Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. август 2012.

О уметности

Слушам тону људи - самостални уметници, беспослени зидари, хипстери, професори, запослени клошари, фанатици, лепотице, пропали спортисти, дебеле жене и камионџије. Нађе се ту, чак и понека курва. Оне су, уствари збирка знања свих ових, изнад побројаних. Сведоци пропалог света. Причајмо о уметности вечерас. Или не. Видећемо куда ће нас одвести ове речи. 

Пречесто се сусрећем са људима који мисле и живе једну јако моћну мисао - ја стварам! Знам, сећам се када сам тек почео да пишем, и ја сам био у фазону - ја стварам! И чињеница је да ти ствараш. Ја стварам, ми стварамо. То је оно што људи раде. Стварају. Откад су чули за сам концепт Бога и стварања, као и за ону тезу да нисмо сами настали већ да нас је извајао Бог, људи не раде ништа друго него упорно имитирају Бога, покушавајући да створе нешто ново, другачије од свега што постоји. Не тврдим да је стварање лоша ствар, али тврдим да је "ја стварам!" идеја претерана и нереално распрострањена, као коров.

Замисли, питаш - хајдемо на кафу? и добијеш одговор - Не могу данас око четири, сликам. Мислим - изнајмљује атеље, плаћа по сату, жели више од живота, у реду је... Кад оно - слика на тавану. Па, добро, јебем му матер, шта, само дођеш, седнеш и кажеш себи - сад ћу мало да сликам, да будем уметник, баш сад, у четири сата послеподне, по средњоевропском времену?

Сви су постали уметници. Учлањен сам у једну групу на фејсу "Поезирање". Гомила људи који мисле да умеју, викенд песници. Неки, заиста заслужују сјајну звезду на поетичном небу, али већина... Боже, у животу нисам видео већу скупину неостварених људи. И сви устану ујутру, одвоје двадесет минута уз кафу и набацају пар клише речи, толико излизаних да се јежим када их прочитам. Двадесет минута за најгору песму на свету. Онда оду на посао, а када се врате, укључе своје мале рачунаре и одвоје бар два сата да лајкују и коментаришу друга треш остварења, стварајући пријатеље успут, који ће сутра увече, са ногама у лавору, величати њихова треш остварења.  

Фризерка мисли да уме да пева и осећа се као Адел(а) (она дебељуца што заиста уме да пева), то што излазим са пола увета нема везе, важна је уметност, уметност изнад свега. Доведеш керамичара да ти постави плочице, а он си да уметничку слободу, јеботе. А теби жена звоца. Одеш код курве и она те пита - могу ли да извајам бисту твоје главе, ако ме разумеш? Докле више?

С друге стране уметности, имаш и оне форе - позовеш писца и наручиш причу. "До јаја, као, то је као омлет драги, сад ћу да ти је смућкам, а какву би причу желео? Са понијима? И розе тинејџеркама које се возе унаоколо и шеве старије момке, твојих година? Па, кад већ знаш све, што је не напишеш сам, момак?!" Стварање таквих дела је злоупотреба уметности, кажем вам, и може се толерисати само ако је ауторов опстанак угрожен, тј. само ако нема 'леба да једе. 

На нешто најближе мом поимању света сам наишао код неколико професора математике. Једино код њих. Иако презирем математику, углавном због проблема које њена захтевност поставља пред моју лењост, људи који предају математику размишљају на један доиста добар начин. Реализам, добар оштар реализам, уз поимање наше безначајности и прихватање више силе. "Први гутљај из чаше зване наука направи те атеистом, али на дну чаше чекаће те Бог", рече Вернер Хајзенберг. "Или лудило", додао бих ја, само да ми не треба савезник на небу, неко на кога могу да се ослоним чак и кад немам на кога да се ослоним, творац и спаситељ, неко ко разуме све те комично лоше ствари које проживљавам као још једно изгубљено јагње из његовог стада, неко коме је стало. И зато, Боже, увек ћу бити на твојој страни, био ти горе или не, ако те нема створићу те, ако си горе, још боље, изгрлићу те и изљубити, захвалан за ову улогу коју си ми доделио, улогу пропалице и феникса, у овој Божанственој комедији. 

Телевизија нам је усадила идеју од усамљеном јахачу и сви су усамљени јахачи, ствараоци, важне ствари иду прве, ако си читао Коеља, онда оног тренутка када склопиш књигу треба да обавестиш свет о томе како је Коељо генијалац, а самим тим што ти је узор генијалац, надаш се да си и ти повукао мало те генијалности и да ћеш и ти бити до јаја. Свет је пун клинаца који мисле да је уметност једна добра ствар. Можда, за прекратити викенд, али за читав живот? Никако. За пар година ће свет бити пун разочараних клинаца. Кад схвате да њихова уметност није довољна, ни довољно добра, за свет. Они, који одбију да поверују у то, и наставе да пишу и гурају свој треш напред, они ће бити доиста сјајни политичари. А остали ће остати јебени уметници у покушају, шишаће и певаће, мешаће наранџасте и беле плочице, сексаће се на вајарском точку...

Но, све што сам желео да кажем је да нису сви рођени за све. Неко је рођен за уметника, неко за берача малина. Тек ту и тамо, понеко би, довољно упоран и незадовољан, пребегао преко, од камионџије до адвоката, или од адвоката до лађе капетана, свеједно...

Као што рекох, сви су постали уметници. И што је најгоре, нико не може да их спречи, да униште свет.

29. август 2012.

Пробуђен

Свет је полудео,
схватам док се будим,
ускачући из једне ноћне море
у другу.

Испред мене тона папира,
са уцртаним сигналима,
помислио би неко да сам
кардио чова,
а и јесам, с неке стране,
човек од срца,
идеалиста света.

Овај хаику се полако претвара у песму
док се ова ноћ претвара у мој дан,
и све је тихо,
цврчци су мртви,
или макар ућуткани,
нови је "кум" на ливади...

А жене каче грдне песме
по интернету,
а ја, да бих одагнао тишину
која ме омета у процесу живљења,
слушам те композиције,
и повремено си
прођем руком кроз косу.

Не постоје те речи,
које ће, у ово доба,
под овим вештачким светлом,
отерати сумњу у разум света.

Лудачке кошуље,
требају нам стотине милиона
лудачких кошуља,
производите хлеб, бојице и лудачке кошуље,
јер у њима је садржана суштина света.

Исповест једног луђака

Неке ноћи су ми биле тешке, теже него друге, макар. Једно јутро сам се пробудио, навукао шорц са шупљим џеповима и рекао себи - хајде да урадим неку луду ствар. И урадио сам, не једну, већ хиљаду. 

Тако је почело... Витлање снегова, тамбуре цигана и једна кајсија, испред свог времена. А како ће да се заврши, не знам ни сам. 

Једном сам се, као клинац, заљубио. То је била прва луда ствар коју сам урадио. Нажалост, не и последња. Нећу вам рећи у кога, јер је то тајна. Уствари, зашто крити, у сисату Милицу, која тад није имала сисе, али је зато имала све петице. 

Сећам се да сам једном, у петом разреду, кад ми је порастао џепарац, добио неки напад срчаности, великодушности и солидарности, и ишао сам унаоколо дајући све што имам у џепу просјацима. Неки су се брзо навикли, па су се дуго чудили када ме је напад прошао...

А нешто касније сам такође направио једну лудост, потукао сам се са Момом. Момо је био једна од оних цмиздравих пизди и сви су хтели да га туку, али нико није смео. Мени било жао да остане плачипичка до краја живота, па сам га испрозивао нешто и он је тражио ферку после школе. И би ферка. Да ме нису ишчупала двојица најбољих другара тад, уби ме човек. Од тад више није био плачипичка. Сад зарађује више пара као аутоелектричар него што ћу ја икад зарађивати са овом (или било којом) школом. 

Са четири године сам учинио лудост и заслужио највеће батине у животу. Стари је окречио кућу и таман су нам стигли неки гости, а ја сам узео плајваз и дао си уметничку слободу. Док су родитељи увели госте у кућу,  сви зидови су већ били исцртани спиралама. Одувек сам волео те бескрајне линије. Наравно, нисам ни слутио бескрајне батине које ће спирала од војничког опасача осути по мени, али, та лудост која ме је можда одредила за читав живот је сасвим сигурно била вредна жртве. Све је ту - уметност, борба против система, болни излети у стварност... Лепо је мени говорио стари да ћу му се једног дана захваљивати за сва она батинања. И знате шта, моји нерођени клинци? Чува ћале дедин опасач из војске, па се ви чик мангупирајте. 

Једном сам украо тоблерону, причао сам вам о томе некад давно... И било је савршено. 

Почео сам, једном, да пушим, иако сам астматичар. Винстон блу, много катрана и сличних малициозних елемената. Сасвим свесно чинећи лудост, претварао сам себе у човека који не може двадесет корака да пређе. А онда сам престао. Ништа се није променило, и даље сам кашљао као дрипац и и даље сам се умарао након пар корака. Та се болест не зове никако другачије до - лењост.

Једног дана сам се пробудио и отишао на посао, било је лето, а кад сам дошао кући, само сам се спаковао и рекао - ћале, идем сутра, дај ми неки динар. И отишао сам сутрадан, ни сам не знајући како ће тај пут испасти, лутање и импровизација, уметност живљења, уз реч или две сагласног Бога. И није нека лудост, знам, али се мени, пак, чини као највећа од свих. Можда зато што сам тако срео сувише погрешних. Или ми је само недостајао мој кревет, са федером који удара у пршљен Т8 и шкрипањем које производи, у зору, док се, охлађен, преврћем... 

И превише сам појео фазона у време поста, драги Боже опрости... Али, у моју одбрану, заборављао сам пречесто да се не сме. А и волим те ја и осталим данима, без да избацујем пола укусног света из употребе. 

Сликано пре поста
Но, вратимо се на највећу лудост од свих - љубав. Е, тек ту сам био и остао луд... Научници кажу да вероватно постојимо у још хиљаду светова... У једном сам можда лепши, у другом паметнији... али за љубав, гарантујем, за љубав сам у сваком исти.


И сва она бежања са часова, картања на трећем спрату куле (део школе) и пијанчења... Кафане и неке психо жене, такође спадају у категорију лудости... И то што сам једном, не тако давно, гледао целу епизоду оних разнобојних понија, заинтригирао ме цртани и ту је био крај, ни приметио нисам кад су кева и сестра стигле, све што сам видео су били понији који спашавају свет. То је, такође, гадна лудост. 

Учинио сам још лудост или две, али о томе вам причати нећу - неке су слађе док су тајне. А све оне луде ствари које нисам урадио често долазе ноћу и прогоне ме, чинећи да се осећам лоше и радим све оно што никад нисам, чак и оно незамисливо. А ова ноћ лагано отиче, и милион ми глупости кроз главу протиче, чинећи је мање лошом но што заиста јесте. 

И, још није крај, умијем се и погледам ову њушку у огледалу, а онда кажем - хајде да урадимо неку луду луду ствар. Хајде, кажем си, и кренем да се облачим - кер би сигурно волео да се прошета у пола два ујутру. 

27. август 2012.

Зар нам ништа није свето?

"Бог је извајао човека,
да би човек из себе извајао бога.
Зато је и Бог постао човек." 

Шест милијарди богова
нам није довољно
да бисмо били људи. 
Замисли то. 

И све што желимо:
да победимо време,
будемо вечни и ослобођени,
верујући у себе, 
сопственог бога амбиције,
јединог
чије присуство можемо потврдити
и чије мисли можемо чути. 

Шапућемо горко док 
покушавамо додирнути звезде, 
верујући само у божанску природу сопствености. 

А ја, још један у маси лоших богова 
и још горих људи,
лутам светом и слушам сломљене богове како говоре: 
"Библија налаже: Ко тебе каменом, ти њега хлебом!" 

"О, доста!", кажем ја, "зар нема нигде мирољубивих богова?"

Можемо много научити 
из примера нашег претходника
кажем маси безличних моћника,
али, нико не слуша.

Реч је трајнија од камена и сасвим сигурно
од свих богова које знам,
реч је јача од хиљаду мачева
и нема моћнијег оружја којим
један бог може располагати,
знате ли то, драги богови?

А ватре сукоба тињају широм света,
само је питање времена,
када ће они,
нешто моћнији,
сломити слабе,
и подићи кулу до небеса
да буду сасвим сигурни
да нема раја 
и да ће нас све,
кад куцне задњи час,
прогутати црна земља,
да неће бити божанственог краја,
за нас. 

26. август 2012.

Још једна балада о срећнику

Пришао сам капији и додирнуо кваку, била је, по обичају, закључана. Отишао сам пар метара даље, до места где се шиљата ограда сударала са бетонским зидићем нежног комшије, још један од оних хипи скотова, гајио је цвеће, вероватно и траву, љубазни вегетаријанац преко дана, а ноћу уживалац живота, препуштен чарима опијата и сексуалних слобода, као кад је био млад, шездесетих. Попео сам се на зидић и лагано прескочио преко шиљате ограде, нашавши се у свом дворишту. Киша је и даље падала, а степеници испред куће су били клизавији него икад - пао сам два пута док сам, коначно, стигао до врата. "А мислио сам да ће бити супер имати мермерне степенике испред куће", промрљах си у браду. Поправио сам мантил и фризуру, наместио се равно испред врата и позвонио, снажно притиснувши мало бело дугме. 

"Ћао драга", рекох улазећи брзо у кућу. "Жељко, шта радиш овде?" "Шта шта радим овде душице", рекох и притрчах да је пољубим у образ: "Ово је моја кућа." "Била је Жељко, била. Сад је моја. Јеси ти то узео Салетову кошуљу?!" "Опусти се душо, видиш да сам сав мокар. А и избацили су ме из ноћног, кажу да са картом можеш само један круг да се возиш, а не четири ил' пет колико сам ја обрнуо док ме нису провалили. Где је Сара?" "Спава. Што, да нећеш да постанеш добар ћале?" "Идем да је пољубим за лаку ноћ." "Сале само што се није вратио са посла, знаш?" "Волим Салета. Човек има разумевања, за разлику од тебе, ти ђавољи створе. Дођи да те љубим и да држим то слатко дупенце од двадесет и осам година, прекривено са отприлике три центриметра масти, и ммм..." "Бежи од мене, кретену." "Као вино. Драга, што си старија то боље изгледаш. Мора да онај шврћко чини чуда за тебе. Један мали, малени пољупчић?" "Не." "О, јебига. Хајде, спреми ми нешто за јело, док ја видим шта ради наше чудо од детета." 

"И, хоћеш ли, коначно, отићи? Ево, спремила сам ти сендвич." "Онако како ја волим?" "Онако како ти волиш. Хајде сада, одлази", рече отварајући ми врата. "О побогу, чему то насиље?", насмешио сам се. "Зашто држиш кишобран и стављаш фигурице које смо купили у Кини у џеп?" "Јер су то моје фигурице." "Поприлично сам сигурна да си их донео једно вече, потпуно пијан, и рекао: "мојој драгој, за дуго сећање на ове, незаборавне ноћи", а онда си се само срушио на кревет." "У реду онда, вратићу ружне мајмуне од жада. Идем сад." "И тог што држиш у рукаву." "Свеца му!" Вратио сам глупог мајмуна од жада, последњег од тројице, и изашао напоље.

Имао сам нешто пара у џепу, па сам отишао у један од оних финих топлих локала - јефтино пиво, фине жене, далеко од невоља, знаш већ. Сео сам на високу барску столицу и наручио, гле чуда, пиво.  Поред мене, неки друшкан од сто килограма које је безуспешно покушавао сакрити качкетом и са друге стране, лепота од жене, у краткој хаљини која је откривала заносне облине, једна од оних мачки које срећеш понекад, али никад не разговараш са њима, јер су превише добре да би биле истините. Окренуо сам се ка њој и рекао - ћао. На  опште изненађење, моје "ћао" је лагодно дочекано са "ћао душице". И клупко је почело да се одмотава. Сасвим просечна девојка, жена, ушушкана у тело богиње. Уместо у кревету, завршили смо испијајући чаше до јутра, судбина се окрутно поиграла са мном, старим дрипцем... А био сам још у игри. Уговорили смо посао, са ледоматима из Кине, њена кинта и мој мозак, далеко ћемо догурати драга, говорио сам јој, док се сунце помаљало на истоку...

Негде око поднева сам позвао Сању, моју дражесну бившу жену која ме је оставила на улици. "Хеј љубави", рекох, "Је л' Сара слободна? Дошао бих по њу, да је водим на ручак, кренуло ми је у животу." "Са њеним пара, претпостављам? Видела сам да јој обио касицу." "Драга, не знаш колико ми је жао, али тати је требао мали зајам." "Жељко, теби увек треба зајам." Чуо сам Сарин глас из друге собе: "Остави га на миру! То су моје паре и могу да радим са њима шта хоћу!", викао је мој мали војник. "Па, претпостављам да се нећеш бунити да дођем по њу око два", рекао сам и прекинуо.

Сели смо у трамвај, ја и мој мали син, и полако се труцкали до неке јефтине палачинкарнице на коју сам случајно налетео једног дана хватајући сунце. Мој син, кажем, јер сам одувек замишљао да ћу имати једну од оних пробисветских породица - ја бих пио пиво и дизао ноге да жена усиса, а она би џангризала по читав дан, син би био пропалица коју бих звао коњу, а ћерка би се искупљивала за све њих и била цар, лупала шамаре безобразним дрипцима и облачила хаљине у којима би изгледала к'о принцеза, волела свог ћалета до неба и кувала му кафе у дугим ноћима, када би, измучен несаницом, само седео на тераси и гледао у месец. Контрола нас је заскочила на незгодном месту, предалеко да пешачимо, а прескупо да платимо. Викао сам: "Па зар не видите да је болесна?!", а Сара је, паметно моје, глумила епилептични напад. Наравно да нам нису поверовали, тачка је била поприлично неувежбана, па сам одрешио кесу и све до задњег динара дао њима. Када смо стигли пред палачинкарницу, имао сам довољно да јој купим један сок. То је све.

"Мацо", рекох, "изгледа да нема ништа од ручка." "Очекивала сам да ће овако нешто да се деси", насмешила се, "С тобом се увек тако нешто дешава. 'ајде, ја частим." И провели смо три најбоља сата у животу, смејући се и лупајући којешта, а ја сам био задовољан што није тотални кретен на мајку, наравно, кретен коме бих се сутра трчећи вратио, сам кад би хтела. Изгледа да сам претежак човек, један од оних људи који пријају да их конзумираш пар пута годишње, попут шампањца, али не више од тога, јер после, што их више конзумираш, то су ти гори, ружнији и гаднији и на крају, све се сведе на то да би пре пио најгори бордо него најфинији шампањ. Испратио сам свог сина кући, пољубио је за збогом, пољубио и њену мајку, закачивши јој ивицу усана, и отишао у сутон.

Следећих пар ноћи сам спавао иза шанка у оном бару у ком сам склопио посао века, а уједно и упознао шанкера, обећавајући му део колача у замену за ситне уступке сада, попут пива и преноћишта, који му, ионако, ништа нису значили. Повремено би долазила моја нова партнерка и извештавала ме докле су стигли наши ледомати, а онда је, једног дана, рекла: "Наш брод долази сутра."

Сутрадан, средио сам се у барском купатилу најбоље што сам умео и попио кафу, а онда пошао на докове. Заједно смо седели, ортакиња и ја, гледали у море и чекали брод. Ја сам јој, додуше, повремено гледао у ноге, или деколте, али сам са истом чежњом ишчекивао тај брод. Напослетку је, око четири поподне, стигао у луку и ми смо, преузели око хиљаду ледомата, који су требали бити посао века. Сместили смо их, све, у њен стан и гаражу, а пар смо одмах продали, богатим пијанцима који су више од жене или неба волели расхлађен виски, са пар коцкица леда.

Све је ишло савршено, продали смо још педесетак и већ сам имао довољно кинте да си приуштим место на ком бих могао да спавам - рупу, додуше, али опет место са креветом и топлом водом, и понеким, заосталим, мушким часописом. Камиони, голе рибе и оружје су ми правили друштво током дугих ноћи, а стране су биле излизане и очигледно генерацију старе. Но, све то на страну, седео сам један дан у бару и уговарао продају пар ледомата усамљеним удовицама којима је сасвим сигурно требао лед за лимунаде или облоге или можда чак и за замрзавање супружника зарад очувања породичних прихода, а онда ми је пришао један ћелавац са ташницом и понудио ми лову, хтео је да откупи све наше ледомате. Идеја је била фантастична, ми њему ледомате, он нама лову на рачун одмах, сви срећни и задовољни, срећна нова година! Вртео сам тај филм у глави, знаш онај који сви врте када је реч о лакој лови - седиш поред базена и твоја вољена жена ти доноси кекс и телефон, а ти кажеш хало, и онда се сместиш у плутајућу фотељу и причаш лењо, док те твоји клинци возикају по базену... Уговорили смо продају за сутра и отишао сам срећан кући, у кревет. Чак је и таква рупа постала дом, након неког времена.

Сутрадан се појавио ћелавац са ташницом и довео десетак људи и наравно, камион, потоварили смо ледомате и све је било супер. Паре су биле на рачуну, ми смо се поздравили, и срећно прославили у једном од оних буржујских локала у којима имаш сопственог конобара и служе само минијатурне оброке.

Сутрадан ме је, мамурног, пробудио телефон. "Пара нема на рачуну", викала је хистерично, "преварили су те! ГАДЕ! СКОТЕ! ПРЕВАРИЛИ СУ ТЕ!" "Наћи ћу те и полупаћу ти пичку", рекла је, након тога, смирено. "Океј", рекао сам и преврнуо се са кревета. На брзину сам се пљуснуо водом, обукао се и лагано изашао, закључавши за собом.

Прескочио сам ограду, по ко зна који пут (зашто, до врага, никад не остављају капију откључану?) и позвонио. "Можеш ли, молим те, да ме сместиш на таван на пар дана? Једна хистерична жена ме јури." "Веруј ми", рекла је, "ништа сигурнији овде нећеш бити, и ја сам подједнако хистерична када си ти у питању." "Али драга, твоју хистерију сам преживео. А за њену нисам сигуран баш." "Мама, пусти га, молим те", говорила је моја душа. "Океј", рекла је напослетку, "Али само на пар дана и само на тавану да будеш! Нећу да те Сале види овде", упрла је прстом у мене. "Свакако, драга", рекох, "И, узгред, била је и жаба, пред мајмуна."

24. август 2012.

Још једна лоша локал прича

Знали смо је врло добро, из краја... Мала, плава, стално на ролерима, долазила је да гледа како играмо фудбал на прашњавом пољанчету. Имала је груди вредне неба и сасвим сигурно, пар година робије, јер смо скоро сви имали преко осамнаест тад, а она једва неких четрнаест или петнаест година. Без обзира на то, када би се она докотрљала на ролерима, у кратком шорцу који се настављао на лепе беле затегнуте ноге са покојом модрицом и малим ожиљком на левом колену, свет на терену би обрнуо полове и свако би постао нешто друго. Аца је скидао мајицу и облачио је, па је поново скидао након датог или промашеног гола, стежући се и показујући плочице и затегнута прса. Мали Вук би шутирао лопту јако и био сам сладак према њој, говорећи којешта... А Баки, Баки је био друга прича, претварао се да га је баш брига и у паузама пијуцкао пиво и палио цигару, али ипак сам га хватао како је гута очима, док је она скидала ролере и обувала старкице, пуштајући музику на телефону. И Ђоле, који јој је стално прилазио и седао поред ње кад год би ухватио прилику, спреман на свакакве гадости само да спусти шапе на њу. Ми смо то знали и често смо га са скривеног цимали и звали га на састанке, романтику му попут вакцине убризгавали и онда га сачекивали на неким забаченим клупама, напуштеним кућама и стотинама других љубавних места, са повицима - Ђолеее, мислио си да је мала, Ђоленце, дођиии! И тако, све је било у реду међу нама, другарима од пелена, све док је она остајала неосвојена, а ми стајали око ње, као зараћене стране око мировне мисије. 

Био сам, наравно, и сам ту, најблентавији од свих... Нисам до тад имао девојку, нисам се никад ни пољубио, а тако сам желео ту клинку, сигуран сам - више од свих њих. И тако је почело. 

Прећутни рат се одвијао међу нама, чим би се она појавила, неко би се сместио пред ње, под изговор да га боли нога или нешто слично, Баки би тражи пуш паузу и онда би само седео на пар метара од ње и шмекао је, а она се смејала нашим воловским изразима лица и летњим ћелавим главама, и увек је била фина, често одлазећи на ролерима, дозвољавајући да урежемо у сећање ту гузу и ту коврџаву лепу косу, тај мирис лепоте и музику коју нам је пуштала... Није био Бетовен или Бах, није ни била нека кафанска музика уз коју можеш да се напијеш, али опет, сви смо заволели те рок групе, и слушали их, сасвим сами, у мрачним ћошковима, често по целу ноћ...

Ја сам био један од оних манијакалних људи, који мисле да све можеш ако хоћеш, и умео сам са речима, на моје форе се најлепше смејала и скакала ми на леђа, да је носим, говорећи како сам сувише мршав и да јој покажем мишиће, а ја бих подигао руку и канда стегао мишицу, смејући се и одмахујући рукама... И тако, нисам био први који је добио број, али сам био први који га је ваљано искористио, и пар пута ме је звала, да седимо сами на степеништу напуштене куће, и ја сам, попут кретена Ђолета, одлазио, чекајући када ће ме заскочити екипа и испрозивати сасвим. Али, за чудо, никад није било људи ту, само она и ја, сео бих поред ње и она би гледала испред себе, а ја бих јој шапутао нешто лепо, сасвим лепо на уво, и покушавао сам да је пољубим, али би ме сваки пут одгурнула или ми ударила шамар, говорећи слатке речи попут - будало, види шта си ми сад урадио, сва сам чупава... А мирисала је најбоље на целом свету, био је то један од оних мириса због којих полудиш, и све што желиш на целом свету је да је загрлиш јако и загњуриш главу у њену лепу плаву косу, заувек. Не сећам се тог мириса више, али се сећам осећаја који је будио, и сада, кад се сетим, милион мириса ми пролази кроз главу, и не знам тачно који је њен, али знам да је ту негде, похрањен у сећању.

И пољубио сам је, након четрдесет и два покушаја, на оном степеништу... Била је хладна и није извраћала, али се није ни бранила и љубио сам је, дуго и јако. Сутрадан ми се није ни јавила на улици, али сам јој ухватио смешак када је прошла и знао сам да је то та ствар - љубав. Успео сам још пар пута да је ухватим саму, да је љубим, хватам јој те небеске груди и да је волим, понекад је узвраћала, понекад не, али се увек лепо смејала док сам јој шапутао љубав. 

Пар дана касније, док смо стандардно дангубили на игралишту, појавила се са Бакијем, држећи га за руку. Сви смо се канда смејали, а изнутра смо кипели од беса, зар такво маче са таквом битангом? Сви смо знали да је најмутнији од свих... И љубила га је, пред свима нама, сочно, са језиком, а он јој је стављао руке у деколте, хватајући те јастуке из раја, на којима се најлепше спава, знао сам то и сам, и био сам и љубоморан и бесан, а опет срећан што ми је Бог дао прилику да положим главу на такво нешто... А наша мала лажљива клинка, се смејала и даље онако лепо и мазила нас по коси, све, када Баки није био ту... 

Нешто касније се поиграла са нашим животима, отивши са неким квази уметником, и лагано избледела из наших сећања. Баки је беснео пар дана, и сви смо били тужни, и само  седели у круг, избегавали гледања у очи и ћутали. Али, све прође, па тако је и она прошла кроз наше животе, учинивши нас поново пријатељима. 

А и нас је живот разбацао на све стране, на старом игралишту није више било голова... Ја сам био новинар, једно од оних финих пискарала, што хвале државу и спортисте, Аца је продавао усисиваче, Баки је био механичар, мали Вук је радио у МекДоналдсу на каси, а Ђоле је имао ланац продавница у иностранству и нико никог није виђао, сем на недељу или две, током лета. 

Једног таквог лета, док сам размишљао шта да купим Аци за венчање које је требало убрзо да уследи, одлучих да позовем екипу. Сви смо, за неко чудо, били ту, у крају, а Ђоле је најавио да доводи и једног специјалног госта. Сви смо мислили да ће нам довести печено прасе и гајбу пива, али авај, ништа од тога. Седели смо у кратким шорцевима поред терена и пили неко пиво, а онда се појавио Ђоле, кошуљица, елеганција, и даље онај лукави смешак... Повео је и специјалног госта. Њу. Наше мало маче је сада била госпођа Павловић, а она пизда нам је показивала прстен који јој је купио у Француској и то... А она, лепша него икад, смејала се опет онако лепо и фино, кокета у души...Нисмо ни питали шта и како, било је сувишно... Чак је и мали Вук, који је увек био сладак и фин, сада мрко гледао и даље сањајући те усне...

И онда су почеле ноћне шетње, нико од нас није могао да спава због ње... Видео сам је, једне ноћи, како задиже сукњицу, на истом оном степеништу где сам је први пут пољубио, само што је на мом месту стајао мали Вук, проживљавајући дечачки сан. Притрчао сам и ударио га најјаче што сам могао, а она је вриснула и отишла... Пустио сам га. Нека те, рекох и пођох даље... Срео сам и Бакија и Ацу, и наговорио их да идемо у супротном смеру. 

Онда, сутрадан, са Ацом, који се венчавао за шест дана, па са Бакијем... Један дан су се  појавили нагрђени... Изгледа да су и они имали блиски сусрет са возом љубави. Мрштили су се један на другог, али су и даље разговарали. Једино мене није звала. А био сам једини који јој је шапутао љубав... 

И онда, дан пред полазак кући, зазвонио је телефон и слатко је рекла - на старом месту у пола шест... Отишао сам тамо и сео поред ње, ћутао мало... Она је упорно говорила - Мали, хајде, шапући ми љубав. А ја нисам могао. Само сам седео тамо, пољубио је и отишао...

Сутрадан је нестала, а онај бедник Ђоле је још дуго, дуго тражио. И ми смо, свако у свом кутку бесмисла...

Пролазила је преко границе морала тек тако, лако, као нимфа. И била је митско биће, сада кад јој призивам лик... Увек онако тајновито лепа, са лажним кокетним смешком, чисто да бисмо је волели сви. Можда је она волела све нас, можда је била једна од тих жена које могу да воле пар мушкараца свим срцем, а можда ниједног волела није, можда се играла са нама, са смешком птице ругалице...

Време је текло... Коцкали смо пету партију, док је свирао неки локални свирач, о љубави и мржњи, коју смо сви ми тако добро знали...

Само хрпа момената

Бољи сам човек но што мислим, и најчешће сам гори човек но што ти мислиш. Свет је пун боја и мириса и укуса фантастичних жена, а опет, понекад уме да буде тако празан... Живот те пречесто нагази, понеке и прегази, и све што ти остаје су ти моменти - моменат када си рођен, а не сећаш се, моменат када си проговорио, а не сећаш се, моменат када си се изборио за живот оне ноћи, пред одлазак у болницу, моменат када си се бајсом, белом свеже офарбаном поником коју је ћале довукао са бувљака, спуцао у крушку... И онај моменат кад си заспао на другом часу првог дана школе и ударио о сто, зарадивши копчу ил две на бради... 

Моменат када су те звекнули летвом у трећем основне и сломили ти нос, а ти онако ошамућен ниси ни примећивао крв и клинце који вриште... Онда онај моменат када си запросио најбољу ученицу у разреду, у четвртом основне, и глупи Драган се умешао и она је бацила оба прстена са моста у Бранковини или тако неком месту... Већ тад сам сазнао за конкуренцију међу мушкима, кретенима, тучемо се око једне, а њих пет поред седе саме... Онда онај моменат када ниси стигао да побегнеш у купатило, па те сестра погодила стакленом пепељаром у главу и ти пао у несвест... Па трен када је стигао комп, на крају петог разреда, и ти док се ћале вратио с посла побрисао све живо... И они лепи тренуци у шестом када смо јурили девојчице и хватали их за дупе... Али само најфиније рибе. И батине. Сваки богови дан. 

Па онда прво пијанство. Ти и другар на сваки бетон, на сваку клупу сте сели да се одморите, разговарајући о филозофским темама, као права господа... Прва жена, тешко да је била и прва љубав, али је дефинитивно била први пољубац, на клупи иза школе... Гадан. Најгори икад. Отворен прозор на минус тридесет, поред твоје и Золине клупе. Онда онај моменат када ти се осмехнула мала плава најсавршенија девојчица икад. Кретен уствари. Моменат када си си угледао кост и свој растављени прст, спојио га, лагано ушетао у кућу и са смешком рекао кеви - завиј ми мало ово. И моменат, када те је, једна мирисна црвена жена, чији си укус желео да дознаш, претворила у чудовиште, рекавши ти да умеш да пишеш. Моменат када си показао својима књигу у којој си парцијално објављен, све црно на бело, твоје име на свакој страници стоји утиснуто... И понос који си тада осећао. 

Онда, онај просветљујући моменат, када си прочишћен алкохолом, схватио да волиш једну жену. И они њени погледи те ноћи... Сва љубав тих година коју сам осећао се своди на те погледе... И тону несрећних околности. Проблем је у томе што ја не волим да лерам, ја само волим, и волим да будем леран, вероватно јер сам луд и радим све због вишег циља - искуства. 

Онај моменат када си први пут, разговарао са Богом на ве-це шољи. И он је чуо. Па онда, онај тренутак када те је прогутало време и пет сати си лежао, размишљајући, загледан у ламперију. И трен када је ћале отишао у болницу, па си се уср'о да ћеш ти морати да будеш јунак и спашаваш породицу... И онај трен када си први пут у животу појео мафин. Сећаш се? На клупи, испред пекаре. 

Слика са Пепом, он те држи, а ти држиш играчку миша. Моменти са женама, на клупама, моменат када си у бусу, са туђег ем-пе-три-ја слушао мјетал и допало ти се... И сви они моменти којих не можеш да се сетиш, а ту су, урезани, у сећање...Јер, када се спакујеш и одеш горе, то је, уствари, једино што ти преостаје. 

22. август 2012.

У црну рупу

У неким ноћима
си уморан и
не спава ти се,
не пише ти се,
ништа ти се не ради.

Лежиш у тишини,
и гледаш у мрак,
мислећи -
мора да је овако,
отприлике,
у црној рупи.

Жена те не воли,
ни мачор те не воли,
кер те гризе
и не воли те,
а на радију
иде стих -
јер ја не волим те...

И осећај је неописив,
као вода.

А тако бих волео
да имам гајбу,
и обична кола,
испред,
жену у кревету,
и повремено
у кухињи,
мачора на тепиху,
и повремено за вратом,
или на глави.

И кера, у задњем
делу дворишта,
који би ме оборио на земљу
сваки пут
када ме види,
и олизао ме по лицу,
срећан што сам ту.

И можда,
петоро клинаца,
да испуњавају
моменте доколице
гласним смехом,
зајебантским форама
и јурцањем
свуда,
и по кући
и по трави
и по керу
и по мени
и по жени.

Ако се овако сања
у црној рупи,
онда
ме
спакујте молим,
на први спејсшатл,
да се више никад не вратим. 

20. август 2012.

Груди су покретач света

Упознао сам је у парку, седела је тамо и изгледала као да очекује да буде упозната. Касније сам сазнао да није имала где да спава те ноћи, чекала је да упозна некога читав тај дан, а ја сам био довољно луд да јој приђем и кажем - диван деколте. Била је једна од оних жена што су пале са седмог неба право на врели асфалт, увертиру у девети круг пакла. Повео сам је кући тог дана, не очекујући да ћу јој се икада сећати мириса, или лика, или имена. 

Седели смо у мом руинираном стану, који је био више налик на окупљалиште наркомана и окултних невладиних организација него на стан, или неко место на ком би живело људско биће. Намештаја готово да нисам ни имао, једна фотеља у којој сам спавао, столица, климава, судопера и у њој сет тањира, виљушака и извијених тешких кашика, све то за дванаест особа. Имао сам две сијалице, једну у ходнику, а другу у дневној соби, и то је покривало све, остале сам, временом, како су прегоревале, остављао у самртничком грлу, да буду ослонац за изградњу новог света, пауцима, који су били ортачка превенција најезде гамади, таманили су све, од мува до бубашваба и били лепи, велики и дебели. Понекад бих мануо новинама ту и тамо, чисто да их одржим у форми и можда, променим распоред шара на мрежи. На поду сам држао десетак кутија пуних што мојих што туђих рукописа, романа и старих бројева плејбоја. И два налив пера, са сребрном посветом. 

Ушла је унутра, весела и обична, смејући се на све моје форе, очигледно је умела добро да игра улогу која јој је додељена у овом друштву, улогу покорне, посрнуле даме. А била је бунтовница, видео сам јој у тим мачијим очима, које су скривале много шта од мене. Села је на фотељу и прекрстила ноге, док су јој се панталоне затезале на колену и гужвале на свим осталим местима. Рекох: "Могу ли да их додирнем?", и отворих боцу вина. "Не. Чиме се бавиш ти уопште?" "Узми ону жуту књигу што лежи поред кутија, осамдесет и шеста страна, мислим, предзадња реченица. Ето." Устане и полако се сагне, дозвољавајући ми да одмерим то тело, онда се врати у фотељу, пронађе страну и крене тихо да чита: "Углавном сам писац, кажем, али најчешће не радим ништа." "Рече Буковски, и ја се сложих", додах пружајући јој чашу.

Смејала се много и често, донекле срећна јер је убола џекпот - нисам манијак ни убица, јесте да немам кревет, али имам фотељу на развлачење и занимљив сам момак, довољно занимљив да продангуби са мном вече, сасвим сигурно. Као да је имала избора. Пили смо и смејали се, ја из душе, јер је грејала, и било ми је драго што је ту, а она, донекле искрено, донекле из тих, оправданих разлога. Видео сам то још онда у парку, али јој нисам ништа рекао, жељан да сазнам шта то крије. Уосталом, није ми био први пут да седим са људима који су ту јер им нешто треба, можда мој новчаник или само кревет који немам, тоалет у који боље да не залазе или, на послетку, моја уметност. Десетак пута сам спречавао цигане, џанкије и пијане, да ми однесу кутије, кутије које живот значе. Једном сам чак трчао два блока за њима, да бих вратио, моје благо. 

"И...стварно нећеш дати да их пипнем?", питам гледајући је испод ока. "Па, писцу... Ако ми напишеш довољно добру причу, пустићу те", насмејала се. "О, јебига, нисам баш у форми, знаш?", рекао сам. "Нисам писао неко време." "Можда је време да поново почнеш", рече стегнувши их јако. "О..", подигао сам обрву, "а шта би била баш добра прича, по теби?" "Не знам. Знаћу када је видим", рече и досу си чашу. "Маче, бићеш у фантастичној причи и волећу те до неба, умрећеш од рака или леукемије, а ја ћу те и даље волети." "Само пиши", рекла је, "И потруди се."

Подигао сам налив перо са пода и узео неку од старих прича, окренувши доњу, чисту страну, и почео да пишем. Писао сам пола ноћи и завршио је, на двадесет папира, то није била прича, то је била блистава звезда генија на уметничком небу, и осећао сам се као један од тих, генијалаца, што не умеју да вежу пертле, али умеју да учине да се осећаш оргазмично, као Бог или небо или водопад.

Почела је да чита, прекрштајући ноге у фотељи, те старке су ме ложиле, те груди су ми изгледале као боља награда од небеса, а она, она се смешкала искрено, као да сам је питао да ли жели да се уда. Пола боце вина касније, испијао сам оно мало што је остало у њеној чаши, док је она завршавала последње редове. Подигла је поглед, а ја сам свој спустио, попут детета, чекајући да ме изгрди или помилује. "Дођи", рекла је смејући се, "по своју награду." Пришао сам и пољубио је сласно, осећајући топлину коју је скривао црни брусхалтер. Заспали смо склупчани у фотељи, држао сам руке око њених бутина и последње чега се сећам је да сам помислио - види те бутине.

Ујутру сам био потпуно друга личност, поново сам био писац, а не само повремени шљакер у оближњој циглани, а она је била срећна и чупава, и пришла је полако, грлила ме дуго, била је то једна од оних романси о којима се пише, само вртлог емоција у ком смо били изгубљени, а ја и даље нисам знао ништа о њој, осим имена. Марија.

Умрла је, два месеца касније, од рака, ни приметио нисам да је свуда по купатилу било крви, сувише сам био занесен причама о љубави, никада нисам сазнао ни одакле је дошла, ни зашто је остала, да умре поред мене, а волео сам је још дуго, волим је и сад, иако никад није знала ништа о мени, иако смо само делили слатку, слатку љубав и фотељу на развлачење, изгледа да смо поделили и много више - живот...и смрт. 

18. август 2012.

Јебига

Живео сам у великом граду и био још једна од оних ванвременских будала, знаш оне битанге - све пролази, барабе се жене, вино се прави и испија, а курве постају светице, само они остају, увек исте будале као и првог дана. Имао сам тону ожиљака по лицу, од акни из младости, велики пијани нос и поглед блентавог вола, и волео сам и сад, као и некад, као и увек, женско друштво. Јебеш другаре, пријатеље, прошао сам све, од битанги до добричина, ниједан није умео да разговара као што умеју жене. 

Било је то стандардно вече у неком од оних ужасних локала, сви незнанци су били породица, причали смо и пили, проводили време дугачког постојања ту, осећајући се уједно и боље и горе него да седимо у хладним рупама из којих смо испузали. Око мене, тона несносних гадова, и пар лоших дама, оне врло лоше су већ негде - под столом, или у тоалету, можда и у слепој уличици иза локала, не знам. Видим једну, даму, плава хаљина на њој и оне равне ципелице, фина кратка коса и тај поглед клинке, помислим - што да не. Приђем и питам - јеси ли за плес? Она ме погледа, насмеје се лепо и каже - не. Затим настави сањарски да гледа у једну тачку и испија своје пиће. 

Причекао сам пар минута да устане и почне лагано да се њише уз ритам неке латино музике, а онда сам јој пришао с леђа и обгрлио је. Ти си љубав, почео сам да јој шапућем, гледала је и даље право, али видео сам ту искру, то је било довољно матором перверзњаку попут мене да зна да има пролаз. Још пар минута сам јој шапутао љубав, а све падају на љубав, ма колико старе и огорчене биле, свима треба љубав, а понајвише мени. И тако, док се ноћ полако претварала у грех, плесали смо, имала је мала уста и фин осмех, клизав језик и мирисала је на ванилу. Њушио сам је цело вече и опет нисам знао шта је, док ми није рекла. Била је то једна од оних дама које си никад нису постављале сувишна питања, није их интересовало како је настао свет и грех и зашто је небо плаво, зашто љубав боли и зашто плешу са највећим кретеном у историји. Само је постојала и била је океј са тим, није тражила више, попут мене. Питала ме је - што ме ништа не питаш? Рекох - све што ме интересује знам. А остало ћу сазнати успут. 

Вртели смо се у круг, ја сам био лудо пијан, а она се само смејала осмехом детета, пуна тајни. Кренух да је ухватим за груди, а она рече - но но, и одгурну ме од себе. Вратили смо се у почетни став и ја сам још пар пута покушавао да опипам то слатко дупенце од седамдесет и четири килограма, сасвим добро за даму у тим годинама, али безуспешно. Касније, уз јутарњи поветарац од кога се јежи кожа пијанаца, а даме жале што су у лепим уским хаљинама, сазнао сам да је једна од оних што су пребили леукемију или тако неку опаку болест. Бела и посебна, никад не бих рекао да нешто није у реду са њом. Можда је носила пиштољ или неко опако сечиво у тој торби, то нисам знао, можда је луди психо, ни то нисам знао, а ипак сам ишао са њом, држећи је клиначки за руку, као да проживљавамо неке моменте старе преко двадесет година, замрзнуте у времену, сад. Пољубио сам је сочно, пред вратима њеног луксузног стана, ко би рекао, позвала ме је унутра, али сам одбио, ставио руке у џепове и пошао кући. 

Увукао сам се у кућу, скинуо кошуљу и панталоне са себе, легао поред свог мачета, са том косом и летњом спаваћицом, као да јој је двадесет и три, тако је изгледала, пољубио је у образ и загрлио чврсто, једину особу која ми је осигуравала сан. 

Сутра увече, поново иста ствар, иста рупа, исти странци, исти разговори и иста она, у другој хаљини. Приђе ми и седне поред мене, кажем јој иди, а она ме гледа и лагано ми додирује руку, смејући се осмехом детета. Иди драга - кажем јој. Али, ја те волим - каже она. О јебига - кажем, и наручим још једно пиће. Искапим га на брзину, бацим паре на шанк, ухватим је за лице и пољубим још једном, јако, а онда кренем кући, мојој савршеној мачки, која ме ни дан-данас не воли. Јер, то је љубав мачко. Некад ради, а некад не. 

16. август 2012.

Са састанка анонимних романтичара

Седели смо на климавим столицама у стану са високом таваницом и мањком керова. Поред мене, фалило је још једно псето, бели лабрадор од сто кила, да нам учини ноћ занимљивијом скачући на нас, повраћајући, запишавајући и чинећи још стотину баханалија које смо и сами чинили, некад давно, пијани. Три жене, два човека, флаша ракије и безброј здравица. Сасвим мало, али сасвим довољно да не пожелиш да се извучеш из ове јазбине никад. 

Сви смо одскора загазили у тридесете, неко пре, неко касније, био сам донекле срећан што сам најмлађи у тој екипи, иако само ситних годину дана. С друге стране, гледао сам те људе, као када те мама доведе у продавницу и ти гледаш касирку, мислећи да зна читав свет. Осећај - клиначки лош. Још једно подизање чаше и ето, нема више. Седимо, око округлог стакленог стола са бронзаним ножицама, без динара у џепу, загледани једни у друге, или у зидове, или у сат који већ пет година показује поноћ. Као да је време стало у том једном, чемерном моменту, и ми смо само седеће роле у тој причи без краја. Ванвременска представа која се одвија ту, вечито иста, а опет увек другачија, где су главни глумци уједно и публика, где напетост можеш сећи ножем, а сви су пак толико опуштени да боли. 

Гледамо се у тишини, пуца ми столица и пропадам кроз метални рам, осећајући се као корњача на леђима, беспомоћан и сам. Извуку ме из столице и посаде у једну од оних старих гегајућих столица, у којима су шерифи на Дивљем западу спавали, лагано се љуљушкајући на трему, са прстом на обарачу. Ова је припадала некој баби или прабаби, зелена и очувана, малко расклимана, али потпуно функционална. Тишину сада пара повремено шкрипање столице док се љуљам и посматрам разгледнице из Аустралије. 

"Ја, на пример, волим мог архитекту", рече једна, "и волећу га читав живот, јер то је љубав. Иако се можда више никад видети нећемо." Друга се надовезује: "Ја сам свог човека чекала две године, али када је дошао, дошао је, и волим га." Трећа се смеје и гледа, па се опет смеје и каже: "Мене је мој дечко смувао на вештачке трепавице." "Побогу", кажем ја,"немате петнаест година, па да се мувате на очајне форе и говорите речи попут - смувао." "Била сам бесна", каже, "јер сам пала на ту клиначку фору." "Човек уме, зато и јеси са њим. А ти бруда?", питам. "Ја... Ништа.", каже чова. "Он самоћу лечи квантитетом", добаци нека од њих. Седим и посматрам их, мислим: "да није ово једна од оних романтичних трагедија, или још горе, комедија, само нисам свестан тога?" "А ти?", питају. "Шта ја?" "Стално говориш како волиш ову или ону..." "Нисам ти, ја, нека варалица. Само лутам и тражим. То је то." "Теби уствари треба права љубав." "Мени, уствари, треба права љубав." "О, јебига", јави се бруда, "дај отвори то пиво, видиш да немамо ништа друго да нам помогне да гасимо ове тешке теме."

Ово би, комотно, могао бити састанак неке нове групе зване анонимни романтичари. Сви разорени, саткани од љубави, убијени и оживљени, у црној рупи стојимо. Нађеш неко маче и кажеш јој - волим те мацо, значиш ми до неба, она те онако, исколачено гледа, и каже - мислим да не бисмо требали више да се виђамо. Мој, као ни мозгови из те екипе анонимних романтичара, не могу да процесуирају ту ружну ствар. Зашто ја не бих могао да јој кажем да ми значи, ако ми доиста значи, ако ме мази, кува ми, љуби ме, и свашта ми ради, воли ме? Оно као, кажеш; "дојмиш ми се мачко" и онда одма' затим: "'Де ћеш?" Иако брадати, иако дебеле, иако преко прага тридесете, седимо око округлог стакленог стола са бронзаним ножицама и распредамо о дечијем идеалу љубави који и даље живи у нама. И док је ових старих станова, са старим столицама и старим људима који верују у љубав, љубав ће живети. Чим пустиш љубав на улицу, појешће је маса, и никада више, нећеш чути ни гласа од ње, неће ти се окретати стомак и нећеш се јежити када ти тај неко приђе, бићеш само још један мртав човек данашњице, и то је све. 

Дакле, као што рекох, права љубав је најбитнија ствар икад, и једна од тих случајних жена ће се испоставити као права, знам то, само је питање - сада или нешто касније? Касније би био идеалан случај, нека курпулентна дама у средњим педесетим и ја, шездесетогодишњак, плешемо валцер на крстарењу Дунавом, чекајући да њу отпише леукемија, а мене поједе рак, доживљавајући највећу љубав икада. 

15. август 2012.

Још само пар дана

Било је четири часа послеподне, лежао сам на свом расклиманом кревету и гледао у ламперију, не очекујући много од живота, можда неки хот чет на интернету или нешто слатко да пронађем у кухињи. И то би ми било довољно за тај дан, када већ немаш неку жену са фантастичним грудима или већ, паре, које покрећу свет, онда је и тако нешто ситно океј.  Телефон је зазвонио, био сам кратак за дужину руке, па сам одлучио да се не трудим, ако је важно зваће опет. А онда ћу размислити о устајању. Није као да сам нека важна особа, или да играм лутрију, па да очекујем позив. Телефон је поново зазвонио, преврнуо сам се са кревета лењо и свом снагом ударио у паркет. Онда сам пружио руку, дохватио телефон и рекао - хало.

Била је то Гага ВАМПИР, моја љубав из четвртог основне, тад је била најпаметнија хотоћа у разреду и волео сам је, али након што одбила све понуде удварача зарад каријере, тог кобног дана на излету у Бранковину, постали смо најбољи другари, с тим да јој још увек понекад зверам у деколте. Каже - Е, што си ме звао? Гледам бело у ламперију, ја њу звао? Што сам је звао, бре? Не знам, кажем, можда сам видео неког великог паука, па нисам имао коме да испричам, заборавио сам. Будало, каже, 'ајмо вечерас на живу свирку, биће милион људи, иду... Искључио сам се тада, никад ме није занимало ко иде. Немам динара, кажем, укључим спикерфон и ставим телефон на груди. Буди на станици у пола девет, каже и прекине везу. Па, изгледа да идем.

Отворим фиоку и извучем хиљадарку из штека, прогутам и оно мало достојанства што ми је остало и одем до ћалета - старино, имаш неки динар да ми даш? Погледа ме, онако, испод ока, битангу матору, ја само стојим ту, у центру црне рупе, време не тече, погледа ме онда у очи и каже - колико ти треба? Ако имаш сома, кажем. Узмем црвену новчаницу и завучем се у свој ћумез поново, осећајући се екстремно лоше. Какав сам мизеран облик живота, мислим. Погледам на сат, већ је скоро осам, скинем се у гаће, на сред собе, и уђем у купатило. Седнем на ве-це шољу и прозборим пар речи са Богом, то нам је као својеврсна централа, не чује ме ни у цркви ни на улици тако добро како ме чује на ве-це шољи. Питам - Кад ћемо сјебати ову фарсу од света? Ћути. И сам види да нема смисла. Замолим - Хоћеш ли, молим те, учинити нешто да покренемо точкове просперитета живота мог, оно, жена, деца, кућа, кола, мачор и, евентуално, пас?  Опет ништа. Устанем и навучем гаће, онда сконтам да треба да се туширам, и поново их, скинем, хватајући се за веш машину, бојлер и туш кабину, да не бих олупао главу о лавабо. 

Седим на тридесетак метара од станице, на некој клупи, чекам и гледам хоће ли наићи неко познат. Стижу две жене, једну знам, другу не, иронично, испада да ми је та незнанка комшиница, згодна кокета, једна од оних што те врте око малог прста. Дође и Гага, без деколтеа, и кренусмо.

У граду, у тој огромној гужви, сакупили смо још пар људи и на крају, било нас је таман - чет'ри на шест. Расположење ме је чукало у главу и погодила ме она песма - Како си лепа. Након пар пива која сам баш мрзео, и оног периода закључивања да ли сам пијан или не, задржао сам се на закључку да нисам пијан, већ веома расположен. Како и не бих био, пет женских тела, солидно добрих женских тела, се увија пред мојим очима. Да не спомињемо згодоте које су биле свуда унаоколо. Једном ми је кроз главу прошло - ех, још да постоји ту и љубав...али сам се тргао и наставио у свом стилу, да прозивам људе и жене, трудећи се да не мислим много. 

Након те журесе, да се тако изразим, и мог безуспешног покушаја да обљубим Милицу, Олгину куму, завршили смо у стану једног од компањона те вечери, са две жене мање, значи чет'ри на чет'ри. Сели смо у собу, неко је извукао празну флашу и баханалије су почеле. Испрва нисам желео да играм, мислио сам - зашто бих лизао табане неком ако не морам и којешта? Изгубио сам негде, тај авантуристички дух, вероватно на мом расклиманом кревету. Како је игра одмицала, увукли су ме у игру, прво као објекат над којим су разне жене морале да врше разне ствари, сећам се да сам помислио - доиста фантастична игра, и рекох, дај ту флашу овамо, стижем и ја, да унесем мало живости у ту игру. 

Љубакање, показивање груди и дупета, опипавање којечега... Мислио сам - може ово вече и боље, несвестан да је већ седам ујутру и да би ваљало да кренем гајби, ионако ми кева вечито шизи зато што долазим око десет, једанаест кући, изјутра. Касније се испоставило да долазак у осам или једанаест повлачи исту количину претњи батинама, али и једно ново реторичко питање - хоћеш ли икада имати памети у глави?! Знате, то сам се и ја запитао тад, и ево, питам се још увек, и сад. Опипао сам пар солидних парова груди, али, мацо, ниједне нису као твоје. Присећао сам се какав си фантастичан осећај притиска изазивала у мојој глави док сам лежао на твојим грудима, а онда заспао, као беба. 

14. август 2012.

13. август 2012.

Иста страна медаље

- Али не разумеш, он је генијалан.
Гледао сам је у очи, узбуђење, на врхунцу, моја жена. 
Кажем - Не, драга, ја сам генијалан, написао сам ти хиљаду речи јебено добрих речи, тоне шипарица сањају да су намењене њима, а не теби, жени са тоном подочњака, али теби то изгледа да не дира жицу. 
- Он је генијалан, ти не разумеш. Када каже - све је на свету сломљено, зар не видиш дубину, када каже да воли маму, зар не видиш? 
- О, ти јадна душице. На овом свету је сломљено много ствари, мој нос, на пример, његов нос, на пример, али треба преболети то, мацо, није све сломљено, ти си и више него читава, види тај дрољасти деколте, како ћеш таква из куће? 
- Ти си само љубоморан.
- Драга, док ти је он цитирао Буковског, дозволи ми: "Пронађи, ствар коју волиш, и дозволи јој, да те убије", полако, свршавала си, а док сам ти га ја цитирао пре пар година, ниси реаговала, гледала си ме и лепо трептала, мислећи - па, он ће бити велики писац, сигурно је ин имати великог писца за мужа, све би ми другарице завиделе, ох, а тек кола, кућа, стан, и друштво, крем друштва, висока класа, савршен живот. Јебена бичарко. Понекад, да немаш то слатко дупенце, тако бих могао да те мрзим. Ни не волиш ме чак. 
- Ти си само љубоморан на његову генијалност. Када он свира, чини да се осећам као што се никад поред тебе нисам осећала. 

O Боже, оженио сам проклету Марту Стјуарт, помислио сам. Само са мање пара и више лошег укуса. 

- Океј мацо, шта год те чини срећном. Подај му се. 
- Можда и хоћу. 
- Сигуран сам да хоћеш. 
- Стварно нисам расположена за твоје кретенлуке опет. 
- Ти никад ниси расположена. Откад возим ову стару крнтију и живимо на овом месту, а стан нам изгледа као шупа, сав свој сексуални потенцијал, и све остале, којих не могу да се сетим, си преусмерила на сређивање свог живота. А до тада, кљукаш се лековима против депресије и само јебено спаваш, док ја желим да живим, хоћу да радимо свашта у парку, да те исфлекам кафом и да ти не шизиш за сваку ситницу, жено. Да се волимо, мацо. 
- Мислим да ми је удаја за тебе, била највећа грешка у животу. Мрзим те, уствари! Толико си огаван и огорчен. Жао ми те је. 
- О, па јебига. И мени ме је жао. Поред тебе. Хајде да променимо нешто, драга. Хајде да одемо сада, ја лево, а ти десно, или обрнуто, ако ти одговара, иди у његовом смеру, па, када изгустираш његову лошу гитару, у његовом лошем стану, или ауту, као што си изгустирала моју лошу писаћу машину, врати се на ово место, драга. Видимо се за пар година. 
- Али, ја те волим. 
- Волим и ја тебе драга. Збогом. 
- Кретенчино.
- Видиш, рекох на вратима, није ти ни фрка што идем. Жудиш за променом. 
- Будало, рече хватајући пепељару у руке и бесно је бацајући на врата. 

Мацо, промена је важна у животу. Пропали писац за пропалог музичара, црвено вино за бели прах, лош секс за лош секс, чекај, ту нема промене, повремене вечере уз лагану музику за лош секс у бекстејџу, мацо, смршаћеш, мацо, изгубићеш и то мало сиса што имаш, и зуби ће почети да ти испадају, и нико те више неће волети, осим мене. Све ово ми је пролазило кроз главу, док сам идући кејом шутирао камен испред себе, тужан што ме је напустила љубав једине жене која је умела да воли, скоро све стране мог бића. А она, она је губила и последњу битку са собом, поново правећи исту грешку, волећи неког квази генија, који је желео само да шета добру пичку, и живи живот у трипу, исто као и ја. 

12. август 2012.

Улично псето које је хтело више

Живели смо у том предграђу, знаш она идилична места са зеленим травњацима и маленом шупом за алат иза куће, са дрвеним ролетнама и керамичким камином који не ради? Е, на таквом месту. 

Имао сам девојку, Пени, то је била њена велика бела кућа. Уселио сам се трећег дана са кофером пуним ствари и та четири месеца мој живот је био филм, сасвим пристојан филм. Савршене груди, и те ноге као из новина, дуге и беле, право добре, умршена коса и пристојан кревет, топли оброк и љубав, мислио сам - могао бих овде остати читав живот и ни трена не помислити на свет, само косити зелену траву сваког трећег дана, изјутра, док сунце извлачи из мене последње капи драгоценог алкохола, правог црног вина које смо пили у дугим ноћима гледања и превртања тема, од гламура филмских дива до неугледности паса луталица, и присећање оног крошеа којим ме је оборила на земљу оног дана када смо се срели. И тако сваку ноћ. 

Поред свега тога, удобне жене и фантастичног кревета, поред свега што би средњовечни грађанин пожелети могао, нисам био један од оних кућних паса, што само спавају и понекад залају, само забаве ради. И поред жестоке жеље да постанем кућни пас, није ишло, није никако ишло, купио сам двоглед и почео да се занимам комшилуком. 

Имао сам пар сјајних комшиница прекопута, Вивијан и Мишљен, неке францускиње које су сваког јутра пиле пиво на тераси и гледале у сунце, повремено се смејући фризурама дечурлије која је ишла у школу, или у играоницу, или да испијају пиво до три послеподне, несвесни да бацају низ ветар, или реку, најбоље сате својих малих живота. Вивијан је била коврџава плавуша са благо укривљеним носем и малим француским грудима, смејала се на моје лоше форе и то ми је било довољно да мислим о њој понекад. Волео сам Пени, и њене омлете, да се разумемо, волео сам и њеног кера, волео сам их више него било шта у животу, да се разумемо, али нешто ми је није дало мира, као да ми је неки од модерних богова говорио да ја нисам кућни пас и да је то проблем, свакако. Мишљен, она је била плава и имала је огромне груди, солидно велико дупе и карактер попут једне од мајки са југа, оштар, а опет нежан, један од оних што чини да никад не знаш хоће ли те покосити крошеом или те привити на груди и волети, на трен. 

Тог јутра, стучен неком меланхолијом и погледом на мокре тротоаре, седео сам у кухињи и испијао кафу посматрајући Пени како покушава да се увуче у неке уске фармерке, журећи на посао. И сам сам нашао неку шљаку, у магацину старих телевизора, и требао сам бити тамо пре осам. На сату је писало осам и четрдесет и пет, а ја сам одлучио да останем код куће, слушајући звуке ципела и браве, а потом и тишину коју је Пени оставила за собом, одјуривши на посао. Седео сам још мало тако, приметивши светло у кући прекопута, и одлучио да се јавим комшиницама, жељан да убијем бол који ми је биствовање кућним псом доносило. 

Скоцкао сам пар пива и позвонио на врата, киша је падала по мени још добрих два минута док неко коначно није отворио врата. Била је то Вивијен. Рекох - ћао. Лагано је одгурнула врата, пустивши да се сама затворе пред мојим великим носом. Позвонио сам још пар пута, спуцан депресијом, желећи промене, киша је падала, и пиво је било мокро, коса ми је била мокра, гаће су ми биле мокре. Након још пар минута константног узнемиравања, зачула се брава и отворила су се врата, овај пут то је била Мишљен. Рече - ћао, уђи, и пропусти ме унутра. Сео сам у фотељу и меркао полуголу Вивијен која је очигледно имала превисоко мишљење о себи, још једна од оних малених пудлица у овом граду, ружних као враг, са ставом персијске принцезе, сувише савршене за обичне смртнике, те вражје креације. Ум ми је, иако огорчен због толике количине равнодушности у њеним очима, био поприлично бистар, а она, иако празна изнутра, чинила се као пристојан лек за моје муке. Пришао сам јој и упитао неку глупост, типа - хоћеш ли чај? Само се насмејала, курвањски, и лагано рекла - пали. Океј, рекао сам, невољан да се трудим. А у глави ми се вртео стих - бацила је све низ ријеку... 

Поново сам седео у фотељи, а Мишљен је села прекопута и отпочела неку луду причу о уметности, климао сам главом само, чекајући предах. Вивијан је дошла и ставила чај испред мене, потпуно врео чај којим сам опекао језик. Чучнуо сам пред Мишљен и ставио јој руке на бутине, гледала ме је само, ставио сам јој руке на груди, и даље ме је лепо гледала из фотеље, а онда је уследио кроше вредан олимпијског злата, пао сам на земљу, потпуно ошамућен, и испљунуо крв. 

На сату је писало осамнаест и двадесет и два, извукао сам се из куће лудих жена, киша је стала, и прешао улицу. Пред вратима броја осамнаест, у улици Ослободилачкој, чекао ме је кофер, сасвим сигурно мој кофер, са поруком закаченом за њега - не звони, просвираћу ти метак кроз колено. О, Пени, ма дај, није као да сам спавао са њима или нешто, рекао сам и позвонио. Пар тренутака касније, на вратима се појавила Пени, лепша него икад, и репетирала пиштољ. Отрчао сам низ улицу, још једном, као улично псето, оставивши целокупну имовину и два зуба, жену коју волим и топле омлете, жељан још које године једења компота и спавања на клупи, свађања са циганима и љубави са дебелим женама. 

11. август 2012.

Отворим очи

Не знам тачно ко је рек'о,
да су уметност и љубав добре за душу,
али јебем му матер, није то тако.

На шесто чуло не чујем,
и на треће око не видим,
ако кажем да сам упознао плаве
хистеричне жене,
онда јесам, само јесам.

И са подигнутом руком, шамана,
за мир у свету.

А душу су ми појела слова и умршене косе,
смрт мог олињалог кера и јако сунце,
иконе
и лоше цигаре.

Лош сам љубавник,
и још гори уметник,
црвена лампица за квар ми
светли у глави, и каже:
постотак душе у овом телу
је сувише мали,
да бисте се играли,
желите ли ићи даље, на сопствену одговорност?

Пресадите ми парче душе,
идем унаоколо и јецам,
"од кога?" питају старци,
кад је имају само дјеца.

И седим сам, у тихој соби,
сањајући да сам
на некој вишој проби,
за улогу пајкана у паклу ил' рају,
желећи да само спавам уз једну Мају,
и желећи необичан крај,
попут оног ветра који
ужурбано пичи кроз град.

08. август 2012.

Укратко о тешкој болести

Црни цвикери су лоше стајали на поломљеном носу,
али се зато букет црвених ружа генијално слагао
са плавим модрицама по глави и врату.

Она, сва умишљена и чешће пијана
него трезна, отвара та велика врата
од махагонија, насмеје се
тој смешној појави,
и пружи руку да узме цвеће.

А напољу месец, велики и црвен,
слути на неку безобразну ствар.

Кажем јој - сипај ми пиће,
а она зловољно устане и сипа ми
један виски.

Након девет идентичних строфа,
пробудио сам се са боловима у врату,
на шестом спрату
установе за лечење
срчаних болесника.

Аха, погледам у сат, и
климнем главом.

Време је за лек против љубави.

07. август 2012.

Још један дан на шљаци

Бацам, последњи картон
италијански павлака,
жврљам иницијале
на налогу и полажем га на
полицу.

Зоки спава испод степеница,
и чује се као теретни воз,
Јово поново мува Зорку,
доконост средњовечности,
а ја, ја гледам у неки чај од шипурка
питајући се шта ће он ту.

На врата улази инспекција рада,
фантастичан крај дана,
скачем да пробудим Зокија,
али већ су га шчепали,
јебига.

Извучем се лагано,
из ћумеза у ком сам забушавао,
отрчим и дрекнем - спремај то,
инспекција!

Фантастично, каже Ђуро,
и сви се растрчимо,
да спасимо шта се спасити да,
док они легитимишу поспаног Зокија.

Неколико минута касније,
нас пар који радимо на црно,
седимо испред фирме и гледамо Зокија,
како зевајући приставља поподневну кафу.

Онда Нинослав јави да је добио сина,
и сви ми колективно улетимо унутра,
подижући чаше са инспекцијом,
Зокијем и равнодушним газдом кога
жуљају паре у џепу. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren