Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

29. мај 2012.

Ноћна смена

Била је то 
још једна од оних
дугих ноћи,
у пекари где смо
месили хлеб за пола града, 
а напољу је било добро
и хладно, 
право време 
за пиво или два,
у добром друштву олињалих
мачака и опијених бескућника.

Неке клинке су играле око уличног светла, 
у малим шорцевима и малим мајичицама
са својих седамнаест година,
увучене у вртлог одрастања, 
опијања и лоших одлука,
само су играле
пијане,
ту,
покрај прозора.

А ми смо месили хлеб за пола града,
и мачор сломљеног репа је ходао по жици,
и свима се мотало исто по глави,
и онима што су савијали переце
и онима што су спремали ђевреке,
и нама, 
али нико није имао муда 
да то каже гласно.

И ћутали смо
радећи посао који не волимо,
јер нико од нас није био хуманиста, 
само протагониста, 
који би убио за једно хладно пиво 
у сумрак
и једну солидно стабилну женку,
за промену. 

27. мај 2012.

На врхунцу

Отворио сам очи, а у глави ми је зврндало нешто, гласно и жуто, ваљда сунце. Врапци су лудовали напољу, а ја сам лежао, глава на поду, ноге на кревету, панталоне на глежњевима. У соби као да је умрло нешто али то нисам био ја, био је то и сувише лош осећај да бих био мртав. Преврнуо сам се на страну и угледао црну свилену чарапу и онда је филм почео да се врти. Насмејао сам се и зевнуо уз рику, као лав или макар коњ. Устао сам и придигао панталоне,  напипао врата и изашао из собе. 

Слика са четири искривљена коцкаста лица ме је гледала, и ја сам гледао њу. Нисмо били добри, та слика и ја, никад. Не знам ни зашто сам је купио. Ваљда вреди брда пара. Тако нешто. Кренуо сам да је скинем, а онда сам стао на нешто мекано и просуо се по поду. "ААА БОЖЕ, ЈЕБЕМ ТИ!", чуло се однекуд. Погледао сам испод себе. "Џони. Шта радиш друже?", насмејао сам се. Џони се држао са обе руке нешто ниже од стомака и лагано се гегао, као беба коју су отерали у кревет, и није ништа одговарао. "ЈЕБОТЕ, НИСИ НОРМАЛАН, ЈЕБОТЕ!" "Знаш ли да један шут у јаја боли као двеста педесет и осам порођаја? Није да сам се порађао некад, ал' тако кажу бели мантили из Шведске, шта ли..." "Хвала друже, сад ми је лакше. МАРШ БРЕ, ДОК ТИ СЕ САД НИСАМ ДИГ'О!" "Океј", рекао сам ја, "не буди такво закерало."  Онда сам полако кренуо до кухиње. 

"Еј, Џони!", викнуо сам док сам отварао фрижидер. "Шта је?", појавио се Џони ослоњен на шанк.  "Воду?" Климнуо је главом. "Шта се... Шта се синоћ, а?", мрдао сам главом трудећи се да што мање причам. "Па...", отпочео је Џони. "Стани, стани!", дрекнуо сам ја. "Сећам се да сам имао најбољи секс икада. Заувек!" "Хах...", поново је кренуо Џони, али сам га сасекао. "Али не знам с ким! Побогу! Ко је та жена? Где је? Шта ради сад? Мис'им, отприлике знам шта ради, исто што и ја, али како ћу је наћи?! Јеботе!"

"Ћао лепотани" се зачуло са степеништа. Џони је имао сто десет кила и био је сав у ожиљцима још откад је прележао велике богиње, а ја сам имао велики криви нос и шта год бих обукао изгледало је лоше, јер сам био танак и длакав, један од оних који у четрдесетој развију бојлер и и даље немају меса, али имају бојлер и то је довољно. Две успешно потамнеле мачке и Војо, наш водоинсталатер масних бркова, су силазили низ степенице. 

"О, јебига", кажем ја. Џони се удари по челу благо, затим прође руком кроз косу и каже: "Ти, иди погледај у купатило. А ја ћу да испратим даме и Воју, који изгледа опет није отпушио одводе."

Устрчим уз степенице до купатила, отворим врата, и станем. Укопам се. Марија је седела на ве-це шољи и мрко ме посматрала. Она је била, паа, последња на коју бих помислио. Моја секретарица, јака личност, и физички и психички. "Јесмо ти и ја, м?" "Јесмо. Шта је?" "Па ти си најбољи крес који сам икада имао! Ти!" "Па, ти и ниси баш. Имао си падове концентрације, ако ме разумеш." "Јебига. Него, устај одатле, чекам те за пет минута у соби, само да се окрепим мало." "О боже. 'Ајде, излази напоље. И ЗАТВОРИ ВРАТА ЖЕЉО!" Дотрчао сам са пола ходника, затворио врата и одјурио право у собу. 

И ето како сам доживео врхунац живота свога. Срећа, једноставна у својој бити, дође у необичном паковању. Тај неки фазон.  

  

26. мај 2012.

Није важно што постојиш

Рођен си. Ниси баш то тражио, ал' ето, нису ни маторци, заломио си се, тако, случајно. Одрастеш у клипана који има велики нос и ваљда добро кефало. Немаш паре па да не мораш да мислиш, немаш ни лепоту, па да можеш да будеш глуп и да те толеришу. Дакле, што би рекао кум, добио си шта си добио, са разлогом. Откријеш неки свој таленат и онда почнеш да груваш. А цивилизација је сувише омамљена пићем и славнима да те примети. Лош трип. 

Живиш тако, капираш неке ствари солидно брзо, и мислиш да држиш све под контролом. Читаш неки психо тест и он ти каже - ако се слажеш са наведеним, окрени на страну педесет и девет, а ако се не слажеш са наведеним окрени на страну педесет и девет. И ти окренеш страну педесет и девет. Капираш шта су урадили. Капираш да немаш слободну вољу. Капираш да је све ово само игрица. Капираш да се завршава када испуниш квест... Ако завршиш раније, удариће те ферари и изгубићеш тај један живот, један једини, али ће ти опет на лицу писати "победа". Тако треба живети и тако треба умрети. Мислим, не треба умрети под точковима ферарија (или било ког другог нафураног возила), него треба живети да сазнаш који је твој квест и како да га најлакше испуниш са оним с чим располажеш. И када будеш умирао, насмеј се - вероватно си испунио квест. 

Ако одустанеш од квеста постајеш део масе, милијарду других који су такође одустали од својих задатака и чекају смрт у дому за старце, играјући мице са колегом стогодишњаком. И маса је помахнитала, више не поштују хероје, више немају хероје. А ти билдујеш таленат радом, и све више тонеш у неке измишљене земље, земље изван свега овога, и понестаје ти оштрине, ниси више бритак на језику и све то те вуче ка тој маси, маси толико великој да има сопствену гравитацију, привлачи људе са квестовима, одабране људе, људе са даром, вуче их све у црну рупу. 

Сувише талента те може убити, коначно капираш шта је Ленон хтео да каже. Мада, то и јесте циљ игрице, зар не? Није фазон да рејџквитујеш као сви они слабићи који су се убили. Није фазон да умреш у стопедесетој са неиспуњеним квестом. Фазон је да се бориш. И требају нам нови богови, ови стари су опседнути контролом. А и онај мали делић што није у њиховој надлежности успевам да зајебем, и мислим да сам опасан, зајебао сам систем, не схватајући да сам део система. Ваља се борити за идеје, а моја идеја је слобода, али не она коју желиш, не слобода у којој ћеш да пијеш, једеш и крешеш курве, него слобода ума, много битнија ствар која функционише по принципу - замисли и оствари. 

Створи себи бољи свет. Растави га на атоме и склопи га у животну супу из које ће израсти све што желиш. 

24. мај 2012.

На крају града

На асфалту лешина, на асфалту још једна лешина, мртва мачка, имам пљуге, али немам упаљач. У овом граду живе чудни људи. Помало ћелави, помало кратки. Понекад мршави, често дебели. Солидне стамене жене суше веш на терасама високих зграда. Приђем олињалом старцу, питам за упаљач, наставим даље. Нижем цигарету за цигаретом, и ходам. Да побегнем негде, нешто ме вуче, али скрећем у улицу са бљештавим знаком и тражим собу. 

Спавам на тврдом кревету и лоши јастуци тону под мојим сновима, и као кроз маглу да чујем неку музику.. Јеботе. Још једно јутро. Устајем полако, навлачим гаће, рибам њушку и крећем. Ни сам не знам куда, али идем. Сунце је било јако, лишће је полако жутело, а ја сам се пробијао кроз уску улицу, слушајући грају милион гласова. Један као ја ме је упитао да ли желим да зарадим брз кеш. Понекад газда, понекад слуга, мислио сам да је време да покушам да изађем из мутног. Рекох - наравно, што да не. 

Ишли смо лево, па десно, па лево, и таман кад ми се поче вртети у глави, рече - стигли смо. Онда сам осетио старо дрво уз потиљак и све је поцрнело. Отворио сам очи, био је мрак, чешао сам се по лобањи и био је лош осећај, а онда су се појавила светла и сирене и четири типа са плавим капама су ме одвезли негде, поново у мрак. 

Седео сам у истражном затвору, сам, на дрвеној столици. Био сам само у гаћама и папучама и било ми је хладно, али евидентно никог није било брига. Дозивао сам неког да дође у ову сиву ћелију са јаким светлом и мањком прозора и да ми да нешто да обучем, и дошао је, дебели чувар, али није донео одећу, него пендрек, двапут по ребрима и једно - псст. 

И док сам ја седео тамо, ти си облачила уске плаве фармерке, палила стари радио и кувала прву јутарњу кафу. Живот је био добар.  Више ме не вуче ништа да одем. И није тако тешко остати. 

21. мај 2012.

За ђеда

Писао сам синоћ о старости и иако си пар стотина километара био далеко, као да сам слутио да ћеш отићи, ђедо. Отишао си да оправиш шта се оправити горе треба, поздравио се ниси, можда зато што си знао да није крај... А можда само зато што никад ниси волео гужву. 

Ниси играо карте и не замерам ти, док су се други клинци картали са ђедовима, ја сам од тебе учио неке много битније ствари. Кад год бих испричао ћалету нешто што си ми објаснио или показао, он би само рекао - није џабе ђед остарио. И ниси џабе остарио. Јеси имао дар да све проћердаш, иако ниси играо карте, али то сада није важно. Био си стрпљив старац са мном, можда сам баш зато израстао у оваквог клипана, и даље волим свашта да знам...

И можда си био самотњак и ниси ваљао својој деци, ал' према мени си увек био добар, спашавао ме кад треба, увек савршен тајминг, као сат си био тачан деда. Сећам се једном, када сам ишарао све зидове у кући, а стари извукао војни каиш, трчим кроз кућу и улетим теби право у руке. И ћале ме пустио тад. Јест' ме оплавао после, али си био цар и разумео си моје несташлуке и да није било тих руку, не би ништа од мог духа опстало, јебига, стари воли војску, све под конац мора...

А имао си те црвене, грубе руке и на свакој по једну велику вену, зелену, која је покретала те, јаке, али углавном дрхтаве шаке. Ниси никад имао пуно, али си навикао да живиш овај псећи живот, и не знам да ли си био срећан, срећа је ваљда релативан појам... Сигурно бих волео да те видим, макар још једном само.

Не знам где си сад, волим да мислим да ореш небеске њиве... Само желим да ти кажем - здраво, старино, био си добар ђед. Не деда, него прави ђед.

И хтео бих да те замолим нешто... Оно што сви ми што смо овде тражимо. Кажи коју добру за мене. 

Старост

Живео сам у крају са великим белим и црвеним и наранџастим кућама са великим зеленим травњацима и малом мусавом децом испред њих. Седео сам испред своје лепе беле куће, болничарка би ме сваког јутра извезла напоље и оставила ту, на немилост срећних парова из предграђа, мислећи да то волим. Радије бих гледао тв са њом, радије бих лежао у кревету и гледао у плафон, радије бих читао, иако она окреће странице сувише споро... 

А предграђе није предграђе, није тако чисто и наивно као што изгледа, ко би то боље могао знати од човека који већ петнаест година седи сам на трему испред куће? 

И слике постају све блеђе и блеђе, а песму чујем све ређе и ређе, и не пишем више, не могу, а тако бих желео. 

19. мај 2012.

Нешто

Хорде капута протичу улицом,
ја само седим овде
и чекам да се
нешто деси.

Чује се валцер монструма
беле крви,
чују се лале
цвеће пакла,
чују се моји хладни прсти,
последица дугогодишњег чекања,
да се деси
нешто.

Ту једну ствар чекам и чекам,
 а она никако да дође у мој стан,
живот или сан.

Проблем је тај
што ни ја не знам
шта чекам.
Да ли је то акција,
ствар ил' особа,
ни најблажу представу немам
и све је то
једна
весела тужна опера.


Можда се та пресудна ствар
већ десила
и звезда је пала са неба
или спејсшатл,
а ја нисам то приметио,
заокупљен ишчекивањем
необјашњивог.

И тако, дан за дан,
седим са Дилан догом и старим мачором,
и заједно чекамо
нешто да се деси. 

18. мај 2012.

Размишљам о теби

Увек у последњем трену размишљам о теби. Зовеш ме и кажеш како ти се моја нова девојка жали да јој се не јављам... А мени је мука од свега, од ње, стално хоће да ме љуби, зури у мене сатима и смара ме... Ти ме питаш - па добро, шта би ти хтео? Знам ја добро, знаш ти добро, кажем - ја бих хтео неку која ме не смара. Ти кажеш - тебе све смарају. Кажем - не све, а ти се само насмејеш. 

Бејб, ја сам човек који воли своје проблеме, а ти си мој највећи проблем, и знам није баш све ишло по плану, али јебига, мислим да заслужујемо још једну шансу, да се потрефимо обоје и да нам буде најбоље до краја света. Много ме нервираш, то стоји, и много те нервирам, и то стоји, и почео сам да седим због тебе, али и даље си она девојчица... А ја сам онај клинац са качкетом. Џамбамо се још од тад. Кад сам љут, ти ми само кажеш - 'ајде, нисмо одавно, и почну варнице. Зато те волим Бејб. Разумеш ме. И пролази време поред нас, и мислим ти волиш кад те смарам и мислим да ће се све ово једног дана испеглати, а када се испегла, једини трип који имам је тај да ћу престати да пишем, јер ће ми тада живот бити много добар и не можеш писати добро и живети добро, то двоје не иде под руку сасвим, нешто мора да не штима, и ја то капирам. Само се надам да ће писање обастати, остало није важно, ионако сам глина у твојим рукама...

Нисам више ни зелен ни плав, Бејб, разумеш?  Хоћу да дођеш, легнеш поред мене, наслониш главу на моје раме и останеш ту, уз мене, да бројимо замишљене лептире и јуримо непостојеће аутомобиле, заједно. Можда звучи геј романтично, али кладим се да ти никада нико од тих  геј манекена кошаркаша то није рекао. Волим те Бејб. 

16. мај 2012.

Ништа не разумем

И док су снегови вејали, мртви људи су плесали и ништа није било у реду. У неком ћошку тог света сам био и ја, некада млад и бесан, сада само стар и привикнут, на људе, на демоне и изумрле добричине, укус мармеладе и и звук новчића. Људи су ме волели зато што сам био бесан, и за себе и за њих, и ја сам био океј са тим, све док ме трипују да добро пишем и све док ме трипују да сам у праву. А неке су девојке пролазиле кроз град, изузетно младе и сачуване од света, посматрао сам их са клупе, меркао једној дупе и био је то добар живот.  Временом их је било све мање и мање, и струне су биле све тање, и напослетку, свет је пукао напола. Тешко је сачувати свет коме је потребан избавитељ на сваких пар миленијума, да дође и пуцне прстима и каже - сад сте чисти, 'ајте опет од нуле. А ми дигли куле и носеве, за трен у исти брлог потонемо, и седимо, картамо и пијемо, јер једном се живи и нема везе што смо изгубљени, о томе ћемо мислити касније. 

После, приђеш џину од милијарду метара, он те милостиво погледа и каже - изволите вашу карту до пакла, и сендвич, за успут. Снег веје у мају, опет се неко играо са временском машином, кретени, а чувар машине лежи негде разбијен од тешких халуциногена, и ова хијерархија света не шљака уопште, тотални колапс свега, ма нема везеее... И посматрам све то из неког ћошка и смејем се, нисам љут, шљапнем најближу женку и она поскочи, онда ми донесе још једно пиво и цигарету, завали се поред мене и посматрамо шоу заједно... 

И након свега, људи ме посматрају као добричину и краља, краља будала, јер овде и немаш других, а ја им се смејем и они се смеју, и нико није љут, сви смо се помирили са тим, да нећемо добити ланч пакет када стигнемо горе и то је баш безвезе. Осећам како ме нешто боде у леђа, можда првим летом одем, а глумци су тако добри и сценографија је још боља, само је представа лоша, и опет, не иде ми се, овде ме макар хране. Добро је постојати, било где, чак и овде. А шта би ти, сад од мене још? 

А мој мешанац, булдог по изгледу, пас по нарави, само ме гледа тужним очима и ништа не разуме.

Феминистички непогодан

Жене беже од тужних људи. Оне желе човека који их никада неће расплакати. Не воле да оправљају сломљене играчке. Хоће да стојиш поред њих и да им помажеш да преброде кризе, од сусрета са вагом до одласка код фризера. И да их волиш. Да не питаш пуно. 

Ја, са друге стране, ја их волим обичне, у дугачкој старој мајици и са чупавом пунђом од једног минута, у тренерци широкој, онако још успаване... И ја бих само да ме воли... и да не пита пуно. Да буде ту. 

Једино... Нисам ја под небом сам, па да могу бирати, како ће ми свирати... Ма биће довољно једног дана само да кликне нешто у глави, да одем и проведем живот са Јужнокорејком, у епској љубави о којој ће се причати хиљаду година. А жене - ма нису оне нормалне. Прокоментаришеш јој деколте и одма' се наљути. Дође Анђа са копицом величине 90, а ова са 85 јој завиди, иако има довољно и нема разлога да шизи. А тек ове са 70, шта ће, слатке су док се онако једу гледајући летње деколтее напуцаних 80 и кусур корпица. Мени, мени су лепе све. Но, доста о женским слабостима, упуцаће ме нека. 

Под налетима ветра, ја гледам њене шишке... Мрзим шишке. Постоји отприлике 1% жена које су рођене за шишке. Остале се само упропашћавају са њима. И ваљало би да знају да нешто кувају, ако се већ удају, ако не, макар да науче да ћуте мало, уместо да бацају погрдне коментаре на рачун мужевљевих палачинки и јаја на све начине.

Сад отприлике качим како је бити критичар, колико лош посао, скроз лош, а опет, ти људи последњи поседе, говоре оно што мисле и јебе им се што их не волиш, фазон, знају они да им се мораш смешкати и хладити их палминим лишћем, и добро им је... 

И знам да ће ме сутра највероватније киднаповати покрет француских феминисткиња, али рекао сам оно што се морало рећи.


Ма волим вас. Тај фазон. И лепе сте. 

14. мај 2012.

Нисмо криви ми

Није више овде реч о нама, све ово се, маче, одиграва на једном вишем нивоу, судбину нам кроје као тапете, разумеш? Сећаш се, када си онда желела да те пољубим, у оном парку, и све се пућила онако, а ја сам гледао у звезде.. Е, тад су ми пажњу одвлачили велики медвед и велики пас, и нисам те приметио баш најбоље, у оном мраку. И знаш онда, када сам се замало потукао због тебе са оним огромним билмезом, јеси видела какав сам лаф био? Е то је било, јер су ме џинови подржали, велики тупани, јест' да нису баш најбољи, ал' су испали фер кад је требало.

А онда када смо лежали на кревету у мојој соби, и када замало да те пољубим, е тад су ми неке вештице закувале чорбу, и неком ме мрежом уназад повукле и јебига. И када си се ослањала на мене говорећи како сам удобан, тада нам је мала, свирао Орфеј, а Купидон нас је гађао меканим мецима, штета што те је коњ промашио скоро увек. И када си ти нашла оног билмеза, а ја седео сам, и то су нам наместили... Нимфе и кентаури, ухватили те у коло и одвукли на другу страну, далеко од мене. А када сам ја, онда, нашао девојку, а ти седела сама, и тад је било наопачке све, некромансер шездесет и деветог нивоа је бацио чини и јебига, пао сам на ту једну, обичну. 

И сада, док мислим о теби и чекам да се јавиш, сада нам вероватно неки змај пролеће изнад глава, надам се само да је онај, што испуњава жеље, а не онај што пржи све и раздваја људе. Ето, видиш драга, нисмо криви ми... Криви су чаробњаци, нимфе и змајеви, џинови и једнооки људи, криви су сви - само не ми. 

Не волим мај

У чему је фазон са женама и оним - што се не зна, није се ни десило? Оно фазон, шта, претури свет и нађи неку будалу, удај се добро и живи срећно? Кад су жене постале тако мушкобањасте? Па јебем му матер, не раде се ствари тако. Макар не у мом свету. 

Ако ти каже да си трећи или пети, не брини, али ако ти каже да си други, други је заменица за много, брда, ма хиљаду, други је лош, а данас си углавном други и то баш и није добар фазон. И мало ме нервира све то. Наиђеш на неку и не би те жицнуло да си од почетка знао да је лоша, па да те буде баш брига, ал' ниси знао, мислио да је добра, испаде кварна и то је једна гадна ствар. 

Тешко је живети овде. Можда да сам се родио мало раније, можда би било океј. Па, ипак не можеш довести дете рођено на брду и одгојено тако у град и очекивати да се савршено уклопи. Једина добра ствар у свему томе је што викендом - Београд иде кући. Па међу свим тим дошљацима мож' да нађеш неку сличну и да заједно печете колачиће и можеш да будеш свој, да не мислиш ни о чему и будеш срећан. Можда. 

Фрка је овде што нико никог не воли. Сви су стон колд бејбе. И мај је најгори месец за писање. Икада. Лош месец за љубав, писање, учење и живљење... Добар само она три дана среће, док се слави слава. И то је то. Почнем са неком мишљу, а завршим кукајући. Јебеш га. 

12. мај 2012.

На бетону

Само сам устао и погледао горе, а горе је змај од папира летео, легао сам на хладан бетон, поново, желећи да заборавим да сам икада и постојао. И упркос томе што су хаљине пролазиле тик изнад моје главе и што су дебели људи јели пљескавице и пили пенушаве сокиће, није ми се постојало у овом свету, не. Знаш оно кад ниси бирао ни кад ни где ћеш да се родиш, а опет имаш обавезу да припадаш и постојиш, и да си родио пар километара тамо или 'вамо, био би неко други и исто би имао обавету да припадаш и постојиш и смејеш се лошим форама твога племена.

Устанеш једно јутро и одеш на Тибет, наравно, прихвате те као свог, али ти немаш искошене очи и не једеш жабе и скакавце и не фураш плетеницу и не умеш да се бијеш, макар не на тај начин. И седиш тамо, учиш и молиш се новом богу, а знаш да ту не припадаш. Имаш само једно своје племе, и јесте, оно најчешће буде гадно, али то је твоје племе, да си ишта бољи од њих, не би ни био ту. И док се неки дебели клинци добацују фризбијем, ја се питам шта ли клинци у Африци раде, једу ли чоколаде или само шљакају за 'леба и флашу воде? Лоша срећа мали, ниси се родио пар километара северније, да јеси, сада би ми био брат и носио би моју излизану одећу, а ја бих ти давао кинту, да си купиш чоколаду или срећу. 

И тако, време тече, лежим сада већ на топлом бетону и посматрам птице око мене, придигнем се мало и и даље видим змаја како лебди кроз облаке, сам и слободан, а испод њега клинац у сузама трчкара, и други клинци за њим и свет је и даље исти. Волео бих  да будем тај змај, али не могу да се придигнем, сувише ми је добро на овом врућем бетону, сувише...


11. мај 2012.

Укратко о романси

Имала је та велика лепа уста и лежала је на мом кревету, чупава и гола. Смејала се у сну, а ја сам је посматрао из велике фотеље поред кревета и свет је био тихо место. Сипао сам си чашу вина и залио кока-колом, зашто да не, ваља живети сваки дан као последњи, тако да ни не приметиш када ти се смрт прикраде и иза леђа прави смешне гримасе за малу децу и мачке, вештице и слепе мишеве. Спустио сам чашу на под, погледао накривљену слику на зиду, устао и исправио је. Макар нешто да изгледа добро у овом старом стану. Онда сам  навукао гас маску и мантил,  ставио капу и изашао напоље. 

Вране су полетеле са последњих пар електричних каблова у овом граду, а ја сам се провлачио кроз рушевине испод моје зграде, брзо и тихо, по навици. Видео сам цвет у хладу једног бетонског стуба и убрао га. Није било много цвећа овде. Отишао сам до старе цркве, пришуњао се једином витражу који је стајао још увек тамо, и вирнуо унутра. Гас маска са извајаним женским телом је лежала на старим вратима. Имала је црвени доњи веш и била је права посластица, о да. Онда јој је пришао обичњак са гас маском и рекао нешто као - поручнице, ваше одело је спремно. Гас маска са извајаним телом жене је климнула и војник се изгубио међу рушевинама цркве на трен, и вратио се са оделом у рукама. Рекла је - стани ту, и он је стао, са испруженим рукама, држећи чисто одело. Пришла је старом изкрзаном стаклу које је било окачено поред и полако откачила црвенило са себе. Стајала је тамо, трен или два, гледала се и на крају упитала - огледалце, огледалце, које је најлепши на свету? 

Обичњак у врећастим панталонама и са великом гас маском на лицу је нервозно вртео главом док се поручница облачила. Грашке зноја су му избијале на челу, а ја сам немо посматрао све то, на струнама, чекајући да ме неко потапше по рамену и да знам да сам готов, пре него што се окренем. А она, прилазила му је полако, и узимала део по део кожног одела, навлачећи га на себе лепо и полако, женствено, а мутавцу је дрхтала нога, у војску одведен као клинац, шта он зна шта је жена, шта он зна шта је свет и бог, шта је светло, а шта мрак? Не зна чак ни шта је права киша. 

Поручница се обукла, затегла каиш и ставила пиштољ у футролу. Можеш да идеш, рекла је. Војник је кренуо да нестане међу рушевинама, а онда га је зауставила - Броју шест седам три, само тренутак. Окренуо се младић са гас маском на глави и лагано упитао - да? Са истом лакоћом је извукла пиштољ и пуцала у њега. Пао је, као врећа кромпира. Почео сам да трчим и скотрљао се низ рушевине уз цркву. Испао ми је цвет. Женска нога у кожним чизмама је истрчала напоље говорећи нешто тихо, а војници су само ницали из рушевина. Трчао сам ка мојој старој згради колико су ноге могле да млате, и падао, крвав устајао и поново падао, неопрезно журећи ка безбедности, нипошто се не осврћући. 

Узела је цвет, помирисала га, али мирис није пролазио кроз филтер, грубо га сломила и рекла - још има преживелих. Изгледа да ћемо имати посла данас момци, дода весело и нареди покрет. 

Утрчао сам у стан, задихан, унезверено гледао унаоколо, а она је била ту. Лежала је на кревету и имала је та велика уста, чупава и гола и бело лепа, спава. Пришао сам да је пробудим и почео да је дрмам ужурбано, придигао јој главу и црвених руку приметио рупу на њеног малој глави. 

Макар није имала маску када је отишла. 

10. мај 2012.

Безвезе

Једна је мала рекла недавно - ти познајеш душу овог југа, али не познајеш душу од бејб. И била је у праву. Да је познајем, одавно бих био обичан срећан човек. Ни Бог ни вино не мењају ствари, што је најгоре, ни ја не мењам ствари, играм се около са којекаквим, јесте, занимљивим, уједно и лошим девојкама и надам се да ће се Бејб вртети ту, да ћемо спаковати сузе и бисере једног дана и отићи негде далеко, само она и ја. И она зна да је волим, само се смешка и живи леп живот, и ја живим солидан живот и знамо да можемо једно без другог, али бих волео, и она би можда волела, да ипак будемо заједно, иако можемо живети одвојено, јер то је љубав, када можеш да одеш, али не желиш и када ти вино ништа не значи, јер осећаји су увек исти, само су речи другачије, речи које су, када си пијан, овенчане венцом вечности, за разлику од оних обичних,  скроз обичних. 

Тешко је бити, човек који не држи чак ни своје конце у рукама. Тешко је ћутати на примедбе и тешко је уз карактер какав је мој, одржати привид нормалности. Лице ме одаје, проклето лице, јер се не смејем на лоше форе и не плачем ако нисам тужан и не мислим да су људи супер ако се мрштим... Само седим и посматрам, бацам злонамерне коментаре кошаркашима који се мотају око ње, терам их сарказмом који они сматрају генијалном духовитошћу с моје стране и говоре како сам кул лик, наравно да радим исто, кул су ликови, како не волети људе који почињу реченице са - "ми, кошаркаши", океј, капирамо, додирујете главама плафон и радите колоквијуме тимски, океј, цареви сте, океј капирамо, терајте се сви у пичку материну, океј... 

И не могу да ћутим, вуче ме нешто да кажем шта имам, и најчешће говорим, шта да радим, такав сам човек, лош... Понекад се само сетим како је било некад и сморим се, лепе жене су пролазиле кроз град, а ја сам певао луде песме и волео дивне жене које нисам смео и био сам добар, без тих, лажних царева, науљених манекена који представљају мушки род, и волео сам праве цареве, оне који нису морали да скидају мајице сваки пут када пролети комарац и нису умели да свирају гитару, а опет су били цареви, пролазили увек и чинили да се осећаш  великим само седећи за истим столом са њима. Тако је било некад.

Сада жене, клинке и бабе падају на лепушкасте вреће мишића, мозга без, али тако су савршени и јебем му матер, издепилирани. Нисам завидан, само напред, али сам љут на жене које говоре да фурају сентиш, који сентиш, ви'ш да цеђ одређује куда ћеш окренути своју љубавну лађу, а не сентиш, сентиш остаје за крај, када будеш стара и истрошена, када будеш поприлично лоша и пијана, када ти прође последњи воз за било где и останеш ту, тражећи несрећника из Раковице да те ожени, јер тако си у могућности.

Неки кажу да када немам инспирације, онда само пљујем, али трудим се да пљујем са разлогом и пљуваћу све док се нешто не промени, а ове речи сигурно ништа променити неће, јер оне којима су упућене, не читају овакве садржаје и живе срећне животе у трену, све док не закуца тридесет и нека на врата, све док се не удају у Раковицу и проживе остатак својих живота. Мрзим такве ствари и мрзим када ти треба пет сома да одведеш девојку на пиће, јер пије као смук и троши као руска возила и не избија ти из куће и то је тако безвезе. То је тако безвезе. 

09. мај 2012.

О пролазности

Не пишем више приче. Нема их у глави, нема их нигде. Све је више песама. Лоших песама. Можда ми треба десетогодишња пауза, можда после будем жељан и неисписан као оног дана када сам отворио блог.

Блогери долазе и одлазе, за ових, ево годину и нешто, мноштво их је отишло, пар зиљавих дошло, а ја сам срећан што само седим овде, као старац на трему у неком вестерну, гледам, дочекујем и испраћам... Нисам баш човек који уме да траје, нит' ли се трудим да док трајем, трајем квалитетно. Волео бих онај живот - акција, и крећу коњи са старта, џокеји, мноштво публике, и док трепнеш, завршила се трка, отишао си преко, али тек након што си подигао двеста кинти које си зарадио на трци свог живота. Кратко да траје, али да сваки минут буде добар и бољи... Многи би то хтели. 

И преврћем се, немирним сновима измучен, мислим о пролазности свега и сада кад не пишем приче, када их више нема у мојој глави, враћам се међу смртнике и константно имам жељу да си урежем име у неко дрво или камен, да ме надживи, па макар само још годину. Ових пар прича и лоших песама свакако нису довољне да ми обезбеде вечно место у свемиру, у паклу можда, али сигурно не у холу славних или макар упамћених. Писао сам оно што сам хтео, онако како сам хтео и када прочитам неки свој текст видим само набацане реченице, понекад са смислом, углавном без и кажем - океј. 

Све дође и прође. Ожениш жену, за двадесет година те прође и разведеш се. Купиш коња, он се смори и побегне. Слушаш напаћене душе седмог круга пакла како завијају ужасним узвицима страве, запалиш цигарету и чекаш у реду за хлеб и млеко. Ви'ш, још је то ту, унутра, наиђе ми некад нека маштовита реченица, али само некад. Оно, ако пишеш много, а лоше, имаш неке шансе. 

И тако, проћи ће и ово за десетак година, писаћу поново још луђе приче и жене ће сакривати децу када будем читао приче са свог балкона, мачо типови ће плакати као цурице, а необични људи ће се смејати као луди и биће то једна прича која обједињује све до сад испричане приче, а има их само пар, све друго су нијансе... Диоген ће точити најфинија вина из бурета, а ми ћемо бити ту, вечни, урезани иницијалима у добар камен, гладак и фин. 

07. мај 2012.

Дан пре него што одеш у пакао

Дан пре него што одеш у пакао, срешћеш човека који си могао бити и рећи ћеш му - урадио сам најбоље што сам могао. Јер, није то то, сви ти чаробњаци, виле и вукодлаци што седе свуда унаоколо знају да си ти човек који си требао бити, а не човек који си могао бити и то је права права ствар. И јеси помало нагао, апсурдан и луд, али улепшаваш неким људима дане и то је добар разлог за твоје постојање чак и ако си прегорео сасвим, разговараш са Богом и ван цркве и пијеш у мрачним ћумезима са протагонистима тужних живота. 

Дан пре него што одеш у пакао, убраћеш цвеће зла и поклонићеш га најлепшој девојци коју знаш. Исијаваћеш срећу тог дана, као сунце, и неће те болети погледи упрти у твоја леђа и твоје руке, твоје очи. Бићеш срећан што си тако мали у универзуму, бићеш срећан што те то што си мали решава одговорности према свету, а твоја срећа ће бити лажна, јер сви су одговорни и сви су криви и ти то знаш. Велике игре играју мали човечуљци, са дијагнозом лудила и порока, месија и пророка, и ништа им то не смета да буду људи који су одувек требали да буду. 

Дан пре него што одеш у пакао, пробудићеш се рано и зевнути једном, у знак протеста топлоти пакла која ти прљи образ. Рећи ћеш - хвала на пажњи, и поклонити се свету и бићеш човек који си могао да будеш, само мало прекасно. И тог дана ћеш причати луде ствари и радити обичне ствари и бити цар, колико је то могуће данас, али сутра, сутра је нови дан, дан када ће те вазнети у небо, дан када ћеш заронити у дубине пакла, дан када ће поново поскупети цигаре и гориво.  Дан када ће те смрт повести у поход.

05. мај 2012.

Једно мајско вече

Врело мајско вече,
ти и ја под ћебетом делфина,
чоколадно млеко
на сточићу
и покојна улична светиљка.

Супер месец напољу,
лаган ветар улази
кроз прозор тихо,
и мрси ти косу.

Окрећеш се лагано,
ТАП! не дирај то,
и настављаш да спаваш.

Ја и даље
лежим будан,
пулсирајућег образа,
и слушам
крекете удаљених жаба.

Гледам у месец док се
пружам преко ње,
узимам тетрапак са сточића
и док лењо млеко иде уз цевку,
мислим о
покемонима,
јер не смем
о њеној лепој
коси.

А тако бих се играо
са њом.

Удаљени сат
из друге собе
откуцава два сата
после поноћи,
а ја још увек
не могу да заспим.

Лоше је то,
што нико
баш нико
не плаћа прековремене сате
доколичара. 

04. мај 2012.

О дивљим коњима

Све је ово
црно и жуто
и неважно,
и док ти
господари таме
шаљу месечине и
зрикавце,

ти јуриш
дивље коње
свога бића
по планинама
и ливадама
и скривеним шумарцима,
а дивљи коњи
твога бића
беже од тебе
и не можеш

не можеш
их укротити
лепим хаљинама,
ни са мало кармина,
ни укусом опорог вина
и културних мушкараца,

и у овом неважном
свету,
то је једино важно,
да сачуваш
своје дивље коње,
од времена и
зуба злих,
злих и бедних
који ће те
везати


а твоји коњи,
мораш их само пустити
да буду
своји, твоји
и ничији више,
јер запамти
нико те не воли више
од дивљих коња
твога бића.


03. мај 2012.

Старим

Само седимо овде и старимо. Двадесет година у гузцу набили, и даље клинци и не знамо ништа, гледамо цртане и играмо игрице и гађамо папирићима девојчице што нам се свиђају... Прошле године (кад сам био млад), смејао сам се једној Каћи и још некима када су кукали како старе и како им живот протиче пред очима. И загазише они храбро у двадесету, и ено их, опет млади, до тридесете... Онда ће опет кукати, али овај пут ћу их разумети и свечано се заклети да ћу им подићи најлепше споменике, када буду мртви. Волео бих, да ме сада неко утеши и каже - ма не стариш, нема везе што ништа у животу ниси остварио, па то је нормално. 

Ма није нормално, јебем му матер, да будеш дудук и будала читав живот и да ништа корисно не урадиш. Осим пар писмених задатака које сам урадио кришом и једног спашавања мачке из неугодног друштва олињалих керова - ништа. И појави се нека жена и знаш да није права, али идеш ка њој, јер мислиш да си довољно био сам, бојиш се да ако прође још која година, остаћеш заувек сам, мртав, на кревету у мрачној соби. И тако. 

Једина ствар која може променити све и учинити те поново младим је жена, али не било која, него нека права, мора да има то у крви, да ти сруши све темеље и натера те да шибнеш назад доле, у прашину, међ младеж. Једини проблем је што мене такве женке неће. Изгледа да ћу морати да идем у Босну, јер овај Београдски менталитет није за људе као што сам ја. Тамо живе лепе жене са којима се контам и то је то. Матори коњ, мајка и даље за мном спрема, једино знам да спремим кајгана и иако сам старије дете изгледам размажено и безобразно. Изгледа да матори ипак није успео да истера сав инат из мене оним војничким опасачем. Реално, хвала ти матори, јер ако сам сада дерле, замисли какав би луцифер тек био да ме ниси васпитао. 

И лежим и седим и старим и не знам шта да радим у међувремену, како да попуним празнину коју време ставља пред мене. 

02. мај 2012.

Сунце је било врело

Сунце је било врело, гомили господе су кравате стезале душнике, а ја сам ишао на челу колоне, оборене главе, у белој поткошуљи, шареним хавајкама и јебеним крокс папучама које си ми купила за тридесет и неки рођендан. Кад су спустили ковчег, мила, на трен сам се запитао да ли си овде или тамо, и хтео бих ти рећи, где год да си - била си феноменална! Јебено савршена! Јесмо знали често да се посвађамо и мало погребемо, али волео сам мачке, волела си мачке, сналазили смо се за пљуге и били смо срећни, то јест док си била овде. 

Срећан сам сада, иако ниси овде, и верујем да ниси баш најсрећнија и разумем. Није, ипак, у реду, ма какав џукац био, нисам смео да, чим су бацили последњи камен, ускочим у њен кревет. Али разуми ме, драга, изгледа исто као ти оног дана када си ме покупила пикапом. Па онда цвеће, бомбоњере, љубав... Млађа жена никад није добар избор, и изгледа да идем у пакао. Хеј, ипак ја имам четрдесет, а она седамнаест, и играмо танго и облачи твоје хаљине и ставља твој руж, и љуби ме, твојим опорим уснама са укусом вина и дувана. Ако већ чекам дан када ћу да одем, боље да га чекам у добром друштву, ти разумеш, а не уз самртне апарате. Сунце је било врело, као пакао, а ја сам квасио ноге и своје крокс папуче у маленом дечијем базену док је моја драга спремала пицу. 

Чекај ме горе, драга моја, јер ипак - сви пси иду у рај. 

01. мај 2012.

О бичаркама

Чешће сам без инспирације него што сам са њом. Исти је случај и са женама. Кад их нема - нема, а кад их има - има их тона. Јебеш ми све, не знам шта да радим. Није ту само реч о осећањима, величини корпица и боји косе, него и о мени. Ја бих једну онако, право добру, а све које су ми на располагању би само да се играју. Некад је свет био прав, дрво је било дрво, а мушко које суче брке се играло осећањима наивних девојака. Данас нас је еволуција довела до једне нове подврсте жена, такозваних бичарки и све је наопако. Бичарке су гадне. Неки их воле, други не. Ја их лично и не миришем нешто, не волим их, презирем их, бичарке су исконско зло које су богови бацили на нас да нас докрајче... 

Такође, постоје и бичарке на трави. Оне су питомије и боље од обичних бичарки. Макар имају смисла за хумор. Времена се мењају, тако се мењао и начин облачења бичарки. Почео је трендом глобалног загревања "што мање крпица на себи" и таман кад смо се понадали да ће почети да шетају потпуно голе, а оне ето, промене курс и заплове у воде хипстер културе. Значи, бичаркама је данас поента навући нешто што нико не би навукао на себе, бити другачији, "оригиналан" као и стотине других бичарки, носити патофне на плус брда, јер се слажу уз мушему око врата и бити срећна јер си "ин" и "тотално друкчија од других". Јебеш то. 

И реците да сам патријахалан, ал' и добре се цуре кваре, чим наиђе неки шмекерчић са тетоважом одмах цеђ и одма тренд и одма је опасна, одмах изгубљена. Јебеш то. 

И не могу ја овако да радим... Да ми се појави Бејб сада, не бих ни речи више са свима њима проговорио. Она затвара круг. Имам само један проблем. Неће се појавити она и круг ће остати отворен, а у кругу лепушкасте аждаје, ниједна не разуме, смеју се када им кажем да пишем... Само ти разумеш. 

Ето шта се деси кад човеку без инспирације дате папир и оловку, у овом случају виртуелну. Само се куробеца и мисли да је рекао нешто ново, а све је то старо, има десет година бар. Ништа ново не могу да кажем, јер шта год да кажем - погрешио бих. Бичарке су свуда, крију се међу лепим женама, а лепе су све. И никад не знаш, шта си купио, док не одмоташ фолију, и загледаш се у дубине те неке одабране жене. А тад је већ касно. Бичарке преузимају свет, а ми се зајебавамо...


Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren