Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

23. јун 2014.

Страх ме је

Стојимо на том месту и питам се да ли да те понудим да седнеш. Поглед ти лута и понекад ме окрзне мало. Страшно ти је непријатно што зурим у тебе, али немаш довољно смелости да ми узвратиш. Шта ако сам манијак? Пијанац, убица? И зато ти поглед, оправдано, шета и попут клатна окрзне мој образ, руку, око с времена на време. Померим се корак један, да ти будем ближе. Бука је велика, наводно луда журка. Питам те - желиш ли да седнеш? Ти ме зачуђено погледаш, знаш да мораш да играш ту игру, не смеш показати страх, не смеш бити безобразна, шта ако сам манијак, пијанац, убица? Нисам сасвим пијан, тек овлаш, али твој страх то примећује. Стидљива си попут тигра. Кажеш - не, хвала. У реду - кажем - али јеси ли сигурна? Мислила си да си се извукла, али изгледа да ствари не функционишу увек на најбољи начин. Мораш да одговориш, а нешто ти говори да можда не би требало. Ако кажеш да си сигурна да не желиш сести, да ли ћу то протумачити као увреду? Шта ако сам манијак, пијанац, убица и само чекам да се то деси? 

С друге стране, шта ћеш да радиш? Можда ћеш морати продужити агонију и сести са мном. Одговараш - па где да седнем, зар не видиш ову гужву? Кажем - дођи, има једно место за које не знају сви "ови интелектуалци". Не, не, добро ми је сасвим овде - ужурбано одговараш. Схваташ да си можда погрешила. Манијак, пијанац, убица? Прилазим човеку који може у зубима да ме носи и кажем му да се склони са тог кауча. Он устаје без речи и одлази у непознатом правцу са девојком. Ти не знаш да је то мој пријатељ Ћефи, грађен сасвим као дрвосеча. Твоје сумње се продубљују. Изгледа да сам заиста манијак, пијанац, убица.

Кауч је увелико слободан, велики тип је уплашено отишао након две речи које сам му рекао. Седиш поред мене и гледаш у једну тачку. Покушавам да будем духовит, а ти се присилно смешкаш. Загрлим те, осећам жмарце како ти струје кроз кожу. Ти се заиста бојиш. Или си баш узбуђена. Знам да искористим ситуацију, пољубим те баш баш страсно. Много и дуго. Када је то било готово, осећаш да треба нешто да кажеш. Можда... Можда ово иде мало пребрзо - изустиш тихо. Ма какви малена, сасвим је у реду - одговарам ја. Желиш ли да одемо до мог стана - стидљиво питаш. Ох Боже, мислим, ово је сан. Ја сам сексуална машина, правим чуда у кревету, билдујем си его пред очекивано... Ходамо улицом и твоја коса лепрша у неком правцу. Ветра готово да ни нема, али она лепрша. Сјајна си. Сјајан сам. Сјајни смо. Мислим како је сјајно први пут победити у некој менталној игрици и освојити девојку. Ти мислиш о ономе што се спремаш управо да учиниш. Осећаш се неморално, покварено, лоше. Можда све испадне добро на крају, мислиш. Стижемо до твојих врата.

Откључаваш, дивно место, али плочице су мало старе и пожутеле. Све је сређено осим кухиње. Извињаваш се због тога, кажеш да је ускоро она на реду. Опраштам ти јер си одважна. Сипаш нам по чашу вина и пустиш тиху музику. Сместиш ме на кревет, а потом легнеш покрај мене. Попијемо две чаше вина и љубимо се. Видим да си још увек уплашена, подилазе те жмарци јаче него пре. Можда је од вина. Онда нагло станеш. Питаш - да ли си ти манијак, пијанац или убица? Зачкиљим мало. Прозрела си ме. Време је за грдну истину и игри је крај. Кажем - нисам драга, ниједно од наведених.

Штета, одговараш кикотаво, били бисмо сјајан пар. И игри заиста беше крај.

22. јун 2014.

Док нас астма не растави

Био сам успавана лепотица
ноћног аутобуса
и сва велика дела су била моја.
Лево су биле две курве
које ништа осим надрканости не знају,
а десно је била илузија,
привид једне од оних
природних лепотица са
погледом који те руши
попут каквог потеза
нинџицу мајстора.

Вече сам сањао изгледа,
седео сам са
човеком који се каје
и женом која се не каје,
и са мном који сам негде између.
Све су веселе песме биле наше,
све су тужне песме биле наше,
све су слике у томе пабу биле наше
и све накарадне столице...
Тај паб је био наш,
тај конобар је био наш,
иако је у суштини у власништву
велике фукаре која носи кајлу
и два пиштоља,
попут Дивљег Била Хикока,
само са мало мање стила...

И размишљао сам,
где је судбина била то вече,
зашто аутобус није учинио нешто за мене,
зашто човек који се каје није довео неку другу жену
која би била кандидат за моју сјајну драгу...
Аутобус је кочио и курве су падале на мене,
али та мачка са убилачким погледом није.

Да ли је то моја судбина?

И мрачне душе Анонјумоус Асоцијешн оф Астмастикс,
су пиле, пушиле и сањале да ће их нешто друго сахранити
нешто узвишеније од астме.
Било је сјајно.

20. јун 2014.

Свет није полудео, свет је сјајан

Овај свет је полудео драга - кажем док улазим у кућу и раскопчавам панталоне. 
Наравно да је полудео - одговара ми одсутно док лакира нокте у јарко црвену боју.

Седнем у фотељу онако раскопчан, слободан, уморан од живота. 
- Знаш ли да ме је неки кретен напао у жељи да ме пробурази маказама? 
- Стварно? И шта си ти урадио поводом тога.
- Па седим овде, зар не?! Измакао сам се и побегао. 
- Ох... Сјајно.
- Кажем ти, све је лудо. Била је и та клинка, човече, скоро да је гола ишла улицом. Пензионере сам виђао како бале за њом.
- Да, све је лудо. У ствари, није све лудо.
- Шта ти је? 
- Напуштам те. Нашла сам неког лепшег, јачег и сјајнијег.
- Па, погоди, то и није било тако тешко, зар не? Курво!
- Нисам ја курва, него ти мене не волиш, педеру!
- Зашто си још увек овде, зашто не покупиш своје ствари и одеш код "лепшег, јачег и сјајнијег"?!
- Није ми се осушио лак на ноктима!
- Чуо сам негде да је жена беспомоћна једино док јој се лак не осуши. 
- Да, то је добра фора. 
- Одлучио сам да је искористим. Повалићу те. 
- Наравно да ћеш покушати. 
- А шта ћеш ти да урадиш? Беспомоћна си, зар не? 

Кренуо сам ка њој. Бежала је око стола. Корак лево, корак десно, као на невидљивом подијуму смо мало заплесали, а онда сам је ухватио за зглоб и савио јој руку иза леђа. Потом сам јој другом руком раскопчао панталоне и свукао их. Онда се десила једна сасвим чудна ствар. Наиме, потпуно беспомоћна жена се мало осврнула и изгребала ми цело лице једним потезом. Било је страшно. Крв, очи су ми били затворене, био сам полу-слеп, изненађен, ошамућен. Пао сам на под. Она је села на фотељу и испочетка лакирала нокте. Било је неког поноса у њеном држању. Ум ми се разбистрио. Јурнуо сам у кухињу у потрази за неком крпом или фластером. Ничега није било. Само огледало. Узео сам га и принео лицу. Човече, биле су то бразде, заорала је четири велике дубоке бразде по мом сјајном лицу. Била је луда, заиста. Чуо сам је како виче. 

- Налакирала сам нокте, Оливере. Одлазим, збогом!
- Моје име није Оливер, ти дрољо, преваранту, варалице!
- Ма, као да је важно како се зовеш. Ћао аморе.
- Пуши га.

И тако је отишла још једна жена коју сам волео. Или сам тако мислио. Изашла је из стана натакарена на штикле и кренула преко пусте улице. Однекуд се створио неки прастари комби и бацио је на хаубу. Истрчао сам напоље. Била је баш лоше. Једну ствар сам научио тог дана. Жена није беспомоћна када лакира нокте. Али је поприлично беспомоћна када је у колицима изгураш из Ургентног центра. Волели смо се, пржио сам на кајгана и садио петуније, стављао облоке од камилице на моје сјајно лице, а она је била заиста мирна, и повремено је умела да саслуша моју најновију теорију о свету који је полудео.

19. јун 2014.

Мали облаци онога што мора бити

Било је вече, киша је падала напољу сип по сип, а ми смо седели у мојој соби. Напола реновирана, имао си шта да видиш. Мало ламперије, па много, баш много дасака по којима су знале ходати стоноге и борити се са мојим пауковима око покоје мушице која с времена на време знала појавити... Стоноге су углавном побеђивале, али сам их зато убијао и давао их пауковима да их вечерају, ручају и доручкују... И само смо седели, она у фотељи прекрштајући лепе ноге, а ја на баштенској столици који су сам користио зато што нисам имао бољу... Укочених леђа сам миловао једну нарочиту књигу и гледао у празну завесу иза које као да није постојао свет... А она је пила вино и причала ми неке анегдоте које су често биле попут хорор филма... 

Гледала је у мене говорећи ми нешто о томе како жели имати писца... Да, то је сјајно, рекао сам. Заиста ме ништа овоземаљско није занимало то вече... Заиста нисам писац, у ствари, збирке губим, романе не завршавам, немам ништа до сећања на дане када сам умео да пишем, када нисам морао да се трудим, када су реченице биле мој свет, када сам их могао физички видети у ваздуху како трепере, када сам ишао улицама и причао сам са собом и запажао - ово ти је сјајна реченица, запамти, о да, ово је заиста сјајно дрво, покушај да га опишеш, опис је сјајан, запамти... Ни тада нисам био ништа више од покушаја... А сада - ни толико. 

Желиш ли да играш? - упитао сам је. Наравно - одговорила је. Прва, помислих подигнутог прста, која ми се није насмејала или ме назвала будалом. Ухватио сам је око струка једном руком, а друга јој већ клизила низ подлактицу... Играли смо нешто налик на валцер, док се документарац о највећем песнику свих времена кретао попут воде, некад брже, некад спорије, ух понеки аплауз публике из исечка... Играли смо толико дуго да се ноћ претворила у Рај, изгледа да она ипак није била оно што се чинила... Поносна мала плесачица, заводљива сподоба која се појавила у мојој фотељи, отелотворење воље за животом, од љубави је умела градити хлад...

Онда се завршио двочасовни документарац, а са њим и наш плес. Отпратио сам је до фотеље и поново сам се спустио у баштенску столицу, наслонио се на сто... Потегао сам из шоље мало вина, потегла је и она... Сијалица је жмиркала и изгледало је као верује у мене... Веровала је заиста у мене, у представу о мени, о малом човеку који изгледа велик, о напуштеном човеку који сасвим добро разуме мистериозне начине функционисања света... 

Коначно, желео сам бити ожењен, и окренуо сам се ка њој. Била је мртва, заиста мртва, са црвима који су пузали по њој и све... Узео сам мало огледалце са комоде на којој је био кавез са вештачком птицом и бејзбол лопта и бајонет, глобус и слике... Дунуо сам и обрисао га рукавом. Затим сам га принео лицу. 

О драга - рекао сам - изгледа да сам и ја мртав. Бар пет година.

14. јун 2014.

Мет-нем и стан смрти!

Лежим, уплепљен од зноја и са крмељима величине кромпира гледам у плафон и кажем себи - морам људима испричати причу. Причу о Мет-нему, супер хероју људског рода. Мет-нем је испрва био сасвим просечан зависних од кристал мета, још један од оних који су гледали популарну серију па одлучили да пробају, али нажалост, одмалена нем. Једног дана је ишао улицом и видео човека како баца наизглед поцепан чаршав и чарапе. Иако није знао шта ће му, узео их је и однео у своју јазбину. Његова јазбина беше картонска кутија мало надограђеног дизајна, а прве комшије су ми били цигани свирачи. Њих је заиста много волео. Нарочито малог десетогодишњег цигана са полупаном хармоником на којој је и даље, за неко чудо, успевао сасвим добро да свира и да гура у аутобусе своја два млађа брата од по три и четири године, терајући их да певају. 

Ту сада ја ускачем у причу. Био сам код мог великог пријатеља Кокиша Александровића на преноћишту, након бурне ноћи и полупијанке у парку пуном неонацистички настројених навијача, коју смо сјајно запечатили разговорима о несрећним судбинама нас психопата. С обзиром да четврти спрат поседује предуслове за глобално загревање, пробудили смо се тек што смо легли, обливени знојем стана који беше сауна. Устао је Кокиш и отворио прозор. Устао сам и ја, па се вратио у кревет. Чинило да ће бити све у реду, ветрић је пиркао. Одједном, из ведра неба, огромни лустер осликан попут урне фараона се зањише и крену да пада право на мене. У задњем тренутку сам успео спасити живу главу бацивши се на под. Кокиш се само насмеја и рече - добра фора стану, ал' ни овај пут ме ниси преварио! А онда се врата залупише! Крикнух од стра'. Мет-нем беше пролазио покрај те зграде баш тада, вукући чаршав и чарапе са прања. Онда му сину идеја, паклена идеја! Бићу Мет-нем! Навуче чарапе на главу, привеза чаршав као плашт и узвера се уз олук ка стану.

Потом клинци, потомци неонацистичких навијача бацише неке бомбе ту негде у околини (пре ће бити бомбе него петарде). Ја и даље у паници се вртех по стану док не чух туп удар о бетон. Провирих кроз прозор, неки чудан тип са чарапама на глави беше сломио ногу гадно. Позвали смо Хитну помоћ. Док смо је чекали, причали смо му о стану смрти. Стан убица, има закључану собу у којој живе дивље звери, промајом удара људе, баца лустере, кауч на расклапање зна да удари опругом, ха-ос! Мет-нем затражи папир и бојицу, не могавши да говори, те нам написа - кресните мало кристала у стану, боље делује на духе од тамјана. Уто и хитна дође, спаковаше нашег супер хероја, а ми запалисмо мало кристала у стану. Стан спава од тад. Ниједан лустер није више пао. Ниједном промаја није дошла у његове одаје. Све је било сјајно. Сеса, Кокишева цимерка, водила је љубав на прозору са Милетом, а неонацистичка група навичаја из зграде прекопута је палила бакље и скандирала - Ооо Ајмо Миле! Цепај Миле! А Миле ваистину беше цепао. Сви смо били срећни на крају дана. А Мет-нем је јурио градом у колицима и махао плаштом на ком је плавом бојицом писало - МЕТ-НЕМ!

09. јун 2014.

Олрајт, пљуни по месу

Седи, запали цигару. Посматрај ове сељанке које мисле да је кул јебати све ликове редом. Посматрај и оне узвишене, које мисле да не треба јебати никога редом, јер ниједан није тај ниво. Посматрај оне папкаре што мисле да је кул окресати све што се миче. И оне друге, који су добили превише педала па их као то не занима. А сад ми реци, да л' постоји неко нормалан у овој држави, избалансиран, девојка чија коса није ни предугачка ни прекратка, која није прејебана ни недојебана, која није ни предебела ни премршава, која се не кези на сваку ситницу, али ни не држи смртно озбиљан израз лица... Да ли постоји девојка која није превише луда, а ни премало? 

А сад ми ти кажеш - таквих има милион. И ја се слажем. Много, много сјајних дама. А реци ми, зашто ја, поред свега тога, не могу да пронађем неку такву? Зашто увек им нешто много фали, а то нису оне обичне мане које можеш да волиш? Зашто? Да ли сам ја кретен, папак и гњида? Трудим се да не будем. Да ли су оне кретенке, скотине и козе? Можда. Онога дана када нађем иоле нормалну особу, оженићу се. Све остале су неретко биле шизофрени случајеви, сада се нешто сабирам у глави, да их склопиш све, не би могао једну нормалну особу направити. И зашто све моје некадашње, а неретко и садашње (тадашње) ме преваре чим пређем границу или раскинемо пре два дана? Можда нису оне курве, можда сам ја сувише тежак. Можда су и оне курве, а и ја превише тежак. А можда су само оне курве, а ја пајсер који на први поглед изгледа мистериозно и кул. У суштини, како да не мрзиш свет, кад ти најдража ствар на свету (жене) загорчава живот до коске? 

По мом мишљењу, лака је свака која их је имала преко десет до двадесет и пете. Или она која их је имала преко три за месец дана. И јесте, сад ће се наћи неко паметан да ми каже како није моје да судим - то је тачно, али није моје ни да праштам, тако да ћу остати при овом ставу. Лака девојка је углавном или олрајт личност која баш воли да се јебе или грдна личност која је курва без новаца. А проклета курва је девојка која нема поштовања према теби и самим тим се јебе даље кроз живот док ти глумиш неки морал и кажеш - нек прође макар неки краћи период пре него што покушам наћи нешто, иако знам да нећу успети. И притом, што је најтужније, тим пајсерима дају одмах све од себе, а са мном је увек било - чекај, чекај, чекај, биће, као политичари, јеботе. Пу! 

07. јун 2014.

О свему што ме сада јебе

Све је сјајно у овом животу. Живео сам неки зен, апсолутна мирноћа ума, радио сам згибове и осећао добар бол у жилама. Човек би помислио да ће све заувек остати тако. Не, не би помислио, желео би да свака ситница остане иста. Чист поглед на свет, снага којом могу  циљеве изгурати кроз зид, све. Чак и лоша књига од неког модерног типа који је одавно мртав, а није Буковски. Брале, тај тип нема стила. Свака реченица му представља ово - Развалићу ти пичку тако да ћеш је моћи обући после. - само мало сликовитије и уз малу дозу разноликости. Нема ту стила, нема префињености... Не уме да каже - карао сам - и ту заврши сву причу, не уме да представи то на један узвишен начин, већ само просипа помије сопствене немоћи по читаоцима... 

И шта је данас са тим људима, сви су неке лајсне... Човек кога сам сматрао каквим-таквим пријатељем док му објашњавам ланац викања (ћале виче на мене, ја вичем на њега, он виче на асистента...) ме прекине на пола и каже - не би ти стигао да вичеш на мене, веруј ми, не би. Гледам га, мали дебељко, не гледа ме као пријатеља након хектолитара кафе и пива које смо поделили, већ као неког ко га угрожава, коме би скочио за врат... Мачо мен, да. Пу.

С друге стране је човек за кога сам мислио да је олрајт, али је упливао у мутне воде лептир стилом... Он је мало баталио цео тај свет и ене, дао би руку за мене из неког разлога. Суштина је да већина нас у ствари и не зна ко су им прави пријатељи. Да ли ти са сигурношћу знаш ко су ти пријатељи? Не знаш, да ти одмах кажем. Можда и можеш знати за понеког, али никад за све. Имаш и оне људе који бацају једне пријатеље у воду зарад неких других... Можда је то природно, откуд знам, али једну ствар сигурно знам - не може бити добро по ту особу. То је као да бацаш добар телевизор да би узео неки нови, који је можда кинески и радиће два дана, а можда и није... Коцка, класична. Све у свему, још једна битна ствар постоји - никада не улази у посао са пријатељима. Увек ће неко да испадне тешки папак и ти нећеш моћи ништа ту да урадиш, а ако урадиш, наљутиће се, а и испашћеш помало кретен у сопственим очима, јер пљујеш пријатеља због пара. Ако си са неким попио 2 милиона кафа, и са предусловом да ниси глуп као ја, требало би да схватиш да постоји разлог зашто сте попили толико кафа, тачније, да је тој особи битније то, него посао. Сјајан пријатељ блејач, нула од сарадника, добре сисе. 

Што се жена тиче, тек ту је журка. Један дан мислим како је живот сјајан, заскачу ме неке две жене, једна ми шаље мејлове преко блога, 'оће се упознамо, зна како се каже пичка на португалском, добре ноге, све, друга сасвим коректна, 'оће да јој објашњавам физику код мене зато што сам јој рекао да студирам електронику и телекомуникације... Други дан, физичарка има дечка две године, ова Чимба (португалски) се не јавља што имплицира да нема сеса, а ја не могу да се јавим, јер губим позицију мистериозног типа и опет нећу јебати ако се јавим. Гледам све те жене, никаква ме жеља не вуче, само ето, да ми прође дан, ако се нека јави или нешто, па да је мрачим, да јој просипам филозофију суботње ноћи, јер ме ионако ван тога комуникација преко интернета одавно не забавља... 

И тај кеш, милион планова, само ми кеш треба... Почео да купујем греб-греб, стојим по по сата испред киоска, само замене добијам, нигде кеша, на крају изгубим и оних почетних 50 или 100 динара... Треба да дипломирам до октобра, нећу стићи... Можда... Догодине у Книну! што би рекли ови моји из Крајине. 

Ма, јебеш све то, суштина целог света је да је мени лепо, ухватим се понекад кад ми је баш лепо... Шетам кера кроз неке ливаде, он око мене скаче, па се поваљамо по трави и смејемо се... Седим, пијем кафу и гледам у сунце и врх, зен брате... Она фора са малим моментима који живот значе. Само желим да доживим ону фору када велики моменти живот значе... Толико само хоћу, иако знам да је превише. А прво правило за покоравање света гласи - мораш да желиш цео свет да би покорио цео свет. Не знам да л' је неко то паметан рекао пре или сам сада ја лупио, али реално, то је најбитнија ствар. И реално, девојке до 30 годиница, одите на чет, се зезамо. 

02. јун 2014.

Свим силама

Све магије кратко трају,
све обмане беху тужне...
Низ кишу ми се слива образ,
а низ кичму ми иде језа,
све прозоре до овог света
оштетио сам од верања 
сва врата затворих
осим оних ка старим животима...

После тешког дана
сматрам да ми треба кафа,
једна плава дама и њене ноге,
нешто презли и јагоде.

И све тако тече,
у поверењу,
тихо,
мој живот шеће пругом...
А ја сам лош песник,
посвађан са природом и самим собом...
Да ли желиш...
Да ли желиш ти...

Желиш ли бити моја нова мала?

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren