкарају дан и ноћ унаоколо.
17. Лако га је волети. 
18. Увек ће ти давати одређени временски термин у ком можеш да причаш шта год хоћеш.
19. Уме.
20. Неће те одвести да живиш у шуму. Ако све буде у реду.
21. Слагаће те само за прљаве гаће које си нашла на тераси. Не, нису његове.
22. Сваки дан са њим је као ел-ес-ди. 
23. Писаће ти сонете.
24. Нећеш морати да переш ауто, викендом.
25. Биће вам лепо док он тресе шљиве, а ти купиш.
26. Неће гледати тв кад си ти гола у кревету.
27. Волеће те, јебем му матер, онако право.

Овде је двадесет и пет разлога. Реално, написао бих и осталих брдо, али стварно нема потребе. А и сачувао бих их за неке будуће прилике, саморекламу, као и покушаје да се огребем о тројку са две пијане рускиње. Ако немате ништа против. Углавном, овај текст је сада покренуо лавину размишљања, те сте зауставиле стављање маскаре, промену бруса или шта год сте радиле за време читања овог текста. Размишљате, погађам, какав је осећај имати Тарзана? Врх, вероватно. Замислите тек колико је кул бити Тарзан?!

Типичан алфа мужјак


Закључак:
Потрудите се жене, пронађите одговарајуће мужјаке који вуку више од 2% викиншких гена, оставите ваше момке који наносе пудер, депилирају груди врућим воском и користе балзам за косу!, и будите срећне, побогу! У истинском значењу те речи. 

14. септембар 2011.

Последњи редак о теби

Јебига. Не постоји боље речи да се започне ово од "Јебига." Рекла си да не волиш шарлатане, оне који пишу пјесме. Рекла си свашта, много глупог, јер никад ниси осетила искре. Искре, да, због којих умреш и летиш у истом трену. Рекла си да се не може неко заволети за петнаест дана. А не знаш...да може у трену. У погледу једном може бити све. 

И сваки пут када помислим да је готово, ти се појавиш однекуд, чујем твој глас и све поново почиње. И све што осећам је као да ме је неко окачио у хладњачу, па ми се стомак уврће од мириса свежег меса, а кожа јежи од хладноће. Само то. Довољно. Срање.

Док сам ја био луд, ти си љубила. Када сам се мало уозбиљио, ти си се удала. Увек си била корак испред мене...Нигде такве жене. Ето, чак и сада кажем. И увек се разбесним, јер те нико никад волети неће као ја. Иако ниси ни у чему добра и увек кукаш. Знаш, буде човеку жао кад види шта је отишло низ реку. А хтео сам троје. То схватиш у трену, јер чим се појави та сјена, готово је. У каналу си, из ког те нико не може извући. Крв ти кључа када је угледаш, чак и на сто метара, на хиљаду.

И тако, удала си се, писала ниси никад, питао те нисам, никад...Од неких ствари може да се рикне. За мене си погубнија од сиде или рака...Чак се и сада хватам за главу. Знам да сам у праву када кажем да би требало да си мртва за мене. Ниси хтјела руке моје паорске, мој нос стамени, моју љубав велику...Ниси хтјела мене. 

Хајде, буди срећна.

Напослетку, ово је последња прича о теби. 

12. септембар 2011.

Не иде

Стајао је под тушем, наслоњен рукама на зид. Вода се сливала низ његова ребра, складно и полако као да је део њих. А његове затворене очи и ослоњене руке су говориле да му треба предах. Предах од живота можда. 

Моје срце, какво-такво је, уништено од вишегодишњег конзумирања лековима против астме, те воли, поприлично много. И знаш, шапутао је, лепа си. Та црвена хаљина, ти и ја...Сањао сам те. Баш овако - полако. Овај величанствени плато, ово вино, звук виолине, твоја коса...и ја. Романтика. 

Она је шапутала лепо, нежно, као нимфа, као жена, срећа. Слушао ју је, опијен. Њен. Није било туге, није било ничег осим ње у његовим очима. Прошетали су по плажи, загрлио ју је. И док је месец жмиркао високо, ваљали су се по врелом песку. А онда му је она зарила зубе у врат. Његова крв беше горка, неким чудним отровом отрована, али њу је морила глад стара хиљаду година. Никад није било довољно. 

Те вечери, док се он ваљао по хладном песку у очајничком болу, она је заводила три мушкарца у соби оближњег хотела. Није га волела. Није могла. 

Искључио је воду. Погледао се у огледало црним очима, очешљао косу и...отишао на предах, од живота. 

11. септембар 2011.

Бетон илегала - трешња и лад

Седим на скели и пијем Јелен фреш. Боже, који треш. А онда сиђем доле, попијем литру коле и појачам народњак што у срце дира. И тако, и у овом обичном дану - немам мира. Да пишем не бих, никада више, јер од оваквог живота - не може да се дише. Риме су ми труле, знам, али зато малтер мешам као Никола Ђуричко! Пичко! 

Брадат као четник, немам пара да окрећем прасе. Масе је све више и више, и она је сива, не - то само малтер плива. Плива по глави, а не по коси. И зато, смрти коси, однеси све! Јер Јелен фреш више не! Никада, никако! Остаћу тру. Ухватих боју, фино кармелизован, изгледам к'о раста, јеботе буздован!  

Поздрав за моје људе, за расположење, за велики мањак сна већ данима и јеботе, израстао ми неки додатни мишић на руци, мислим да сам сада као Рамбо или тако нешто. Ајде, 'ајде, само руке горе! 

А ја одох да спавам. 

9. септембар 2011.

Путник

Киша је ударала јако у прозор. А ја сам мотао џокс. Није то зато што сам затекао маторце како мирно седе за столом, по први пут, и разговарају мирно, такође по први пут. Разговарали су о разводу, шта ће и како ће, питајући се шта ће са мном, јер иако имам седамнаест, не знам ни пертле да вежем сам. Мотао сам, јер сам хтео да пробам какав је осећај бити слободан. Нисам мислио да ће ме мало траве ослободити, него...Ствар је у избору, знаш? Одлучио сам, сам. Није било као: "Ратомире, обриши нос." Или, " Рашо, шта си се замислио? 'Ајде, сине, у школу." Нико ме није нудио или терао. Није било никог, само киша и ја. 

Нисам ја био глуп. Нисам. Нисам ни био нарочито паметан. Али, јебига, био сам сањар. Не типа да желим најбољу рибу у одељењу, јер, реално гледано, од наших четири примерка, да те терају не би знао коју би изабрао. Вероватно би побегао главом без обзира, јер средња машинска није право место за упознавање риба. Нисам био ни један од оних сањара који виде једнороге, истражују митологије и надају се из петних жила да ће једног дана када забаце руком, заиста из ње излетети мрежа. Не. Ја сам био онај тип шта-би-било-кад-би-било. Некако, нисам схватао многе ствари и одговоре сам тражио премотавајући траку и правећи од ње оно што би требало да буде. Замисли како је то када имаш хиљаду прича у глави, које јурцају унаоколо и претварају твог професора мате у црвеног бика или плишаног слона у девојку коју сањаш већ дуго. Јер, и мени треба неко. Или не.

И тако сам ја проводио дане. Забленут у једну тачку, често на плафону у мојој соби. Увучен у размишљање. Сам, иако имам два брата. Они знају да се старају о себи, иако имају по девет и дванаест година. А маторци? Они су се, уместо над својом, замислили над мојом судбином. Јер, ја сам једини који не уме да се снађе. Јебига. И док повлачим последњи дим гледајући у постер кунг фу панде који сакрива мрљу на зиду насталу још прошлог лета, одједном, у моју панораму ушета мој ћале. Ништа није рекао, само ми је ударио шамар, онако јако, војнички. Такав шамар сам добио само још два пута. Једном, када сам упропастио нов тепих цртајући по њему спрејом, и други, када сам дао скоро сву нашу уштеђевину циганима. Дакле, тај шамар је био знак да сам нешто опако зајеб'о. Мени и даље није било јасно шта. Онда се окренуо и изашао из собе.

Свако има својих проблема, јебига. Не заборави, нечији проблем си ти. И док сам премотавао филм причајући са којотом и мајмуном, нешто ми застаде у грлу. Ништа стварно, али опет ме је гушило. Невидљива тешка кнедла света, у мом грлу. Таман кад сам помислио да нећу успети, да ћу се удавити, зазвони телефон. Беше то весела слатководна риба. Бип-плоп-бип-плоп. 

Знате шта? Ја одох да поједем месни нарезак, да спакујем двоје гаћа у торбу и одох...У Будимпешту. Толико имам пара. А ви се јеб'те. Можете и без мене. Схватио сам, све. 

7. септембар 2011.

Сине, очи тајине!

Знаш, рекох му, није лако одрастати. Бићеш често сјебан, овај, спутан. Са свих страна. Зато сам ја ту, да ти кажем коју паметну:

Ти имаш част, прилику и обавезу! да учиниш све што ја нисам. Јер, синак, ти ћеш одрастати у једном другачијем окружењу. Уствари, нећеш, јебига, али ако ти је за утеху, макар ћеш одрастати у другом времену, имаћеш мобилни ил' шта већ буде актуелно тад. Ја то нисам имао. Добро, јесам, али није у томе поента. Поента је, сине, да направимо од тебе човека.

Кад напуниш пет, ићи ћеш у вртић. И ја сам ишао. И бићеш најпаметнији тамо, као тајо. Научићу те кружење воде у природи, рибе на то падају. Јест да ће им поиспадати зуби кад кренете у школу, али, синак, веруј ми, немој бежати од њих. Оне, такве какве јесу, ће једног дана процветати, те те мамити, јелте, лаганим лелеком и њихањем дупета, које ће неки геј-романтик-кошаркаш обухватити шапом, док буду одлазили у сутон, а ти сам. Не, није се то таји дешавало. То је био неко други. 

Сине, ошацуј неку малу у седмом разреду. Или, још боље, шестом. Тако ћеш имати времена да јој се додвориш, до ескурзије у осмом. Изабери неку металку са великим сисама, јер, сине, оне су усамљене. Углавном. Макар су биле у моје време. Добро, јебига, никад нисам имао неку металку, а баш ми се хтело! Ти ћеш имати, синак. Да осетиш шта је женско кад те шутне мартинком или угризе за уво. Ескурзија је једна од ретких прилика када је маса жена око тебе, све их познајеш и свуда су собе, са кључевима! Ја нисам имао тај луксуз. Боље је да кренеш на време са привођењем, јер, касније мож' бити касно, да ти каже твој матори. Добро, никад није касно, ви'ш како је то случајно испало са твојом мамом и са мном. 

Но, као што рекох раније, имаћеш мобилни. Купиће ти тајо, сине, и мотор скутер. Да не погинеш, а опет цуројке да возаш. Не знам да л' ће тада бити скутера, ал' да знаш да ћеш добити приближни еквивалент. Ти ћеш, сине, бити доктор. Тајо се зезнуо па отишао у машинску, тамо од три женске две мотале гвожђе голим рукама. У медицинском, имаш брдо женки. Ту ти је место. Али, само да знаш, на распусту пред упис средње идеш у Кенију. Гагин дечко је црнац, има да те убацим преко везе у његово племе. Да ми постанеш прави Тарзан, сине. Док не уловиш лава, не враћаш се. Отићи ћеш као дечак, а вратити се као човек. Зар није то дивно? 

Синак, буди спортиста. Немој бити фудбалер, то је тако геј. Буди спортски риболовац. Уловиш, па вратиш у реку. Так'и је ред. А и нећеш доживети инфаркт у деветнаестој, као ја, кад сам чуо да абортус није успео. Бићеш здрав, прав и, ако Бог да, нормалан. Так'и су ти гени, љуби те тајо. Средиће ти тата и свињокољ код деде, ако то још увек буде легално. И набавићемо пушку, да видиш мало шта значи бити Србин! Јесте, твој тајо није иш'о у војску. Ал' ти 'оћеш. Так'и је ред, док не одеш у војску, не можеш се женити. Ја? Ма мене мука натерала, има ту изузетака синак. И немој се женити никада. Ћути, ево иде мама. 

Сања, овај мали се опет уср'о. Дедер га пресвуци. А ја одох, данас ми први дан на факултету. Ајд' љубим те мали моржу мој. 

6. септембар 2011.

Како почети?

Цика-цака-цика-цака...Шкрипи. 

Понекад седим овако само, имам приче у глави, преслишавам се малтене као дете, али те приче не долазе до прстију. И стално пишем о томе, јер, покушавам да докучим како да покренем мозак, да откључам онај комбо који ми омогућава да полетим. Без зајебанције, кад пишем, као да упаднем у временско-просторни вакуум, и појавим се на другој страни кроз одређено време питајући се шта се десило. И зато на овом блогу има бар десетак текстова сличних овоме. И биће их још хиљаде или неће бити ниједан. Зависи...

Ја врхунски пишем када сам тужан. Одавно нисам био, онако истински. То можда звучи помало геј, али тако је. Такође, схватио сам да у мојим причама нема више оне искре која је била ту раније. За ту искру је била заслужна једна посебна дама, али о'ладио сам се. И то је проблем. Није тешко писати о смрти, играти се Бога, кокетирати са свакаквим наказама, када си врућ и жив. Тешко постаје када умреш. Када упаднеш у кому, из које те ни читање целокупне антологије Буковског или слушање свега од Џеја до Пинк Флојда не може тргнути. Свет стане, а ти спаваш. Све ти се нешто врти по глави, али ништа није на папиру, да не кажем, екрану. И зато, размишљам...Шта ми је чинити? Како наћи неку која ти познаје душу? Како упознати неку са твојом ненормалном поодвојеном душом? Како уопште наћи  неку са душом? Брдо питања. Мислим да ми се мозак откочио, за обичне приче. 

За оне врхунске, ехх...За њих треба искра, треба нешто више, нешто што немам. За сада. 

Иначе, треба да напишем веселу причу у току следећих пет дана. Дајте ми покоји предлог о чему да пишем, нећу се љутити. Одох да спавам. Предуго сам био ван хибернације. Читавих 24 минута. 

4. септембар 2011.

Све за легенду

После два пива свет ти се чини шаренијим него иначе. После шест ти изгледа као Рај. Осим ако си Боро алкос, који је провео читав живот пред продавницом циркајући. Код њега је та граница померена са шест на гајбу. И тако је, мученику, свет постајао све горче место, са све ређим моментима оне истинске среће када од дебеле жене видиш похотну Неду Арнерић у својих двадесет лета, а од продавца носорога који ти нуди пајп и масажу стопала. Зато је и умро мученик, пре неки дан. 

Била је то, рецимо, лепа сахрана (јер, како окарактерисати сахрану? Да је тужна, то се подразумева. Никад се на са'рани није играло коло, осим једном, '83 када је умро стари профа који је у животу поделио више батина но бомбона. Не можемо рећи ни да је била ружна, јер, које су карактеристике ружне сахране? Не постоји неки водич ил' тако нешто. Дакле, лепа сахрана.). Његова жена је била у црнини и црвеним штиклама, поп је дошао у новом аудију, а ми? Ми смо, као прави другари, иако двадесетак година млађи, дошли у чопору да одамо почаст биртијској легенди. Уствари, он је био обична испичутура и гребао се за пиво код свих нас, ударајући нам на образ и често нас остављајући кратким за цигаре. Али, јебига, свако постане легенда кад умре. Так'и је ред. Био ти пјандура, кримос, пропали писац или ждребац, бићеш легенда, кад умреш. Јер за живота, тешко да те је ико волео осим мајке и оних кинеза са којима си шверцовао кесице чаја преко баре. 

Но, кад положише Бору три метра под земљу, на четрдесет степени при влажности ваздуха од 76% и североисточном поветарцу, у нама се пробуди жеља да попијемо по пиво. У његову част, наравно. И дођосмо ми, фала Богу, пред продавницу. И док нам је носорог масирао стопала и повремено доносио нову туру, свако од нас је помислио да Боро није био наиван. Умео је да ужива у животу. Ил' тако нечему. Након што нам је мутно пред очима отишло, Зоки продавац нам ували и Борин неизмирени рачун. Беше, као и све код Боре, предимензионисан.

- Сто четр'ест 'иљада? Па, добро, рођаче, да л' си ти нормалан?!
- Што му ниси увео лимит? 
- Јесте луди? Па да није било Боре, ова радња би била закована пре много година. А и ви сисе, само купујете 'леба и покоје пиво. А месине? Чоколаде? Жестине? Ништа. 
- Па кад су ти цене боговске, буквално. За твоје парче чоколаде тамо могу да купим две и да ми још остане за Дрину без филтера. 
- Ма јеб'те се сви.
- И сад ми то као треба да платимо? 
- 'Ајде ћут' ту. Ако је чојек већ направио рачун и, већ, умро, онда је...Па ред је, мајку му! 
- 'Ајд, одо' да продам стерео.
- И ја. 
- Ти немаш стерео. 
- А, да. А у пичку материну. Одо' да не платим станарину. Уствари, то могу и сутра. Дај ми, дедер, Зока, још једно, 'ладно к'о таштина душа. 
- Ја ћу да скинем фелне. 
- Па кад возиш оно нафурано говно, шта ја да скинем са Југа? 
- Скини навлаке и продај циганима, у гвожђе.
- Не могу, јебига, ја сам југо носталгичар. 
- Кад је била Југа, ти си имао три године, зато - не сери.
- Ја ћу, да не купим жени нови кревет, опет. 
- Па кад би почео нешто да радиш, не би те питала за нови кревет. Ако ме разумеш.
- Одо' да обавим, па се чујемо. Ех...шта се мора, није тешко. 
- 'Ош ја да одем уместо тебе? Хахах...
- Јој, би ли? Био бих ти захвалан до краја живота.
- Хахах, јеси будала, матере ми! 
- Еј, људи, а шта кажете да му дигнемо споменик? 
- Све за легенду!
- Боро, недостајеш нам, пун је фрижидер пива!
- Био.
- Де, не квари, јебем ти матер! 

И тако, док трепнеш оком, пет нових легенди испија слатки нектар пред кућом светлећег једнорога који им масира теме камиљим уљем. Ко зна, можда ће и њима једног дана дизати споменик у виду отплате кредитног дуга код Зокијевог сајбер унука. Panta rei. Легенде остају. 

1. септембар 2011.

Рођ

Ах. Данас ми је рођендан. А ја нешто баш и не волим рођендан. Туђе да, али свој не. Јер, јебига, некако, целе године сам весео, ал' на рођендан сам у бедаку. Јер то је једини дан у години кад станем и погледам себе. Не кроз ја-сам-цар маску, него објективно, онако како јесте. Вероватно сам зато у каналу. Ај што сам у каналу, него сам и годину старији. Још тридесет-четрдесет бедака и готово. Мало. Јебем му матер, мало. Мада, вероватно ће ми тамо негде, пред крај, бити пуно. Не доста, него превише. И умрећу срећан. Но, да се вратимо у садашњост. Ја сам млад. Као. И то је то до јаја. Као. И супер пишем. Као. И већина тих супер ствари је као. Јебига. 

Знаш шта је најгора ствар која се човеку деси на рођендан? Када гледаш како ти незнанци честитају рођендан, а знанци не. Ни речи. Ништа. И онда се разочараш. А не би требало. Можда је неког од њих ударио камион ил' немају нет, ил' нешто. Али теби то није битно. Десетак година није мало, милион ствари преко главе заједно претурено. Треба да се јаве, па макар из Јуме. Или не. 

И сад идем до града, да набацим кез на лице, и да будем весели Јанко. Да. А вечерас...Ко зна. Можда напишем причу живота. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren