Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

09. новембар 2015.

Крај

Па, дошао је и тај дан. Време је да пустим Барутану у свемир. Желео сам да то буде на петогодишњицу блога, али и овај дан је добар као и сваки други. Не мора све да има неку симболику, сувише се оптерећујем тиме... Овде сам објавио скоро 900 постова, што је преко пола милиона речи и ето, сада завршавам своју причу. Милион написаних речи је, мислим, најверније мерило када си спреман да постанеш писац. Ја сам, када се све сабере, поприлично близу. То ме некако радује. 

Углавном, осећам да је време за неке нове, веће ствари. Да сву своју енергију усмерим на писање нечега што ће заиста имати смисла. А знајући себе и моменте које сам провео на Барутани, уколико не будем писао те речи или ћу полудети или написати нешто добро. Трећег нема. Што је избор који ћу врло радо прихватити. 

Било је овде свачега. И неостварених љубави, и беса, и борбе против неправде, и невиђене жеље за успехом... Овде сам одрастао, упознао неке сјајне људе, провео много лепих тренутака... Једино што ме је нервирало с времена на време је то што нисам могао овде баш да пишем о неким шкакљивим питањима, јер се током година повезао мој лик са овим делом и свако је почео да га чита... Људи који ме знају и који би то у неком тренутку можда искористили против мене на овај или онај начин. Но, јебеш то. Најчешће сам говорио шта сам хтео, чак и када су ми говорили да сам срање, да пишем ужасно лоше... Мени то никад није представљало неку отежавајућу околност, већ ме је неки инат увек терао напред... И то је океј. Реално, ако одустанеш након пар лоших речи, онда и не гориш баш неким нарочитим жаром...


Ако сам икада икога повредио речима на овом блогу, желео бих да зна да нисам хтео и да ми је жао. Много ствари сам у животу говорио и писао, а тек после бих схватио како звуче људима и да могу баш да повреде. То је баш срање. Радим на томе да то поправим. Судећи по најновијим извештајима, и не иде ми баш супер. Али биће боље једног дана.  

И тако. Мислио сам да ћу имати баш много шта да кажем на растанку.
Читајте Трансметрополитен. Пијте чајеве. Волите се. И ако вам се учини да би овај корпорационизам могао да падне, ангажујте се, сиротиња рачуна на вас. А ако си сиротиња, треба да радиш на томе да се извучеш. А кад се извучеш, постарај се и да извучеш што више осталих. Ако се будемо помагали, можда кроз пар деценија слика буде потпуно другачија. И тако. Одох да читам неку књигу. Будите сви океј.

Воли вас Митоман

08. новембар 2015.

Идемо горе

Зурим у празан папир... И таман размишљам о томе шта желим да кажем, а мој мачор устане и дође и легне код мене. И шта да размишљам. Јебеш размишљање. Рекао сам неке ствари потпуном странцу. И осећам да коначно видим решење за неке ствари. Кроз два месеца ће све бити тотално другачије. Малопре сам сковао један озбиљан план. И имам поред себе једног озбиљног сарадника који ће ми помоћи да га остварим. 

07. новембар 2015.

Је л' ти тата терориста?

Данас су у пошти мислили да ћу да их опљачкам. Те дигни руке, те скини капуљачу, радница и чувар побенавили зато што сам вадио телефон из џепа док сам журио да уђем у пошту. Не знам шта да мислим о томе. Разумем их, ипак је то мала пошта и сами су, а и драго ми је што раде свој посао како треба. Али брате, јебено, толико се трудим да изгледам пристојно и опет испаде да изгледам као пљачкаш поште? Фак ит. Имам мачора коме треба да се извиним, јер сам му стао на шапу. У шта се мој живот претвара, Боже драги. :Д 

05. новембар 2015.

Записи из поткровља вол 2

Гледао сам сада послове у великим компанијама... Нисам још увек ни близу да будем идеалан кандидат. Мислим, имам ја сад кинту и све, супер ми је, али некако, желим и то да пробам. Нећу цео живот да будем слободњак, хоћу да имам лепу каријеру. И тако. 

Пишем једну књижицу, требало би да буде готова до краја месеца. Мислим да ће бити пун погодак. Лансираћу је у свемир тамо негде око Нове године. И та Нова година... Већ сад знам да ћу је дочекати сам. Прошлу сам преспавао. Шта курац. Ниједну лепу Нову годину нисам имао у животу. Једном сам имао с ким да плешем и да се љубим, али ни то ми није учинило цело то вече мање лошим. Нешто увек недостаје.

Мислим да ми је то иста она одбојност коју имам према рођендану, јер никад се не осећам лепо када ми је рођендан. Исто тако и за Нову годину. Све то као да ми указује - време пролази, а ти не постижеш довољно. Бедак. Ова година, за сада, ми је сигурно била најуспешнија у животу. То је тако лепо... Али опет, не осећам се нешто остварено. Не знам шта треба да урадим да бих се осећао остварено. Можда ћу знати идуће године.

Могао сам можда и да нађем девојку, да лежимо и гледамо у плафон. Немам више ламперију, сада је ту гипс. Али свеједно, лепо је гледати и у плафон. Можеш видети разне облике ако пажљивије погледаш. Мој проблем је што се понекад свиђам са емоционално недозрелим особама. И те особе никада у свом животу нису изразиле лепу емоцију, па онда изражавају ружне, мислећи да је то исто. А мени је с годинама баш постало безвезе да трпим ружне емоције под изговором да скривају лепе. Ја теби нудим све. Ако ти мени не можеш понудити бар нешто, онда нема сврхе да уопште и разговарамо. 

Сестра ме смара да нађем девојку. Можда би и требало да нађем неку која воли да се хвали како има начитаног дечка, па да седим са њеним другарицама и слушам је како говори о најновијем роману Данијеле Стил. Је л' можеш да замислиш моје мртво лице сада? И тако, сваки дан, ради парчета меса. Или бежања од самоће. Шта год. То је апсолутно неприхватљиво. Видео сам скоро идеалну везу... У серији мр Робот, Тајрел Велик и његова жена. Јесу негативци, али бато... Савршена љубав и оданост до коске. Такво нешто је претешко наћи данас. 

Радим на томе да подигнем неке пријатеље са дна. Не радим то да бих се осећао као неки добар лик, него зато што заиста желим. Желим да им буде бољи живот. Некако, не могу да уживам у парама ако знам да су око мене људи који немају. Џаба то што сам их зарадио својим радом, чисто и поштено. 

Чујем да неки другари у крају причају о мени неке лепе ствари... Кажу - он има добру причу, зато и зарађује паре... Јесте, продајем добру причу. Али оног тренутка када продам причу, морам доставити квалитет, иначе та прича пада у воду, а и ја са њом. Дакле, можда нисам експерт за ово или оно, али моји радови јесу довољно добри да ти људи буду задовољни. А ако су они задовољни, задовољан сам и ја. И шта, као да их онда занима ко сам ја и шта заиста у животу радим. 

Искрено, да ја плаћам некога, болело би ме јаје да ли је бео, црн или жут, да ли је криминалац или доктор наука, да ли је педер или поп или певач, све док ми доставља квалитет за који плаћам. Али тако ти је то. Много ме нервира што огромна већина популације када види да некоме иде добро, почне да тражи рупе и разлоге зашто је тај обичан појединац успео, уместо да каже - он је успео, хајде да видим шта то ради, па да пробам и ја. Тако сам и ја доспео овде, гледајући шта успешни раде. А реално гледано, ово и није неки велики успех, ал' јебига. Лакше је кудити директоре него постати директор. Замисли будеш директор. То је тако јебена позиција. Ух, сад желим да будем директор. Да пробам да се носим са свим срањима које то место доноси. Могао бих да напишем записе из фотеље... И да се надовежем на Записе из мртвог дома. И да потпомогнем пад олигархије. 

То што си дошао на врх поштено, не значи да имаш права да газиш све остале. То ми је опасан шит, као, много сам радио да дођем до врха, а онда ћу да пишам по сиротињи, уместо да јој помогнем. И да нико не буде сиротиња. Не знам, људи су срање. Једино са мачорима знаш на чему си.  

01. новембар 2015.

Можда некад одиграмо опет

Она је изгледала дамски умишљено,
а често и глупо...

Хаљина и шминка, увек,
али се чинило да јој сабирање и није јача страна...

А онда сам је провалио...
Она је брилијантна...

Играли смо ту игру,
и први пут сам у животу изгубио...
Била је боља.
Нисам то очекивао.

Њена игра је била негде горе, ван домашаја деце...
И чини се као да цео живот игра...
Изузетна глумица...

А онда је засукала рукаве и развукла неко тесто...

Како је могуће да некога тако лоше процениш?

Баш је лепа.
Мислим, наравно,
никада јој то не бих рекао...
Не верујем да типови попут мене имају шансе
код таквих девојака.
А и има она два зуба као зец.

Јебига.
Можда за две године,
када будем човек од кошуља и одела.


27. октобар 2015.

Понекад је довољно да попричаш сам са собом...

Па, шта има? Шта радиш, како си? Зашто више не ствараш? Где су приче, песме? Зашто само седиш и кукаш, а понекад се и тресеш? Зашто ти који си преко дана најстабилнија личност на овом јебеном свету хипервентилираш када легнеш у кревет? Тресеш се, имаш нападе тоталне неуротичности, нервозе, не можеш себи никако да помогнеш и ништа не може да ти помогне. Чак ни писање. А писање је увек помагало. 

Зашто причаш сам са собом? Мислиш ли да ће те то спасити од неминовног лудила? Вероватно се и питаш зашто особе одлазе од тебе? Не оно као годинама да се круг људи мења, већ као да само у неком тренутку оду... А јебено си љубазан. И добронамеран. И смешан. И никада не допушташ том неком црнилу да исплива. Ниси чак ни сигуран да ли је икада ико видео то црнило. Увек дође када си сам. Без сведока се обрачунавате. Некад победи оно, а некада победиш ти. Али ове нове околности су проблем... 

Не можеш победити ако се тресеш и срце ти лупа и нервоза те нека јебе у главу, па не постоји ствар која може да те умири... Како да победиш? Све што радиш изгледа као да си себе натерао на то и ниједна емоција не може надјачати тај осећај беспомоћности... 

Човек са којим сам одрастао и који ми је био најбољи пријатељ је рекао да ће ме звати сутрадан, да се видимо и испричамо, ипак је прошло годину дана... Није звао. Девојка коју сам желео да видим се не јавља више. Ако се икад и јављала. Лик кога сам срео и који ми је рекао да га сачекам два минута па да ме баци до куће се није појавио ни након двадесет минута... 

Волим да мислим да је све њих ударио камион и да постоји заиста добар разлог... Мада, сваки је добар. Али ово није о њима, ово је о теби и мени. Сећам се када је блогосфера била пуна људи који су били као ја, повремено сјебани... Сада не смем да отворим јебени фид, све нека срећа, сви су срећни, пишу о дечацима и девојчицама и чоколади и о томе како је јако лепо бити ту... Мука ми је од тога. Нико није толико срећан. Него људи живе неке друге животе овде, срећније... 

Имам тог једног пријатеља ког не виђам баш често... Скоро сваки пут када се видимо, њему треба нешто од мене. Лисица је. Али је то је сасвим у реду. Можемо да се не видимо годину дана и за сат времена да наставимо тамо где смо стали. Помогао сам му милион пута, а и он је мени једном када сам баш зајебао ствар... И то ценим. Дошао је када ми је био потребан. Он зна да сам и ја лисица. А лисице су мирне и сталожене. И никада не откривају све карте. Можда сам зато тако добар у покеру. 

И тај покер. Мислим да би требало да опет почнем да играм. Тако је добро играти и читати људе и борити се са срећом и својим лицем и рукама... Када дођеш до финала турнира па ти се руке тресу од адреналина, не можеш чипове да помераш, други их слажу за тебе... Али узима јебено много времена. Не могу сваку ноћ да играм покер. То убија живот и каријеру и писање и све. А кад кренеш да играш, неминовно је да ћеш поприлично често играти по целу ноћ. То је бедак. 

И ето. Чим си почео да мислиш о тим лепим стварима, ствари почињу изгледати мало боље. Срце је на месту. Глава - скоро. А све ове ствари које сам ти споменуо су безначајне. Јер ти ћеш постати писац. Идуће године. И свет ће знати ко си ти. И волеће те и мрзеће те због тога. И биће сјајно. 

26. октобар 2015.

О ћелавости

Данас сам схватио да ћелавим. Бићу брате ћелав к'о врана до тридесете. Имам огромне залиске, а мислим да је то од стреса. И тако. Објашњавао сам једном другару свој посао сад, оно, да га уведем мало у причу. И након неког времена каже он мени - Јанко брате, ти си баш ушао дубоко у ову причу. Па јебига, мораш ако хоћеш да створиш нешто. А то доноси стрес. Мада искрено, једино што бих баш да створим сада је књига. Имам толико тога да кажем. А тешим се да ћелавост доприноси карактеру. А посао доприноси стресу. Дакле, могу да радим и будем карактеристичан, а могу и да не радим и да будем исто ружан, само са косом. И онда је ту избор лак, шта има везе.

Мислим да морам да учиним неке ствари док још имам косу. Нисам још сигуран које су, али верујем да би требало што више слика да направим у наредном периоду, док ме још коса служи. Мени длаке расту свуда около, а само тамо где треба не расту. И јебига. Будеш најдлакавији човек на свету, а ћелав. Који бедак. Иронија убија. Да будем носилац свемирских пошалица. Свемир када жели да се шали са светом, он прво проба да неком кретену, да буде сигуран да то ради. Можда колико сутра сви људи буду ћелави и онда нико ни не примети да сам ја природно оћелавио. Сасвим природно, ћелавко извештава. Можда одем у Јапан, они су чудни, можда се баш лоше на ћелавост. Ух, замисли, у Србији ништа, а у Јапану будеш познат само зато што си ћелави странац. Још ако им кажем да су сви ћелави тамо одакле долазим, има да ме толико поштују да ће чак и цар да се рукује са мном и подели пипак оних Кракена што воле да једу.

Јеботе, мој је ђед у гроб отишао са косом. Мој стари сад отприлике има више косе него ја. Нисам ти ја баш ћелав ко врана сад, али бићу. И сад, јебига, ја стварно не знам, ено мајка кука, плаче, оће да ми купи онај шампон што се трљаш по ћели па ти никне коса опет... Сестра ми виче да не перем косу често, а чини ми се да ме мачор шпрда, јер ми је донео пуне шапе длака које је скинуо са других мачака, методом пуном насиља. Мада, можда је само добронамеран и жели да ми помогне. Не знам, нисам паметан.

Већ сад ми деца вичу ене га Гаргамел кад ме виде, шта ће бити за пар година, то сами Бог зна. Мислим да бих могао наћи опасан тим адвоката и да тужим све редом за претрпљену бол, јер такав сам рођен, ћелав, па ми је после порасла коса, али је онда опет отишла својим путем и то је тако, шта... Мислим, јеботе, шта ако све те тужбе прођу? Бићу ћелав, али ћу бити толико богат да ће ми новинари морати фотошопирати косу кад год ме усликају како излазим из базена обнажен, у пратњи верних ми адвоката. Реално, могао бих ја да средим косу да ми набаве од неког тамо црње, ону јаку, густу, и да више не будем ћелав, пошто имам толико пара, али искрено, не бих то радио, јер паре се извуку, а после опет да будем ћелав и сиромашан, мислим да је то најгора комбинација. Мада када имаш оволики орловски нос, реално, ствари не изгледају нимало боље. Кажу људи да се нос неће видети ако се угојим. А како се ћела неће видети господо?! Постоји ли начин?! 'Де да се угојим па да ме зову Џеј. А ја чак нисам ни црн. Баш сам бео. Какав проблем!

Можда ако одем на онај бунар жеља у Италији и бацим пар новчића... Али шта, доле у бунару седи лик, ћелав к'о ја мање-више, посао му је да лопатом сићу згрће и избацује на површину са друге стране... Држава Италија тако заради милион евра годишње. Није лоше за једног ћелавка, а?! Ћелавост може бити знак успеха. Ено ти погледај, Харис Џиновић није почео згртати кеш док није оћелавио. И Вин Дизел! И други. Знаш како губим косу? Исто к'о Џејсон Страндаматам.


Овако догодине. И тако. Ајд, одох сад сунут горке сузе у чај за обнављање власи косе, на кутији нацртали неку плаву жену, има више длака но Чупакабра, нисам сигуран колико је то маркетиншки сигуран потез, јебига. Расти косо косице, морамо још јурит девојчице оо ооо ОООоооо

23. октобар 2015.

Ватра је лепа

Имам ту ватру у стомаку... 
И смејем се...
Јер та ватра гори сада 
и нико не може да је угаси.

Та ватра значи да ћу урадити 
ту једну ствар коју желим.

Та ватра је тињала,
али вечерас заиста гори...
Можеш осетити топлину 
ако ми приђеш...

Не знам јесам ли икада горео овако...

Осећам се тако слободно,
јер имам страст...

Смешно је
како је тренутак довољан
да запали човека,
да га мотивише
и подигне до неба,
као дете,
вртећи га у круг...

Тако је то са ватрама...
Лепе су, 
и греју...

19. октобар 2015.

Неке ствари никада не можеш да средиш

Моја глава боли. Зато што превише гледам у екран. Одувек сам мислио да је технологија кул. И зато ми је сада све на рачунарима. Што повлачи још времена испред екрана. Очи су ми тако уморне. Имам црне кругове око њих. Изгледам као да сам узимао лекове за шизофренију и спид, заједно, пар дана. Претварам се у сенку оног човека са хиљаду пријатеља... Не идем нигде, не дружим се много. Посао ми је пред екраном, забава ми је пред екраном, живот... Па, већином. Не желим да тако живим. Али шта ћеш. И екран те може прогутати исто као и дрога или пиће. Мислим да је ипак најгоре када те прогута пичка. Не могу ни замислити колико ти људи пате. Људи којима треба секс, осамнаест пута дневно, да би били нормални. То је баш јебена прича. 

Некада сам могао да средим нешто. Типа, треба ти нека услуга, јебига, могао сам да позовем некога и да то буде сређено. Сада не могу скоро ништа да средим. Чак ни себи. Чак ни ситнице. Замисли то. Добијеш неке као паре, а изгубиш све остало. Немаш жену, немаш ни један посто некадашњих пријатеља, не можеш ништа да завршиш. Често немаш ни са ким кафу да попијеш. Тих пар људи који ме воле раде, исто као и ја. Нема кафе кад год, где год. Нема посета. Нема виђања. Нека било кад било где. Само по договору. Јебени град. Јебени брзи живот. Јебени превоз. Јебена кафа. 

Нисам већ скоро годину дана упознао неку нову особу. Можда неког у пролазу, али то се не рачуна. То су особе које видиш једном у животу, отприлике. И то је исто тужно. Мислим, не сажаљевам се ја, живим као краљ кад се упоредим са остатком популације. Али ме јебено боли глава. Зато што гледам у рачунар. И зато што лежем и будим се са истим осећајем да сам у неком срању. Био сам пар пута у животу у срању и тада нисам ноћима могао да спавам. Тада сам и лагао много. Сада говорим истину, баш много. Има већ пар година како сам то решио. Сада могу да спавам, и нисам у срању. Али осећај је баш исти. Кад устанем и када идем у кревет. Ово између прегурам некако. 

И шта, лежим и читам стрипове по Интернету. Добри су стрипови. Али неким данима чак ни они немају смисао. Прочитам, насмејем се, али то је све некако површно, ништа унутра није дирнуто. Унутра је све по старом. Причам са старим пријатељем синоћ... И он је сјебан исто. Муче га нека питања. А наслућујем колико га још питања мучи када остане сам. Мислим да њему више треба помоћ него мени. И зато се трудим да му помогнем. Желим да помогнем свим људима којима могу. Јер то је исправна ствар за учинити. 

Каже ми он - ја те више видим као тешког циника. И то је у реду. Ја и даље смртно мрзим све сероње које ходају овом земљом, прљаве капиталисте, квази уметнике, фашисте, нафуране роспије и многе друге... Ту се ништа није променило. Једино што се променило је мој поглед на свет. Не желим бре да будем у том грчу, нећу да посматрам свет као непријатеља више. Желим да ако згазим некога у бусу, без много околишања лепо и гласно кажем - извини. И да помогнем неком бакутанеру да пређе улицу. И ако некоме треба моја помоћ, да помогнем. А не да једем говна како ће то неко други сигурно учинити. Не помажем зато што сам ја неки добри самарћанин, већ зато што то тако треба. Када би сви учинили тако мало, живели би срећније животе сад и много би нам лепо било.  

Можда ја превише серем. Можда само треба да погледам неки филм и да одем да спавам. Можда боље да одмах спавам. Јер ме глава убија и очи су ми направљење од кромпира. Можда треба да купим пиштољ и да се једном случајно пред спавање упуцам. Не знам, нисам паметан.

18. октобар 2015.

Када су двоје идиоти

- Ћао.
- Ћао.
- Ш'а радиш?
- Ево, ништа, била на факсу, па сад са тобом се нашла и тако.
- То је баш лепо.
- Јесте.
- Овај, и шта кажеш, шта радиш?
- Паа... Рекла сам ти, отприлике.
- Извини брате, нешто сам ти сав погубљен, не знам ни шта да те питам ни шта да причам ни ништа.
- Ја сам баш мислила да ти знаш то.
- Да причам? Како не. Причам екстра. Знаш како знам да причам. Могу да ти испричам какву хоћеш причу.
- Хајде, испричај ми неку причу о нама.
- Па не могу.
- Што не можеш?
- Па зато што ћу ја ускоро да одем у Замбију да помажем малим црнцима да иду у школу, а ти ћеш да останеш овде и будеш највећа скотина која је ходала земљом.
- Дај не сери да ћеш да идеш.
- Хоћу.
- И што си рек'о да сам ја скотина?
- Па кад јеси. И енергетски вампир исто.
- Ма мрш кретенчино, шта ти умишљаш?
- Умишљам да ми је доста тога да ме третираш као само још једног небитног лика.
- Само умишљаш.
- Па не знам баш. Мислим да ми је стварно доста.
- Ја сам дакле скотина и енергетски вампир.
- Да.
- И ти остајеш при томе да ћеш да одеш у Тунгузију и храниш црнце?
- У Замбију, да. И не, нећу да се љубим са тобом.
- Нисам те ни питала!
- Па добро, ако ме ниси ни питала, онда ћемо да се љубимо, шта сад.
- Ма нећу да се љубим одјеби.
- Искрено, бићу далеко срећнији када не будем морао да будем у близини таквог злотвора, криминалца и идиота.
- Сјајно! Иди! Срећан пут! Ретардиран си као веверица!
- Веверице су сјајне!
- Ретардиран си као твој мачор!
- Мој мачор је сјајан!
- Али је ретардиран и ретардирани сте обојица!
- Изађи напоље.
- Нећу.
- Изађи напоље и затвори врата.
- Ово је кафић, не можеш да ме истераш.
- Океј, онда ћу ја изаћи напоље.
- И затвори врата!
- Хоћу!

- Јебени кретен.
- Јебена кретенуша.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren