Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. новембар 2011.

Изведен из душевне беде

Гледам сад нешто и јебем му матер тачно стоји она стара - не можеш свима угодити. Тачно видиш како једни одустају од тебе, други долазе, онда и ти други одлазе и нема више никог. И кажу баш си пропао, коса, брада, пиво, дуван...а опет, тако сам чист. "Ти си као нешто сада, дижеш нос, курчиш се брате." Јесте брате, тако је. Нос је велики, сам по себи, видиш? Да је подигнут, не би видео сунце, а ено га, тамо на хоризонту. 

И помало сам уморан више, волим да пишем и све то, ал' ми иду на курац они што кажу да форсирам, да се фолирам кад се нервирам што не иде...А пишем да би опстао, јер шта да човек ради у дугим ноћима? Да прича са другим људима? Не, не, брате, не. Не иде то тако, људи прескачу преко људи, газе једни другима на прсте и стомаке,  крцкају лобање и само кажу ахам. Кажу довиђења и ако се заувек растају, кажу волим те иако им се стомаци преврћу, па чак и када венеш само дођу и траже сто кинти на зајам...Само дам и склупчам се свој ћошак, чекајући сутра, да дођу опет, да узму џигерицу. 

"Чек, шта, опет пишеш оне огавне приче?" Јесте мачко, јуче си рекла да су до јаја, који ти је сада?   Лепо је кад се зајебавам, ал' то радим по цео дан, разуми ме, волим некад и да се сукобим са реалношћу. Смуцам се свуда, не знам ни где ни са ким, велики лузер, кажу, други - фин момак, кажу. Лажу! И једни и други, јер ниједни не остају ту, само се извуку, као да сам Титаник, сви нестану и остајемо само санта леда и ја, она се наводно топи, а ја наводно тонем. Знаш оно, кажем да пишем и сви су као - спект!, окренем се и чујем хаха. До јаја је бити будала овде, у овом граду, у овом свету. 

И знам да нисам човек за пример, нисам сигуран ни да л' сам човек, оно, пољуљане вредности фурам, хоћу да ми буде смерна цура, да не цуга, не гледа другога, хоћу да ортак буде ту и онда када не могу да дишем, када се ваљам у блату, али не да би се ругао, него да би ми руку пружио, па макар се са мном удавио, хоћу да имам то нешто мало, уствари превише. И поштујем и ваше и наше, све, али да ли ће ме једном гледати истим очима као пре? Када кажем да сам Крајишник, неко одмах добаци неки виц, чек, шта, хахаха? Рођен сам у Босни због рата и одувек сам се питао о чему то прича ћале, јебига, клинац не капира ствари, а онда је ћале постао стари, видео сам и схватио неке ствари. И нек мрзе, ко им јебе матер. 

Само дођем, кажем - јесте, пишем неке луде приче, да, Крајишник сам, и сањар, јебига, сањам да ће ми једног дана бити до јаја, да ћу имати добру жену и пар прејаких ортака, добру шљаку и руског плавог мачка.

И нема излаза тад, потонем у њиховим очима, и кажу сви - он је луууд. Можда и јесам, јебига, ал' тако ствари стоје, лепше ми је то дно, него да се копрцам међу вама. Немам довољно пара, ал' не претим и не пљујем као ти. Идем сад да спавам, да јурим тај бољи свет.

Понекад замишљам свој покоп, говор и много људи...И праштам им свима што су дошли, вероватно су мислили да тако треба. 

28. новембар 2011.

Од тамо до 'вамо за час

Било је јутро и тај велики глобус је зурио у мене и ја сам зурио у њега. Гледали смо се свет и ја, и он није марио, а мени је било нелагодно, гарантујем, као никад у животу. Након пар тренутака, само сам устао из кревета и стао на сред те прастаре собе. Видео сам звезде и схватио да треба да се вратим у кревет и да наставим да читам маторог покварењака.

И читао сам маторог покварењака, и опет су ми се враћале мисли о киши, самоћи и људима. Само сам изашао напоље, ходао сунчаним булеварима, руке у џеповима, поглед лута по плочнику, не гледам их у очи, јер они само протичу. Као три акорда, укус зреле кајсије или живот, само прођу. Корак по корак, доле црни бетон, горе црвено небо, подигнем поглед и ударим у знак. Стоп, лепо пише и док лаје нека пудлица коју држи седа старица, полако устајем. Наставим даље, идем до маркета, није супер, очај је, скуп и гадан и бркате бабе ме терају у курац када донесем крем банану, жваке и два пива на касу.

Ушао сам у маркет, обишао круг или два и стао у ред. Бакута је радила помало, поздрављајући дебеле жене и бацајући хејт на старе фрајле, студенте, клошаре и остале. Дошао сам и ја на ред са својим жвакама, пивом и крем бананама домаће производње. Погледала ме попреко, насмејах се и рекох ћао. Онда, одједном, неки тип улети у радњи, можда мало старији од мене, носио је пиштољ и викао ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! БАБА, ДАЈ ПАРЕ! ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! И махао је тим пиштољем унаоколо, као каубој, а брката баба је само седела и говорила: "не дам. Имам плату осамнаест 'иљада, још ти да ми мазнеш пазар. Не дам. не дам. не." Онда се запуцало.

                                                                     *
Чудни људи живе овде. Помало ћелави, помало кратки. Понекад мршави, често дебели. Солидне стамене жене су присутне, такође. Питам се какво је ово место, помало личи на мој крај, неко предграђе. Продужим даље и видим бесконачни ред, а негде тамо скроз далеко се види један огроман сто и за њим један огроман чова који гледа неке књиге. Куцнем по рамену неког чову, извини, за шта је овај ред? Каже, за визу. Одеш преко и имаш одма' бољи смештај, гсп повластицу, здравствено осигурање и нис-ове ваучере за читав живот. Реко', па нису ни они луди, ви'ш кол'ко их се тиска у тим редовима, и станем и ја. Прошло је пар сати, ред се солидно померио и био сам помало узбуђен. Таман када сам дошао на ред, тај огромни чова је само устао и рекао - доста је било за данас, наставићемо сутра. Нешто је кликнуло у мојој глави, био сам љут, а опет сам ћутећи дочекао сутра. Велики брадати чова је сео на столицу и изазвао мањи земљотрес. Упита ме за име и поче да листа књигу.

"Да, да, Мито, да..."
"Има ли шта?", упитах са нестрпљењем.
Каже: "Има.", лизну прст и показа на нека мала споредна врата изнад којих је писало: Жалбе можете поднети тридесет дана од момента када ступите у вечне ватре пакла. Пријатан боравак, управа.

Упитах: "Како бре?! А тако сам добар момак. Испречио сам се између метка и оне госпође, побогу!"
"Јесте", отпоче брадоња, "али имамо мали проблем. Госпођа је погинула."
"Па кад је извукла магнума, маму је јебем луду, попушкарала се са оном лопурдом, а била би мртва да је нисам тад спасио!"
"Технички, не могу ништа да ти признам, јер је госпођа умрла минут и по након твог херојског дела. Ево ти беџ."
"Ма нећу беџ! 'Оћу бре визу!"
"Пази овако мали: Први си пут овде па те толеришем. А и чиниш се као фин момак. Но..."
"Па? Што ме не пустиш онда? Само удариш тај проклети печат и готово."
"Синак, чак и да ти урачунам то што си попио метак због бркате бакуте...Ниси ми јасан уопште, мајке ми, чу због бабе се бацио...ајд да је нека млађа, па и некако...Него, чак и да ти урачунам то, ниси вратио филмове Пери, а добро знаш о каквим ти филмовима говорим, зар не?"
"Би ја, ал' нисам стигао", рекох и лицемерно се накезих.
"Не прекидај ме. Ниси вратио филмове - минус, варио си, то ти рачунам као плус, заљубио си се, плус, преварио је са бугарком сумњивог морала то ти је дупли минус, имао си пет из историје плус, усисавао си кућу као клинац, минус...хммњм...Да, добро сам срачунао, извол'те колега, на ова врата, па право низ степенице док не вам се џигерица не смрежура, онда се јавите надлежном и он ће вас сместити. Пријатан боравак. Следећи!"
"Кол'ко си ти неозбиљан, јеботе."
"Синко, не можеш другачије са багром, само зајебанција. Па пук'о би' кад би' слушао жалбе вас мученика по читав дан. Иначе, онај тикет што си прошао у шестом основне..."
"То си био ти?"
"Да", рече и климну главом шеретски.
"Значи, ти си ми се усро у живот? Сад ћу да ти јебем кеву!"

Пробудио сам се у металној соби, све оборене ивице, као да је Воркапа правио. Ушле су три екстра ледр даме и забава је почела. Испочетка је било лепо, а онда су наставиле, и наставиле, и наставиле...Џабе сам се ја драо: "осетљив је, осетљив, јаооо, ОСЕТЉИВО ЈЕ, ОСТАВИ, МР'Ш!" Биће ово тешка вечност, осећам.

26. новембар 2011.

Једите код Џоа

Пратио сам је на станицу, одлазила је тог дана, а дан је био тмуран, ружан, тако лош за растанке. И вукла је сто кофера, можда не сто, али сигурно два и кажем јој дај ми руку, хтео сам да је држим за руку још тај један, последњи пут. Она ме је само погледала, једна мала жила куцавица јој је искочила на челу и викала је: КОЈУ РУКУ ПИЧКА ТИ МАТЕРИНА, КОЈУ?! УЗМИ ТАЈ КОФЕР ДА ТЕ САДА НЕ БИХ ОТЕРАЛА НА ЈОШ СТО МЕСТА! 

И ја сам је погледао и рекао нешто кратко, онда смо се обоје смејали и онда је наступила тишина. Воз је убрзо стигао, бај-бај мај френд, користила је крему и руке су јој биле меке, окренуо сам се још једном, махнуо и продужио даље са осећањима емо багре у глави. Онда сам ударио у нешто и нашао се на земљи. Очекивао сам стуб, јер ме је болело све живо, али није био стуб, била је то само једна лепота, тако обична. Погледам је у очи, напишем стих у глави, кажем извини, она такође и нису протекла три минута од тог дуплог извини до меканих столица у оближњем кафићу. 

И била је тако обична, необичне косе и смејала се лепо и смерно. Помислио сам како је она права, она нормална девојка коју читав живот тражим, мој киндер супрајс без играчке, без изненађења, то што видиш то и добијаш. И тако, заживели смо ми, прошло је неко време, био сам срећан са њом мислећи - то је то. Али авај, била је изненађење, отишли смо на ручак и упознао сам њеног лудог ћалета, стегао ми је руку снагом просечног лава, и било је тешко, ручак је прошао, а он је само пришао и рекао: "Хоћу да направиш стотину дечака, хоћу савршеног наследника, јер ово богатство није за обичне, џигљаве, као што си ти...Запамти и...Уради то." Рекох: "Господине, ја сам у свађи са генетиком од дана када сам рођен, мрзим је и она мрзи мене и зато сам овакав какав сам, имам велики сјебан нос, длакав сам као вукодлак, имам шездесет кила у гуз'ци и нисам сав свој. А ви ако 'оћете савршеног наследника идите лепо у расадник па си купите манекена или каквог геј кошаркаша, на вама је избор." Видео је он то и сам, али јебига, рекао сам то и само изашао напоље, знајући да немам више шта да тражим ту. 

Луде девојке су као сложена играчка, знаш да је луда и очекујеш да лети, рони, вришти, врти се као чигра или још неку луду ствар да ради и неким људима то смета, али ја нисам један од њих, мени треба само мало нечега, не знам да ли је то љубав, пажња или само нека преокупација да заборавим на ово говно од живота, али знам да ми треба само то мало...А што се нормалних девојака тиче...Па, оне су као киндер супрајс - около чоколада, а унутра играчка. Чоколада је лепа, а унутра може бити свашта, од авиончића до Шрека, није ни важно. И свима је лепо док грицкају чоколаду, али када угледају Шрека...Е, тад настаје срање. 

И зато, молим вас, Једите код Џоа.

25. новембар 2011.

Упуцала ме је, али носим панцир

"Сањао сам те ноћас. И нећеш ми веровати, све је било наопако, ти си била луда, а ја сам се љутио, свет је био шарен и бео, и неке птице су летеле на југ...Можда и није све било наопако. Чини ми се као да све то већ негде видео, као да је и раније све било наопако и као да су и раније неке птице летеле на југ."

Написао сам јој ово још те давне деведесет и треће, и од тад је много воде и вина протекло кроз мене, и манимо се трица, није ми било добро тада. Нисам имао посао, проживљавао сам својих последњих петнаест дана у том подстанарском олиндралом стану, живећи са неком мученицом коју сам покупио на улици, а она је била далеко и једноставно није све било како треба. Сада је много боље или није, просудите сами. Посао и даље немам, али замало да га добијем прошле недеље, живим у неком олиндралом стану, али имам још двадесетак дана форе, јер је моја нова животна сапутница, Џејн, искеширала последњи динар из брусхалтера. И Она и даље није ту, али сада сам се већ навикао и живот је опет леп. 

Тог јутра ме је пробудила Џејн, онако сва чупава, у свом најгорем издању, па сам скочио из кревета чим сам је угледао. Немојте погрешно да ме схватите, волео сам ја чупаве жене, оне су луде најчешће, а ја волим луде жене, него једноставно Џејн није била једна од тих. Џејн, када би се пробудила ујутру, мајко божија, то је био призор због кога сам био пијан по цео дан. Једноставно, требало је избацити ту слику из главе, а онда сутра све испочетка. И тако, сваким даном је све мање пара, а све више Џејн и почињем да схватам да је ово један окрутан свет. 

Пробудила ме је, онда ме ударила, у лице, због реакције, мада након ова три месеца требало да се већ навикла. Било нам је добро, само што би ме, ето, некад ударила у лице својом кошчатом руком, и ја сам јој праштао, јер је и она мени праштала и има ли боље комбинације од алкохоличара и ружне жене? Не!, не бих рекао. 

Након пар минута пљускања хладном водом, кренули смо у снабдевање робом широке потрошње. Нисмо имали много пара, али њој цигаре, мени неко пиће и по две паштете, рачунали смо да имамо доста. А за сутра? Видећемо. И тако, док смо се вукли између рафова, и милион ствари склапали у савршен сан (оно кад имаш све и не треба ти ништа и живиш најбоље, а тога ниси свестан), угледао сам Њу. Угледала је и она мене, нажалост, и запутила се ка нама. 

Рекла је ћао, рекох ћао. Каже, дуго се нисмо видели, требали би отићи на кафу, а ја вичем наравнооооо, наравно. И пита ме шта има, ја јој кажем ништа, животарим и даље, и викне Алекса!, и неки напуцани даса се појави иза рафова, и каже, са њим је већ две године. Нема шта, рекох, честитам. Онда ме она, она, упита - имаш ли ти некога или си сам? Застанем на трен, и кажем нисам сам, имам моју Џејн, окренем се и привучем је к себи, и они је само погледаше, пружише руку, и скренуше погледе, на мене, мање гадан призор. И рекох ћао, идем да спремам ручак, а ви се децо забавите, леп живот вам! желим. 

Моменат касније, Џејн је стављала две паштете у велика колица, и само смо их гурали, заједно, негде тамо, далеко.  

23. новембар 2011.

За тебе мачко

Хтео сам ти нешто рећи мачко, нешто о теби и мени и животу. Пази, нисам мудрац и не знам шта сам јутрос јео или нешто, али се сећам да си ми једном (и безброј пута после) рекла да сам будала. И немој ми веровати на реч, али тврдим да ће ти свака будала на овом свету рећи више паметних ствари од неког "нормалног", ако таквих уопште и има. 

И не знам да ли се сећаш, али тог јутра сам отишао на шљаку, веселији него иначе, а ти си остала да се ваљаш по кревету, да се играш са својом лепом косом и да ролаш мачка у ћебе из ког би он после безуспешно покушавао да се извуче. Помало сам носталгичан, ево пијем ону твоју кафу, а никад у животу нисам попио шољицу, јер нисам био навикнут на такве фенси ствари. Кад сам се вратио са шљаке тог дана, који је иначе био сјебан, баш онако право сјебан, видео сам да си отишла, а мој мачак је био гладан, ниси оставила чак ни ћебе. И тај сјебан дан је постао још сјебанији. Дао сам мом људини да једе и само се склупчао на кревету, без ћебета, без тебе и коначно, без посла. 

Мачко, давала си љубав свима и мислио сам да то није фер. Мислио сам да смо права ствар, да ћемо ти и ја заживети, оно...Милион пута сам се драо на тебе што се сваки дан виђаш са другим мороном, а ти си се само смешкала обично, с оним погледом - Е мој Мито...А тај поглед је нешто најтужније што сам икада видео, жалила си ме, јер не разумем ништа, не разумем живот. Вероватно сам зато још једна у низу будала које држе парче света на својим плећима док Атлас пије кафу, ону фенси, исту као ти. 

И ето, јутрос си стварно отишла. Нисам те видео пар месеци, малопре су ми јавили. Кажу - велики црвени мерцедес-бенз, док си чекала на ћошку...Мачко, можда оно наше није успело, али чуј ово - ти си једну будалу научила нешто, нешто можда вредно. И сада волим курве, не мрзим их више, нисам сноб, пијем, пушим и једем слатко...И пијем ону твоју кафу, лутам, ждерем храну за псе и шишам се једном у три месеца...Живот је јебено кратак и нешто контам, можда ми је сутра крај. Можда ме убије нека погрешна таблета, астма, нека тиха болест или ме размаже воз, као паштету, и ту смрт бих волео више, јер такав бол не боли, само трен и...готово. Нема хемороида, простате, осипа и сиде, нема ничега. И бићеш поносна на мене, и даље сам она иста будала, само сам мало луђи...

Мачко, ти се сада вероватно мазиш са неком барабом тамо горе, и не слушаш ништа, али јебига, донећу ти пљуге на плочу...

И мачко, стварно ми недостајеш. И упаљач, да, упаљач. 

У возу је лепо

Било је то ведро поподне, град је био сив, гране су биле голе и све се видело кристално чисто. Сиве зграде, сива река и сиви људи, све то није изгледало толико лоше, макар мени. Седео сам на посивелој клупи, фарба ју је одавно напустила, али нису и људи, њихова дебела дупета су је и даље опседала, а она је ћутала и била сива и било ми је жао и устао сам. Чекање тог неког плавог или црвеног или сивог воза је било јако заморно, ноге су ме болеле и руке и мозак. Нисам имао батерије више, само за још једну песму, али њу сам чувао, јер дуг је дан, наићи ће тај један посебни тренутак и ја ћу пустити једну песму и све коцкице ће се сложити и ово ће бити један леп дан. 

И док сам се шеткао горе-доле по перону, гледајући само у своје ципеле, црне, мало начете на врху, наишао је неки човек, случајно ме закачио раменом и рекао пардон. Рекох пардон, само изволите, продужите својим путем, жељан које лепе речи, али он већ беше сто метара далеко. Био је помало чудан, имао је дугу браду и шешир и наочаре и дуги капут и све на њему је било тако складно, а опет његов дух је уносио јако чудну ноту у све то, као када пустите дете међу коцкаре, па оно граби и цепа карте, пуже по столу и виче. Тотални несклад, макар у мојим очима. 

Тренутак касније, наишла је једна млада дама, црвене косе, носила је затамљене наочаре и била је лепа и имала је неки дуги беж капут и осмехнуо сам јој се док је пролазила и осмехнула ми се њеним блештаво белим зубима, и мислио сам да ту има неке хемије и било ми је жао, одлазила је полако. Само сам гледао за њом, једном, запала ми је за око, а толико је људи око мене, свуда, и сви су сиви. Мало је људи који нису сиви, а она је била једна од њих, једна од нас. 

Погледао сам још једном сиви град, сиву реку и обичне људе, тамо доле, како шетају крај реке, грле се и живе своје мале животе. И тада сам био сигуран. Не сналазим се ја овде, мени требају боје, невероватне боје, јарке, мекане, лепе, најлепше...И мислио сам ће ми бити боље, али није и хтео сам да одем код ње, да јој кажем да је волим, али нисам и зато сада чекам воз, да окончам ову фарсу од живота коју ниједан порок није могао да учини подношљивом.

Воз је наишао, и био је црвен, тотално црвен, и спремао сам се да скочим, да ме само однесе, да летим, да не осетим ништа, али сам случајно погледао у њу, црвенокосу, и окренуо се, застао на трен и воз је прошао поред мене и стао пар метара ниже. Ушао сам унутра, ни сам не знам зашто, вероватно да бих питао ту црвену душу шта то ради, зашто ми спашава живот, јер ја је не знам, а опет смо тако блиски...Много мисли, и све је стало када је она ушла у препуни вагон, прошла дуж њега, тик поред мене, очешала ми ногу, а ја сам се окренуо, заустио да јој нешто кажем, али она је пришла оном брадатом лику, загрлила га, крнула му језик и дуго су стајали тако,  и све је било срамота, само сам ја гледао. Затим, она га одгурну, он отвори капут и показаше се две лампице и мноштво неког експлозива, сви су то знали и она је држала прекидач и била је лепа.

Помислих, са цинизмом самоубице, каква случајност. Затим цео вагон нестаде у диму, а воз настави свој пут, јер...кога брига за последњи вагон са тоном шљама? 

21. новембар 2011.

Још једна копија

Синоћ сам попио пар пива, гасећи жеђ за животом, сувише млад да почнем, а опет сувише стар да скончам. Хтео сам да пишем, а она је била ту, била је проклето ту и нисам могао. Нисам хтео пред њом да пишем. Пишем само када сам сам или када сам међу људима којима значим сувише мало, па ме ни не гледају. Мрзим када се створи неко и шаљиво или озбиљно, ако се то уопште може рећи озбиљно, каже - пссст, геније ствара. И онда сви буље у мене, а ја пишем само срања и они тапшу видећи "дубљи смисао". То је најгора ствар, осим једне, још горе ствари, а то је она језа која ме подиђе када неко крене да пипка моје ствари, да их враћа на исто место које није исто, и сви ти звукови које те ствари производе јеже ме, а ти људи, кривци за те звукове, у трену их мрзим, мрзим из дна душе. 

Лежали смо на кревету, обучени, тек тако, и причали гледајући у црвену ламперију. Испрва ми је било добро, тако добро, била је топла и била је поред мене и то је било све што је било важно у том тренутку. Причала је мало, кратко и паметно, а ја сам причао много, ни паметно ни глупо, обично, само избацујући речи из себе. Секунде су лагано клапале так-так, ламперија је била црвена, она је била лепа, свет је био добар. А ја знам да свет није добар. 

"Упознала сам данас једног џентлмена, од неких педесетак година", рекла је. 
"Како?", упитах је.
"Па пришао ми је са неком спиком како сам нешто најлепше што је видео и тако..."
"Што га ниси отерала у пизду материну?"   
"Па нисам. За разлику од тебе, он је заиста фин."
"Јебач." 

Заћутали смо. Устала је. Није више била топла и није више била поред мене. Осетио сам како ме неки ниски ветар шиба по ребрима. Није ме било брига, горак укус у устима је остао. Била је дама, имала је живот, слободу, вољу, све. Била је ту, јер сам био луд. Онда је ветар постао врућ. 

"Ниси ми ћале, знаш?!" 

Ћутао сам. Јебига, нисам јој ћале и била је добар батак. И знао сам да ће све отићи у курац, и она и ја и црвена ламперија, све. Села је за мој сто, разгрнула папире и почела да брзо излистава многе књиге, неспретно их враћајући. Затим је прешла до полице, извукла катану из корица, вратила је и тако пар пута. Онда је прешла на бајонет, прави бајонет из Другог Светског рата и поновила све то. Шкрипало је све. Само их је спустила на полицу. Додирнула је и бејзбол лопту, бацила је горе, дочекала уз једно тап, и наставила са фигурицама и једним кликером  који сам у ђону патике донео из школе, некако, кроз читав град. И рекла је још пар речи.

"По твојим правилима нико не живи! Оно што ти сматраш исправно нико други не сматра..." 

И док је причала помислио сам на поморанџе, јеле су ми се поморанџе, а није их било нигде. Рекох: "Ја немам правила бејб." Трудио сам се још, трудио из петних жила да будем хладан, да будем џек, али није ишло, крв  је кључала, и све је шушкало, књиге, папири, бајонет, лопта, кликери, све! 

Рекла је: "Мој би живот био тако тужан да се своди само на посао-кућа-писање." И још је рекла пар ствари, једну псовку, рекла је да сам луд, рекох јој јесам...И рекох јој да ми је живот добар овакав какав је, да ми није досадно никад, да радим оно што волим и да мрзим људе, да мрзим њу. И ту смо стали. Окренула се и отишла и мени је било драго. Коначно мало мира за моју немирну душу, коначно пар минута и папир...Само папир и ја, ништа не шушка, изливам речи у бронзи, вечне...све док их једна бичарка једног дана није поцепала. А ја не чувам копије.

20. новембар 2011.

Најбољи трен

Најбољи тренутци у животу дођу тек тако, непозвани. Не можеш призвати тренутак, уредити га и очекивати да он буде најбољи. Може бити добар, али не и најбољи. 

И понекад тако седим у жућкастој соби што од дима што од сијалице, пијем неко јефтино црно вино из чаше са цветним дезеном, са ужасним цветним дезеном, и куцам неке лагане речи на старој ћалетовој машини на којој не ради ц. Све то уз звук неке гитаре који допире из немачког радија који стари купио још док је имао све зубе. Никог нема око мене, куцам полако слушајући споро тап-тап како удара по папиру. Онда одједном, тек тако одједном, зазвони телефон, тргнем се из тог црвеног транса, гитара се и даље лагано чује, јавим се и кажем хеј. С друге стране жице, Она, прича ми неке ствари, можда битне, можда мање битне, а ја и даље чујем гитару и споро тап-тап. Кажем јој дођи драга и понеси вино, расправићемо то уз месец и пар кратких цигарета, биће то дуга ноћ и понеси кармин, онај црвени, црвени, да, као цвет на мојој чаши. 

Гитаре више нема, зују тишина. Испијам још оно мало вина, гледам немачки радио, поломљена му је антена још од рата, јебига. Антена неће да стоји, па узимам виљушку, стари трик, знају га и керови, керови који воле гитару. И поново музика, лагано тап-тап, гледам у папир и видим само два реда, а чуо сам хиљаду тап-тап, заклети бих се могао. Седим и креће нека опера, тенор је корејац, рекоше на почетку, и поново звони телефон, Она, каже ту је, пред вратима, тенор помера оно мало вина у мојој чаши, а ја отварам врата. И Она, само ме грли, руке су ми спуштене, чујем музику и однекуд тап-тап, и улази и прича, седа на кауч из кога вири једна жица, чујем пиано док отварам боцу вина. Гледам у цветни дезен, па у њене усне, па опет у цвеће, она се смеје, а ја нећу да се смеје, гледам то црвено, кармин је ставила. 

Питам хоћеш кафу, каже хоће, сипам још мало вина, одем и упалим плавичасти пламен, сипам белу воду у сиву џезву, и онда се вратим, корејац је готов, поново гитара, а она се смешка црвено. Седам поново за машину, пишем лепа, ту нема ц, пишем чаша, помало чујем шта прича, климам главом, виче вода ври, знам то и сам. Справљам јој кафу, најбољу коју је пробала, каже супер је, смешка се цветним дезеном, онако црвено. Чујем тап-тап, гитара пичи и даље, сада већ уморно, не полако већ тромо. Она виче нешто, виче јако гласно вероватно, чујем тап-тап, скрива се иза кауча, из њега вири једна крива сива жица, вришти сада, пишем црвено, али ц не ради и летим уз бистар звук, не чује се више гитара, чује се тап-тап, плинска боца се запалила, експлодирала, видим неки мрак. Чујем тап-тап, машине више нема. Остаје само једна вриштећа жена.

.рвено.

19. новембар 2011.

Помало смо мутави, па шта?

Гледам сад нешто људи и кликне ми у глави о чему да пишем. Писаћу о једној вештини коју сам кушао милион пута, ал' опет немам појма. То је нешто као ковање сабљи некада, оно, треба ти тридесет година шегртовања да би постао мајстор. Ал' прво да поменем да сам се опако разбио вечерас на фудбалу са овим мојима, те ми је још Џони (људина од деведесет кила меса) разбио камен у бубрегу и сада се осећам као да сам био у Термопилима неке тамо чет'ристо осамдесете године п.н.е...Изломљен, решен маљавости на насилан начин, крвав и знојав, осећам да ми је време за кревет. Ал' не лези враже, осетио сам да морам ово да напишем и јебига, ето ме сад ту, да вам кажем коју паметну. 

Дакле, пробаћу да вам објасним како да не будете мутави више. Сви ми знамо да се човеку често језик запетља у битним и мање битним (које на крају испадну битне) ситуацијама. И јебига, онда после крене заглибљивање, све  дубље и дубље, као у живи песак да тонеш и оде све у курац. Е зато 'оћу да вам кажем пар ствари. Узгред, ово није Водич, чисто да знате, јер да би писао водиче мораш нешто да знаш о теми. Ја, наравно, појма немам. 

Но, рецимо да дођеш у ситуацију да ти се допада неко женско, право женско, а  не нека локал вел'ка сиса, и рецимо да се ви кренете лепо разумевати, четовати и све и онда се појави тај проблем, како приступити? Можеш да направиш савршен план, џабе, чим је видиш језик се запетља, срце лупа, она те пита кол'ко је сати, а ти јој одговараш: "Кхммак, јесте, супер ти стоји."  Или се деси супротно па ти се језик развеже, ал' на негативан начин. Приђеш јој, она ти каже ћао, а ти јој одговараш: "Ево ништа, код тебе? лепа си, овај, леп ти је тај привезак, шта има ново код тебе? И ја сам мислио да упишем рагби да тренирам."

Такви проблеми су јако...па, проблематични. На пример, ако је тако неком наступу лудила позовеш да играте Сегу, одма' да знаш да си се сврст'о у френд зону и да си Милић Вукашиновић не'ш се више извадити из ње. Најбоље да баталиш одма'. С друге стране, ако је позовеш на "судар (светова)" само зато што вам се лепо уклопио хороскоп тај дан или сте обоје велики фанови Гоце Божиновске, она ће ти највероватније само рећи нешто типа: "Паа...знаш како...не познајемо се довољно да бих ишла на дејт са тобом и...овај, како да ти кажем...ниси мој тип...и помало си ружан. Е, ал' си духовит и знаш да ме насмејеш и сигурно ћеш наћи неку дивну девојку која ће те волети." Ако јој не одговориш нешто типа овако: "Море марш у пизду материну и ти и духовитост, јес' чула?! Можда ја изгледам к'о трол, ал' те сисе сигурно нису праве! Тресу се к'о доктор Еткер пудинг, јеб'о те лебац жарени! И не познајеш ме довољно бичарко, а Милета си познавала довољно након пола сата необавезног чета у ком си дознала да вози Аудија и да му је ћале неки Мишковић...Мр'ш!", онда сигурно ниси права људина и ни не заслужујеш да имаш рибу. 

Дакле, умереност. Е сад, кад јој и како рећи да ти се дојми, да је нешто најјаче што си у животу видео/осетио/замишљао...Како јој рећи без запетљавања, непотребних дигресија о сувим питама које прави твоја кева са мало Књаза, и осталих зајебанција да би ти легла к'о кец на десетку, или још боље к'о будали шамар. Е ту појма немам, ал' ћемо импровизовати нешто. 

1. Не кажеш јој. То раде само шмекери, део више расе, као што поменух овде. Једноставно је зовнеш да изблејите, олижеш јој крајнике и окачиш на фејс да сте у вези. Готово. Нисмо ти и ја за то. Већина нас није, јер смо јебига, смотани, збуњени, имамо бицепс к'о Анђела из пето-три, и још приколицу других срања због којих нам је предодређено да никад не успемо да одрадимо овако нешто једноставно. Једноставно, такве ситуације се завршавају лоше. Навешћу вам два примера: Један мој ортак је добио батине након оваквог безазленог покушаја. А други је прогутао двајест чет'ри таблете против пролива, ал' има јаку желудчану киселину, па му није било ништа, само је имао дијареју једно две године. Серем нормално, ал' капирате шта би све могло да пође по злу. 

2. Седнеш пред њу, погледаш је у очи и кажеш јој да ти је баш симпа иако има мале груди, и да ти се баш свиђа. Е, у тим ситуацијама најчешће следи: "Иди воли неког другог, Ти си само сексуални предатор, Мислим да си се забунио нешто, блабла" или то, или непријатна тишина након које ти каже да је зове кева да спремају шненокле и да мора да иде. Зајеби. 

3. Покажеш јој на све могуће начине да ти се свиђа, и чекаш да те примети. Форевр алоун у најави, одма' да ти кажем. Боли њу женски еквивалент за патку, за тебе, њој се свиђају они са сикс пеком и процентом масти у телу испод 1% и са плавим очима. Обавезно. Не знам да л' је то да би могла да се хвали како њих двоје заједно имају осамнаест процената масти у телу укупно ил' шта, ал' да знаш, жене за тим метро педерима шизе. 

4. Кажеш јој преко чета или телефона. Отера те у пизду материну, не причате две недеље и опет сте до јаја другари. Све кул. Фреднзонед левел 'иљаду. То никако немој да радиш. Као ни ово горе што сам навео. 

Мада, ако не радиш ништа од овога, реално немаш никакве шансе да на'ваташ неку рибу. А и ако радиш, опет су ти исте шансе. Није да те потцењујем, ал' пун ми је курац више статистике која говори да жена има нешто као чет'ри на једног ил' више, небитно, а онда одем на факс/у средњу и видим 500 (словима: пет стотина) ликова који сами седе и маштају о било каквој жени. Нешто ту не штима, крв му јебем! Немогуће је да су сви они никакви, а да су све оне до јаја! Не иде бре то уз здрав разум. Но, брате мој, као што рекох у деведесет посто случајева ништа од овог не успева. Ипак ти остаје оних десет посто, удри делијо, ако планираш да разбијеш мит да ко год заврши машинску блеји сам, онако, мученик, пјан. Покажи људима да си завршио за машин-бравара и да си ипак нашао девојку. Осветлај ми образ, ти ружни скоте! 

Као што видиш, попио сам ја доста корпи, глава ме више боли, све ударају у исто место. И опет, сваки пут кад наиђе нека тако посебна дамица одем сав у курац. Нисам више овако 'ладан к'о сад, док ово пишем, него сам, брате, луд човек начисто. И сваки пут ми је до јаја осећај. Па се ти зајебавај. Још да решим ових пар колоквијума и онда ћу да испробавам неке нове приступе, типа: 


Ето. Тај неки фазон. Одо' да спавам људи. Ћао. 

17. новембар 2011.

За мој шљам

Драги читаоче, ти испљувку нашег друштва, одлучио сам да теби овај текст посветим. Дакле, ако си друштвено неприхватљив, начитан, ружан и сам, онда је ово за тебе. Штавише, ако читаш ово, онда си највероватније све ово горенаведено и још пар ствари исто тако гадних приде. Вероватно немаш жену, немаш ни женске пријатеље, чак ни оне фејк што те зову само кад им нешто треба. Вероватно немаш ни мушке пријатеље који имају женске пријатеље. Вероватно немаш ни мушких пријатеља осим пар будала истог опуса, описа и телесне мускулатуре као ти. 

Но, позабавимо се твојим опусом, описом и твојом телесном мускулатуром. Дакле, имаш довољно година у гузици да знаш да не треба да возиш под ручном, једеш само сухомеснато и пијеш виљамовку на екс, а опет све то радиш, и то често. Гледаш неке клинце које си чувао за десет динара некад, како сада фурају ултра пичке. Јесте, матор си коњ, форевр алоун и те муње. Играш Воркрафт на градњу, јер се бојиш да ћеш се пасивно самоубити ако кренеш да играш ВоВ или, сада популарни ЛоЛ. Играо си и кантер, али си престао, јер си желео да се социјализујеш. Из истог разлога си отворио и фејзбук, ем ес ен, скајп и још неки кинески месинџер, чисто да будеш спреман ако поделиш пиво и шољу пиринча са каквом кинескињом из блока. Може се рећи да си паметан лик, истичеш се у нечему (не говорим о твојим инкредибл скилз у Воркрафту ил' Старкрафту!), најчешће математици ил' историји, тај неки фазон. Такође често знаш и нешто до јаја да радиш, типа црташ, пишеш, свираш, певаш...Али си и даље припадник *ниже расе.

*Објаснићу касније. 

Но, пређимо на твој изглед. Осим тога што имаш браде као Николица из осмо чет'ри, имаш и сјебан нос, уши, разрок си ил' ти фали неки зуб. А можда си и неки комбо свих ових наведених недостатака који те чине посебним. Поред тога имаш и пилеће груди, једна нога ти је краћа, мањка/прељева ти килаже и чупав си као проклети Чупакабра. И поврх свега си кратак, имаш неки центиметар изнад метар седамдесет и срећан си што и толики. Дакле, као што рекох, не звучиш као неки нарочит призор, и ниси неки нарочит призор. "Чек, шта, сад ћеш цео текст да ме пљујеш ил' шта?", питаш се ти вероватно сада већ помало изнервиран. Нећу брате, него идемо редом, да дођемо до неког закључка овде. 

Као што рекох, изгледаш лоше, идеш на тај неки факултет ил' пос'о и на паузи за ручак размишљаш како да срушиш кумову непобедиву орка тактику уместо како да омастиш брке код оне Слађе из оближње продавнице која ти се свакодневно смешка, више по дужности но по жељи. И не знам шта је то са женама па радије седе саме чекајући неког ултра напуцаног кошаркаша да са њим продуже врсту, док хорде људина, који могу да сабију дволитру ракије и још да стоје на ногама и рецитују поезију, блеје саме. Боли њих патка, ил' шта год имагинарно имају, за тебе и теби сличне. У праву је био онај лик што је не тако давно рек'о да ће људи да еволуирају у вишу и нижу расу. Ови из више расе, само ти име каже, имаће по два метра, бицепс на квадрат и додатних тринаест сантима у гаћама и плодиће све могуће светске женке. А ови из ниже расе неће да плоде **ништа, полако ће да изумиру, буду уметници, инжињери и са неком кнедлом у грлу ће градити свет за ове геј кошаркаше и њихове бичарке. 

**Осим ако неки од њих не одбаце миџит жене, ***ббв женке и по коју азијаткињу. 

***Биг брести вуман. Звучи кул, ал' верујте ми, није. 

Дакле, све у свему, у курцу смо. Само то сам хтео да вам кажем. Пријатно вече. 

п.с. Баците једну партију ЛоЛа, попијте које пиво са ортацима и одгледајте нову сезону Симпсонових и бићете океј. Или учите за колоквијуме. Или наставите социјализацију и можда!, можда се једног дана тај процес приведе крају, Србија уђе у ЕУ, а ти се ожениш и продужиш врсту. ****Ин јор фејс кошаркаши! 

****Ово је у напред, сад се постарај да обавиш то иначе ћу ја испасти сељак. Ако пак не успеш, ако пак нико од вас не успе, опуштено. Понесите ашове и дођите. Шринковаћемо их на нашу величину, ништ' не брините. 

16. новембар 2011.

Како сам постао студент вол. 2

Ово људи сад пишем, јер ми се пише (гле чуда). Вол 1 није објављен, није ни написан, неће ни бити. Да вам причам како сам намерно случајно постао студент, опет, не пада ми на памет. Зајеби. 

Но, људи, пре отприлике минут и по сам схватио да сам ја прави правцати студент. Десило се то сасвим случајно, док сам размишљао (озбиљан сам) шта вас најчешће мучи и какву шегу...Чек. Одем ја сад на гугл да видим да л' уопште постоји реч "шега" (откуд знам, имам дивљи вокабулар, некад испадне нешто што никад нико није чуо, бокте), откуцам лепо "шега" и он ми избаци Сега. Па јебала те Сега, дрнд'о сам је док нисам добио комп, па чак и после некад, спржио једно четири адаптера, јер сам покушавао да пређем јебеног Супер Марија у ком није постојао сејв гејм и то. Куцам "шега шшшшш", добијем неког ди џеја, лудило неко. Почео сам већ да сумњам у постојање те речи, али сам онда откуцао, помало раздражен: "Шега јеботе, шега!" и опет ми изађе Сега. И док сам сморено листао остатак резултата, видео сам да је нека "Шејла краљица свемира" употребила ту реч у једном свом тексту. Фала Богу, луд нисам. Ето. Шега. Ајд сад даље да ћерам.

Дакле, контам ја шта вас мучи, и како би од тога какву шегу направио...Ал' ми ништа на памет не пада. То сам мислио да саставим, чисто да не помислите, не дај Боже, да сам неки мрачни шљам, секташ, сексаш и коман...Ал' јебига, не иде, биће једном приликом, ваљда, нешто. Мало сам се вратио на рил дил, јер, јебига, 'оће ми се да направим нешто од овог, сада већ слободно могу да кажем, талента (мислим да је океј сад да се ширим, брдо људи ми је рекло да "вредим", кидам, растурам како добро пишем, итд...). Но, отишао сам скроз далеко од наслова који би требао да гласи: "Зашто ми је до јаја да будем студент вол. 43"

Кренуо сам на овај факс, јесте, трогодишњи факс, рекоше нам професори, и ко ми следећи буде рекао да није факс отераћу га у пизду материну. Но, откад сам кренуо на факс, малопре схватих, мој се живот фино променио. Задовољан сам. 

Прво и најбитније, ништа више у животу "не морам". То ми је нешто најбоље што факс нуди. Не мораш на предавања, ни на испите ни ништа...Нико те не тера, не јури, никог не боли курац за тебе, што је једна дивна ствар иако звучи помало тужно. И баш зато што не морам идем горе, седим, слушам, пролуфтирам се, одем у кафану са овим мојима са факса...Да јеботе, ево прошло месец и нешто и већ су "моји", знам их брдо и са свима сам до јаја. Има ту јако кул људи. Има и смарача, ал' ко им јебе матер, и они су саставни део живота, па и њих кулирам некако, искусно као да сам неки дебелокожац. Добра је промена упознати деведесет нових људи. Оно као, људи се временом засите једни других, па кад банеш међ' све те нове људе осећаш се као да су те голог избацили на зиму, а теби се још и свиђа. 

Узгред, имам четири колегинице на смеру, знам их све. Две сам знао од раније, једна ми је комшиница, а друга ишла са мном у средњу. Значи, упознао сам две нове женске особе. Мада, искрено да вам кажем, то није ни битно, јер откад сам се канда бацио на књигу и баталио јурњаву којекаквих женки, све ми се некако средило. Склапа се неки шарени мозаик, има ту и једна дамица што ми се баш онако дојми...И шта да вам кажем. 

Леп ми је живот, онако до јаја...Матори увек има плина у југу, фурам где 'оћу...Једем неке кексе сад и имам воду да залијем...Имао сам неки зајебан колоквијум данас и мртав сам уморан након читавог дана проведеног горе. И знам да вама баш цврче јаја за мене и ово што сам сад рек'о, ал' оно...Пре пар минута сам коначно схватио, коначно сам се осетио као студент. Јест то голо говно, често немаш динара и учиш добровољно и немаш времена низашта, а опет имаш времена на претек, ал' је једна јако добра ствар. Ко је разумео, разумео. Мрзи ме да намештам ове реченице, јебига, не могу сад. Углавном, буд'те добри, учите школу и то...Мени је до јаја. И ћао. Имам сад форе два дана да се одморим, онако к'о човек. 

Воли вас Митоман (имам некад тако те геј изливе емоција, опростите).

15. новембар 2011.

О пикнику

Седео сам ту, сам, у мраку. Чули су се зрикавци, чуло се још брдо звукова...Шума оживи кад падне мрак, јебем ти...Најежио сам се. Око мене мноштво сенки промиче, а ја не могу да се померим. Покушао сам још једном и готово заурлао од бола. Загризао сам доњу усну толико јако да је прокрварила, само да не бих испустио гласа. Хтео сам да останем тихи део ове џунгле, хтео сам да останем жив. 

Чуо сам вука како завија негде у близини. И помислио сам у том трену само: "Боже, брате...Само да није чопор, молим те." Чекао сам. Зрикавци су се и даље чули. Лишће је шуштало константно, а ја  сам седео наслоњен на неки стари храст. Нисам се померао, нисам ни могао, а нисам ни трептао, коса ми се претварала у афро, имао сам осећај да је свака влас усправна и да пркоси гравитацији потпуно. Не знам да ли сам био у праву, био је мрак. Густ, црни мрак, онај што чини бабароге од врба и мале девојчице од вукова. 

У трену се тај страх претворио у бес, кад сам се сетио зашто сам овде. Стегао сам песницу. 

Моја жена је хтела да идемо на пикник. Пристао сам да идемо на пикник, мислећи: "Јебига, још једна од њених глупости, ал' макар ћемо бити сами у шуми, а и биће добре воље, па оно..." Спаковала је она, два кофера. Када сам је упитао шта ће јој, рекла је да јој требају. Ћутао сам, шта сад још да се глупирам, па да се наљути и 'ајд ти онда живи с њом. Ионако је немогућа. Када сам се паркирао лепо поред пута, рекла је да лепо одемо, к'о људи, у шуму. Рекох: "Океј, 'ајмо." Када је коначно нашла место и сместила се, послала ме је по воду до потока. Рек'о 'ајде и то да јој испуним, па после како буде. Кад сам се вратио, затекао сам је како прича са оним њеним кошаркашем. Помало сам попиздео кад ми је рекла да одлази са њим и да ће узети мој ауто. Залетео сам се у њега, преврнуо ме је, а онда узео неко тање стабло и ударио ме из све снаге по нози. Отворен прелом. Отишли су загрљени, мојим колима. Које срање.

Након пар минута, секунди, можда и мање, не знам, зачуо сам режање, ту, одмах испред мене. Престао сам да дишем, утихнуо, потпуно нестао у том мраку. Онда сам угледао старог вука како ми се приближава. Био је ту, на три метра од мене, разјапљених чељусти, гладан попут мене, сјебан попут мене. Знао сам да немам куд и почех да певушим док сам пипао рукама по мраку, проживљавајући дугачке моменте у нади да ће се неко супер оружје попут ерудијум 36 експлозивног свемирског модулатора којим је, својевремено, луди Марсовац хтео да уништи Земљу, јер му заклања поглед на Венеру и успут јурио Душка Дугоушка да га кокне, чисто ради реда, створити у мојим рукама. 

Олињали стари вук зарежа још једном и крену у напад. Не знам откуд, ал' зарежах и ја на њега, и кад је скочио на мене ухватих се у коштац са њим. Шчепах га јако за врат и док је шкљоцао бесним вилицама на пар милиметара од мог носа, наставих да стежем и да вичем, из грла, из дна душе: "Нећеш ме сломити!" Јесте он био исте судбине као ја, остављен, немоћан и сам, али у овој ситуацији, могао је бити само један. Одгурнуо сам га, шчепао ме је за измрцварљену ногу, а ја сам пронашао неку грану и кренуо да га ударам урлајући од болова. Након пар удараца се само штропоштао, мени под ноге. Киша је кренула да пада. Јеботе. 

Након три дана су ме покупиле неке дрвосече. Био сам жив. 

Три месеца касније, покуцао сам на врата једног јако лепог и светлог стана. Отворила је врата. Убио сам бичарку. Њега сам одвео на пиће. Није смео да одбије. Јако фини момци, ти кошаркаши...Јако. Сломио сам му обе ноге.

14. новембар 2011.

О кћери Сунца

Зелено, све је проклето зелено! Трчим кроз шуму, ка јединој тачки светлости. Трче и они. Потпуно сам го, и сваки корак боли ме, сваки додир ове дивљине кида ми кожу. Њих као да ништа не боли, као да су од ваздуха, пролазе кроз дрвеће, кроз животиње, људе...Предност од пар стотина метара полако се топи, као црвена карамела. Мозак ми се по последњи пут укључује, вртим филм у глави, неки ме флешбекови пуцају док ноге раде. 

Сећам се...Били смо у кочији, ја и моја Илејн...Јурили преријама, на запад...Да испоручимо неке залихе...Нека густа шума, репетирао сам винчестерку...Неки излуђујући врисак и њих много...Из рупа на путу, канала...Са дрвећа...Са свих страна...Шкљоцање празно и неки томахавк...Пробудио сам се у украшеном шатору, а сви су се клањали Илејн, мојој плавокосој Илејн, као да је нека краљица или тако нешто...Причала је њиховим језиком, а ја сам се крстио и сасвим случајно изустио: "Исусе, вади ме одавде." Она се само окренула, и са љубазним смешком нешто изустила...Следеће што знам, неки млади црвенокожац ми показује да бежим, а остали се грохотом смеју. "Умрећеш часном смрћу", рече један на кварном језику који сам добро познавао. "Каква част, 'леб ти јебем..."

Запео сам за неки корен и ударио свом тежином о земљу. Тако ми и треба кад мислим, уместо да делам. Acta non verba! Устао сам најбрже што сам могао и наставио. Полако губим осећаје, бола више нема, само трчим, више механички него смислено. Једно копље је прожвиждало поред мене. Онда још једно. Посрнуо сам још једном и осетио како ми копље разара раме, како се месо одваја од костију које крцкају...Трчао сам даље, а они су сваким секундом били све ближи. Закренуо сам нагло улево и наставио да пичим колико ме ноге носе. Добио сам пар метара, вредну предност, помало се окуражио и пустио адреналин да дела док сам јездио кроз дубоку траву. 

Следећег тренутка ме је стрела, оштра, јако оштра и болна погодила у ногу. Нада да ћу се извући је спласнула, али адреналин није, и  даље сам шпартао кроз траву, не осврћући се. На трен сам покушао да се сетим када сам упознао Илејн, и истог сам се трена саплео о нешто и пружио читавом дужином. Затим ме опако заболи рука, крикнуо сам к'о жена, погледао доле, а дебела звечарка ме је шчепала и тек након пар тренутака пустила и отишла својим путем. 

Већ је мало почело да ми се мути у глави и видео сам четири индијанца како стоје око мене...Један је рекао нешто као: "Јебига", док је други додао као: "Штета, био је добар лов." Рекох: "Хвала момци", и наставих где сам стао, присећајући се када сам упознао Илејн. Добар батак беше.

13. новембар 2011.

Све је отишло у Хондурас

Блејим ја синоћ код ортакиње, пегла се реми, ређам победе, на крају изгубим...Југић се распао на оној зими синоћ, био срећан што сам уопште стигао кући. Реално, све је отишло...у Хондурас. 

У граду све неки сумњиви типови, питаш: "Извини, је л' имаш цигару?", и завршиш као филе мињон на трпези неког кинеза...Снега нема, а опет је 'ладно, ветар лупа људе по фаци. Рецесија нас туче у браду, некад стане на трен, чисто да упита: "Глава или стомак?", ми кажемо стомак, јер волимо да изгледамо лепо, а она нас удари посред носа. 

Знаш кад сам схватио да је све отишло у Хондурас? Када сам синоћ видео да ми не ради задњи грејач на овом мом, лудом југу. Као да је човек, јеб'о матер луду. 

Седим сада, учим, учио сам и јуче, учићу и сутра...У глави ми се врти од силних нула и јединица, све је одавно отишло у Хондурас. Пустим неке песме, оне што се не сме, онда ми цркне нет. Седим тако, гледам у ружну сијалицу, ону расипничку, фала Богу, нисам луд да штедим, и она цркне. Седим у мраку и вичем: "Људи доста је..." Ма терај их све у Хондурас. Пуне камионе, све потрпати на бродове, ајде, сви у Хондурас. Одмахнем руком, јер ми је пун куфер малолетних деликвената и оних осталих, кошаркаша, фрајера, педера...'Ајде, добро, и ви можете у Хондурас. 

Ништа се не мења, ево већ пар година...Једино што сам добио пар длака више на бради, пар седих са леве стране (у својих деветнаест), и кабловску. И отворили су брзу храну, ту, близу. Сви да будемо срећни и дебели. Никоме се не иде у Хондурас. А тамо је тако лепо, много лепше него код нас.  

Стојиш по цео дан на тргу, да зарадиш 'леба, дође колега и узме три румуна да обаве му ситне кућне поправке и засаде цвеће. У Имт-у се лоче раџа, гледа се на тв-у лепи Хондурас, тамо су сви срећни, једу банане и опште са насмејаним црнкињама. На филозофском се туку револуционари и они остали, што су се већ довољно најели мафина, чоко мафина. 

Огулио сам мандарину, зове ме другар, оно, доктор свега, не зна шта је демо игра, 'леб ти пољубим. Пола добрих девојака које знам ми кажу да сам олдфешн, јер не волим оне што су тако "веселе", јебига, а данас је много таквих. Остатак плазме на кревету блеји, кљукам пола кесе смокија...

"Кево бре, кад ће тај ручак? Почиње ми серија, закла овај срну..." Ма који бре Хондурас?

12. новембар 2011.

О индијанцу

Једна стара прича, ал' од скоро стара. Има једно месец и нешто. Ево је сад, чисто да не зврји ово празно. 

Имао сам добар дан данас. Оно као, ла вита е бела...Тај неки фазон.


Пробудио ме неки јаук, онако туп и ситан. Отворио сам очи. Почешао се по глави, мешини и још неким деловима тела о којима не бих сад. Устао сам и прошетао до купатила, погодио даску два-три пута, подигао је и пустио воду...Пљуснуо се са мало воде, покупио нешто кинте и телефон са ноћног сточића и запалио напоље. Било је, онако хладно, али јебига сунце је сијало, живот је леп.

Шетао сам неким огољеним улицама, шмекао цице, гледао насмејане црнце и задовољне жутаће мислећи - о да, живот је заиста јебено леп. И шта да кажем у своју одбрану до - глуп сам, био. Тог дана су сви били љубазни, не знам да ли је то карма, или је то Он удесио или је то опет, неко јинг-јанг чудо, али где год сам се окренуо цветала је љубав. Мислим, љубав, права љубав. Оно од чега плачеш и будеш срећан и боли те стомак и убијеш се. Та љубав. 

Када сам коначно ушао у кафану и наручио прву јутарњу, један од вечитих тамо ми је добацио нешто типа: "Еееј индијанац, мрдај, не видим телевизор!" Е сад, јебига, не само што ниси имао шта да видиш у дван'ест на тв-у, него што ми је нарушио ту визију свеопште љубави и разумевања. И још ме је назвао индијанцем. Кад сам засео и помало бацио коју мисао на то, и није то лоше - бити индијанац. И био сам помало црвен, оно као...Добар осећај. Не знам да ли је то било због оне лозоваче или због грејања или нечег мени сасвим непознатог, али био је то тај добар осећај.

Нисам ништа слутио све док једног дана на тв-у нисам видео неки опак вестерн у боји, један од оних новијих који су се већ полако претварали у бесконачну макљажу до истребљења уз претерану употребу ватрене моћи. Е, сада сам се сетио тог филма и знао сам да сам индијанац. Оригинал. Истрчао сам напоље, мазнуо три пера из оближње гуске, заденуо их у косу и кренуо да хучем, ричем и производим разне звуке који су више личили на чопор павијана но на индијанца, ал' Маниту мој, нисам могао ништа поводом тога питања. Бануо сам до оближње мочваре и...Искрено, није била оближња. Пало је цимање дуго сто четири километра. Саставио сам какав лук и направио пар стрела, онако људских. Нисам имао план, осим да наставим да будем један од тих ретких црвенокожаца. 

И јебига, након неких сат, сат и по сам се уморио. Отишао сам до кафане и таман стигао на неко вечерње лудило. Неки луди песник је држао слово, док су се остали церекали пијано на његове безвезне форе, а она крчмарица од чет'рест лета и штиклом од петнаест сантима је точила 'ладно пиво и свима је било лепо. Питао сам неког лика нешто, не знам ни ја шта, али ми он није одговорио. Питао сам још једног, и он ме је гледао бледо. Ти људи не постоје, закључих. Све ово, можда, не постоји. И доживех неки благословени сјеб, прошетах мало поред столова са тоном уморних лица и...

И онда, не знам одакле, не знам ни како ни зашто ни ништа не знам, сручи се плафон, читав плафон на нас. Земљотрес је тресао читаву земљу, и сви су били мртви једино сам ја још увек стајао и гледао око себе, онако црвен. Ударило ме је нешто јако и велико у главу и пао сам. Нешто ми се помутило, може бити разум, а могу бити и само очи...Склопио сам их. Било је фино. Живот је леп. 

10. новембар 2011.

Оправдање

Ћао људи. Контам нешто сад и...Вероватно се питате зашто сам тако проклето шит у последњих пар дана и зашто не пишем сваки дан и то? Е па јебига...дошао сам да вам одговорим. Није да мислим да вам то дугујем, нит ли да је вас брига за то, али чисто оно, да себе оправдам...јер, кад сам чист пред собом, онда ми је лако за све остало. 

Скоро су ме стигла нека срања што сам радио раније...Јебига, стигне то тако човека и онда мораш да станеш, да решиш то како год и тек онда да наставиш даље. Е сад, једини проблем настаје када посветиш време, живце и остале ресурсе за решавање прошлости, не остане ти много за тешку садашњост. И јебига, има да се учи, колоквијуми ово-оно...Ја сам сад као неки студент и сад могу да се курчим...А искрено, боли ме патка и за студенте и оне остале. Не осећам се као студент...Како год окренеш, ја ћу увек бити део "оних" са друге стране...Отпадник. Тај неки фазон. 

И џабе кеви што носа оне две књиге у којима сам објављен и показује колегиницама, то ништа не мења...Чак ни њихово лажно одушевљење које се претвара у право одушевљење моје кеве не значи ништа...Њој да, али мени не. То не мења чињеницу да сам лузер. Добра ствар је то, бити лузер. Може да те боли патка за све, не мораш да се цимаш око глупости. 

Само, свиђа ми се то, искрено, да будем писац. Свиђа ми се у пичку материну...Брда. Оно као, шта си по занимању? Писац. Вау, одувек сам се ложила на интелигентне мушкарце.

Јеси курац, зинуло дупе за лову. Да си се икад ложила на неког писца, правог писца, знала би да они углавном немају брда пара. Ал' реци који је то шмекерски живот када пишеш, пишаш и будеш сиротиња читав живот, а онда тамо негде пре смрт, постанеш сувише дојајан свима, кренеш да возиш бмв и имаш свој базен...Умиреш, а знаш да си оставио нешто иза себе, и баш ти  је лепо и боли те патка што умиреш. Е то хоћу. И да нађем једну жену, онако, да ме конта без речи и да се понекад свађамо и да се понекад не свађамо и да нам буде баш лепо. Само то. 

И јебига. Одох сад да учим, имам сутра колоквијум из енглеског...Извин'те ви, што не пишеш до јаја сада, али и оно мало инспирације што отмем од умора трошим на писање неких прича за конкурсе разне, јер, јебига, што би рек'о мој стари - нико ти неће дати све на тањиру. Мораш много тога, некад и све, да изнесеш на својим плећима, нарочито ако хоћеш да постанеш неко. И тај неко је прецењен...Ја сам сад, на пример, неко. Само што је тај неко отприлике далеко од оног неког који ја хоћу да будем. Типа, ја сам неко левел 21, а вол'о би да сам неко левел 84. Ако ме разумеш. 

Ајд, одо да учим. Ћао. Буд'те добри ови недељу и нешто што ћу писат' к'о дрогиран 'место, као до сада, трезверан и фин момак. Чим прође ово учење, биће опет до јаја. Одох. Да учим. Не бисте ми веровали, ал' тако је. Озбиљно мислим. Да учим. 

Још један лош дан

- Изгледаш као пет хиљада долара. 
- Што само пет?!
- Па оно, више пара нисам у животу видео. А и имаш мале сисе.
- Простачино! Збогом.
- Ћао и теби. 

- Добар дан, ја се извињавам, ал' стварно сте ми прекрасни.
- Море, м'рш у пичку материну, и ти и то твоје прекрасно, јес' чуо?
- Мала, такве волим, 'ајмо на каву, чисто да се мало загледамо...
- 'Ајде пали, фићфирићу, у таквог се не би загледала, па не знам. Ви'ш какви си, ружан, ћосав, у те једва шездесет кила има...Ниси ти за овако право женско. 
- И то што кажеш...нисам. Ал' би вол'о. 
- Вол'о би ти, јашта, ал' не може, бато!

- Ћао.
- Ћао.
- Пошто смо пробили лед, да ли би волела да одемо на кафу некад, на пример сада? 
- Знаш како...Имам дечка, има сто двајест кила, сваки дан једе по чет'ри киле живог меса, па стварно мислим да то не би била добра идеја.
- Сада и ја то мислим. Хвала на разумевању.
- Ма ништа...И...скини ту розе кошуљу, мислила сам да си геј. Још видим прилазиш мени, мис'им, овако доброј риби, тачно сам помислила да ћеш ми бити нова најбоља другарица.
- А је л' имају те твоје другарице неке повластице, знаш на шта мислим? 
- Не. Добро, јесам се једном љубила са Ањом, ал' то је било за опкладу. Ево га мој анђелчић, паркира се. 'Ајде, чисти се.
- Да знаш да 'оћу. Кад сам вид'о то крме, одо' 'одма. Само га мало задржавај, док ја изађем на задњи излаз, чисто ако ме је видео овде, да ми не фали ниједна коска. 

- Мала, 'ел ти ћале терориста?
- Није, што? Хихихи...
- Па та шминка и фризура...Изгледаш к'о да си му помагала да справи какву бомбу. 
- Аа?
- Ма зајебавам те ја мало, им'о сам тежак дан. Него, би л' ти попила по једну домаћу са мном, онако чисто рекреативно? 
- Па би, што не би.
- Како не би, кад си убола премију, изгледаш к'о да су те волови газили...
- Шта рече?
- Ма ништа, ништа, мрмљам ја себи нешто у браду, бројим паре...
- Ма опуштено, ја ћу да платим.
- А ти баш имаш добру душу, је л' знаш? 
- Па не знам..Нисам ја одавде. 
- Па знам...мис'им, видим. Ирак, Иран, Либија? Израел?
- Хахах, ала си духовит. Ма ја сам из Горњег Бријања, не знам да л' си чуо...?
- Како нисам. 'Ајмо код мене гајби. 
- Ааа, не! Рек'о мени бабо да ја никад не идем са вама барабама у кућу...ил' у шуму. 
- Добро, онда, одох ја сам гајби. Ај ћао. 
- Ћао.

- Сунце ти јебем, још један тежак дан. 
- Јако тежак, мој брале.
- Јебеш ли ти шта, брате?
- Јебем себе у здрав мозак, ето...Сваки дан.
- Шта, ниси ваљда и данас испушио?
- Бар једно шест корпи. Имам, изгледа погрешан приступ.
- И немаш стила. 
- Мршав сам...
- А и оно, ружан к'о да су те мечке газиле...
- Тај фазон. 'Ајд, живели. 

09. новембар 2011.

07. новембар 2011.

Пар ствари које би ваљало обавити пре него што рикнеш

Контао сам нешто након читања овог чланка, и одлучио сам да напишем пар ствари о томе. Такође сам схватио да би било помало геј да пишем о стварима које ја желим да урадим пре него што рикнем, јер подразумева се да су нама, мужјацима, све жеље испуњене када имамо 'ране, женске и даљинског. Дакле, сад слушај 'вамо! Пар ствари које би ваљало да одрадиш пре но што рикнеш: 

1. Ако си мушко: пробати пиво. Ако ниси до сад пробао, а имаш више од пет година, твоја сексуална орјентација није више ни дискутабилна, него си обичан фићфирић који носи розе. 

Ако си женско: пробати ђус вотку. Пошто ви жене не пијете пиво, овај женскасти еквивалент пиву по броју уништених живота вам је под обавезно да пробате. Ако вам се не свиђа, пређите на пиво. Ако вам се свиђа пиво, онда имате вишка мушких хормона. Ако имате вишка мушких хормона, мушкарци ће вас више волети (ово тако геј звучи). Но, није џабе она изрека - упропастио је к'о ђус вотка малолетницу. Дакле, само полако и не претерујте. 

2. Отићи негде далеко. Мушко: Спаковати чадор, једну емо цаву, папуче и шездесет и две лименке пива. Поплочати дно торбе паштетама. Отићи негде (савет: Амстердам, Ибиза, ајд' може и Будимпешта) и лумповати шест дана. Знати да си био само по сликама и беспарици. 

Женско: Спаковати два кофера најнеопходнијих ствари, додати и фен и тостер у торбу и запалити у неку егзотику. Сунце, палме и пар твојих дебелих другарица. Знати да си била по сликама и маноло штиклицама. Заборавити на евентуалне авантуре са препланулим италијаном. 

3. Возити се пијан(а) двеста на сат и преживети. Није важно средство. Може харли, може и лада нива...Једино је пожељно да се возите по овим силним новим путевима који су у последњих пар година никли. 

4. Угристи панду за образ. Не знам зашто, ал' једна од најслађих илегалних ствари које можете урадити. Савет: Успавајте панду пре догађаја. 

5. Слушати неки ирски хардкор бенд док те нека хардкор емо цава тетовира*. 

Ако си мушко: долазе у обзир само нешто сисато, оштро или пернато са канџама. Кинеска слова никако, то је помало геј, а и најчешће пише да си во. Дакле, ако истетовираш како женка оправља мотор, онако сва умазана са товатном масти док јој орао блеји на рамену, имаш мој наклон. Ако је још у боји, контам да ћеш једног дана бити главни. Шта год то значило. 

Ако си женско: долази у обзир све осим овог горенаведеног. Тетовирај цветног коњића који лебди на јастуку у облику облака. Може ти се. Само немој на гузици, то је помало дрољасто, али и је помного хот. Како 'ош. 

6. Навуци скупе прње на себе. 

Мушко: Обући скупо одело. Онако, да погледаш себе и да кажеш: "Мачко, изгледаш као милион долара. Ал' заправе. Онда кад те је Цоа шишао, лагао сам." И бани негде, наручи нешто скупо, осећај се као босс, макар на трен у животу. Јако добар осећај.

Женско: Навуци армани 'аљину. Онако, да кад погледаш себе само кажеш: "Мала, то дупенце је нешто најслађе што сам видела на свету. А тек косааа..." И  седи негде, прекрсти ноге и гледај како се конобари сударају, клошари лепе за прозор, шмекери одмеравају...Осети како је температура порасла за неких 12 степени Целзијусових откад си ушетала у то место.

7. Набави брдо књига. Оно, фазон, брдо. Чак и ако не читаш. Чак и ако не ролаш џокс сваки дан од првог по петнаестог, док се има пара. Чак и ако знаш да неће бити смака света две 'иљаде дванаесте. Чак и ако заправо купујеш трослојни тоалетни папир. Чак и ако заправо купујеш тоалетни папир. Увек требају књиге. Чак и ако су ти сви столови изнивелисани. Увек. И јест да не потпада под "маст ду" листу, ал' оно...моја листа, јебига. 

8. ...ћемо прескочити из евидентних разлога, а и знате шта је ту обавезно обавити. 

9. Заглавити робију. Е сад, пожељно је да то буде неко мизерно мало дело и да изађеш читавог дупета након два до месец дана, чисто да осетиш мало атмосферу. Изгледа кул, споља. 

10. Добити удар адреналина у главуџу, онако прави. Пречице за остварење: спуштање параглајдера, пењање по каквој планини, бежање од убице на спиду, тркање са кером, ноћ у интервентној, плес са кобром, банџи (ал' да те неко гурне) и томе слично..За жене и момчиће у розе мајицама који се не проналазе у овоме: помешати нану и амер чај од шумског воћа и додати четири уместо три кашике шећера, ставити нијансу тамнији пудер и направити нову фризуру, возити кола, итд...

11. Блејати са неким кул типом. Неким познатим. Човече. Неким као што је Митоман. Јавите се...имам ја времена. Добијете и аутограм. Тај неки фазон...Уморан сам бре, као кер. Ајде, наставићу ово неки дан...Вероватно је шит, не могу сад да читам. Ако није шит, јавите ми у комент, чисто да знам. Или на мејл. Или на фејс. Или немојте да ми јављате. 

Ударити некога, онако баш...изоловати вентилатор и убацити га у базен, да те лади док се купаш...мазнути кило бакра...нешто...нешто...сутра...Ћао. 

06. новембар 2011.

Чудна сорта

"Божее, какав си ти ужасан кретен", рекла је. Погледао сам је помало мрко и намигнуо јој онако, споро. Знао сам да је у праву, али јебига, са тим се човек рађа. Не можеш да бираш, ништа не можеш да бираш. Није ни она могла да бира. Била је много чупава, брда пара су јој одлазила на неке креме, бријаче, депилације и томе сличне ствари...А била је тако добро тело...Могла је да те натера да јој полираш кола мајонезом са само једним погледом, а њен осмех је могао да те за трен претвори у разголићеног грађевинца који буши асфалт. Изазивала је дрхтаје у срцима и хаос у мислима. Била је, оно што смо ми, лупежи, звали - риба са педигреом. Није, наравно, имала педигре, али је имала море квалитета које су умели да цене само људи као ја. 

"...И знаш шта...Драг си ми и волим те, онако баш, ал' мени је мало рано за удају", рекла је и погледала ме као ће да ме загрли. Није то учинила. Рекох: "Ма океј је мачко, ниси ни прва ни последња коју сам запросио, овако пијан." Знала је да увек имам довољно свести, и кад сам пијан да знам шта радим, и знао сам и ја, али ето, нисам смео себи да признам да ме је и она сјебала, онако како само женско зна. Јебига, била је авион, а ја немам дозволу за вожњу те небеске справе. Онда сам је опсовао још једном, знала је да сам будан, да ми пиће одавно више не удара у главу, оћутала ми је, није ништа рекла и волео сам је још више због тога, јер је увек знала шта треба...Једино је она умела са оваквима као што сам ја.

Провео сам девет дана у биртији, осећај као код куће, лепо и топло, уствари није као код куће, код куће је хладно и влажно и ружно...Газда је пис'о црте, збрајао дуг, а ја сам пио, не од туге, него зато што ми је било хладно, проклето хладно и дани су били вечни, никад да прођу. Тог деветог дана, изашао сам напоље онако чупав, откинут од живота, истргнут као лист хартије. И док сам газио по лишћу жутом, јесењем, нападоше ме цигани и...

И туци и туци, плексус, глава, туци, иза увета, по ногама, и туци, и туци...Изгазише ме на крају, као стару врећу, и продужише својим путем који, исто као и мој, не води никуд. Ишла ми је крв из уста, мислио сам да ми фали зуб, али осећао сам да је нешто битније. Склопих очи мирно, као да се бојим бабароге и заплових негде, далеко. 

Пробудио сам се за столом, радним столом, папир испод мене је био убалављен и имао сам огромну флеку од мастила плавог на фаци...И био сам срећан и збуњен, истовремено, и још пар емоција је ту ускакало, али за њих немам речи, једино по убрзаној шљаки срца сам знао да су ту. Онда дође она, донесе ми кафу и рече да дођем у кревет, а ја остах у чуду, загледан у плафон.

Чудна нека сорта, људи као ја. 

04. новембар 2011.

Као Кобејн

"...ако смо ми ми, онда си ти ја и ја сам ти. И све док будеш ти била ти, а ја будем ја, ми нећемо бити ми", написао је и ставио разливену тачку на крају. Потом је сломио налив-перо и зафрљачио га преко мрачне собе. Чуо се туп ударац, један благ мјаук и једна дебела мачка је протрчала брзо као сена испред њега. Пустио је неку баладу, сео на фотељу и отпио гутљај неке брље што му је донела сада већ бивша ташта са Бубањ потока. Једна суза му склизну низ образ, што због туге, што због отрова који је попио, јер, јебеш му матер, брља је илегална у сто шездесет и девет држава света. 

Бацио је поглед лево, била је тамо кухиња. Сетио се да је гладан. Отишао је у кухињу, направио си сендвич и скувао чај. Када је довршио сендвич и очистио мрве са стола, није био задовољан. Нешто је недостајало. Након пар минута је сконт'о, нема ништа слатко. Стрчао је са четрнаестог до доле, купио три паковања рум кексића и кренуо да се пење назад. Негде око шестог спрата је одустао, сео и појео кексе. До четрнаестог је био толико преморен да је морао опет да направи сендвич. Попио је чај, 'ладан као шприцер. Још један гутљај брље и ето, одлучио је. Изашао је на терасу и погледао град, све је било светло, тако светло...Осећао се лепо док се пењао на ограду. Пустио је још једну сузу док се усправљао на терасној огради четрнаестог спрата. Онда се сетио да мора у вц. Сишао је, обавио, обрисао први промашај који је завршио на дасци, да се не љути Она, ако дође по мачка и поново се попео на ограду. 

Неки ветар је дувао јако, а он је стајао горе и храбро рекао: "Збогом свете." И стајао је, и стајао...Није имао муда да скочи. И таман крену да сиђе и да окрене своју драгу, да је моли као каква пичка да му опрости, да јој плаче на слушалицу, кад наиђе један јак налет ветра и даде му крила. Поче да запомаже у лету, да кука како је сувише млад да умре, кад угледа комшиницу како стоји гола пред огледалом гола и размишља шта да обуче. Зажвижда, она се окрете, он погледа доле, кад оно, не пада више. Приђе он огради, изађе и она, онако гола, на терасу и отпоче разговор. 

"Ћао мачко. Лепе сисе."
"Хвала. Овај, како си...?", рече и замахну рукама.
"Ааа, ево, добро. Не би ми веровала шта ми се управо десило."
"Верујем. И не питам те како си, него како бре, човече, летиш?!"
"Појма немам. Ал' до јаја је. Него...да свратим ја на кафу?", рече и шеретски јој намигну. 
"Па 'ајде. Одувек сам волела посебне момке", рече и облизну се похотно. 

Након сат времена је изашао из стана, срећан што му је живот подарио још једну, изванредну шансу. Наравно, није изашао на врата. Одлетео је до стана 306, у једној згради у центру града. Стао је на терасу и закуцао на врата. Његова драга отвори и зачуђено се загледа у њега. 

"Шта тражиш ти овде? Како си уопште доспео овде?"
"Молим те, саслушај ме душо... Нећеш ми веровати шта ми се догодило у последњих пар минута", рече и исприча јој све. 
"Искрено, не верујем. Ово је још један од твојих трикова, знам. А и сам знаш да сам отишла заувек...Готово је."
"Лепа, ја могу да летим! Замисли шта бисмо све могли да учинимо...Заједно. Били бисмо као Бони и Клајд, као Кобејн и Коуртнеј Лов, бејби...Неуништиви! Побогу, ја сам јебени Супермен! Могу да летим, јеботе! Гледај!", рече и скочи у ваздух. 

Његова бивша жена постала је удовица у секунди. Гледала како пада и удара у плочник свом силином свога бића. Није било лепо.

"Ех...увек је био луд", рече, а затим запали цигарету и уђе унутра. "Какав црни Кобејн, какви бакарачи..."

Ако није проблем

Било је лето и било је вруће. Дане сам, као и иначе, проводио свуда, осим код куће. Тог дана смо били код Жилета, играо се опак монопол у опаке новце. Пошто сам по шести пут ове недеље покупио новце са стола, запутио сам се у продавницу код Зокија, да пазарим обичан сладолед, јер тих шесто динара једноставно није било довољно за породични. Наравно, триста метара даље си могао да купиш два породична за те паре, али ко ће да се цима триста метара. Зајеби, мрзи ме сад да вам причам остатак. Углавном, било је до јаја. 

п.с. Кад банем гајби вечерас, онда. Ако није проблем.

03. новембар 2011.

Почело је

Јутрос, спавам ти ја и све лепо. И вртим се, преврћем се, све са смешком на лицу. Отворим очи, погледам на сат, оно девет сати, а мени топло нешто око срца, као да сам јуче добио новогодишњи пакетић од какве двадесетогодишње виле зубић или нешто слично. Онда ми зазвони телефон, помислим - аларм, и кренем да притиснем дугме, ал' промашим, па опет и опет...И онда га до'ватим и погледам мутно у екран пише Ћефи колега зове. Ћефи ми је до јаја ортак, али ми је сада и колега, па је добио ту титулу. Реко' 'ало, а зенице ми се проширише док сам слушао те срећно несрећне вести. 

Нема више блокаде! И како сад човек да се постави? Јуче почела, данас већ готова. Некако, баш нагло. Са бујицом помешаних осећања устајем из сада већ хладног кревета, навлачим најклошарскије фармерке које имам, одлазим до купатила, пљуснем се водом и гледам себе...Гледам, а оно коса, брада...Што би' рекли ови' моји са вуке, страшни комшија. Мрзи ме да вам качим линк сада, идите на вуку па нађите. Ил' изгуглајте. Ил' нек вас боли патка за ту дефку, ионако је до јаја. Гледам себе, чудим се, контам - вечерас шишање и бријање, под обавезно. Навучем неке чарапе, потрпам у торбу све од оет-а што се може наћи и запалим на вежбе. 

Дођем горе, оно од штрајкача остао само поцепан транспарент, блокадни инфо пулт са једним пијанцем комираним иза, отворена књига за потписе и отворена кутија за прилоге...Пропаде револуција исто као што је и почела, за дан. 

Идем на вежбе, све фино, електроника кул, дрнд'о неки осцилоскоп и још пар ствари, фенси. После електронике вадим моју кравицу из торбе, сурдукнем по' литре чоко млека и наставим, ка лабораторији за оет. Наоштрио се ја, имам и књиге и свеске и збирке, ма све. Контам, ову вежбу пролазим, још ћу и ону прву да поправим и милина! Кад оно - курац. Да се тако просто изразим. Сео за комп да одрадим онај уводни тест, урадио га и оно...Слободни сте колега. Лоше, јебига, лоше. После чујем да су задаци били до јаја лаки. А у курац. Сачекао мату два сата, не питајте где...И онда, на мати је било лепо (никад нисам мислио да ћу ово рећи), лако и једноставно, а она хот асистенткиња тако добро мирише, да то није нормално. Шест пута сам је звао да ми нешто објашњава. Јест' да је помислила да сам идиот, ал' је макар мени било лепо. Ето. 

Онда запалим гајби, а ови старији, иду ми на курац, "те бојкотујте ово, те оно, ми ово радимо и за вас, блабла..." Свако се овде бори за себе. Сваке године је традиција да се штрајкује. То је чињеница. И контам, шта који курац ја да се буним? Нисам још ни имао колоквијум, а камоли испит. И шта ког курца да тражим чет'рест осам, кад сам паметан лик, могу да имам шездесет и да будем на буџету, фино, к'о човек. И добили су чет'рест осам. И лепо је то. И следеће године су избори и онда када ја донесем шатор (ако донесем) да протествујем, рећи ће да је по закону шездесет и растерати багру сузавцем. Тај неки фазон. 

Сад морам на фудбал, у десет. Појма немам ни што играм, ал' оно...Да дођем мало себи. Нема шишања, а ни бријања, вечерас. Јебига. 

И...Почело је. Политика ме усисава, и право да вам кажем, мрзим је. Али јебига, хтео - не хтео ја сам део свих тих дешавања...Одох у вц. 

02. новембар 2011.

О џентлменима

Парк је био пуст, а било је подне. Нешто се чудно дешавало тада, јер осим мене и једне случајне пролазнице, која је, успут, била хот, није било никога. Добро, осим старца који је свирао на чашама, али њега одавно већ убрајам у инвентар овог парка. И тако, миц по миц, дан прође, а у парку и даље није било никог. Било је лепо, нарочито након што сам пазарио пар пива и засео на једну од оних старих клупа на којима можеш комотно да спаваш и да те скоро ништа не боли ујутру.

Након пар сати се појавио неки дркаџија из моје бивше зграде и рекао ми: "Хеј Џими! Реци оном гаду да камата само расте, ако ме разумеш! Ако се не појави до сутра са парама, мораћемо да му грицкалицом исецкамо...Па, знаш већ. Да не будем вулгаран, јел'те, не приличи једном џентлмену. И среди се побогу човече, једеш, пијеш и спаваш у том парку, ниси нормалан. Ево ти стотка."

Нит' ли сам се ја звао Џими, нит' ли је он био дркаџија. Фин господин, џентлмен. Купио сам две лименке за стотку и нешто сиће што ми је остало од раније. Седео сам ту још који минут, па сам се изврнуо и затворио очи. Очајан покушај дозивања благог сна (ниједна друга врста није била могућа, а и ако је била, није била препоручљива), није успео. Било ми је мало криво што ће Жилету искрцкати орахе, али шта да се ради. Сам је крив. 'Оће човек да пуши фенси цигаре и да фура женке...ето му сад. Уместо да је к'о ја, лепо, иселио се у парк, дрина без филтера, примерак старог плејбоја и милина једна.

И док сам сутрадан сакупљао лешнике да подгојим веверице које ћу ловити током зиме, нисам чуо вриштање. Било ми је драго због Жилета. Или то, или су џентлменови другари имали јако добру изолацију, јер, на крају крајева, сви у граду знају да Жиле вришти к'о каква жена, чак и када мало одере колена, а камоли када...не врати паре на време.

Нашао сам парче стиропора и стрпао га у торбу. Изгледа да више нема седења на 'ладном бетону. Само топли, топли стиропор. И тако, док сам глуварио у подножју неког споменика комунизму, видео сам Жилета. Мало је шепао и није више носио одела и није било оног његовог кеза који је увек фурао на лицу. Сео је поред мене, погледао кип и рекао: "Брате, овај капитализам је срање." Рекао сам му да појма немам, јер не планирам да се уплићем у политику.

Пет година касније, био сам председник месне заједнице. А Жиле је опет фурао одела. Био је прави правцати џентлмен. 

01. новембар 2011.

О делу моје душе

Било је подне и било ми је лепо. Лежао сам на старом душеку те изнајмљене собе и опорављао се од синоћних батина које су ми приредиле неке барабе што не воле сањаре или будале, ако тако волиш. Био сам поприлично угруван, аркада је и даље била разваљена, а и нос ми је чудно крцкао, као да је опет сломљен. И нема ништа горе од намештања носа, осим можда када расцопаш прст секиром, будеш једва скрпљен и онда следећих осам месеци проклињеш и себе што си отишао и доктора што га није осекао и решио те мука. 

И таман се загледах у средњи прст десне руке и навреше ми драге успомене, кад неко закуца на врата. "Ко је?" "Је л' смем да уђем?" "Па уђи Биљо, мајку му, ионако је ово твој стан." "Па јест, ал' ред је да питам. Ништа, донела сам ти чист веш...Ју! Ко те тако удесио, црни сине?" "Ма неки другари. Опуштено, сутра сам к'о нов." "Ако су те тако другари средили, шта би било да су те до'ватили они из центра, што те не миришу баш? Ццц..." "Ма мани..." 

То ми се свиђало код Биље. Знала је кад треба да ућути. И знала је да оде као што је и дошла, тихо као ветар. Ветар није тих...А није била ни она. Устао сам да потражим неки алкохол. Није било ничега у ормарићу, осим мале флашице балтик вотке. Чукнуо сам корпу са вешом у страну, поред једне од прекјуче и наставио ка столу. Онда су одједном зашкрипале старе шарке и у собу је ушла лепа природна плавуша, са заносним облинама. Бацио сам поглед или два, три, не сећам се више. Пришла ми је близу, скроз близу и тихо рекла: "Хоћу да ми напишеш песму." "Не пишем песме, а и да пишем биле би очај, јер ја сам такав човек. Нисам за песме. Јебига. Сад можеш да изађеш." Запалила је цигарету. 

"Читала сам твоје песме. Читам те читав живот и знам да си написао пар..." "Тачније, три...И очајне су." "Предивне су. Хоћу да ми напишеш тако нешто...Предивно." "Жао ми је..." Привукла ми се толико близу да сам могао да осетим њен дах...Скоро да ми се увукла у кошуљу. Рекла је: "Спремна сам да учиним било шта..." Нисам био од камена, јебига, а она је била лепа, онако подло лепа. Обрисао сам зној са чела рукавом, и...рекао: "Врата су тамо лепа." Рекла је да сам сељак и да зна да ћу јој написати песму. Није знала да су песме само за оне које волим, оне које су ту, део душе. 

Пробудио сам се поприлично рано, навукао кошуљу из корпе за веш и отворио ону флашицу вотке која ме је чекала од синоћ. Онда сам сишао доле по новине. Биља се већ бавила кућним пословима, а новине су биле у корпи за воће. Однео сам их у стан, залегао на кревет и кренуо да листам. Негде на петој страни, одмах после политике и дешавања из света, на сред црне хронике је седела она. Пуцала је себи у главу. Написао сам јој песму. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren