Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

29. април 2012.

Шта ако је све ово само сан?

- Мислио сам да искулирам, ал' не могу. 
Дошао сам да се попичкамо. 

Нисмо никад, ред је. 

Имам проблем. Јављаш ми се стално, стално разговарамо, а кад те питам за број или да се упознамо ти само искулираш. Па јебем му матер, реци нешто, реци нећу да ти дам број или не желим да те упознам или било шта, само немој да ме безобзирно кулираш... Не знам шта ког курца више да радим. Само ме користиш да ти прође време, шта ли... Зла си и безобразна. Мршћи! 

Ма не могу ја да се нервирам око ових ствари, заборави да сам уопште ишта и рекао.

- Али си рекао. 

- Рекао сам. И сад ти кажем да заборавиш. 

- Али ја не могу да заборавим. Знаш како, ниси ти једини на овом свету. 

- Маче, у твом свету постојим само када ти је досадно... 

- Није истина. Драг си ми. 

- Наравно. Можеш да ме зајебаваш како 'оћеш, кад 'оћеш, колико 'оћеш. А видећеш себе једног дана када одем. Бићеш тиха... Наравно, имаћеш и даље армију оних као ја, да се смејеш њиховим изјавама и да ти дају кршна рамена за плакање, иако ти никад не плачеш. Уствари, све ће бити исто. Нисам ти ништа значајнији од лампе поред кревета. 

- Ја волим своју лампу поред кревета. И трипујеш се, искулирај мало...

- Одувек сам триповао и баш ми је лепо овако. Чек, шта, ти као хоћеш да ме видиш, чујеш? 

- Наравно.

- Па зашто не учиниш то?

- Радо. 

Имамо само један проблем. Ја нисам стварна. 

Љубоморни гад

Усере те генетика,
ни паметан ни леп,
ал' ти се посрећило мало
и убрао си најлепши цвет.

А она само гледа
кошаркаше и музиканте,
смеје се њиховим лошим
клише форама,
док ти пиздиш сам
у мрачној соби.

Мало се сконташ,
нећеш да будеш љубоморни гад,
држиш је за руку јако,
шапућеш јој да је волиш,
а она каже - душо,
имам новог пилатес
тренера.

И док она
на пилатес иде,
ти је шмекаш из југа флориде,
и возаш се за њом по граду
бојећи се да је не украду.

Лепе жене пролазе кроз град,
а ти само своју гледаш,
јер си љубоморни гад.

На послетку се
запиташ
шта таква жена ради поред тебе
схватиш да је сувише добра...

И отераш све у курац.

28. април 2012.

Пуки дечачки снови

"Зао си", рекла је,
"Не могу бити зао и добар писац",
рекао сам,
"Да ли си велики писац?",
упитала је.

Повукао сам дим из старе луле,
погледао је у очи и рекао: "Највећи бејбе."

"Мислиш да си тако паметан? Написаћеш књигу и имати свет у шаци?",
смејала се моја драга.
"А шта ако нећеш? 
Гласан си, љут и сиромашан." 

И био сам гласан, љут и сиромашан.
Рекла је: "Лези поред мене."

"Бојиш се, бојиш се...", чикала је. 
Легао сам поред ње. 
Рекла је да не умем.
Чак ни да пишем.

Сложио сам се. 
Све су то били пуки
дечачки снови.

26. април 2012.

Много све

"Једини наш проблем, лутко, је тај што мислимо да смо много битни. Много паметни. Много све." "Па зар нисмо?" "Можда једно другом, маче, али осталима не. Не бих рекао." "Ти си један досадан човек", рече она и привуче се уз мене. "Ма оно, срећа, пица, кока кола, ти гола преко стола хм?" "Зар нисмо ми сувише посебни за тако обичне ствари? А и, пица и кока кола - не." "Душо, и битни људи једу, пију и јебу се." "Мислиш?", насмешила се. "Мислим." Окрчио сам сто. "Али , ћемо, морати да, наручимо", рече дахћући. "Не. Не ваља кад генијални људи живе предуго. Свет би могао постати добро место, а то, јебига, не ваља.. Остаје пица и кока кола."  

И би тако. Седели смо тако читав дан, заваљени у дубоку фотељу, заједно топли, и јели пицу и пили кока колу и били срећни. Чаробњаци, евнуси и ратници не живе дуго, а ја нисам један од њих. Генијалци не живе дуго. Надам се да сам један од њих. Иначе сам џаба провео године једући лоше, пијући лоше и живећи лоше. Једнорози не постоје и ја заиста надам да нисам један од њих. То би значило да сам коњ са рогом на челу и за срећу би ми била потребна нежна девица, а девица данас слабо има... 

"Лутко, морам да идем." "А где ћеш сад?", упитала је. "Идем по цигарете", рекох јој. Отишао сам по цигарете, и никад се нисам вратио. Мислио сам да сам посебан, мислио сам да је посебна, а не можеш комбиновати посебне људе и надати се најбољем. Били смо много паметни, много битни. Много све. 

24. април 2012.

Отиш'о мозак

Држим главу да не падне. Држим, а руке падају. Хватај руке, паде глава, хватај главу. У глави бројеви, оригинал студент. На сточићу поред, шоља од кафе, поред ногу ми неке две флаше и три папира од бананица, пар згужваних папира и сломљена кичма, а очи се лагано склапају, к'о у успаване лепотице. На четрдесет и четвртој страни пише - Волим те, у потпису Анђа. Насмејем се само, подигнем главу и наставим даље, да терам шегу сам са собом, проводећи ову ноћ немирно, зарад будућих мирних ноћи. И жао ми дана, да га трошим, још мало па ћу тридесет, не могу си више приуштити преспаване дане, пијане дане, дане у којима сам само гледао у плафон и лутао мислима, тамо негде преко поља зелених. 

Рече некад неко паметан - дан који искористиш како волиш није изгубљен дан. Ил' тако нешто беше. То ми био мото, док ниси дошла, ти. Сад изјутра увек трауме, кад ме зовнеш и кажеш - стижем, скачи на ноге, склањај пикслу и шоље од кафе, склањај конзерве и флаше, скривај гаће иза шпорета... Само стресом ме тресеш, не могу да живим тако, драга моја. Убоги студент, тераш ме да свршавам факултет и да те женим, а ја и нешто не би, мислим, би ја, ал' немам могућности. Тито је рекао да су студенти у праву. То што си ти седам година млађа од мене и имаш диплому Машинца, не значи да можеш са мном како хоћеш. Одужило се студирање, то стоји, али није ни Виша фризерска тако лагана школа, да знаш. 

Како год било, желим да знаш сам завршио и ову, седму, последњу паузу у учењу и да ћу сада, читаву ноћ ишчитавати градиво, па макар заспао за столом. Ко заспи над књигом, над књигом се и буди! Волим те дарлинг. 

Управо сам кренуо да цртам маркером по екрану компа, а затим сам покушао принтскрин да би ми остали запамћени одговори. Ил сам предуго у виртуелном свету, ил' је мозак отишао да прошета док не прођу колоквијуми... Како год, нек ме неко буди сутра у девет. 

23. април 2012.

Тамо где кише нема

Боже боже, где баш ја да се родим у овој забити?  Овде никад не залазиш, да видиш колико смо дужни, пијани и тужни. Овде никад не свраћаш, ти белосветски гаде, а циганчићи чупају беле раде и праве карамбол... Свирачи граде пут за доврага, све је мање срећника, а све више конобара, лула и бројаница. И тако, дан за даном вичу старе даме - О животе, оца ти јебем! 

Баце те тако, у овај свет, та нисам ја тражио да се овде родим! А суде ти и попови и магарци, сви кваре и онако лоше постојање, под великим сјајним звездама... Невоља ми у костима, под кожу се увукла, а ја климам главом, шта друго могу сам? Ноћу устајем, од брига не могу ни честит сан одсањати. Нема овде тог што мени треба, и док сова вреба пичим старим друмом, зинуле ми ципеле, нема више ни срећних цигана. 

А Бог то гледа, досадно му тамо горе, и тапше храпавим рукама, а грми над варошицом целом. И киша почиње да пада, та да, хвала баћушка, ниси треб'о. Од свих грешника мораш мене зезнути, па шта сам ти скривио ја брадати?! Вратим се у варош, под најближи кров, а звезде само, весело жмиркају. Дође јутро некако, обично и тмурно, а свирачи свирају, ковачи ударају чекићима, лоле нису лоле, сад су млинари, пекари и дућанџије, сви заједно забити иза божјих трегера, сви заједно несрећници клети, а цурке вену и удају се за пролазнике неке, кад од ових наших, грешника, нема 'леба. Седим на сред забити и певам као магаре, брига ме за трегере, бацам динар свирачима, а они се мрште, бацим им још два да променим те изразе брадатих лица. 

Дође и вече, мислим се, где ли је моја драга, ма где год да је, само нек срећна је. Викнем: "За мном цигани, идемо до врага!", и кренем низ друм, а свирачи свирају ли свирају... Та ко не би за динар ил' два отиш'о до врага? И опет киша, предвидив си прика... И дођи у варош некад, пошто ја, не планирам се враћати. Идем негде где кише нема, за мном цигани, идемо до врага...

22. април 2012.

Извукла си ме.

Бејб, нисам вечерас сав свој. Бејб, никад нисам био баш сав свој. Срећан сам вечерас. Живот има смисао због тебе, о ти нероматична душо! И јебеш га, нека људи мисле да сам полудео, није ме брига, смејем се. Схватио сам вечерас, да сам човек ситних срећа. Мале ствари су велике ствари. Тонем, тонем, тонем, дођеш, прођем ти руком кроз косу, седиш ту и само те гледам, и ето, горе сам негде. А у пичку материну, к'о да имам шест година. Дођи и остани, бејб. Волим те бејб. 

21. април 2012.

Само старе ствари

Неке хот рибе се жвалаве на тв-у. Саламе нема више у фрижидеру. Имам једну крем бананицу код себе и то ми није довољно. Није довољно.

Превише стреса човече. Готово је за данас, само ћу да лежим, гледам у слику јелена на зиду и замишљам руже, бубњаре, војске, лепе жене и много сунца. 

Седео сам на распалој фотељи у тој сивој соби, гледао кроз прозор како снег промиче и сетио се да треба да отворим још једну конзерву. Црвени пингвин је седео поред мене, зурио у плафон и стално понављао како не воли јануар. Отворио сам и њему конзерву, он је своју стукао на екс, ја сам цевчио полако. Онда смо мало заједно зурили у плафон. Тај плафон је био нешто посебно, био је и зелен и црвен и жут, сав флекав, неко би рекао ужасан и то је чињеница, али је такође био и јако зелен, црвен и жут, такорећи филозофски настројен. Питао сам се да ли црвени пингвин види исти плафон као и ја. Можда...Можда му је прорадила машта и сада је негде тамо, преко мора, у друштву неких црно-белих женки, цирка пиво и излежава се у гнезду. 

Гадно је бити непоправљиви романтик, сви мисле да си слаб. А људи имају проблем, не воле слабиће и свуда их виде, јер од вајкада најјачи опстају. И онда те гледају испод ока, гледају и питају се - како је такав гадан човек успео написати тако добре ствари.

Посматрао сам златну рибицу како кривуда око једне вештачке травке у тој огромној тегли и мислио: "Знам како ти је, ортак."

Животарим тако и онда понекад наиђе овакво вече, лагана музика и јебеш га, не могу да пишем. Превише сам свакакав да би писао. 

Све се вртело око поштовања. Ти поштујеш мене, ја поштујем тебе. Сложимо се да се не слажемо, то је права ствар, а онда извадимо своје велике пиштоље и проспимо један другом мозак. 

И јебига, покушавам читав дан да ти напишем пар речи, али ми не иде...ти си сувише добра за ове лоше речи. 

"Да ли је могуће да човек може бити овако сам?", запитах се. Читав живот на огромном концерту, знам хиљаду људи, сви су ту, кажу ћао. Сви ми кажу ћао, сви су лепи, лепи, јер ја их не знам, а маске су им дивне, брижно одабране. И нико од њих не зна да не волим вотку, да не пушим због астме, јер сам ионако у курцу и не треба ми јој један камен на плећима да ме потисне ка доле, ја сам већ доле.

20. април 2012.

И тако.

Јесте гадно кад немаш инспирације. Џаба пола књиге, пола града... Џаба твоја песма о љубави, само си немир унела у мене, ни слово немам да напишем о томе, ни реч да кажем... Немам инспирације да живим, а камоли да пишем. Долазе колоквијуми, немам више са ким да продангубим, сви су ме сморили и све сам сморио. Разговори које водим су постали тако обичњачки, а немам воље да исправљам криве Дрине којим они теку. И тако, радије бих да седим сам, него да разговарам. Стојим и гледам у реку, данас, а она само тече и тече и тече. Одем кући, изврнем се на кревет, напољу киша пљушти, лежим само, и гледам у плафон. Пикасо је рекао да инспирација постоји, али те мора затећи док радиш, иначе ће отићи. И ето, радим. Покушавам већ сат и нешто. Мени ово нешто значи. И јебеш га... Некад дође овако трен, кад си смркнут и само седиш у мраку, слушаш сат и не желиш да те ико пробуди из тог стања, хибернација је прави израз. Понекад човек мора мало да буде сам. А понекад човек мора да буде много сам. Среди се, обрије, и поново почне да ради оно што воли најбоље што може. И тако...

19. април 2012.

Далеко одавде

Ударам тупим прстима смрти по тастатури, слушам цвеће, лале и руже, цвеће пакла, како расте. И није ми криво, што се ништа не догађа, гледам у плафон, бео и црвен, мислим о себи и тежини храстовог дрвета, мислим о камионима и лепим црним машницама у лепим црвеним косицама,  девојака из мрачних градских улица. Мислим о гитари, волео их да умем, мислио о животу, волео бих да умем. Малени медвед седи у фотељи, кажем му здраво, а он се злокобно цери. Одзвања тап-тап, смртно уморан хватам се усисивача, тап-тап, сат изгледа као сидро, мачка је гадна и гладна и седи на прозору гледајући ми кроз душу и нос, скроз до мрачних дубина бића мојега. Молио сам плетене шешире да ме спасу, грозног постојања данас, уместо тога, они су само спржили сунце, нема га више на мом хоризонту. Треба да сипам, знање у ову црну рупу, али ми се не да, столица је тако удобна, светло је тако угодно, црна мачка што зури кроз мене је океј, а злуради медвед што седи на фотељи је тако, плишано обичан, неће ми ништа, све док не правим нагле покрете. Седим сам за округлим столом, и гледам у календар са сликом свеца, дани пролазе сами, нико им то не тражи, а они и даље тупе, иду по реду, воле монотонију. Мислим о замишљеним херојима што имају моћи, надам се, да ће, када спасу свет, доћи, и спасити мене. Ударам ногом о сто, тридесет и шест пута у минуту, релативно лагано, а цвеће зла, руже и тулипи, расте и даље истом брзином, једва приметном. Слушам неке звуке звездане прашине, лагано се чују, јер су далеко. И тако, кочим се полако, злураде сподобе чекају, комшија нигде кад ти требају. Терам све дођавола, мислећи о великанима, који су скончали тако, убијени досадом и сопственим светом. 

17. април 2012.

5913

Бзззб. Палим кућу, мали Тинкер спрема доручак и чисти унаоколо, а ја лагано путујем ка купатилу на покретној траци. Трака стиже до купатила, ударам главом о звонце, обично, као што су некад носиле краве. Никако да наручим ново вибрационо звоно, старо сам прегорео неким соком од бруснице. Раширим руке, трепнем двапут за аутфит од уторка, механички миш ме обуче, опере ми зубе и почешља зулуф. Све на свом месту, као и увек. 

Одлазим на шљаку, осам сати у светлој фабрици, пишем по провидном екрану. После кући, аурора бореалис, возим се на летећем пауку и девојке које сам видео бројим на прсте. Рођен сам овде и фино ми је, моја сајбер баба вечито кука како тога није било у њено време, зато ни не идем код ње тако често. Нисам неки уображенко, нова реч, научио сам је синоћ у сну. Видео сам једну девојку на Трафалган скверу. Била је црвена. Бићу сутра на Трафалган скверу. Разговараћемо. Покупио сам њене опште карактеристике и изабраћу аутфит који ће јој се допасти. Спаковаћу и Тинкера у џепно издање, да ми се нађе. 

Имам четрнаест година и знам више од натпросечно образованог човека из 4270. године. Не хвалишем се, само ето, да напоменем. А ти, како се зовеш? Хм. Старо име. У реду, хајдемо. Мислим да могу да ти верујем. 

Повела ме је у њен стан. Очекивао сам да буде класичан, као мој, раднички, или тако нешто, али није био. Била је то руина од пре сто година, и нисам се пријатно осећао. Унутрашњост стана је била још гора, имала је даске уместо пода и сијалицу која се користила пре неколико миленијума...Празан стан, само фотеља и неке полице са књигама. Иза фотеље се појавила нека животиња. Мачка. Поскочио сам. 

Зар то није нелегално? Зар то није изумрло?! 

Опусти се, рекла је она. Нисам могао да се опустим. Одједном, неко је оштро покуцао на врата. 

Била је то полиција. Заборавио сам да искључим Тинкера. Јебем ти! 

О не опет, рече она, зграби мачку и скочи кроз прозор тридесет и шестог спрата. Отворио сам врата, полицајци су ми написали казну за псовање и упитали где је она. Јебеш ми све ако знам, рекао сам слежући раменима. Написали су ми још једну казну. У глави ми се родила идеја. Могао бих набавити миша. Правог миша. 


И тако је све почело.

16. април 2012.

О хероју модерног стрипа

Седео сам на факултетским степеницама, само седео и тупо гледао у неки духовити плакат на огромној бандери испред мене. Нисам се смејао. Кад проживиш овде пар година грозне оскудице, пакао се не чини као тако црна дестинација. Почнеш као бруцош и завршиш као бруцош. Ништа не знаш, ни кад дођеш, ни кад одеш. 

Уписао сам ја, пре пар година, и онда мало трава, мало жене, мало пиће... И ето ме, ту, седим у плавом мантилу на факултетским степеницама док урбани студенти у кошуљицама, растамани и остали што глуме побуну полагано пролазе, поред мене, преко мене, кроз мене. Неко викне: "Остоја, траже те у 302!", и ја устанем и кренем полако. Довучем се до триста два, и с врата видим шта треба да се оправи. Оправим браву или таблу, шта већ треба, ставим чекић у џеп и вратим се одакле сам дошао. Пролазим ходником и видим на зиду графит, о мајку вам вашу, трк по креч и четку. Мач ме у камену чека, а ја седим на факултетским степеницама и питам се - где ли је љубав? 

Био сам некад праведни осветник, јунак модерног стрипа, читао хијероглифе и писао исте, будући доктор, спаситељ душа, и тек тако, десило се срање, љубав је рекла - не сери Остоја, и полагано ме оставила, ту, на факултетским степеницама. Хтео сам да верујем да је то само фаза, и јесте фаза, само што траје већ, ето, девет година. 

Седим на степеницама и гледам у неки духовити плакат, неки ме раста закачи, кажем: "Јебаћу ти маму!", гласом дубине три бурета, а он каже: "Пис бро!" и настави даље. Хипик класични. Он ће мени пис. И тако, све се опет своди на те три речи - Не сери Остоја. Е мој Остоја, докторе... И неко викне: "Остоја! Не причај више сам са собом, будало, иди у четристо шест, профан сломио катедру." "Јебеш катедру", мислим док идем уз степенице. Видим графит - џабе си кречио Остоја. О мајку ти јебем, да л' у четристо шест ил' по креч и четку? Ма, у сто шест. "Хвала на свему, господине, али дајем отказ."  Декан промрља нешто, говедо, вероватно не зна ни како се зовем, и настави да шљака своје папире. 

Право на брод, Остоја, хероју модерног стрипа, иди да пецаш харинге, чека те мач у камену, Остоја, праведнику, спаси свет. Ударим си шамар и кажем: "Не сери Остоја."

15. април 2012.

Спаситељу

Убише те,
као последњег
гада.

И док си био
доле,
неке су лоле
порицале да те
знају и воле.

Вратио си се,
и рекао здраво,
људи су падали у несвест,
не верујући очима,
али верујући у тебе,
коначно.

А ти си се насмешио благо
и винуо у небо,
дајући нам шансу.

Спасио си нас,
а ми опет
правимо срања.

Извини царе,
врати се брзо,
требаш нам овде,
зар не видиш како ово зрно песка
пропаде?

13. април 2012.

О драгој Марији

Седео сам сам, на тераси другог спрата, наше велелепне куће. Парада је пролазила, кроз град, а ја сам је посматрао, сам. Изгледа да сам, узалуд старио. Марија, знам да ме чекаш горе, са варјачом. Знам да ћеш ми пребити ребра, стара, због оних конобарица, и собарица, и млекарица. На то чекаш, већ тридесет и четири године, драга моја, Марија. Мислио сам, увек ћу бити млад. Понекад пијан, и вечито млад. А сада, најгора варијанта, вечито пијан, и вечито стар. 

Понекад бих, пожелео, да те видим, Марија, да ти се придружим, Марија, али бих се, сетио Иване, Драгане, Иве, Тање, и још пар, насмејао бих се, и још једном, пожелео да никада, никада, не будем стар. Лепе жене пролазе кроз град, а ја седим, овде, и чекам. Гледам, и пијем, на тераси другог спрата, наше велелепне куће. А ти се, смешкаш, из дубина пакла, и поправљаш, поправљаш шминку. 

Хех, два се, ђавола нашла. Само, ти си, ето, раније отишла, и ниси мислила, да ћу се, оволико задржати. Како сам, добар живот, проживео, драга моја, Марија. Како сам га живео, пре тебе сам, требао бити, тамо преко. А опет, као да ме, сам ђаво, држи овде, јер зна какву си нарав, имала. Сада њему, дробиш када дође касно кући, сада њега, варјачом, гањаш, сада њему, спремаш лоша јела. О, Исусе, молим те, отвори ми, врата Раја. Знам да не заслужујем, али, нисам, толики грешник, па да сам, заслужио своју драгу, Марију. 

Јесам, украо, пар чоколадица, као клинац, јесам, пребио два билмеза, јер су гледали, моју драгу, Марију. И јесам, Исусе, ретко обилазио цркве, чешће неке, чиновнице најстаријег заната, и јесте, пио сам, пушио и много, псовао, али кајем се, грдно. Опрости, ако можеш, и смести ме, у неки запећак раја, или пакла, само не, поред ње.

Хладно пиво, довршавам, карневал пролази кроз, град, долазим, драга моја, Марија. 

11. април 2012.

Балада о керу

За косу је повучем и кажем
стани мало.

Она ме погледа
испод ока дакако,
окрене се и
настави даље.

Ма стани мало
кажем ја.

Стане мало.

Топлина њеног шамара
и поглед који каже
све.

Каже
волим те скоте,
ал' идем
јер си кер.

Кажем иди,
јер сам кер.

09. април 2012.

Све се врти

И дође тај тип и каже отвори, маче, љубав - то смо ти и ја. А она се све нешто снебива, хоће да га мучи сто година, а и он би да га мучи сто година, мало је сто. Она оде преко мора, заборави упаљач, њега мучи то где је она сад! Седне на брод и ето га за њом, преко воде, тап, заборавила си упаљач. И само да додам, маче, много те волим и много си лепа, слатка к'о све оне девојке из реклама заједно, појео бих те одмах и не бих ни трепнуо. Гризао бих ти те  усне годинама, док не бих био стварно твој, а луди бродски компаси би плесали, јели бисмо чоколаде... 

А она га гледа, па ти си луд, а она га гледа и не верује му ни реч, зашто је прешао море? Каже хвала и иди, каже брод ти креће сад, а остани, узми колач, добар је, не зна ни сама шта би, а он зна шта би, коначно зна шта би, преш'о је преко мора због те мале кошуте, а где је љубав, ту је љубав! Савршени живот и савршени трен, изгубљен он, она у шоку, а зека трчи кроз шуму. 

Неко двоје се отимају око коцке чоколаде, а њу мучи то зашто је он отишао за њом? И она је лепа, мала, слатка, дебела. И она је откачена цура скроз, и она зна све, она му живи чак близу, били би идеални, ал' никако да упадне у мрежу њену, увек јури неку другу жену. Ђаво се игра са њом тако слатком, отвори, маче, ово је љубав, да, да, да. 

Он на другом крају прамца чита мртве  душе и клима главом уз дубстер, он мисли да је много луд и посебан, а уствари је тако обичан, непокретно лењ, само се игра са њом и њом и њом и њом. Оне се само играју са њим, са њим, са њим, њим, њим, њим њим. Пошаљите ми одговор, може и поштом, шта је с' овим светом, мање љубави него људи, мало правих дама које човек може да воли, мало дама које умеју да воле дебеле воле и мршаве воле, во је во, а бик је бик. Окс и икс, сваки пут.

Чује познат глас и као зачарана прилази и за кваку се хвата. Он се смеје, да да он, упетљан у њену мрежу, јео је колаче преко два мора и само то. Она га гледа, он је гледа, њега пали то, она диже обрву, гледа га и гавран са бандере, и малене бајадере на столу, слатко зар не? Један, други, трећи, хиљаду и петстоти, милионити угриз кроз сате, маче, ово је љубав, не није, не, не, није. Устане и гледа у сунце, а он долази за њом, ја бих свашта да ти радим, он диже обрву, грли је око струка, не можеш да бежиш. Он се игра са њом њом њом њом, она се игра са њим њим њим... То што она има у глави, то је то, он неће да је пусти никада. То што он има, хм, и није баш неки материјал, хм, ово је љубав, да да да. 

Преко мора will die alone with 72 cats, она, она игра се луткама и једе паштету, а они они они се мазе, она му се подвлачи под кожу и као маца преде, он се и даље пита - а где је она, шта ли ради, где је она? Аааааааааааааааааааааааа, ммммммм, чему све то? Он је срећан, у паклу је досадно, остави га на миру, она се сме само играти са њим. Свет се врти, прича једна испричана, све остало су нијансе. 

08. април 2012.

Анти-пушачка исповест

Отиш'о је твој ћаћа, по цигаре, пре петн'ест година. Ни ти ниси ништа бољи. И ти ћеш отићи један дан по сок ил' каву, и ето. Да је био рат, па и некако. Нег' отиш'о, рат се био завршио, има пар година. По какве л' је цигаре отиш'о кад му треба петн'ест година да се врати - не знам. Карирану кошуљу носио, исто к'о ти сад. 

Твој је стари увијек био кило, баш к'о ти. Ништа живо поправит' није знао, само разјебе све и оде на пос'о, касније, у рат. Е, ал' је зато био паметан. Био добар математичар, свашта. Ти нис' ни ту приспи'о, ал' добро. Битно да пролазиш у школи. 

Е јест' једном поправио одвод у купат'лу, и то му је све за ови' два'ест година. Кило живи. Ал' јест' знао форе, један му није био раван на општини. Мангуп вала, прави. Нит' лијеп, нит' згодан, нит' им'о пара, а опет... Није се то тад гледало, к'о сад. 

Некад, дође, пита те за плес, отплешете зера, онда још зера и док се сконташ шта се дешава, удаде се ти. Само дођу, украду те, а тебе срамота од твојих и од села, и тако, удаш се. Их, шта мен' фали? Ништа. 

'Ћио он да престане, да батали цигаре, ал' мен'  било мрско да престанем, па и он, уз мене, наставио. Да сам тад бац'ла цигаре мјесто сад, ем што би' твој ћаћа био ту, ем што би' имали пара за кућу на три спрата, да опремимо, за снајку. Враг ме ћеро, ето шта је. 

Кад смо били дјеца, ја сам твог старог истукла неком мотком, јер ме нешто зез'о. Можда га и зато дан-данас нема из продавнице. Можда је рек'о да иде у Америку по цигар, а ја га нисам чула, мислила да иде ту, сто метара...

Чудо је твој ћаћа био. Такви се више не рађа. 'Ајд сад у продавницу. И немој случајно да сам те вид'ла да купујеш цигаре, знам да си јуче пушио са оним билмез'ма и' школе, рекла ми Меланија. Нема л' те за по' сата јебаћу ти мајку, јес' чуо? 

Неке вечери

Неке вечери проводим овако или онако, а неке вечери пожелим да променим нешто. Узмем папир и оловку, направим планове достојне свих великих људи и онда само легнем на кревет, гледам у ламперију и једем плазму и кремић. Ја лежим овде, самовољно спутан, лењост под кожом, а могао сам бити велики човек, од метар и осамдесет пет, а могао сам бити велики човек, чије би име уклесали у камену. И тако, мрак, тишина и ја, седимо заједно овде и баш нам је лепо. Нема ту много шта да се каже и тако је добро кад нема много шта ту да се каже. Мени су речи одбрамбени механизам, причам много и успут сазнајем много о саговорнику, као да сам неки супер паметан лик. А уствари бих најрадије да ћутим, да одморим мало од свега тога, да само гледам у плафон и ћутим. Јебеш га, бог се игра луткама горе негде, стотинама километара далеко, а ја једем кекс и гледам плаво око телевизора мислећи - где ли је онај циганин Саша што је ишао са нама у први основне? 

Неки људи мисле да сам посебан. Други мисле да сам обичан. Неки мисле да се плашим да будем обичан. Неки мисле да се трудим да будем обичан. Неки мисле да сам необичан. Неки мисле свашта, уосталом људи су, нека мисле шта треба да мисле, нећу их ја спутавати. Мој Мићун је царина. Неки кажу да сам и ја царина. Што рече једна моја пријатељица - "Хах, немој му више дизати его, као да већ није пробио све могуће границе." Хеј, ако немам его, не могу да будем ја. Извините молим, јесте то гадна ствар, вероватно нећу у рај, али шта да се ради, дечкоња има план и за овако фине момке са периферије, у то сам сигуран. Спава ми се сад, а писао бих још, неке приче, неке виле, неке добре ствари... Можда сутра. Умрећу, а ништа нећу знати, умрећу, а и то ће ме мрзети.

07. април 2012.

Живот

Ја нисам хтео овако да се родим. Овако наопак. Одем, процуњам мало, реч-две и здраво довиђења. А где је свет, где је живот? Одеш тамо, одеш 'вамо, видиш лепу цуру и кажеш јој - лепа си, а она ти каже хвала и наставите са својим животима. Попијеш пиво, попушиш пљугу, не трчиш, не бавиш се спортом, гледаш студенткиње и мислиш како је то то, живот... Ноћи проводиш гледајући у плафон, а дане зујећи унаоколо, кружећи као кондор по факултетима и биртијама, клупицама и фенси урбаним кафићима. Треба да учиш, али се не потресаш много, положићеш све, ако не и неће те много погодити то. Увек можеш бити роштиљџија. Увек можеш да одеш негде преко, да јебеш маму ковачима среће који су те тако сковали. Увек можеш у монахе, у далеке ледене земље да живиш сам, у Париз да сликаш портрете или да останеш и будеш социјала, јер реално, научио си да преживљаваш са пар хиљада, научио би и са мање да мораш. 

Живим савршени живот, ћале ме кљуца, кева ме кљуца, факултет ме кљуца, сам себе кљуцам... Сви мисле да је све у животу тако лако. Јебеш га, није. Да нађем цуру, а? Па мог'о би'. Један дан те нико не воли, други дан те воле све цуре у кругу од шесто километара. Океј кево, наћи ћу девојку, океј ћале, устајаћу рано, шљакати шта треба, океј профани, учићу за испите, океј даме, ја тражим само љубав, океј животе, остави ме на миру мало, терај се у курац... И чим престанеш да се трудиш, попиздиш и отераш јеховине сведоке са врата, потрошиш последњи динар на алан форда и кажеш девојци да је дебели гмаз и да престане да те смара, одма' нешто кликне у животу и оно... Сутрадан седиш, мртав, отерао све у три лепе и није ти важно шта ће се десити сад или за пет дана, ти ћеш седети ту и бити мртав. Седиш и онда крећу чуда да се дешавају, налазиш паре на улици, полажеш испите без учења, јављају ти се неке девојке које те воле, а у пекари те часте са буреком. И ти таман мало кренеш да живиш опет, добијеш елан и дође живот и опет те усере. О јебем вам све ковачи среће зашто то радите? А где је ту љубав, где је ту живот? 

Део душе бих дао за неке одговоре на моја немогућа питања. Зашто сам баш ја број индекса 42, има она теза да је број 42 одговор на сва питања универзума? Да ли то значи да сам Бог? Да ли су сви студенти у историји студирања који су имали број индекса 42 бог? Генијалци? Шта ћу ја на свету овом, нем појма. Где су ти ковачи моје среће? Треба мало среће и оваквом наопаком као што сам ја... Ил' макар да ме кева више не кљуца. О Боже, како је гадан живот овај..

06. април 2012.

Иста ствар кроз векове

Неке су мачке јуриле мачоре, светла и даље нису радила, а ја сам лежао у трави и слушао свет. Нисам био ништа паметнији но јуче, јуче су ме тројица силерџија претукла, него ето, нешто се догађало са мном. Мислио сам да ми расту рогови, пипнуо се по глави и разочарано одмахнуо руком. Лежао сам ту, понеки цврчак, понеки ауто, понеки људи... 

Мислио сам много, а опет ништа нисам смислио. Негде далеко одлутао, изгубио се и никако да се више пронађем. Нешто ми пала на памет једна лепа кошута, а ја ловац нисам баш. Те има лепо око, те има меку кожу, те ми шара по свесци... Јест' луда та Маја из треће клупе, баш. Срце ми је лупало баш јако, можда аритмија каква, гледао сам на телевизији...Можда умрем сутра. А да ли би она плакала ако ја умрем? Сигурно би плакала, као киша. Ја бих плакао кад би она отишла. Пуно, заувек. Можда бих се и оженио, али Маје бих се увек сећао. Јест' се лепо смејала кад сам јој дао онај прстен. 

Сећам се пре кад ме је пратила кући. 'Оће она да види где живим. А ја на периферији, скроз далеко. Има она и лепо све. Нешто се контам, а онда поцрвеним и више не чујем ни цврчке ни ауте ни људе, само срцку како туче и стомак како се уврће. Открио сам нешто. Изгледа да сам заљубљен у Мају. Сутра ћу је рашчупати баш баш. Ихх...Јесам гадан. Ма нисам ловац ја...Само ћу јој рећи да ми срчка лупа и да 'оће кап да ме удари кад је близу. Јој, како тако да јој кажем, к'о да сам какви доктор, те срчка те кап, човече...

А мене ћале упорно брука, виче пред свима како ми се свиђа "она мала Маја". Јест' лош. 

Десет година касније...

Неке су мачке јуриле мачоре, светла и даље нису радила, а ја сам лежао у трави и слушао свет. Нисам био ништа паметнији но јуче, јуче су ме три клинца претукла, него ето, нешто се догађало са мном. Мислио сам да ми расту рогови, пипнуо се по глави и разочарано одмахнуо руком. Лежао сам ту, понеки цврчак, понеки ауто, понеки људи... 

Хм, рекох гласно, опет почиње... А ћале је опет упиткивао: "А што ти ту малу не доведеш кући?" "А је л' ти то девојка?" "Кад ћеш наћи девојку?" Јест' лош. Ал' баш. Испадам неки гадан тип који никад није доводио девојке кући, сумњив скроз. Испадам гадан тип који неће да доведе ту лепу малу кући. Можда и јесам гадан тип. Срчка је лупала, 'оће кап да ме удари, а она је била тамо негде, плела кике и била срећна. А да л' би она плакала ако умрем? Ја бих плакао да она умре. Кад сам емотиван на кеву. Где ли је она, шта ради? 

04. април 2012.

Аве

"Изволите овуда", рече понизно генерал. Ишао сам за њим, лево, лево, десно, кроз лавиринт мермерних стубова, а иза мене су ишла четири момка у оклопима са видљивим ожиљцима, ходајуће слике царства. Прошли смо кроз кухињицу, шљапнуо сам једну робињу по задњици и наставио даље. Никада нисам добро познавао своју сувише раскошну палату, не знам чак ни где су убили Цезара, уосталом, да ли је важно - овај ходник или онај? Сви стубови су исти, сви робови су исти, сви генерали сагињу главу када прођем и крв девица се просипа сваке ноћи у име богова само зато што ја тако кажем.

Један ходник, други, трећи, кочија, из кочије, опет пар стубова и ходника... Ушао сам у Колосеум, а племићи су лежали у својим свиленим одорама, јели грожђе и добацивали се робињама које су их мрзеле. Сео сам на своје раскошно место, а сви они су почели да прилазе са неким неозбиљним поклонима, хеј, ја имам свет, а ти ми поклањаш једног лава? Озбиљно?

Игре су отпочеле, досађивао сам се, народ је вриштао од усхићења, бесни, желе крв, хлеба и игара, а игре су тако досадне...Пар пута сам морао да оборим палац да бих умирио жедну руљу и то би било, отприлике, то од забаве што сам видео за ових пар сати. Нешто касније, рекох - идем одавде, и да ме она робиња чека у одајама када дођем. Генерал је понизно рекао - Изволите овуда, а ја сам пошао за њим. Опет пар ходника, стубова, шта ли, лево, десно, лево, опет лево, десно... Генерал је стао, окренуо се ка мени и извукао нож из оклопа. "Хм, то је значи то?", упитах ја. "Овде су убили Цезара? Ох Богова му, ох ох..." "Не господару", рече он полако: "Али ће вам сигурно требати." Дао ми је нож у руке и рекао - изволите овуда, пропустивши ме испред. Изашао сам кроз та врата и одједном ме је ударило сунце, и нека вриска, све је било тако огромно... Погледао сам горе, бесна руља је викала - аве Митомане, аве Митомане, аве, аве!! Помислих - каква спектакуларна представа, и поклоних се. 

Моменат касније, врата на другом крају арене су се отворила и лав је ушетао унутра. Онда још један и још један. Руља је клицала - АВЕ, АВЕ, АВЕ МИТОМАНЕ, АВЕ!!, а ја сам мислио - ох доврага, зашто нисам могао скончати мирно, као Цезар? Махнуо сам свима и бацио нож са позлаћеном дршком у песак. Изгледа да је било довољно хлеба, али не и довољно игара. Аве, аве! 

03. април 2012.

Вести

Циганин у старом похабаном оделу је свирао виолину у трамвају, а људи су само били ту, окупирани контролом и нису слушали звуке старих жица, старих огрубелих прстију, а требали су. Два металца, панкера, рокера, шта ли, су били као на иглама, повремено се крстећи. Чудно је то, како музички укус може утерати побожност у главу и прсте, макар на кратко. С друге стране града, једна мала се подвлачила под кожу неком реперу, он је стајао тамо и изгледао кул, а поред њих су клинци јурили мачка да му ишчупају реп и њихов је био свет. На клупи у петом два писало је Волим те Ања, а неко је испод стидљиво дописао знам. Неко двоје зналаца су седели на клупици поред цркве и причали о свему, гледајући се у очи. Један младић тешке младости и плаве косе је одбио пиво и наручио еспресо, по први пут. Полицајац је седео у парку и гледао веверицу, а три клинке су делиле летке за прашак. Мали камен у брошу је сијао, а дама га је поносно погладила. Желим да те љубим, рекао је лагано јој прошавши руком кроз косу. У пекари поред школе високи чова је узимао исто. Мали тип сломљеног носа је држао говор пред хиљаду људи, али није било аплауза. Студенткиња је писала кинеска слова по свесци, уместо да спрема испит. Дебата тамо негде се захуктавала, а она је побеђивала, јако, јаче... Једном је старцу живота било доста, лежао је у кади и слушао џез и потоке крви. Трофеј са ликом јелена је стајао у прашњавом ћошку и нико није смео да га дира. Луди момак је правио електронско срце за девојку која не зна ништа, а клинкице су триповале да су одрасле, зреле и одговорне. Велики дечаци су играли игре и мали дечаци су играли игре и није било разлике. У хотелу није било никог, а један седи чича је чукао звоно на рецепцији. Неке женице су пљачкале банку са пластичним пиштољима, а тип је кресао комшиницу Цацу све док му није пала саксија на главу. Тип са изгледом 1965 је куповао три лименке пива и сокић од јагоде, ко би рекао да има дете? Живот се вртео око пар фаталних жена, а мамлази су покушавали да их сустигну и смувају као да су они баш ти, под срећном звездом рођени. У подземном пролазу су нудили три за сто,  а филозоф велике браде је пролазио журно и мислио о мору. Билмез је јео кокице док су му крали ауто, а три пијанца су певала - ово је живот, ово је живот. Негде тамо, један тип је окренуо један број у нади да ће се неко јавити и за чудо, неко се јавио, тип се насмејао, срећнији но икад.  

И тако, никад није стајало. Све је то о нама, удариће нас воз једном и неће бити забележен један трен нашег постојања, а требало би. Само, један човек је сувише мало да то забележи, а опет, два су сувише много. Можда историја не треба бити писана, можда је све створено да би било заборављено и можда не постоји бесмртност пирамида и јаких писаца, можда је све то илузија којом нас трују да вреди живети и да треба рећи извини када нагазиш неког у трамвају...Извините, молим вас, живот ми изгледа попут маслачка, али то можда само зато што сам и небо и земља и све. Уствари, само још један тип са периферије.

02. април 2012.

Како сам причао са бејб минус I

- 'Ало?
- Хало, овде Беејб.
- Дај бре, шалио сам се, шта се примила одмах?
- Мито, рекао си то, не фолирај се сад... Монструме!
- Него, нешто си 'тела?
- Па, знаш, могли би сутра на Калиш, а?
- Ихх...Би могли, а?
- Па могли би.
- Па онда ћемо и да идемо, шта друго. Да купимо кокице и гледамо залазак сунца? Па онда романтика, ухватим те око струка и притерам уз зидић и онда те онако сочно цоким једном, а ти не можеш нигде да врдаш, ти, ја и зидић, само ми, и онда се тако мало љубимо и свашта...
- Ма какви.
- А што?
- Зато што нећуу. А и ти кажеш да сам дебела.
- Па јеси мало шлауфчић, признај.
- Са тобом и  вагом не комуницирам.
- Бејб, знам да то желиш.
- Ма јок. Све ти знаш.
- Слободно питај шта те занима лепа.
- Океј, океј...А је л' волиш ти мене?
- Хмм...Ма 'де те волим, јеси луда?
- Океј, не причамо више.
- Сигурно?
- Да.
- А је л' важи оно за сутра? Еј? Бејб? 

01. април 2012.

Тако.

Стари људи су седели на клупама. Клинци су седели на степеништу и вртели само једну цигарету. Нека мачка је спавала на лименом крову, а клинац је сипао кечап у симпатијин хот-дог. И тако...

Могли смо и ми да будемо ту негде, али ето, нисмо. Гледам сада ову нашу причу и изгледа ми смешно, тотално клиначки, занесењачки...А није то била. 

И волела си ме, и волео сам те, само не у исто време, прво ти, а ја сам био гадан и луд, па онда ја, а ти си била ледена, решена да не дозволиш овом кратком мамлазу да те зајебава. Волели смо се, само ето, мимоишли смо се за пар година. Малена разлика. Можеш ли веровати да је време криво за већину лоших и добрих ствари на овом свету? Простора имам, дечко сам са периферије, али времена немам, потрошио сам се јурећи казаљке, јурећи оно што је било, уместо да јурим оно што ће бити. 

Не знам да ли све ово вреди, не знам да ли ћу икад се смирити поред неке фине мале женице, али знам да си ми дала најјачу ствар на свету, тај трип да сам неко важан и разлог више да останем овде, то писање које због тебе никад не стаје...

И шта ће бити кад се ти будеш удала, можда за неког другог? Ехх, пустимо то сада, ионако живим у прошлости. Фурам једанаест седих у деветнаест година, почело је са две и ето нас, једног дана ћу се пробудити бео као малокрвна девојчица, и неће ми бити битно, јер знам разлог за све то, знам...

Знам ти ја много ствари. Данас је пало кречење и кад год сам ухватио трен или два, спустио сам се на фотељу на травњаку, дигао ноге на сточић и осматрао околину, гледао у сунце на трен или два, док ћале не би дрекнуо и онда бих морао да зароним назад у боју. Увече, када смо све завршили, стојим на сред дневне собе ослоњен на моју Бубу и каже мени она: "А што ти бато не би био неки фризер ил' нешто? Шта ћеш да радиш кад ти падну сви сателити?" Одушевила ме је. Откуд знам шта ћу да радим, ни за сутра не знам. Волим да проведем сате планирајући и онда да се гризем зато што ништа не ваља. А кад падну сателити? Па, вероватно ћу прећи на папир и оловку и живети од онога што уловим, или испросим неким духовитим опаскама. Дакле,  вероватно ћу умрети од глади. Тако...То сам морао да кажем.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren