Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

28. октобар 2014.

Летимо у небо

Путовао сам скоро мало по северу... Ништа посебно, један викенд. Не може више, ем због пара, ем због посла. Никада нисам мислио да ће ми равница бити у реду. Али јесте. Љепо је. Због наших људи. Нису покварени као у овој мојој равници. Сви поштени јеботе. Знаш какав сам предиван знак на железничкој станици у Сонти видео. Пише - не пењи се на воз. Код нас би тај знак већ био у мојој или нечијој соби. И торбе ако оставиш на перону и одеш да купиш карту сто метара даље, када се вратиш оне ће и даље бити ту. Изгледа да предуго живим у Београду. 

Но, био сам у кафићу у ком је тура за пет људи триста двадесет динара, било је сјајно. Ошмекао сам неку мађарицу, ал' јебига, није била наша мађарица него оригинал мађарица па ме ништа није сконтала. Њу нисам могао да шармирам као извесну девојку пре пар година, само у једној другој равници. Мађарски мађари су апсолутно геј, носе шалове и рукавице са кошуљама, а наши мађари су нагудрани и сви носе карирано. Што се тиче градских подручја, сви се шишају на неке ћубице и такмиче се ко ће више да попије, као ми овде, кад смо имали осамнаест година. Поприлично ми је велика мистерија поента друштва у том граду. Мислим, ни ми овде немамо перспективу и исто пијемо, пушимо и дрогирамо се, али само док не будемо таман. Зашто бацати још пар хиљада на усеравање од пића кад сутра нећеш моћи да живиш од мамурлука? И шта, кажеш - победио сам, јеботе. А оно имате по двадесет и седам година, радите на пијаци и треба да устанете у чет'ри ако желите ишта да зарадите.

Такође сам одушевљен повратком, јер сам се тамо пречесто осећао као говно из великог града. Радим у оном мом магацину, немам девојку, немам пуно пара, нисам дипломирао још, али имам план за будућност и све је некако у реду. Смислио сам га прошле недеље док сам тумарао по магацину докон. Биће сјајно, само треба да инвестирам две хиљаде еура у себе. (Не, не уграђујем силиконе, у питању је знање, хвала) 

И ако хоће неко са мном у Румунију на дан-два, нека се јави. Није скупо. Плус, жене увек могу да се удају и постану равноправне Европске грађанке. А морам и попунити ону лутрију за зелену карту што Амери деле. Па ако ме некад интервентна буде тукла да махнем пасошем и одем кући као господин. Можда буде попуст и у пекари ако сам амерички држављанин. Плус сам упознао преко игрице Тима из Холандије и Ангерика из Белгије и већ данима их наговарам да ми пошаљу новаца да их посетим или да посетим неко друго место, али и они су шкрти и не попуштају. Наравно, године су пред нама, тако да очекујем да ће попустити пред мојим захтевима и потписати предају до 2020. године. Неће чак ни чоколаду да пошаљу, папци. Цео живот једем социјалу Јојо са рижом и знате шта - то ми је заиста омиљена чоколада. Не зато што сам цео живот био сиротиња, већ зато што је заиста волим више од свих. Исто је и са девојкама. Волим их са рижом. Шалим вас. Са широким осмехом. 

И летим у небо. Као прави орао. А имам и нос да то докажем.

Не зовем се Милош, али послужиће.

21. октобар 2014.

Свако има своју Марину само ја не

Постоје та дна која човек с времена на време дотакне... Иако постоји још много степеница испод, ти си на дну. Иако знаш да постоје степеници испод. Иако си у очима малих Африканаца и те како сасвим у реду. Гледам око себе и све што видим је сат, устајање, умивање и одлазак на посао. Бескрајне сате монотоног рада, потом прековременог  монотоног рада, а затим пут до куће и гнушајуће погледе људи када примете да зуриш у неку девојку... Наравно, сјајно је и када твоје речи не фукционишу више... Утрошим сате и дане на неку девојку и она ме тек тако одбије. И друга и трећа. Све.  И то је сасвим у реду. Прошло је време безобразних типова, изгледа да је време да постанем Добрица. И име ћу да променим. А проклето је занимљиво када покушаваш да је пољубиш а она неће као да сарађује... Не капирају.

Али све наведено није ништа у поређењу са стваралачком кризом. У ствари, не, потпуним одсуством жеље за писањем. Као да ме је нешто сломило. А заиста осећам сав тај отров који се скупља у мени и који ће морати негде и некако да изађе... Најтоксичнија ствар за мене коју сам икада видео. Шаљивџије ће сада рећи - ниси пробао отров шарке, али то заиста није важно. Боље бити физички мртав него психички. И тако ми треба да лежим са неким и гледам у плафон. И да не гледам на сат. И да нестане та гиљотина од обавеза која ми нон стоп виси над главом. И управо сам схватио нешто. Када први пут треба да пољубиш девојку, то је као када први пут треба да помазиш мачку. Ако чак и на секунд оклеваш, она ће знати. И неће јој се допасти. И сав тај мрак и досада, сивило које се уселило у мене... Имам чудан осећај да ће ускоро доћи дан када ћу бити у реду. Иако немам ни најмањег разлога за то. И што би рекли Шваба и Ексер:

- Мислиш да ће да крене?
- Мора да крене.

Мора да крене.

09. октобар 2014.

Сјајној будућности у част

Када не бих радио по цео божији дан,
И када бих имао жену,
не девојку већ праву жену, моју жену...
Када бисмо се волели као Бони и Клајд,
И када бисмо отпутовали негде,
напили се,
можда и направили неко срање...

Када бисмо гладовали пар дана заједно
и када бисмо били богати пар дана заједно...
Када бих само имао пара да одем из ове рупе...
И када бих успео да пронађем моју жену...
И када бих имао велику библиотеку,
са тајним пролазом и скривеним вратима...

Живот не би био сјајан,
не би имао циљ,
не бих имао чиме да испуним ових четрдесет година које следе,
којима се надам,
са жељом да ћу живети,
свуда,
са мојом женом,
срећан и несрећан,
у многим градовима света,
уз вечне транзиције добрих и лоших околности,
уз неко пиће и јефтину чоколаду,
и уз једну или две фантастичне слике које висе са наших зидова...


Па онда књижевност,
некада, негде...
Она и ја, чинимо чуда,
освајамо свет на сваких пет година...
На крају пензија,
све те књиге за које сам сувише слеп да бих их читао,
па их само додирујем...
Она је дебела, обожавам је, и даље,
као прави диван муж који памти све...
И све је тако идеално у мојој глави већ сада,
иако сам тек на почетку тих четрдесет година које можда следе,
иако ринтам по цео дан и чак нема сврхе да подижем ролетне
јер одлазим по мраку и враћам се по мраку...
Све је сјајно иако немам жену,
чак није ни на хоризонту,
и потрошио сам последњих двеста динара да почастим другара кафом...

И све ће ићи својим током
док се не деси нешто изузетно,
срећна околност, прилика,
нешто што ће променити шансе у моју корист...
А тада - све ће коначно бити на свом месту.
И свет ће ми поклонити велики аплауз који неће говорити браво,
али ја ћу свеједно рећи хвала.
Јер то је оно што људи који су успели раде.

06. октобар 2014.

Београдски метро 2014

Кад сам био клинац, страшно сам желео неки вид брзог и ефикасног превоза до града. У бусевима се углавном стајало, по сат времена у једном правцу, а када би сео, увек би са стрепњом дочекивао следећу станицу, јер су ту увек биле бабе и труднице и инвалиди и никада се ниси могао опустити, ако си иоле честит грађанин... Онда су једног дана јавили да креће метро. Сви смо знали шта то значи - плави возови које су Руси расходовали пре више од двадесет година ишарани графитима и пруге по којима се може ићи углавном од 30 до 60 на сат ће бити наша верзија најефикасније врсте превоза на свету... 

Сећам се када је први полазак кренуо из Батајнице. Био сам у возу, био је чист, за неко чудо, чак си могао и гледати кроз прозоре, нису били прекривени графитима. Батаја бојси - како су нас звали професори и остали у школи, су стигли, по први пут пола сата пре звона. Углавном смо каснили и објашњавали професорима да смо из Батајнице, за коју су они увек мислили да је удаљено банана место... Било је лепо, и брзо. Уместо сат времена, путовали смо петнаест минута. Исто то вече смо грешком сели у воз који је ишао само до Земуна. Пошто је било укупно десет путника (нас је било шест) у целом возу тада, схватили смо да нешто није у реду тек када су се погасила светла. Мислим да су тада увели праксу да машиновођа прође кроз цео воз пре него што крене ка гаражи.

Након те почетне еуфорије, возови су поново постали прљави, спори, а кроз прозоре никада ниси могао видети на којој си станици. За неко чудо, остали су донекле тачни. Не јапански тачни, али ту су се вртели, у пет минута разлике. Понекад и мање. Такође бих желео да кажем и пар ствари о станицама. Свака станица на неки начин слика крај у ком се налази и зато се поприлично разликују. Рецимо:

Код Панчевца, на почетној, иако је то хладно и углавном пусто место, некако, свако је са сваким пријатељ. Људи би сели у вагон, и без устручавања се обраћали другим људима, разговарали, као да су се упутили на неком интерконтинентално путовање па крате време, дуге сате који следе... И то је некако увек била лепота те станице. Плус си увек могао да пијеш и да се дрогираш на миру, јер ту стварно није било никога ко би ти сметао. И све то док чекаш воз да крене са уснулог колосека.

Вуков споменик сјајно сведочи о једној ери када је један Слободан Милошевић, прозвани олош (потпуно сам аполитичан и говорим оно што сам чуо) међу народом, у време велике кризе и када смо тек излазили из инфлације, успео да сагради оно што нико после њега није - праву станицу за метро, дубоко под земљом и на правом месту. Ту су људи углавном фини, станица је чиста, али увек се нађе понеки апсолутни олош који грицка семенке и баца на под, а кога бих тако лепо обесио на прву греду за пример. Огромне покретне степенице уливају страх већини народа, иако сви глуме да их не дотиче. Грчевит стисак за оградицу са стране их одаје.

Карађорђев парк има те пролазе који повезују колосек 1 и 2... Најудаљенији пролаз у суштини служи за све осим проласка. Увек се осећа јак мирис урина, а није ретко ни да се види неки шит. Умеју ту људи и да се баве духовним просветљењем, као и сексом. Има нека тајна веза између дрога и возова. Упркос свему томе, постоји велики број људи који баш код тог последњег пролаза чека воз за Батајницу, јер им је то колико-толико сигурна шанса да седну. Када сам упитао једног човека да ли је вредно гутати тај смрад ради места у возу, одговорио је да је чуло мириса адаптивно и да се, када прође пар минута прилагођавања, ништа не осећа. 

Прокоп, потенцијално будућа главна железничка станица, је класичан рај за силоватеље и све остале манијаке. Огромна станица, пуна духова, пола градилиште, пола као у реду. Скитнице понекад спавају на клупама, зато што их ту нико не узнемирава. Једном сам ишао иза девојке на воз и она је почела да махнито бежи када је видела да сам скренуо на станицу, као и она. На таквом месту људи теже паници, јер влада поприлично сабласна атмосфера. Не верујем да ће се икада ишта променити.

Нови Београд је чудно место. Из оног малог (налик) тунелчића, уз степенице само устрчавају људи, људи са великим пијачним торбама, људи са колицима, коферима... Дешавало се да воз стоји и по десет минута дуже зато што увек неко истрчава из тунела и улази у воз. И увек, увек постоји неко ко чека неки тамо воз за негде тамо. Постоје људи које оставиш на станици када идеш ка граду и видиш их на истој тој клупи када се враћаш, још увек чекају тај неки њихов воз... Можда је то воз за боље сутра, а можда су само сенилни. Ма, ко сам ја да судим.

На Тошином бунару се некако ништа не дешава када нема воза. Тона људи седи или стоји и посматра козе како пасу на узбрдици или коња, како покушава да дохвати неку травку, али му канап не допушта... Као да је неко ишчупао станицу из града и посадио је негде на неко брдашце. Све се то мењало када би стигао воз на станицу. Хорда људи је излазила и хорда људи је улазила у воз, трудећи се да се смести, негде, што пре. Више нису биле важне козе или коњ, нико их није примећивао и никога није било брига. Свако је излазио као победник, и козе које су желеле анонимност и ми, путници, а не више докони посматрачи у ишчекивању воза.

Земун је станица ветра. Ту ветар увек снажно дува и једноставно немаш где да се сакријеш. Људи су углавном отуђени и мрзе се са дистанце. С обзиром на високе платформе, постоје пречице за пешаке да не би морали да иду кроз подземни, а сви су у стању да гледају неког чичу како се мучи са торбом и покушава да сиђе пречицом и мрзе га. Што је најчудније, и он мрзи њих, тако да и када би му неко понудио помоћ, вероватно би је одбио. У близини је и једна не нарочито сјајна средња школа, па често на удаљеном крају станице можете посматрати како пар младих хулигана смара неког несрећника коме се заломило да добије неку петицу, уз често неортодоксне методе које је помало мучно гледати.

Земун поље је најтужније место дуж читаве руте. Некако, увече, једино светло допире са старе зграде железничке станице. Мрачно, хладно, оронуло. Цигани су ту, они су хит. Једном сам гледао како контрола тера цигане из воза, а они избацују малог од једно четири године и две огромне торбе са пијаце, али онда одлучују да пркосе контроли и возе се даље. У том тренутку се затварају врата, мали почиње да плаче, контрола зове полицију да иде по малог, зове машиновођу да стане, а једине мирне особе у том вагону су - родитељи цигани. Само кажу - ма пусти га бре, има четири године, зна да дође кући, доћи ће он... Судећи по карактеру, не би ме чудило да је мали продао торбе и отишао на курве и Џек. 

Што се Батајнице тиче, она је заиста срање. Дуж целог колосека не постоји канта за смеће, па су шине пуне отпада. Воз се поставља наизменично на други и трећи колосек, а на трећем можеш ући само у половину воза са перона, у остатак се пењеш са ризле уз скок од пола метра. Дешавало се да и бакуте то изведу ако баш журе и воз треба да крене. Највећа хорда људи излази и улази у воз у Батајници. Понекад људи размене пар баш гласних и сочних псовки. Могуће је да су то исти они пајташи који су се зготивили на Панчевачком мосту. Углавном сви журе на аутобусе након воза, тако да и нема ту неке лепоте. Подсећа мало на Шангај, у Кини, сви су баш ужурбани. 


Наравно, најбољи део вожње Бг возом је свакако спектар људи које видиш. Под спектар људи које видиш сматрам спектар добрих риба које уђу и изађу из твог вагона и које чекираш. Сви играју оне игре са погледима, али нико не побеђује, сви углавном губе јер излазе на својим станицама и никада више не виде ту особу, можда... 

Био је и онај један моменат братства и јединства, пре пар година... Неке важне фаце су одлучиле да се провозају Бг возом, па су поставили на свака врата по чувара који ће отерати људе да уђу позади у воз. Отприлике десетак људи је имало пола воза, наспрам руље од петсто која је имала остатак воза. Била је недеља, возови су ишли на сат времена и било је заиста густо. Свуда су била тела, а поента је била да извучеш највише што можеш од ситуације, па сам се увек окретао ка млађим женским телима, а бежао од мушких и бабускара... У коначном збиру, иако је аристократија победила демократију, ипак смо се фино дружили. Има нешто у тој физичкој блискости са апсолутним странцима.

Били су и неки идиоти који су повукли ручицу за хитно кочење, па се воз зауставио у сред недођије... Они су наравно променили вагон, и остао сам ја, једини млад и наизглед способан човек за тако нешто у околини... Онај кондуктер се драо на мене, ја сам га упутио у вагон иза. На њих није смео да се дере, било их је пет и били су наоружани безобразлуком. И лептир ножевима. Све се завршило на томе.

Ето, то је пар ситница које сам, у суштини, желео да кажем о Бг возу. И заиста ме није брига да ли ће ово ико прочитати, знам да је сувише дуго. Али морало је бити речено. Хвала вам и пријатну вожњу желим!

п.с. И хвала људима који понекад остављају новине на седиштима и оном чичи што продаје марамице по возу и контроли што не улази у њега. Тај воз заиста чини беду подношљивијом.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren