Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. јануар 2013.

Постао сам песник

Постао сам песник.
Па шта?

Проза је једна моћна ствар,
али казаљке нису довољно споре
да би je ико читао
свакога дана,
ма колики доколичар био.

Када сам схватио
да ни Бог нема времена,
помирио сам се са тим
да је песма,
лоша песма и врло
једноставна,
наравно,
оно што ћу чинити
до краја века.

Не због тебе или неког другог.
Не.
Видиш,
ни ја немам времена.

Немам ни пара,
а то ваљда повлачи једно друго,
време је новац, 
рекоше неки људи...

Имам љубави на претек,
сви ме воле и ја волим понеког,
и имам астму
и имам кера 
и мачора
и неколико књига. 

Али немам времена.

Шта раде људи који немају времена,
а имају читаву вечност пред собом?

29. јануар 2013.

Изгубио си

Једног дана ћу почети да побеђујем.
И побеђиваћу свуда, у свему, сваки дан.
И нико ме неће волети.

Постоје мрски дани
када свет спусти своју
оловну шаку на твој
мекани потиљак и
објасни ти 
да и ниси баш нека сила.

Девојка ти глуми опатицу,
опатица глуми опатицу,
кер глуми опатицу,
чак и жене у твојим сновима
глуме опатице!
Сви глуме опатице.

У школи,
чистачица мисли да је директор,
асистент мисли да је професор,
професор мисли где ће на море,
а директор зна да је чистачица 
и нимало му се не мили
посао који ради,
али и даље их то не спречава
да те сви одреда јебу.

Код куће поново је
развод на тапету,
сви гледају где би
да оду и да понесу
лампу или кера
или децу.

Овај свет је пропао због
недостатка отворености,
искрености,
урушио се у сопствене лажи...

А ја морам да стојим ту
и посматрам све то,
јер сам сувише...
све.
Тако ми рекоше.

28. јануар 2013.

Комплетни идиот.

Понекад се затекнем како пишем неке бљутаво романтичне ствари. Баш онако, као да повраћам дугу. Бојим се да, ма колико то женама испочетка симпатично било, како време одмиче почиње да их нервира. То, кад неко повраћа дугу. Оне које ме немају би све дале да ме имају, јер сам такав. Оне које су ме имале, углавном су ме сматрале кретеном. Размишљам мало о томе некад, крстим се... С друге стране, понекад баш мрзим све. Свакога, из неких разлога. Битних, небитних, свеједно. Мени су сви подједнако неважни. Толерантан сам у сопственом хејту, не дискриминишем никог. Све у свему, ја сам један комплетни идиот. И нисам сигуран шта мислим о томе.

27. јануар 2013.

О хејту љубавника или љубави хејтера

Желиш ли заједно да
сломимо крила
овој јединој
птици на
свету
која
никада
није пожелела
да лети?

Ходамо улицама
и режимо
на режеће мачке,
сами против света.

Снови су тако стварни
да можеш да их додирнеш
и попљујеш,
јер се не остварују...

Дебељко који покушава да
буде спортиста
пада пред нама уз вапај
тешке душе ненавикнуте на врућину.

Њега само погледаш и прекорачиш
у својим зеленим штиклама.

Ветар се појављује однекуд,
обоје га мрзимо највише од
свих најгорих ствари на свету...

Кишобран ти се не отвара,
јер киша пада.

А ја једино тебе видим
у ружичастом сивилу званом свет.

26. јануар 2013.

О ситним душама укратко

Хеј. Желим вам само нешто рећи, док се борим да избегнем спремање испита... 

Гледам те неке разне људе који мисле да су успели... Гледам и онда, као и увек, на себе преузимам улогу џелата њихових снова... Не жалим их ни тренутка, јер нису то заслужили. Дакле, они мисле да су неко. Сами себи отварају фан станице, каче хиљаде слика са гитарама, ако су музичари или хиљаду цитата из сопствених лоших песама, ако су песници или само постоје ту и без разлога мисле да су славни и говоре себи "Ви"... Ова несрећна грозота погађа оба пола и то је тужно.

Друже, ниси познат док ниси познат, а и кад си познат требаш се запитати да ли си заиста познат. Разумеш? 

Јеси ли ишта лепши или паметнији ако имаш пар лајкова на страници или пар похвала од разноразних идиота? Ниси. Јеси ли макар богатији? Ниси. Теби само прија да ти неко титра. Реално, свима прија. Али ти си прешао границу између "волим што ми људи титрају" и "држим Бога за муда". А то је тужно.

А ту су и сви ти писци који сматрају посвету коју напишу највреднијим поклоном који неко може добити... Све те балерине... Глумци, сликари, механичари... Свет је једно лажно место. Сви су познати. Неки имају сто лајкова и аутоматски сматрају да имају сто фанова и поносни су и диче се тиме... Ситне, ситне душе...

Нисам ја против дичења и хвалисања ако имаш чиме да се дичиш и хвалишеш. Само не волим људе заробљене у илузијама. Ако требам бити ја онај који ће им рушити снешка, онда нека буде тако.

24. јануар 2013.

Чекање убија

Седео сам ту негде чекајући да ме ђаво испрати на онај свет... Нисам био неки доличан тип, углавном сам глуварио по ћошковима без динара у џепу, посматрајући све те кратке хаљине које су неуморно шетале градом. Вући кладе нисам хтео, моју лошу поезију нико није хтео ни џабе, а камоли за динар или два и све што ми је преостајало било је да седим и чекам. Тек када чекаш схватиш колико превише времена имаш... Нарочито ако чекаш неког удаљеног попут ђавола да дође и да те одведе у непознатом правцу и можда чак успут попије пиће са тобом. Ко зна где је ђаво сада, куда се смуца... Одавно смо сами себи душмани. 

Много је предивних ногу прошло лахорно испред мене... Нисам имао неке добре пријатеље, нисам имао чак ни много лоших. Жене су биле необјашњив појам у мом свету, и иако сам их имао неколико и даље сам веровао у чистоћу и недодирљивост њихових премазаних душа. Упркос свему томе, нисам никада помишљао да самостално одем. То је била пошалица којом су се служили наивци мислећи да су тако зајебали неког тамо горе...

Био је дан, леп и сунчан дан, а једне ноге су ми се смешиле седећи на степеницама испред неке фине зграде. Посматрао сам их ослоњен на зид оближње зграде, посматрале су и оне мене, и ето, тек тако, познавајући само те две лепе ноге, пришао сам и представио се њој, комплетној. Изгледала је ситно, али битно. Ђаволски добре ноге, ноге са којима би могла слудети свет само да је хтела... 

Била лепа и млада и није била сиромашна. Дозволила ми је да седнем поред ње, што и није било чудно, јер сам умео солидно да разговарам, само када је постојао неко са ким бих то могао чинити. Уличне вуцибатине ми нису биле ни приближно равне, мени је било потребно много више. А она... На црвеним уснама су јој играли псалми најважније књиге на свету... И тек тако, видевши нешто у мени као што ја видех нешто у њој, пољубила ме је. Прво Исус, онда грех, била је један неухватљив мали ђаво.

Минут касније, шетали смо кроз град држећи се за руке и смејући се свима који би се запитали шта она тражи са мном или шта ја тражим са њом или шта било ко тражи са било киме на овом свету. Стигли смо до њене зграде. Нисам желео унутра, помало сам био сувише одрпан за тако фин крај. Био сам луд, то стоји, али нисам био бесраман. Натерала ме је да уђем унутра. Попели смо се на други спрат, а она ме је, откључавши врата, пропустила унутра. "Уђи, сипај си пиће", рекла је. Ушао сам и сипао си пиће. Хтедох да јој кажем како фину гајбу има, али се нешто догодило.

Из купатила је изашао потпуно го тип бришући мокру главу. Она се осврнула и изгледајући боље него за све време нашег кратког познанства пришла и сочно га пољубила. Затим је рекла: "Еј, Марио, ово је мој нови другар Ралф." "Ћао Ралф", рекао је Марио. "Ћао Марио", рекао сам ја. Да га јебеш, овакве ситуације не можеш предвидети. Била је сувише добро парче да би била истинита. 

Сручио сам пиће у грло и два минута касније рекао да имам неодложна посла и да морам да пођем. Наравно да нису поверовали, никада нисам изгледао као човек који има неодложна посла. Ипак сам отишао. Сишао сам полако низ степенице, осећајући се као цедиљка за сок, неодређено, бесмислено, као да је неко пре минут трљао четири поморанџе и лимун о мене... Чуо сам кораке иза мене и пожурио ка вратима, претпостављајући... 

Стигла ме је на улици и ухватила за руку. "Јеси љубоморан?", насмешила се. "Па, и не баш", рекао сам ја. Имао сам ту неку маску осећања, осећао сам, али као да нисам осећао, дешавале су се ствари у мени, а опет сам био потпуно миран и хладан...  Мора да су ми године вуцарања међу људима отупеле осећања и томе сличне ствари... "Боље питање је да ли је он љубоморан?" "А не, није. Он обожава када је ту још неко, са нама", рекла је радосно, "Хајде, пошто ниси љубоморан, идемо горе да попијемо кафу, сви заједно." "У реду", рекао сам ја. 

Попели смо се горе. Било је лепо. Он је био обучен и добар. Сипао ми је пиће. Она је скувала кафу. "Са шећером Ралфи?", упитао је он. "А, не. Пијем горку кафу." Насмејао се на то. Онда сам извукао свој лепи мали перорез и пререзао му грло. Затим сам средио и њу. Није се мрдала ни говорила од страха. Онда сам се вратио на мекану софу и довршио своју кафу. Потом сам дошао до врата, нацерио се и нестао.

Сутрадан сам седео на ћошку неког сиротињског кварта, читајући најкрупнији наслов у новинама - СЕРИЈСКИ УБИЦА УБИО ЈОШ ДВОЈЕ! Мало сам гледао у веселе ноге и хаљине које су биле свуда унаоколо... Уствари, само сам седео ту и чекао ђавола да дође по мене, али га није било.

23. јануар 2013.

Уствари

"Тихо ћу прићи, загрлити те
и одшетаћемо у сумрак."

То је идеалан сценарио
идеалне приче
о две будале
које су се пронашле.

Али, ове ноћи
ја умирем.
Вене су ми пуне мрака
који ме прождире,
душа нагрижена,
личност разорена...

Умирем и размишљам
о децилитрима
суза који
ће бити или неће бити
проливени због мене.

Уствари,
само сам благо болестан,
али,
није ли фантастично
схватити да имаш неког
са ким би одшетао у сумрак
или у рај
или у пакао,
свеједно?

22. јануар 2013.

Нирвана

Не умем. Да га јебеш. Мислим, умем, имам хиљаду и једну моћну ствар о којој бих могао писати, неке фантастичне приче и доживљаје, догађаје и филозофије... Али. Испит. Сутра. Неке јалове форе имамо, ваљда ће нека уродити плодом... Ко се снађе на факултету, снаћи ће се и у животу... Можда... Испитни рок је најгори период, јануар је најгори месец, али... Не и овај јануар. Добар је био. Фантастичан. Планирам да играм неку игрицу ових дана, као што чиним сваког јануара... Неку моћну стратегију, на најтеже, којом бих разбијао мозак и чинио си годину занимљивом не полажући испите у јануару... Али. Све на шта ја тренутно мислим је како ћу прочитати књигу, направити два јебена сајта да бих могао да изађем на тај последњи испит (није проблем ако звекнем, проблем је доћи до њега) и... како ћу поватати своју мекану девојку. 

Да ли сам луд човек, не знам. Али тако је. И сад, овог тренутка, осећам се као краљ света. На врхунцу живота сам. Можда. Осећам се тако. Када ће ми бити боље него сад? Учити требам, али то не чиним, радити не морам, маторци то за мене чине, имам женку која ме воли понекад помало и имам пар пријатеља који ме толеришу увек и много и капирам да бих овако читав живот проживео... Али. Знам да не може тако. Знам да ћу рмбати негде и ко зна с ким бити, знам да ће пријатеља бити све мање, а странпутица којим могу поћи све више... То ме некад смори, али онда дигнем руке од свега тога, превише је то непознатих да би се планирало било шта, чак и за мене...

Видиш, ово је један обични текст. Овакве мрзим. Ништа рекао паметно нисам. А увек сам се тешио да нешто моје вреди ако макар има једну добру мисао или реченицу. Овде нема добре мисли или реченице. То је тужно. Имам толико тога да кажем... Милијарде речи у себи... Имам приче да испричам, оне које сам доживео и чуо и оне друге, које сам створио гледајући у ламперију и лутајући преријама ума... Имам много тога да кажем. Неки људи су понекад вољни да слушају. Али. Свет је једно округло место које се креће. Нико никада не остаје ту где је. 

Најгорим свршетком текста икадa написаним желим вам рећи да ме ништа у животу тренутно не занима осим ситних радости којих имам на хиљаде... И боле ме патка.

21. јануар 2013.

Ти

Ти си ми потребна, јер ја те волим.
Ти си ми потребна, јер ја те сањам.
Ти си ми потребна, јер ја сам пијан.
Ти си ми потребна, јер си предивна.
Ти си ми потребна, јер се свет не окреће без тебе.
Ти си ми потребна, jер једина разумеш.
Ти си ми потребна, јер једина толеришеш.
Ти си ми потребна, јер имаш фантастичне ноге.
Ти си ми потребна, јер љубав не постоји без тебе.
И иако мислиш да фолирам цео свет, љубав према теби стварна је.
Стварнија од бајке,
и боља од свих нереалних љубави
о којима су ти говорили одмалена...

Волим те и сва чар
која постоји у томе се
базира на твом неповерењу,
волим те и ти то знаш,
волим те,
али ти се плашиш да ме волиш,
јер сам идиот и пропалица
и једним потезом бих могао уништити нас...

Љубав је једна моћна ствар коју нико не би требао подарити лудаку,
љубав је ствар која ће нас одржати у временима лошим
и љубав је ствар која живи за то да споји нас...
Ми смо идеални драга, ми смо фантастично идеални...

Ја те волим, а ти ме сматраш идиотом и кретеном и непогодним за љубав или песму...
Волим сваки педаљ тебе, волим сваки милиметар тебе, волим сваку тебе, у милијарду других светова...

Љубавне песме нису прејаке, јер су вечито исте.
Романтичари не умеју да учине да се осећаш лепо.
Ја бих, с друге стране, учинио све што је у мојој моћи да будеш срећна.
Ја бих, са свих страна, волео само тебе.
У свакој варијанти.

Нека срца шетају по плажама вечности,
а ми би требало да се препустимо...
Неким божанственим струјама које ће нас одвести до љубави...

19. јануар 2013.

О азилу за неуклопљене

Одувек сам мислио да негде постоји тај луди луди свет, негде далеко, иза седам брда и долина и мора или негде испод површине земље или негде изван озонског омотача... Свет у коме су ствари нешто другачије. 

Данима сам лежао у кревету и замишљао га, сваку улицу, дрво, сваког човека или мачора, сваку жену, сваку реч на листу новина, читав свет сам замишљао гледајући изгубљено у једну тачку на јарко црвеној ламперији која је чинила моје поткровље идеалним местом за провести век. Понекад бих се толико изгубио у маштарији да бих се запрепастио када бих кренуо да пишам и схватио да сам у овом обичном свету, да никад нисам ни отишао, да сам све време био на кревету, ушушкан у топли осећај безбедне удаљености од свеопштег ужаса...

Замишљао сам свет извезен од несавршених нити у савршено место за нормално постојање необичних појава. Није то био свет у коме бих био славан или богат или бесмртан, није био свет ни у ком бих био добар, био је то свет, просто и једноставно, у ком бих се осећао добро, место за све чудаке овог света. Место за Ђорђа који иде унаоколо и виче: "Маца, маца, авиЈон, авиЈон" (Ђорђе има много више од девет година), место за Мишу који мисли да је кричр, створ, накарадна звер која има супер моћи, место на ком би Коки могла без трипа да уђе у продавницу, место на ком би муцавог Владу саслушали до последњег слога, место на ком би Цонгилић могао бити црн иако је бео, место на ком би мачка Ескимског бичара била сматрана нормалном појавом. Укратко, азил за неуклопљене. Тако сам жарко желео да постоји тај свет... Из петних жила, из све снаге сам покушавао да га ишчупам из главе и проспем свуда око себе... 

Пошто то није успевало, једино што ми је преостајало је да верујем у њега, у његово постојање, у његову племениту душу, у његовог творца који никако не може бити исти творац који је створио овај ужас... Или може? Надао сам се неком новом потопу и неком новом Ноји коме ће Бог рећи - батали животиње и покупи те јединствене облике необичности... Наравно да је то био само клиначки наиван сан, Бог је имао паметнија посла, много фрке око глобалног загревања, екологије и спашавања бенгалских тигрова од изумирања... И наравно да Бог не би спасао нешто другачије људе, људе који су неуклопиви делови универзумске слагалице коју Он свакога дана слаже изнова и изнова... Мене да неко пита, ја бих спасао мачке. Милионе мачака бих стрпао у велики брод, због искрености и меканости и умећа постојања какво ниједно друго биће нема...

И тако, лежао бих по читав дан шетајући светом неисмеване различитости, онда бих устао, попио мало воде и наставио баш тамо где сам стао. Понекад се то чинило узалудним. Сваким даном сам постајао свеснији да тај свет из главе ишчупати не могу, да овај свет у ком постојим променити не могу, и тако сам, иако далеко другачији од Алисе у земљи чуда, био подједнако изгубљен.

Често сам био несрећан, али никада нисам оспоравао изузетност тог света. Замисли свет у коме не можеш да се ухватиш за нацију, веру, боју коже, телевизор, музику коју слушаш или клуб за који навијаш... Свет једнаке различитости, свет у коме ћеш моћи бити апсолутни кретен, свет без стида, кајања и аномалија попут дебелих телетабиса... Свет у коме би могао да живиш оно што јеси, кад су већ спутали на овом свету...

Једне ноћи сам уснио чудан сан. Био сам у обичном, ружном свету, свету где постоје мале зле жене и велико оружје и зубари кретени и кошаркаши манекени... Лежао сам на кревету и спремао се полако да одшетам у свет у коме је живот био леп и никако магацински хладан и тих. Одједном, ниоткуда, појавила се млада лепа жена, пришла и легла поред мене. "Шта радиш?", упитала је весело. "Ништа, путујем", одговорио сам збуњено. "Хајде да пођеш са мном", насмешила се слатко. Размислио сам на трен, светови ће и даље бити ту, где год да одем и ма колико дуго да се задржим... "Хајде да пођем са тобом." Ухватио сам је за руку, а она је другом откопчала своју хаљину. Изгледа да ово ипак није сцена из Петра Пана, помислио сам и препустио се. Све је то било чаробно, била је свуда по мени и смешкала се, љубила и волела, а ја сам био ту негде, одвојен од свих светова које познајем. 

Ујутру сам се пробудио, протегао, констатовао да је онај фантастични сан био само сан и изашао на терасу. Улицом је журно прошао Ђорђе и на моје: "Добро јутро!" одговорио са: "Маца, маца, мацоо, дођи мацо." Неколико улица даље су се чуле сирене, Миша је стајао на највишој згради у околини спремајући се за хипер-галактички скок, а Коки ми је махнула идући из продавнице. Влада је водио дубокоуман разговор са моћном рибом од два метра, а Цонга је био бео, а црн и нико му то замерао није. Мачка Ескимског бичара је нападала људе по улици и то је била сасвим нормална и обична ствар...

А ја? Ја сам пригрлио малену девојчицу црвенкасте косе и лагао јој нешто о највећој љубави икад, а она ми је веровала.

18. јануар 2013.

О мистерији

Данас сам схватио формулу бесмртности. Да, схватио. Нисам је открио. Схватио. Иако се чини да су људи чија су имена записана дебелим позлаћеним словима у књизи историје  света поприлично насумично завршили ту, није тако. Постоји једна ствар која их везује. 

Шта је оно што сваки човек носи у себи? Једна ствар која је кроз векове била често подједнако лоша колико и добра. Радозналост. И сада се ти питаш, какве везе има радозналост са бесмртношћу? Много. Превише, ако мене питаш. Али, то је добро. Да се искористити. 
 
Дакле, ствар која повезује бесмртна лица је мистерија. Фактор мистерије. Чим људима нешто није јасно, они ће размишљати о томе. А чим размишљају о томе, то, шта год да је, није заборављено. Довољно је чак да наслућују да би ту могло бити још нешто или да неке коцкице слагалице нису на месту... Довољно да те памте. 

Седим данас и пијем неки чај и онда чујем - знаш, ти све ово измишљаш. Ја више не знам да ли си стваран. Слушам то и смејем се, јер знам да сам на правом путу. Чим људи који су око тебе не могу да разлуче шта је истина о теби, а шта лаж, јеси ли стваран или си у потпуности изумео неког новог, фантастичног себе... Знаш да идеш у правом смеру. Дајеш им повод да размишљају о теби. Што те може учинити популарним док си жив или бесмртним, када умреш. Све зависи од тога како се презентујеш. 

Ако се презентујеш на прави начин, много људи ће видети много твојих лица, што би врло лако могло довести до полемике - ко си и шта си био ти? Таквим полемикама никад нема краја, што ће те учинити срећно бесмртним. Чак и да на сваких педесет или сто година неко поново покрене питање ко си заиста био ти, биће довољно да не будеш заборављен. 

Један од сувих примера је Дударим. Лик је писао, писао и само нестао. Ено га сад, популарнији хиљаду пута него што је био док је био активан. А људи и даље разматрају где је и зашто је отишао, да га није можда ударио камион? Он је популаран. Биће бесмртан кад умре. Он је схватио.

Дакле, мистерија. Пиши па нестани, прикажи се у разним светлима, нека људи остану збуњени твојим готово шизофреним потезима, измисли себе ако не постојиш, или једноставно буди сурово искрен, људи нису навикли на то, увек ће мислити да постоји још нешто... 

Капирам да је овај пост срање, али бих волео једног дана да напишем књигу и погледам се у огледало, схватим да сам исти као и пре и баталим све то... Да схватим да не постоји бесмртност и да не постојим као добар писац, можда као просечан, и да ће много гори од мене бити заувек упамћени, урезани у књигу историје света... Да схватим и помирим се с тим, живећи овај луди живот, који не морам надограђивати да би био испреплитан скривеним догађајима и осећајима и сплетовима најчуднијих околности икад. 

А теби, несрећни читаоче, желим пуно среће. Огрни се плаштом мистериозности и ушетај у историју.

Солидној

Седим и размишљам,
неки људи
причају о
братству змије,
неки о љубави
и серији,
о тантричком сексу,
а ми,
драга,
причамо о...
Свему.

Мени се по глави
врзма само мисао
како бих те љубио
и грлио тако снажно
док се не би потпуно
интегрисала у мене,
за заувек.

Овакви спојеви
углавном пропадну.
Сувише је памети и фантастичне
супериорности ту
да бисмо потрајали читав век.
А то ме чини тужним.
Јер век,
век је таман онолико времена
колико нам треба.

Љубав је мртва,
романтика је мртва,
али овај спој ме и даље
фантастичном силином вуче
кроз живот.

А ти...
Ти имаш времена,
и увек си
на сунчаној страни
ружичастих океана
животне радости.

15. јануар 2013.

Последње збогом

И тако... Пишем ово чекајући последњу вечеру. Рука ми благо подрхтава, али свему у животу дође крај. Не бојим се. Само сам нервозан. 

Размишљао сам о томе како да продужим минуте још откад ми је саопштено да је крај близу. Можда ако будем само седео и ћутао? Можда... Можда ако узмем неку књигу? Не, књиге само убрзавају време. Књиге су једна изванредна ствар када имаш много времена пред собом. Волео бих сада да сам у собу у којој сам одрастао, да лежим на кревету и гледам у ламперију док време лебди око мене, да га могу убрзати или успорити као што сам чинио тада и да ми буде подједнако забавно...

Писање сигурно није добар начин да продужим минуте који ме деле од вечере и, напослетку, последњег трзаја душе. Али ипак пишем, јер желим да неко једног дана ово прочита и схвати каква смо деликатна бића ми људи, како нас узрочно-последична веза између наших грешака и плаћања истих може  убити без смрти, тек тако, у једном тренутку. Тај тренутак траје секунд или два, а онда се претвара у читаву вечност. Постаје тако дуг, јер то је тренутак када је твој свет ставио тачку на сопствено постојање.

Бацио сам поглед кроз прозор, само једна улична светиљка је жмиркала у близини. Мислио сам - било би нешто заиста посебно када би се она угасила заједно са мном. Нисам имао сат у близини, па сам могао само погађати колико је сати. Нисам желео да погађам. Желео сам да ми неко каже - деветнаест је часова и тридесет и шест минута. Да ми каже тачно у минут колико времена имамо. Чуо сам кораке. Споре, дуге кораке. Руке су ми дрхтале, па сам их ставио у крило. Онда се није чуло ништа. Чекао сам. Ништа. Напослетку су се врата отворила.

Кроз врата су прошла колица послужавник и вечера ми је постављена на сто уз једно хладно - изволи. Жвакао сам полако, а укус је био ужасан, укус истеклог времена које крцка под зубима. Обрисао сам уста салветом и запитао се - шта сад? Врата су се поново отворила.

Време је да пођеш - рекао је глас. У реду - рекао сам ја. Звук тишине је испунио простор између нас на тренутак. Онда сам изашао у кратки ходник и отпочео ход од тринаест корака. Сваки корак је звонио на свој начин, а звук сата је говорио - так-так-так...

Отворио сам врата, подигао свој кофер и погледао у моју сада већ бившу жену. Збогом, рекао сам, и извини. Збогом, рекла је и полако затворила врата. Сат је откуцао, можда седам, можда осам часова... Није више било важно. Мој свет је био расут у хиљаду парчића, као и сијалица уличне светиљке коју је управо неки клинац погодио каменом.

Одшетао сам низ улицу размишљајући о томе како да убрзам време. Можда да узмем неку књигу? Да, дефинитивно ћу узети неку књигу.

14. јануар 2013.

Љубав у двадесет минута

Први минут је
протекао у непријатној тишини.
Други је већ био бољи,
а трећи је пратио шампањац 
и лагана музика.

У седмом минуту си се већ 
свлачила, 
осми си провела огледајући се,
а у деветом си била божанствена.

Десети минут је протекао 
у тишини, јер су моје усне
додиривале твоје усне
и мој језик је додиривао 
твој језик.

Тринаести минут нас је затекао
како занесено плешемо
голи.

Четрнаестог минута си
закорачила у пуну каду и
позвала ме к себи.
Петнаестог минута сам ти се
придружио.

Седамнаести минут је био 
шокиран,
јер си била на мени,
осамнаести је пратио 
музику и балоне од сапунице.

Двадесети се питао 
постоји ли убрзана верзија љубави?
Јер је знао да је то љубав,
чврста као камен
у овом релативном свету...

12. јануар 2013.

О сланим сновима

Пробудио сам се једног јутра, напољу је падала киша и дувао је страшан ветар, а ја се осећао добро, баш добро. Газио сам по барама, ходао на рукама мокрим улицама и осећао ветар и влагу у костима. То је био дан када сам схватио да сам Синбад, рођен под срећном звездом луталицом, рођен да се храним фотосинтезом и усољеним харингама, да љубим жене свих националности и да будем свуда и нигде, као ветар. Вратио сам се кући из продавнице, положио две кесе на сто и рекао маторцима да одлазим да вечно лутам и будем срећан. Ћале ме није чуо од теве-а, кева је гледала серију и прала судове и покушавала ногом да укључи усисивач, сестру није било брига, па сам тако, непримећен, отишао да видим како изгледа свет.

Укрцао сам се на брод који је ми се чинио најлепши у луци и уз мало мољакања, капетан ме је примио. Иако је брод био једини тад у луци, чинило ми се да је то најлепши брод који сам икад видео. Вероватно зато што је имао све што прави брод треба да има. Једра. И једнооког капетана. 

Био је то трговачки брод, брод са мало мотора и много душе. Момци су били велики и јаки и наравно да нисам био Синбад у њиховим очима, нисам то био ни у чијим осим својих. Но, рибао сам палубу и јео усољене харинге и повраћао по читав дан и правио се жесток пред свим тим прекаљеним морнарима... Био сам свугде и нигде, као што ветар чини. Били смо на Обали слоноваче, у Индији, на Куби... Где год би се указала прилика за зараду, капетан би се запутио тамо. Било је жена, у Индији, у Африци, у Сингапуру, у Лондону... Било их је свуда и много, свет је био једна велика сјајна тацна, а  све изврсне ствари су биле послужене на њој...

Све је било у реду док једног дана нисмо пристали уз једно острво у сред океана. О том острву се свашта причало, али гласина која нас је одвела тамо била је она о фантастичној лепоти жена. Оно што смо такође чули, али смо се правили да нисмо чули, била је и прича о томе како је острво било смрт за многе морнарске снове, јер би се сви поженили и остајали на околним острвима да проживе живот уз моћне груди њихових предивних супруга. Искрцали смо се и дочекали су нас острвљани, а сунце је било врело. Жене... жене су биле предивне, најлепше које смо икада видели, а видели смо их толико... Лепше су биле и од мора и од бисера, од свега. Једна од њих се разликовала. Седела је у ћошку, плела венчић од цвећа и изгледала другачије. Имала је плаво око очију и најдивније груди које је Бог икада извајао, а коса јој је била чупаво таласаста... Један од момака ме је чукнуо и рекао да је то поглавицина кћи и да је се клоним, ако не желим да надрљам. И одлучио сам да је се клоним.

Али, јебеш га, увек сам био склон невољама, Синбад су ме звали на броду, и... сео сам поред ње. Упитао сам је шта жели од живота. А она ми је рекла да жели да постане познати гусар. Да је то тако узбудљиво. Смејао сам јој се. Гусари више не постоје душо, рекао сам јој. Причали смо још мало, а онда је наишао највећи човек кога сам икада видео, човек који је умео да заклони сунце. Рекао је да сам гад и ће ме појести ако се не будем клонио његове кћери... 

Видели смо се те вечери, поново. Сексали се. Наговорио сам је да побегне са мном. Још пар момака је желело живот. Остали су већ били у клопци љубави. Покупили су своје драгане и кренули смо. Коначно сам био капетан брода. Јер старог капетана није више ништа занимало осим идеалних пропорција његове жене. Идеалних у његовом свету. А његов свет је сада била мала колиба на гребену. 

Моја мачка је изгледала као Похахонтас. Био сам њен бисер и волела ме је. Замисли шансе потребне да се Похахонтас и Синбад пронађу, смувају, сексну и проживе срећан живот? Да, и ја мислим да су мало претерано нереалне. 

Убрзо након што смо постали најсрећнији брод дуж свих меридијана, разболео сам се и пао у кревет. Она ме је само посматрала тим очима, а ја сам посматрао њене груди и то је тако трајало... А онда сам, једног дана, из чиста мира гекнуо. Била је то обична смрт, недостојна Синбада или макар обичњака који је видео свет... Била је то смрт за пољског миша или евентуално највећег свеца кога је свет видео, смрт за доброг човека. А ја сам био Синбад и свашта сам радио. Бацили су ме у море, а она ме је само гледала тим очима... 

Годинама касније се причала прича о гусарском броду у Сомалији... Капетан брода је била жена ужасно рашчупане косе, са предивним грудима... А ја сам седео на облаку, посматрао свет и кезио се. 

10. јануар 2013.

О светом тројству обичног необичњака

- Верујеш ли у физичку тежину нелагоде?
- Па, и не баш.
- Ја верујем.

Седели смо нас тројица и разматрали знаменитости целине коју чинимо. Имена нисмо имали појединачно, али смо имали једно јединствено име, име које смо сва тројица волели, јер на свету није било истог нигде. Апсолутна јединственост нас је чинила срећним, јер чим имаш нешто што нико други нема, осећаш се супериорније. То је понекад важно. Да би опстао. 

- То ти је као да ти тег од хиљаду триста педесет грама лежи на грудима. А ти лежиш и не дишеш, гледаш испред себе и нешто није у реду, а не знаш шта. Хоћеш да дишеш и можеш да дишеш, није ни приближан осећај астми коју имамо. Удахнеш и осетиш како се терет подиже са твојим грудима. Издахнеш и осећаш како се спушта са твојим грудима. Не можеш му побећи, јер он не постоји. А ипак га осећаш, сваки од тих хиљаду триста педесет грама. Нелагода.
- Узми један од ових. Стави га у цев. Заврши са невољом. Све то ће остати овде. И нелагода, и немири, и тај тег... Мало крви и једна лепа чаура. Чуваће је неко, обећавам. Сећаће те се. А теби ће бити добро, баш добро...
- Знаш... Неке жене ћеш оставити уплакане ако одлучиш да ставиш тачку на читаву представу само зато што ти се није допао један чин. Хиљаде људи ће бацати земљу у твој гроб и хиљаде њих ће дизати чаше у твоју част. А теби ће бити криво што ниси провео још који дан са њима. Неке жене ће плакати. Неке битне жене. Жене које су те волеле. Твој кер ће бити тужан. Твој мачор ће бити тужан. Можда. Али, мали, свет неће стати. Пар дана ће проћи и нико те се више неће сећати. 

Седели смо за малим округлим покерашким столом, а јединствена појава коју смо чинили је лежала и зурила кроз ламперију до свемира. Свемир се чинио бесконачно велики, а ми смо се чинили бесконачно мали и ниједна од те две ствари није била тачна. Седели смо за округлим коцкарским столом као витезови пољуљаног морала и питали се куда, како и зашто? 

- Свет ми нуди превише. А мене плаши што ми то није довољно. 
- Наравно да ти није довољно. Ми заслужујемо свет и много више. Не треба да те плаше апетити достојни великана. Страх је само знак да идеш у правом смеру. Ка звездама. Узми све. И много више од тога. 
- Ти си један чудан враг. Иако знамо да не поседујемо скромност као дар или врлину или макар несрећну грешку, мислим да бисмо је требали одглумити. Толико да нам свет буде довољан. 

- Момци, као партнер са највећим уделом у овом здању, кажем вам - јебите се, одлазим.
- Пали љомберу. Биће нам боље без тебе.
- Одувек си био кретен и пичка. 

Добар, лош и зао су седели унутар здања које је изгледало као изузетно карактеристичан човек. Не ружан. Изузетно карактеристичан. Човек који није умео да буде срећан док о томе не продискутује трочлана комисија, човек који није умео да буде тужан док о томе не продискутује трочлана комисија, човек који је само постојао кроз дискусију три лика, човек који је био ужаснут идејом да само постоји. Није било ту никакве фаме, свет се вртео и таксисти су журили, а човек је само постојао. Права забава је била унутра, у вечитим дискусијама три не баш тако сјајна дела једног доколичара. Свет му нуди све што му је потребно за срећу, а он лежи и мрзи себе и трочлану комисију, јер није довољно добар за постојање. 

Једини проблем који човек има је, изгледа, тај што не схвата да о томе да ли је довољно добар за постојање не одлучује трочлана комисија. Одлуку је донео свет. Па постојиш човече, зар не?

Генијално

Исусе. Имао сам моћну ствар у глави, али сам време изгубио негде успут и сада је тринаест минута до поноћи, а мени се ужасно спава и ужасно сам гладан. Наравно, мрзи ме да устанем. Сутра ме очекује гадан дан. Баш гадан дан. Али, мени није жао због тога што сам изгубио време негде успут. Није ми ни жао што се мојој девојци свиђа неки некадашњи буцко. Мислим, обожава она мене, али ти момци трансформатори имају то нешто... Шалим се. Не ложи се на екс буцка. Много. Мени је, бре, жао што сам изгубио причу која је могла бити генијално добра. Понекад ти дође генијалност и буквално осетиш како ти се увлачи под кожу, како ти дрхте прсти, како руке саме раде, руке саме куцају или пишу или витлају кроз ваздух у ритму неке невидљиве музике...

И онда, ти зауздаш ту дивљу ствар, ту генијалност која није инспирација, инспирација је једна фина дама која је вечито одсутна, дама са шеснаест годишњих одмора годишње. Она је мекана и фина и знаш кад је ту, а кад није. Кад није ту, недостаје ти опасно. То је отприлике као љубав. Само што је секс много бољи. Но, вратимо се генијалности. 

Нисам веровао да постоји док нисам схватио да је време да почнем да верујем у њу, јер све док њој приписују сваку срећну реченицу коју напишем, не морам бринути. Све док ме тих десетак људи, десетак непознатих људи, држи у омиљеним цитатима на фејзбуку, док копирају моје текстове и разматрају генијалност реченица, ја не морам бринути. Чак и када немам појма о животу и о писању и када сам сасвим случајан, ја могу рећи - била је то генијалност у моменту. И сви ће се одушевити и добићу велики аплауз. Отприлике, у последњих пар реченица сам ти представио како функционише живот. Искористи то. Буди генијалан.

Осећај који генијалност изазива када ти се увуче под кожу је... па, генијалан. Удараш као суманут, пишеш брзо и лако, а реченице су ти већ све склопљене, све су генијалне, попут оних Инка грађевина где између два камена не можеш провући ни лист папира. Ти, за разлику од тога када је ту инспирација, ако ниси брз, пропао си. Генијалност ти се привуче с леђа, сачека да се опустиш, кликне старт на тајмеру и заскочи те. Ти се прво бориш да је зауздаш, па се трудиш да стигнеш да испишеш све што ти даје на дар њено коришћење, а сат куца... И за трен, тек тако, оде. Ако ниси написао хиљаду две речи о нечему, ни нећеш. Јер ће ти бити бесмислено и глупо. Нећеш разумети ни реч. 

Временом можеш постати поприлично добар. Можеш да је осетиш како се прикрада. А када чујеш клик, усне ти се развуку у велики осмех и почнеш да се бориш. Када бих могао исказати све што осећаш у тих пар минута које имаш... Но, не шалимо се више. Иди и пробај. 

08. јануар 2013.

О транспарентности

Неким данима пожелим да сам познат. Као данас. Пожелим то да бих вам објаснио неке ствари. Јесте, млад сам, али нисам глуп. Надајмо се да ћу једног дана бити познат. Јер, што би рекла моја мачка, ја сам претерано све. Сувише урбан. 

На пример, мноштво људи мисли да је гојазност ужасна ствар, да је потхрањеност ужасна ствар, да је дрога ужасна ствар, да су сексуалне перверзије ужасна ствар, да је побожност ужасна ствар, да је непобожност ужасна ствар, да је претерано опијање ужасна ствар, да је трезвењаштво ужасна ствар, да је неверство ужасна ствар, да је слепо веровање ужасна ствар... И много других ствари. Додаћу понеку још, ако се сетим. Ја, ја на све то гледам мало другачије. Блаже.

Све је то неважно. Чекај, ако си ти дебео, а ја сам мршав, што се не бисмо мало прозивали међусобно и живели срећан живот, зезајући се и на туђи и на сопствени рачун? Клинци мисле да је трава ужасна ствар. Студенти, с друге стране, мисле да је најдивнија ствар коју је Бог посадио на земљу. А ако је посађена, јелте, посађена је са разлогом. И тако, клинци се куну да неће бити студенти никада, студенти се смеју, срећни јер неће бити клинци, више никада, и то тако траје... Ко је ту у праву? Реално, сви. Трава с једне стране јесте добра ствар, а са друге и не баш. Ствар перспективе. 

Свој став, перспективу тачније, заснивам на неважности појединости у животу. Нисам хипик и не тврдим да треба сви да се волимо и сексамо (да нису у великој мери допринели ширењу сиде, помислио бих како су били поприлично генијалан покрет). Само тврдим да бисмо требали да се мрзимо због суштински битних ствари, а не због ситница које се чине тако велике и важне. 

Полазим од себе. Једни ме мрзе што сам верник, други што сам неверник (недовољан верник, верник који се не боји Бога у прихватљивој мери прим.аут.), трећи ме мрзе што пијем и пушим, четврти што сам трезвењак и непушач... Неки ме мрзе јер сам плашљив, други јер ме се плаше... Ја их само гледам и мислим - јеботе, што ме нико не мрзи зато што сам егоцентрик, безобразник и сељачина? То сам ја, јебем вам све, а не те ситнице за које се качите. Ако ме мрзиш, немој ме мрзети, јер имам скуп сат, рецимо, и показујем га свима. Милиони људи на свету имају скупоцене сатове. Ако ме мрзиш, јебеш га, мрзи ме због мене. То је довољно. Иста ствар је и са љубављу. Ако ме волиш, воли ме због мене.

Погледај сада на пример, проблеме модерног доба. Педери, лезбејке, дрогераши, интернет зависници, голе малолетнице. Мислим, у реду је да их не изгрлиш и изљубиш кад их видиш. У реду је и да пљунеш и продужиш. Ал' мајку му, приушти си да упознаш кога од њих, види какви су, па их онда убаци на црну листу. Заобиђи ту ситницу. Да л' се сексају овако ил' онако, реално, у данашње време, требало би да те боли патка. Не проповедам ја сад неку толеранцију, божемесачувај, него само покушавам да кажем да су неке многе ствари тако небитне и глупо ситне. Глупо истакнуте од стране медија.

Видиш просјака лудака како иде улицом у оделу, пази, оделу, прљавом, јесте, али ипак оделу. И сад, он прича сам са собом, он сакупља смеће и тако... Жене склањају малу децу од њега. Људи беже. Приђе ми и пита колико је сати. Кажем му. И шта се онда деси? Упита ме да ли ми треба помоћ око школе. Био сам тад шести разред и помало уплашен што баш мене од свих људи смара. Рекао сам да не капирам физику. Он ме је погледао и почео да шета, рекавши - дођи овамо на тезгу (нека празна тезга уличног продавца је била празна у близини). Размислио сам трен или два и отишао до тезге. А онда ми је тај просјак, прљав и никакав, објаснио Њутнове законе боље од било ког професора на свету. Касније сам сазнао да је баја завршио три факултета и да је наводно пукао када су му украли нацрте за један познат мост у Београду... Сада лута улицама, проси и сакупља смеће. Чисти град. 

Ја да сам паметан био тад, побегао бих од њега. И никад не бих знао физику. А вероватно не бих имао ни овај став. Немој одма', укурац, осудити истетовираног изгравираног лика. Или било кога другог. Кева мисли да сам педер, јер не доводим рибе кући. Ал' ајд' ти мени објасни како ја да јој доведем, на пример, мјеталку, са алком у носу и апсолутним црнилом свуда? Да се жена шокира. Џабе што је девојка на месту. Сад сам нашао једну што пристојно изгледа. Ову можда и доведем кући. Чисто да разбијем предрасуде које је кева креирала. Или није. Свеједно. 

Ја контам да вероватно ништа ново нисам рекао свим овим речима... Ал' јебеш га. Мени је битно да сви ви знате колико је све ово небитно. Не кажем да знам које су то битне ствари. Не тврдим ни да постоје неке узвишеније ствари од мржње према било чему што ниси ти. Али и сам капираш ваљда да постоје. Теби је то црква, некоме игрица, секс или писање... У сваком случају, постоје бољи начини да проведеш век. Само мало мање обраћај пажњу на оно што видиш и чујеш. 

07. јануар 2013.

Мој Божић

Устао сам у пет и двадесет и пет. Хтео сам да устанем у пет не бих ли нешто променио ове године везано за моју љубав према кревету, као и за мањак љубави према људима. Хтео сам, ал' јебеш га, нисам чуо аларм. И тако, претпостављам да то значи да неће бити неких промена на том пољу, и даље ћу спавати бесконачно дуго и не волети неке људе бесконачно много.  

Ушао сам у купатило, истрљао зубе и испљунуо крв, застао на трен, па се мало гледао у огледало. Беоњаче су ми биле црвене. А ирис (обојени део) стандардно буђаве боје. Мој поглед је говорио - гризем и убијам, а у души ми је било мирно непрегледно море. Мало сунца, солидни хоризонти. Ништа што су очи говориле није било истина. А мудраци су вечито говорили да су очи огледало душе. Можда ја имам две душе? Једну мирну и једну немирну, али немам довољно очију да прикажем обе, па само немирну можеш видети у мом погледу. А можда само имам коњуктивитис.

Обукао сам се, сишао низ степенице, саплео се о сопствену папучу и умало врат сломио. Добар старт. Честитао сам ћалету, кеви, сестри и Мићуну Божић. Данас се родио Христос. Е сад, и да се родио пар дана раније или касније, то сада, две хиљаде година касније и није суштински битно, али и даље се воде полемике око календара и цркви и све га то мало смара, претпостављам, па је зато одлучио да оде на подужи одмор. И ја га у потпуности разумем. 

Такође, нисам сигуран да је Мићун православац, јер ми више личи на месождера. Што по исхрани што по религијским убеђењима. Малом керу Џоу нисам хтео да честитам, јер сам и даље уверен да у њему борави сто ђавола. Сипао сам си чашу вина и сео за комп. 

Комп је једна моћна справа, укључиш га на велико црвено или плаво или зелено дугме и три минута касније разговараш са потенцијалним хипстер самоубицом. Да ми је неко рекао да ћу у шест сати изјутра разматрати најбоље методе за самоубиство, свакако бих посумњао у његов кредибилитет или бих га једноставно отерао у...једно удаљено и лепо место. Кажем јој да је скок са висине једно блаженство, јер углавном гекнеш пре него што додирнеш тло, а она ми прича како би волела воз да је размаже као паштету. Наравно да није озбиљна. Она је идиот. Кажем јој: "Понекад помислим да си идиот. А онда схватим да сам то мислио и пре и после тога." Она се насмеје, ја се искључим. Хеј, добро јутро. Спасио сам два живота. Њен и мој. А тек је пола седам. 

Доручкујем, долази положајник у виду Паје. Паја је женско, моја сестра од стрица. Дуга прича. Сипам још једну чашу. Седим за компом, изљубим се виртуелно са мачком, помишљам на њене груди, па ударам једно Божемеопрости и настављам да чаврљам о неважним стварима. Сипам још једну чашу. Није лоше. Свиђа ми се. Имам онај солидан осећај у гуши, јер знам да се данас сви труде, сви су добри. То ми се допада. За промену. Одлучим да посетим Малог кера Џоа. Не изгледа ми као атеиста. Више као изгубљено јагње господње. Сад ћеш ти рећи - али он није јагње, он је кер?! А ја ћу ти рећи да сам мислио фигуративно и да смањиш пиће. Мање вина, мање вина! 

Кер хаслује неку коску и гледа ме. Насмеје се. И ништа. Ни Христос се роди, ни ништа. Ћути бена. Приђем и дам му загрљај. Свог ме испрља. Одем, пресвучем се и сипам још једну чашу. 

Пустим неки филм, Шиндлерова листа, сасвим је солидан, баците поглед, онако, у мом Божићном стилу, баш ми је легао... Негде око сто четрдесет и првог минута, мени се пришора. Одем да шорам, коначно, негде око сто шездесетог минута. Стојим испред ве-це шоље и млаз тече, а ја зверам унаоколо. И на водокотлићу видим мртво тело мога друга. Један дугоноги паук кога сам пустио да живи пре неколико месеци је сада лежао убијен, ту, на видном месту. Сећам се да смо често разговарали. Он је седео у свом ћошку и вечито плео мрежу дугим ногама, али мрежа се никад није ширила, увек је остајала мала и танка, у том ћошку. Дошао бих, спустио панталоне и разговарао са њим. Пар речи. 

- Како иде Мајки?
- Е'о добро је, плете се.
- Ако, ако. Само цепај.
- Па оно, мало. Како код тебе?
- Ћути, не питај. Грдно.
- Што?
- Па факс, жена, маторци, беспарица... Ај', одо' сад.
- Ај' у здравље! 

И тако сваки дан. Нисам имао дефинисано име за њега, па сам га звао и Спајк, Коле, Креле, Сима, Боривоје, Крешимир, Пешкирић, Анорексија, и тако даље. Мислим да никада ништа у том ћошку није уловио. Мислим, какав је промет летача у ћошку затвореног купатила на спрату куће удаљене од свих река и то зими? Да, позитивна нула. 

Све у свему, леп је ово дан, Христос прави журку за читав свет и читав свет га данас познаје и сви га воле, чак и Мали кер Џо. Што се мој паука тиче, недостајаће ми. Нико није капирао специјалну везу коју смо имали. Ове године морам да крстим кера. Ако може југо да се крсти, може и кер, да га јебеш. Ако не, макар да истерамо демоне из њега. Мићуну нећу тражити ништа, волим га оваквог какав јесте, сит и недекларисан. 

Све у свему, да сам трећи основне и да сервирам овај састав учитељици, вероватно би ме жена бојкотовала и тражила моје изузеће из школе. Но, пошто је ово лично, желим да свечано обећам да ћу ове године бити нешто бољи него што сам био прошле. Већ сам спасио два живота, титрао Мићуну и рекао мачки да је лепа. Ако наставим овим темпом, до краја године... Хеј, можда се и призовем памети. Тек је шеснаест часова, овај Божић још није прошао. Дакле, можда будем допуњавао овај текст са реченицом или две. Али, то није важно. Хајд', у здравље добри људи, срећан Божић! 

05. јануар 2013.

Нешто није у реду

Некад...
Јануар уме да понуди леп дан.
Дан у ком можеш да поваташ своју девојку.
Дан за неке моћне ствари.

Дрвене клупе и
камару људи и
бакуту која ће ти објаснити
да треба да се жениш.

Свет је малена тачка
у мојим мислима,
а поред њених облина
кроз ваздух лелујају и
њене очи и
оно плаво што
ставља око очију.

Јануар...
Јануар чини понекад
тако лоше ствари.
Месец тиранин, вечите ватре
пали у мени...
Али мекан је сад.
Као и ја.

Стари, нешто није у реду
са нама.
Схваташ ли то? 

04. јануар 2013.

Звезда

Био је то дан када сам коначно постао човек. Изашао сам из њене куће, затворио врата и пљунувши на тротоар одшетао некуд. Она је имала тридесет година, била је црна и још увек сасвим лепа. Волела ме је. Не знам зашто. Не знам шта је видела у клинцу од осамнаест година. Касније сам сазнао да сам био најчуднији клинац икад. А мени је чудно било нормално. И она ми је била нормална. 

Ходaо сам полако и ништа нисам осећао, био сам лаган попут ваздуха и то је било све. Кошуља ми је мирисала на цигаре, пиће и женско... Допао ми се тај мирис. Тада сам одлучио да ми кошуље читав живот миришу тако. Отишао сам до школе. Нисам имао много другара, али они које сам готивио су се задесили ту. Играли су фудбал. Био сам очајан фудбалер. Имао сам свој качкет и мали уврнути свет под њим, спорт је захтевао превише труда, превише бацакања, ударања и одглумљеног нервирања, јер треба да ти је стало... Осећао сам се другачије. Човек сам. Они су играли фудбал и изгледали су снажно и старије и готово сви су имали браду... Као да су одувек били људи. Пришао сам и рекао: "Момци, баците ту лопту овамо."

"Ти? Хоћеш да играш?", упитао је изненађено један од људи које сам, рецимо, готивио. "Да", рекао сам ја. "Али он нема појма", неко је добацио. "Нема везе, он игра са мном", рекао је један рмпалија коме сам одрадио неке контролне пре пар година. Волео сам људе који памте. Било је ту нешто што ми је давало наду. Одиграли смо утакмицу. Дао сам шест голова и најбољи фудбалер кога су имали ниједном није успео да ме прође. Био сам херој. Пет минута. Бирали су се за другу утакмицу. Њихов најбољи фудбалер ме је првог изабрао. Био сам поново очајан. Још неколико пута су ме бирали тих дана, чак и звали на фудбал... Али, никада нисам сијао као тог дана. Схватио сам нешто тих дана и одлучио да засијам макар једном током живота, али искључиво пред неким рмпалијама који ће то памтити до краја живота...

Након једне утакмице сам седео, задихан и сломљен, на трибини. Онај рмпалија који се осећао дужним па ме је узео у тим је сео до мене. 
"Је ли... одакле си дошао онај дан када си онако играо? Ти никада ниси умео ни лопту да шутнеш..." 
"Карао сам." 
"Ти? Кога?" 
"Валерију." 
"Откуд ти паре?" 
"Она ми је дала џабе." 
"Лажеш!" 
"Не лажем. Био сам још два пута после." 
"Зашто онда не играш фудбал као онда?" 
"Онда је био дан када сам засијао. А ти си био ту. Ти памтиш. Ти ћеш се тога сећати заувек. И Валерије. И мене." 
"Мислиш да би мени дала џабе?" 
"Не. Сувише си дебео." 
"Маму ти јебем, а ти си сувише мршав."
"Да. Не знам што ме она готиви."
"Па... вероватно из истог разлога из ког ти мене готивиш. Јер ћу те се сећати." 
"Дебели?"
"Да?"
"Знаш ти понекад неку паметну да кажеш."

И тако сам схватио шта је заједничко за курву, клинца са перспективом курвара, неког кувара из Кине и попа у Јерусалиму... Сви желимо да нас се неко сети кад будемо покривеним земљом. 

Упознао сам Валерију и Дебелог пре него што сам отишао због упале плућа коју сам запатио играјући један фудбал... Дебели ми је био захвалан до неба, а ја сам био сигуран да имам двоје пајташа који ће ме се сећати. Обавио сам све најважније ствари у животу и није ми било криво што ће ме стрпати у дрвени сандук од јефтиног дрвета и закопати на том пустом и сивом месту. Нисам постао пропалица и курвар, а опет су ми кошуље мирисале на цигаре, пиће и жене... И танану ноту блата.

03. јануар 2013.

О категоријама

Лежао сам у свом поткровљу и превртао мисли с једне греде на другу. Одувек су ме привлачила поткровља. И голе жене у њима. Није да нисам волео друштво, али сам и овако сам био себи довољан, и више него довољан. Писао сам отворено неке ствари за које сам мислио да требају бити речене. Неке моје ствари. Неке свачије ствари. Побожни ме нису волели, јер сам Бога видео као ортака, а не строгог ћалета... Либерални ме нису волели, јер никад нисам подржавао разноразне егзибиције у јавности... Просечни су ми се дивили, јер живим неки луд живот, а нису схватали да свако може креирати свој живот, па макар и топлој удобности маште... 

И тако сам проводио дане, а сви ти људи су ми говорили - подсећаш на Буковског. Наравно, већина њих је прочитала само једну његову књигу или чак само једну песму или јебачку причу, али то је било то... Људи воле ред, категоришу те, чак и ја категоришем, сви категоришу. Није проблем у категоријама, већ кад те сместе у једну, скоро бескрајан труд ти треба да прескочиш у неку другу... А тако често ти погрешну етикету налепе... 

Чак и они који су прочитали целокупну библиографију Буковског, опет кажу - личиш на Буковског. Ти си Буковски. Ни они не разумеју...

И пре Буковског и после њега је постојала та сорта људи, људи којима можда и ја припадам... Људи који воле да размишљају, претурају речи и сањају свет... Људи који желе да креирају сопствени рај, а једину шансу виде у причи, да не кажем уметности... Једина ствар која разликује Буковског од свих пре и после њега је та што је он постао познат, чак су и роде чуле за њега... 

Зашто ниједној клинки не кажу - ти си Ејми или Шакира или тако нека велика певачица... Него само мене и још пар клетих несрећника под Буков кишобран мећу...Када сам прочитао прву његову причу, схватио сам да је то ствар коју бих и ја могао. Боље не сигурно, али бих могао да пишем тако, отворено, и да се осећам добро када ставим последњу тачку. Од тог дана, кад год бих опсовао у тексту, кад год бих само споменуо секс (јесте ли приметили да га никад нисам описивао?), кад год бих споменуо пиће или жене или ћопаве дрипце, људи би рекли - Буковски. Кажу - баш се трудиш, начисто је верно оригиналу. Ма хајте молим вас, кажем ја, јер шта друго рећи? Свој сам, ал' нико не мисли да сам свој, пишем сваки дан, јер ми тако одговара, а не због лајкова или шерова...И сад ће рећи - добар ти је текст, Бук би сигурно такав написао. Е курац! Бук није имао компјутер, није знао шта су лајкови и шерови и није секснуо онолико жена колико сам ја... С друге стране, ја никад нећу попити све што је он попио, нити ћу написати генијалну песму, а он је написао хиљаде... Но, све то није важно. Људи не капирају суштину. А то је проблем. 

С неке треће, уврнуте стране, можда суштина и не постоји, можда смо сви ми исто наличје једног лика, као што вероватно и јесмо... Библија каже тако. И ја се слажем. Па зашто онда правити категорије? Напослетку, сви ћемо у исту земљу лећи, а ако буде среће, неки ће из исте и устати, па ће Исус морати поново да интервенише и коначно спаси свет. 

И тако, само због искрености, припадам пиониру ове сорте модернизма, првом јавном говорнику кога није била срамота, а који је остао забележен иако мртав, још за живота. Сада схватам да звучим као увређена старица, а то ми није био циљ. Хтео сам само рећи да сам ја другачији, бољи, виши и све остало... Или не. Хтео сам само рећи да не можеш поредити балон и јаје, разумеш ли? Иако личе, то су две неупоредиве ствари. Балон се може винути у васиону и имати читав свемир... А јаје у себи има клицу живота, и ако не постане мућак, велика је вероватноћа да ће нешто добро и живо из њега нићи. 

Видео сам данас лика са црвеном косом, плавим панталонама и розе мајицом. Он је класичан педер. 

01. јануар 2013.

Окреће се

И ове године
свет је пун несрећника
и бедника који не виде
у чему греше, 
већ постоје тако
умишљени и недовољни
самима себи...

Седиш на ћошку
и појави се лик који жели
да ти саопшти како га је девојка напустила
и како је несрећан...
Он очекује утеху, руку спаса, 
а која рука му може вратити прокоцкану
шансу код неке нафуране градске мачке?

Постоји само једна рука која то може,
а неће.

И он, несвесно, повлачи и тебе на дно.
Повлачи те у реку, а ти носиш бетонске ципеле...
Тонеш док гута твоје речи које све значе 
само једну реч 
.
јебига.

Жалиш га, а тонеш и док тонеш
схваташ да жалиш што си га жалио...
Пружаш руку, али нема никог да те за њу ухвати.
Нема никог да те спаси
душевне беде у коју си запао већ до гуше.
Несрећа је као бува, 
скаче са једних на друге,
то је опште позната ствар...

А онда се појави твоја девојка
и каже ти да си идиот
и скапираш да
је несрећа 
појам везан за неке
друге људе,
људе који не схватају 
где греше,
људе који вечито падају
на истом тесту...

Срећно је загрлиш и слажеш
несрећника да мораш 
да одеш -
требаш одвести неког код лекара.
Онда уђете у кућу 
и волите се. 
Ви сте имали добар дан.
Он је имао лош.
Свет је срећан,
а испоснике и председнике
баш боле патка 
што су се хиљаде
венчале и развеле
у овом једном дану,
покушавајући да нађу срећу. 

Као и мене.
Можете рећи слободно да сам 
испосник и председник,
крелац и повампирени скот,
али док сам ултимативно срећан,
нико ме други не занима.

Сувише је мало времена да бих
патио и своје боли и туђе...

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren