Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

27. октобар 2015.

Понекад је довољно да попричаш сам са собом...

Па, шта има? Шта радиш, како си? Зашто више не ствараш? Где су приче, песме? Зашто само седиш и кукаш, а понекад се и тресеш? Зашто ти који си преко дана најстабилнија личност на овом јебеном свету хипервентилираш када легнеш у кревет? Тресеш се, имаш нападе тоталне неуротичности, нервозе, не можеш себи никако да помогнеш и ништа не може да ти помогне. Чак ни писање. А писање је увек помагало. 

Зашто причаш сам са собом? Мислиш ли да ће те то спасити од неминовног лудила? Вероватно се и питаш зашто особе одлазе од тебе? Не оно као годинама да се круг људи мења, већ као да само у неком тренутку оду... А јебено си љубазан. И добронамеран. И смешан. И никада не допушташ том неком црнилу да исплива. Ниси чак ни сигуран да ли је икада ико видео то црнило. Увек дође када си сам. Без сведока се обрачунавате. Некад победи оно, а некада победиш ти. Али ове нове околности су проблем... 

Не можеш победити ако се тресеш и срце ти лупа и нервоза те нека јебе у главу, па не постоји ствар која може да те умири... Како да победиш? Све што радиш изгледа као да си себе натерао на то и ниједна емоција не може надјачати тај осећај беспомоћности... 

Човек са којим сам одрастао и који ми је био најбољи пријатељ је рекао да ће ме звати сутрадан, да се видимо и испричамо, ипак је прошло годину дана... Није звао. Девојка коју сам желео да видим се не јавља више. Ако се икад и јављала. Лик кога сам срео и који ми је рекао да га сачекам два минута па да ме баци до куће се није појавио ни након двадесет минута... 

Волим да мислим да је све њих ударио камион и да постоји заиста добар разлог... Мада, сваки је добар. Али ово није о њима, ово је о теби и мени. Сећам се када је блогосфера била пуна људи који су били као ја, повремено сјебани... Сада не смем да отворим јебени фид, све нека срећа, сви су срећни, пишу о дечацима и девојчицама и чоколади и о томе како је јако лепо бити ту... Мука ми је од тога. Нико није толико срећан. Него људи живе неке друге животе овде, срећније... 

Имам тог једног пријатеља ког не виђам баш често... Скоро сваки пут када се видимо, њему треба нешто од мене. Лисица је. Али је то је сасвим у реду. Можемо да се не видимо годину дана и за сат времена да наставимо тамо где смо стали. Помогао сам му милион пута, а и он је мени једном када сам баш зајебао ствар... И то ценим. Дошао је када ми је био потребан. Он зна да сам и ја лисица. А лисице су мирне и сталожене. И никада не откривају све карте. Можда сам зато тако добар у покеру. 

И тај покер. Мислим да би требало да опет почнем да играм. Тако је добро играти и читати људе и борити се са срећом и својим лицем и рукама... Када дођеш до финала турнира па ти се руке тресу од адреналина, не можеш чипове да помераш, други их слажу за тебе... Али узима јебено много времена. Не могу сваку ноћ да играм покер. То убија живот и каријеру и писање и све. А кад кренеш да играш, неминовно је да ћеш поприлично често играти по целу ноћ. То је бедак. 

И ето. Чим си почео да мислиш о тим лепим стварима, ствари почињу изгледати мало боље. Срце је на месту. Глава - скоро. А све ове ствари које сам ти споменуо су безначајне. Јер ти ћеш постати писац. Идуће године. И свет ће знати ко си ти. И волеће те и мрзеће те због тога. И биће сјајно. 

26. октобар 2015.

О ћелавости

Данас сам схватио да ћелавим. Бићу брате ћелав к'о врана до тридесете. Имам огромне залиске, а мислим да је то од стреса. И тако. Објашњавао сам једном другару свој посао сад, оно, да га уведем мало у причу. И након неког времена каже он мени - Јанко брате, ти си баш ушао дубоко у ову причу. Па јебига, мораш ако хоћеш да створиш нешто. А то доноси стрес. Мада искрено, једино што бих баш да створим сада је књига. Имам толико тога да кажем. А тешим се да ћелавост доприноси карактеру. А посао доприноси стресу. Дакле, могу да радим и будем карактеристичан, а могу и да не радим и да будем исто ружан, само са косом. И онда је ту избор лак, шта има везе.

Мислим да морам да учиним неке ствари док још имам косу. Нисам још сигуран које су, али верујем да би требало што више слика да направим у наредном периоду, док ме још коса служи. Мени длаке расту свуда около, а само тамо где треба не расту. И јебига. Будеш најдлакавији човек на свету, а ћелав. Који бедак. Иронија убија. Да будем носилац свемирских пошалица. Свемир када жели да се шали са светом, он прво проба да неком кретену, да буде сигуран да то ради. Можда колико сутра сви људи буду ћелави и онда нико ни не примети да сам ја природно оћелавио. Сасвим природно, ћелавко извештава. Можда одем у Јапан, они су чудни, можда се баш лоше на ћелавост. Ух, замисли, у Србији ништа, а у Јапану будеш познат само зато што си ћелави странац. Још ако им кажем да су сви ћелави тамо одакле долазим, има да ме толико поштују да ће чак и цар да се рукује са мном и подели пипак оних Кракена што воле да једу.

Јеботе, мој је ђед у гроб отишао са косом. Мој стари сад отприлике има више косе него ја. Нисам ти ја баш ћелав ко врана сад, али бићу. И сад, јебига, ја стварно не знам, ено мајка кука, плаче, оће да ми купи онај шампон што се трљаш по ћели па ти никне коса опет... Сестра ми виче да не перем косу често, а чини ми се да ме мачор шпрда, јер ми је донео пуне шапе длака које је скинуо са других мачака, методом пуном насиља. Мада, можда је само добронамеран и жели да ми помогне. Не знам, нисам паметан.

Већ сад ми деца вичу ене га Гаргамел кад ме виде, шта ће бити за пар година, то сами Бог зна. Мислим да бих могао наћи опасан тим адвоката и да тужим све редом за претрпљену бол, јер такав сам рођен, ћелав, па ми је после порасла коса, али је онда опет отишла својим путем и то је тако, шта... Мислим, јеботе, шта ако све те тужбе прођу? Бићу ћелав, али ћу бити толико богат да ће ми новинари морати фотошопирати косу кад год ме усликају како излазим из базена обнажен, у пратњи верних ми адвоката. Реално, могао бих ја да средим косу да ми набаве од неког тамо црње, ону јаку, густу, и да више не будем ћелав, пошто имам толико пара, али искрено, не бих то радио, јер паре се извуку, а после опет да будем ћелав и сиромашан, мислим да је то најгора комбинација. Мада када имаш оволики орловски нос, реално, ствари не изгледају нимало боље. Кажу људи да се нос неће видети ако се угојим. А како се ћела неће видети господо?! Постоји ли начин?! 'Де да се угојим па да ме зову Џеј. А ја чак нисам ни црн. Баш сам бео. Какав проблем!

Можда ако одем на онај бунар жеља у Италији и бацим пар новчића... Али шта, доле у бунару седи лик, ћелав к'о ја мање-више, посао му је да лопатом сићу згрће и избацује на површину са друге стране... Држава Италија тако заради милион евра годишње. Није лоше за једног ћелавка, а?! Ћелавост може бити знак успеха. Ено ти погледај, Харис Џиновић није почео згртати кеш док није оћелавио. И Вин Дизел! И други. Знаш како губим косу? Исто к'о Џејсон Страндаматам.


Овако догодине. И тако. Ајд, одох сад сунут горке сузе у чај за обнављање власи косе, на кутији нацртали неку плаву жену, има више длака но Чупакабра, нисам сигуран колико је то маркетиншки сигуран потез, јебига. Расти косо косице, морамо још јурит девојчице оо ооо ОООоооо

23. октобар 2015.

Ватра је лепа

Имам ту ватру у стомаку... 
И смејем се...
Јер та ватра гори сада 
и нико не може да је угаси.

Та ватра значи да ћу урадити 
ту једну ствар коју желим.

Та ватра је тињала,
али вечерас заиста гори...
Можеш осетити топлину 
ако ми приђеш...

Не знам јесам ли икада горео овако...

Осећам се тако слободно,
јер имам страст...

Смешно је
како је тренутак довољан
да запали човека,
да га мотивише
и подигне до неба,
као дете,
вртећи га у круг...

Тако је то са ватрама...
Лепе су, 
и греју...

19. октобар 2015.

Неке ствари никада не можеш да средиш

Моја глава боли. Зато што превише гледам у екран. Одувек сам мислио да је технологија кул. И зато ми је сада све на рачунарима. Што повлачи још времена испред екрана. Очи су ми тако уморне. Имам црне кругове око њих. Изгледам као да сам узимао лекове за шизофренију и спид, заједно, пар дана. Претварам се у сенку оног човека са хиљаду пријатеља... Не идем нигде, не дружим се много. Посао ми је пред екраном, забава ми је пред екраном, живот... Па, већином. Не желим да тако живим. Али шта ћеш. И екран те може прогутати исто као и дрога или пиће. Мислим да је ипак најгоре када те прогута пичка. Не могу ни замислити колико ти људи пате. Људи којима треба секс, осамнаест пута дневно, да би били нормални. То је баш јебена прича. 

Некада сам могао да средим нешто. Типа, треба ти нека услуга, јебига, могао сам да позовем некога и да то буде сређено. Сада не могу скоро ништа да средим. Чак ни себи. Чак ни ситнице. Замисли то. Добијеш неке као паре, а изгубиш све остало. Немаш жену, немаш ни један посто некадашњих пријатеља, не можеш ништа да завршиш. Често немаш ни са ким кафу да попијеш. Тих пар људи који ме воле раде, исто као и ја. Нема кафе кад год, где год. Нема посета. Нема виђања. Нека било кад било где. Само по договору. Јебени град. Јебени брзи живот. Јебени превоз. Јебена кафа. 

Нисам већ скоро годину дана упознао неку нову особу. Можда неког у пролазу, али то се не рачуна. То су особе које видиш једном у животу, отприлике. И то је исто тужно. Мислим, не сажаљевам се ја, живим као краљ кад се упоредим са остатком популације. Али ме јебено боли глава. Зато што гледам у рачунар. И зато што лежем и будим се са истим осећајем да сам у неком срању. Био сам пар пута у животу у срању и тада нисам ноћима могао да спавам. Тада сам и лагао много. Сада говорим истину, баш много. Има већ пар година како сам то решио. Сада могу да спавам, и нисам у срању. Али осећај је баш исти. Кад устанем и када идем у кревет. Ово између прегурам некако. 

И шта, лежим и читам стрипове по Интернету. Добри су стрипови. Али неким данима чак ни они немају смисао. Прочитам, насмејем се, али то је све некако површно, ништа унутра није дирнуто. Унутра је све по старом. Причам са старим пријатељем синоћ... И он је сјебан исто. Муче га нека питања. А наслућујем колико га још питања мучи када остане сам. Мислим да њему више треба помоћ него мени. И зато се трудим да му помогнем. Желим да помогнем свим људима којима могу. Јер то је исправна ствар за учинити. 

Каже ми он - ја те више видим као тешког циника. И то је у реду. Ја и даље смртно мрзим све сероње које ходају овом земљом, прљаве капиталисте, квази уметнике, фашисте, нафуране роспије и многе друге... Ту се ништа није променило. Једино што се променило је мој поглед на свет. Не желим бре да будем у том грчу, нећу да посматрам свет као непријатеља више. Желим да ако згазим некога у бусу, без много околишања лепо и гласно кажем - извини. И да помогнем неком бакутанеру да пређе улицу. И ако некоме треба моја помоћ, да помогнем. А не да једем говна како ће то неко други сигурно учинити. Не помажем зато што сам ја неки добри самарћанин, већ зато што то тако треба. Када би сви учинили тако мало, живели би срећније животе сад и много би нам лепо било.  

Можда ја превише серем. Можда само треба да погледам неки филм и да одем да спавам. Можда боље да одмах спавам. Јер ме глава убија и очи су ми направљење од кромпира. Можда треба да купим пиштољ и да се једном случајно пред спавање упуцам. Не знам, нисам паметан.

18. октобар 2015.

Када су двоје идиоти

- Ћао.
- Ћао.
- Ш'а радиш?
- Ево, ништа, била на факсу, па сад са тобом се нашла и тако.
- То је баш лепо.
- Јесте.
- Овај, и шта кажеш, шта радиш?
- Паа... Рекла сам ти, отприлике.
- Извини брате, нешто сам ти сав погубљен, не знам ни шта да те питам ни шта да причам ни ништа.
- Ја сам баш мислила да ти знаш то.
- Да причам? Како не. Причам екстра. Знаш како знам да причам. Могу да ти испричам какву хоћеш причу.
- Хајде, испричај ми неку причу о нама.
- Па не могу.
- Што не можеш?
- Па зато што ћу ја ускоро да одем у Замбију да помажем малим црнцима да иду у школу, а ти ћеш да останеш овде и будеш највећа скотина која је ходала земљом.
- Дај не сери да ћеш да идеш.
- Хоћу.
- И што си рек'о да сам ја скотина?
- Па кад јеси. И енергетски вампир исто.
- Ма мрш кретенчино, шта ти умишљаш?
- Умишљам да ми је доста тога да ме третираш као само још једног небитног лика.
- Само умишљаш.
- Па не знам баш. Мислим да ми је стварно доста.
- Ја сам дакле скотина и енергетски вампир.
- Да.
- И ти остајеш при томе да ћеш да одеш у Тунгузију и храниш црнце?
- У Замбију, да. И не, нећу да се љубим са тобом.
- Нисам те ни питала!
- Па добро, ако ме ниси ни питала, онда ћемо да се љубимо, шта сад.
- Ма нећу да се љубим одјеби.
- Искрено, бићу далеко срећнији када не будем морао да будем у близини таквог злотвора, криминалца и идиота.
- Сјајно! Иди! Срећан пут! Ретардиран си као веверица!
- Веверице су сјајне!
- Ретардиран си као твој мачор!
- Мој мачор је сјајан!
- Али је ретардиран и ретардирани сте обојица!
- Изађи напоље.
- Нећу.
- Изађи напоље и затвори врата.
- Ово је кафић, не можеш да ме истераш.
- Океј, онда ћу ја изаћи напоље.
- И затвори врата!
- Хоћу!

- Јебени кретен.
- Јебена кретенуша.

15. октобар 2015.

Неке мисли које у суштини не служе ничему много

Постао сам пророк, велики и моћан... Говорим истину. Певам. Осећам да живот није само глупа бара пуна крокодила. Сетио сам се једног клинца данас... Био је млађи једно чет'ри-пет година од мене и био сам му као узор. Рекао ми је то једном, а прво што сам помислио је било - брате, мали, баш си нашао на кога ћеш да се угледаш, од оволико људи на свету. Милиони паметних људи, људи који знају шта раде, људи који су неустрашиви и велики, а ти мене сматраш за некога на кога се треба угледати.

Много ми је то некако тешко. Стегне ми се срце када помислим да би он тада урадио било шта, само да сам му рекао. Тада сам био још увек млад и глуп и нисам знао да му објасним да треба да преиспитује све. Слао ми је неке своје текстове и блог, и искрено, био је баш лош. И рекао сам му да треба да вежба још. Али сам био млад и нисам му указао на све што треба да чита, да прошири видике. После је напустио тај блог и сада не знам где је. Јебеш узора. Ништа паметно није чуо од мене. А толико се поносио тиме што ме познаје. 

И овај блог, брате, често само нешто серем, ништа паметно не кажем. Постоје неки ликови који објављују само паметне ствари, типа, једном месечно, и људи их поштују и воле. Ја никада тако не бих могао. Пишем брате кад год хоћу и објавим, да постоји, јер можда некоме то буде од користи. Или смешно. Или га подстакне на размишљање. Ја ако размишљам о себи у будућности ала Побеснели Макс, пишем о томе. И пишем о томе како ме је један лала заробио и играмо вешала, он ми поставља тривиа питања, а ја ако не знам пет одговора, он ће ме обеси. А мени објаве са његове тривиа странице никада скоро нису искакале на фејсу, па их не знам много. И тако. Људи повремено мисле да сам потпуно полудео. А ја им само приказујем једну другачију верзију стварности, оно као, не морамо сви исто да се понашамо, може неко и да ради неке полуделе ствари. 

Некако, баш волим сада да дајем клинцима савете како да на неки начин заврну систем. Мени није имао ко да каже, све сам увек морао да научим сам. Бедак. И много се изнервирам када видим да неко неће да се потруди, а ти му сажвакао све. Неће да издвоји дан или два, а теби требало двадесет или тридесет да обавиш исти посао, јер ниси знао форе. И трудиш се да помогнеш људима да се они не муче као ти, а они то не цене. И то је бедак.

И баш је бедак када те мрзи да радиш и понашаш се као ултимативни прокрастинатор 2000. 

13. октобар 2015.

Пре свега тужно

Данас сам имао баш емотивно мешовит дан. Био сам до града и купио сам јакну. И добра је баш. Штити бубреге и дупе. Осећам се као деда када то кажем, али те ствари су ми постале баш битне. Читам неку књигу о унапређењу памћења и брзом читању и заиста ради. Виде се резултати. Мислим да бих, ако се потрудим, могао постати човек са много знања. И са тим знањем помоћи свету. Каже ми другар да тих снова нема ништа. Па, са тим ставом сигурно не. То је велики циљ. Али испуњавањем малих циљева, свакога дана ћу бити све ближи испуњавању великог циља. Мој друг је песимиста. Не тражим да постане оптимиста, али када би био песимиста са планом, много би му лакше било у животу. 

Данас сам се, такође, разочарао у човечанство. Стојим у бусу и улазе две циганчице. Лепо обучене, чисте. Млађа има шест или седам година, а старија можда девет или десет. На истој станици је ушла и мајка са девојчицом њихових година. Дигла се цела халабука и не само да је девојчица села, већ се нашло место и за њену мајку. Циганчице су стајале поред мене. Млађа се држала за шипку са обе руке, а старија сестра се обухватила око ње, да млађа случајно не падне. И сви их гледају, а нико неће да им устане. А оне су чак и навикле на то, па само стоје ту, ни не труде се да се наметну, као што неки далеко старији од њих чине. И тако пола сата. Укаже се једно слободно место, а преко њих се неки прдоња претури да седне. На крају се укаже још једно, а ја им кажем да иду и седну тамо. И да је неко сео ту пре њих, не знам шта бих урадио. Стварно не знам. Јебем ти бре људе, какви су то људи, ја не могу да верујем... 

Стојим ту и гледам дете од можда девет година које већ зна све. Видим јој по погледу. Она зна да није иста као остали, јер је циганка. И да ће јој врло ретко неко указати љубазност или устати у бусу или олакшати постојање на било који други начин. А само је особа, нормална, обична и лепа. Да је макар као они прљави наркомани што си праве ране да би узели паре, па да разумем зашто се људи толико гнушају... Не могу да верујем какве је људе изродио овај град...

Можда сам само данас нешто осетљив, шта ли. Срео сам и прву љубав данас, у улици. Није била у мом крају поприлично дуго. Иде код сестре. Не могу да је провалим. Чак и након толико година. На моменте се чини као она искрена и чиста особа коју сам баш волео и то је баш лепо... А онда у другом је та особа, ултимативни олош, безобразна, себична бичарка... И идемо улицом и она ми прича нешто... И ја је гледам... И говорим себи - коњу један, што то ниси јеб'о кад си мог'о. Стварно си будала. Ја не могу да верујем каква си ти будала! 

Такви су мушкарци, шта ћеш. Мада, на тренутке мислим да она и заслужује такво размишљање, јер ми је направила хиљаду проблема у животу. Био сам сам против целог света због ње. Седамнаест година. И у суштини, хвала јој због тога, јер то је била врло вредна лекција за мене. Не знам какву особу треба да сретнем да бих опет без икаквог преиспитивања стајао иза њених поступака, као што стојим иза сопствених. 

И не могу да провалим шта је са том, сада сам већ уверен, истином, да што си гори, то су жене боље према теби. Ја се већ дуго, сигурно има година, трудим да будем што боља особа. И често ми се насмеје нека девојка када јој помогнем, нека ситница углавном, али све остаје на томе. У ствари, то сам сам крив. Мада искрено, нисам сигуран колико њих би било са неким ко се труди да буде неко ко ће поправити свет. Пре би биле са неким ко их опасно зајебава, вероватно. Јеботе, чак ме и моји укућани сматрају лудим. Вичу да ми је глава у облацима. Ја им некако покушавам објаснити да када бих рекао себи - океј, имаш добру плату, и живиш океј, не бих могао да устанем из кревета. Било би - зашто да устајем? Чему то? Шта, то је то? Добра плата и океј живот? Не могу више ништа да постигнем? Не могу да напредујем на било ком пољу, икада? Бре, зато сам и поставио неке велике циљеве и имам мале циљеве и радим на томе, стремим ка неком напретку, макар изгледао као потпуно луд лик... И мислим да тако треба да буде цео живот. 

И тако. Идем сад да одрадим неки послић на брзину, па да читам мало. Накуповао сам се неких књига преко нета и на бувљаку и сад сам у були, имам тону материјала који захтева моју пажњу, па се осећам некако притиснуто. Али на позитиван начин. И тако. Емотивно мештовит дан, јебига.

12. октобар 2015.

О цвећу љубазности

Мали цвет је растао,
а сви су га чупали и газили.

И на месту где је био листић,
увек би никла нова два.

Као хидра.
Али био је леп, зелен и миран...

Цвету су се смејали,
али он је пружао своје латице високо ка сунцу.

И сунце га је пржило
и људи су га газили,
изнова и изнова,
али цвет је увек био ту,
лепо је мирисао и није имао бодље.

И док су га сви мрзели,
он их је волео.

И док је тај цвет живео,
ако је макар једно дете научило
да треба да сади цвеће,
а не да га чупа,
сврха тог цвета је испуњена...

Његово постојање је допринело свету,
и ширењу једне лепе филозофије
у којој је једино битно да будеш љубазан...

Чак и када постанеш бесан,
јер те газе и сунце те пали
и хоће да те ишчупају из земље,
остани љубазан...

Ко зна какав су дан имали ти људи...
Смири их.
И не мрзи.
Бес је одлика слабих цветова,
а ти ниси слаб цвет.

Ти си најјачи маслачак који је свет икада видео.
Чиниш свет за мрвицу бољим местом.
И у томе лежи твој значај.

08. октобар 2015.

Зашто мислим да не треба правити компромисе са животом икада заувек

Нешто гледам, скоро сви су за компромисе. За договоре. За миран и леп живот. И ја сам био до скоро. Међутим, све ми се то баш згадило. Увек компромиси. Да се разумемо, мени су компромиси међу супротстављеним странама сјајна ствар и требало би да их буде што више. Али оно што је баш срање су компромиси са животом.  

Јеботе, цео живот неки компромиси. Клијент жели компромис, само зато што сам предложио нешто краће чланке (ради очувања квалитета), хоће да ме плати упола мање. Ћале сматра да само зато што волим кера, треба да потпуно преузмем бригу о њему. Храни, шетај, купај, а ја нисам ни желео пса. Околина ме притиска да нађем девојку. Шта, било која ће ваљати. 

Ало. То апсолутно не долази у обзир. Такве ствари нећу да прихватим. Не може. Нема компромиса. Нећу да пишем разводњено срање, моје име стоји само иза квалитета. Не могу да посветим толиком много времена керу, шетајте га и ви мало. Милион пута сам трчао из града само да прошетам Џоа, јер ми је јебено жао ако не оде у шетњу. И нећу јебено да покупим прву клинку на коју наиђем само да бих имао девојку. Боли ме бре курац што ми пролази време. Хоћу праву ствар, нећу неку са којом не могу да разговарам и која ће само да ме нервира. Зашто бих правио компромисе са животом? Имам двадесет и три године, а не педесет. Ма чак ни у педесетој не треба прихватати мање од онога што мислите да је исправно. 

Слушам неке људе који су дуго у браковима, као, немогуће је наћи особу са којом ћеш се поштовати и након двадесет година. Ма пушите бре, цигаре, ја ако не нађем особу која ће ме поштовати као што ја поштујем њу, нећу ни да се оженим. Нећу да радим ствари само зато што тако треба. Мислим да управо такве врсте компромиса срозавају животе многим људима. Зашто не можемо сви да кажемо не компромисима, будемо мало храбри и живимо нешто срећније животе? Није тако тешко као што се чини.

Планирам да отворим неку малу фирму. Биће сјајно. Знам шта желим од те фирмице и нећу да правим компромисе. Уколико треба дати више пара - даћу, иако ће ми маторци гунђати како трошим (сопствене) паре, али квалитет мора бити на месту. Желим квалитет, јер ме то чини срећним. Јер моје име ће ту да стоји. И искрено, много ме нервира када видим како лако неки људи праве компромисе. Имаш бре људе мојих година који труну у магацинима и скроз су се помирили, као - то је то, то је живот, нема се капацитета за нешто више, боље... Јеботе, тек си почео да живиш и већ си направио компромис за цео живот. Или као, нека тамо крес комбинација затруднела, па се жениш. Многи су и потајно срећни кад се тако нешто деси, јер ту нема размишљања, ето лаког компромиса - жена која жели(?) да се уда и лик који жели да се ожени. А пре тога се једино знали док су били у кревету, можда провели укупно два сата разговарајући. И после остаје само да се помире са "судбином."

Сад ће неко сигурно да ми каже како није баш све тако једноставно. И није. Ја то знам. Али и даље мислим да је прављење компромиса са животом једна баш баш лоша ствар. Направи компромис са комшијом, са женом, са поштаром, али немој са животом. Оног тренутка када по први пут направиш компромис са животом, увек ћеш се задовољавати са мање од онога што можеш и заслужујеш и никада нећеш стећи храброст да доживиш свој пуни потенцијал. Тако ја то видим. Јебига. Тако тужно. И не читајте књигу Српски психо, много је лоше написана, буквално сам бацио цело јутро у бунар (јер не волим недовршене ствари, прекинуо бих иначе). Нећу бре да читам буђаве књиге! Прочитајте Најнормалнијег човека на свету. Осећајте се лепо! Сви ви буцмасти гномови Интернета! И запамтите, нема компромиса, слобода или смрт!

06. октобар 2015.

Запис из поткровља

Ствари се дешавају. Гледао сам јуче неки романтични филм у ком она риба и онај магарац препуштају све судбини, као, ако се опет сретну, судбина је. И цео филм неке хаварије, оно јебига, слаб сам на те лепе тренутке, шта ћу. Ал' оно што ме је много сјебало - прво, он треба се жени и она треба се уда и они се на старту скроз отворено мувају. Који курац? Је л' вам ништа није свето?! Друго, тебра, да она каже да је судбина ако се опет сретнемо, изнамештао бих такав сусрет да није свесна. А овај идиот све нешто смушено у старту, сетио се након седам година да иде да је тражи. 

Једина ствар због које ја, када ми се допада нека девојка, морам препустити ствари судбини јесте чињеница да бих вероватно испао заиста језив тип када бих се само појавио и као - е, ја сам прешао пола милиона километара, упознао ти фамилију и обавестио твоје пријатеље да смо заједно, па сам мислио да се упознамо и тако то. Људима је данас све језиво. Можда има мало и до мене, изгледам као луд лик. Нем појма. 

Направио сам једну куглицу од фолије од чоколаде пре неки дан. Бацам је да удари о полицу над столом. Данас сам направио још једну, јер ме некад мрзи да се сагињем када ми испадне. Мачор мрзи лоптицу, не може да спава од буке. Увео сам му неки скраћени режим исхране, јер не може више да прескочи ограду него чека да му отворим капију. И кад силази низ степенице иде степеник по степеник, а дупе као му се ренда низ степенице, уопште скоро не помера задње ноге. Много ме мрзи јер има три оброка дневно, само. Биће ми захвалан једног дана када буде имао тридесет година. Заиста желим да живи много дуго и да му миксујем кашице од изнутрица и да буде сав сед и да буде супер мудар, па да ми помогне мало у животу.

Данас ми је стигла књига. У ствари, две, али ова једна се рачуна. Продавница тајни, Дино Буцати. Књига због које сам пожелео да будем писац, први пут у животу. Јебено савршена. Не зна баш много људи за њега, глобално, али ту књигу би свако требало да прочита. Да схвати шта је уметност. Има неки супер чудан мирис књига, много је лош. То ми мало квари угођај, јер иначе књиге миришу кул, чак и када су баш старе. И скинуо сам конце данас, али имам неку огромну рупу, види се кост. Ваљда ће ми то зарасте, да могу нормално да отворим уста. Видиш, смешна је то ствар, неки људи ми говоре како нисам нормалан што сам ишао на две интервенције за пар дана. Брате, зар није боље да одједном имаш дупле конце, шта те брига, осећаћеш се и онако бедно, боље да смањиш губитке и изгураш то заједно. Не знам, људи су чудни. 

Осећам се некако пријатно док пишем ствари о себи, за себе. Помаже ми да се средим. Сви треба да пишу себи, о себи. Нешто сам размишљао... Можда напустим Барутану једног дана. Чини ми се да неке веће ствари долазе. И чини ми се да је можда Барутана место где се моја личност мења и постаје тотални мрачитељ. Можда имам шизофренију. То би било олакшање. Онда би ми било јасно како стоје ствари у мојој глави. Можда је само утицај књига... 

Идем сад да радим. Нешто сам данас у курцу. Глава ме боли цео дан, па сам нервозан. Не волим то, стално праснем на сестру, а она није то заслужила. Она је заслужила да будем баш добар брат, и ја се трудим, али нисам сигуран да ли је то довољно добро. Цео дан сам провео зујећи около и сад ћу тек да радим. Јебеш прокрастинатора. 


04. октобар 2015.

Октобар је доброчинаст, онако

Овај октобар и није тако лош. Вадим све јебене конце ове недеље. У уторак једне, у четвртак друге. Пишем једну ствар, биће велика. На пролеће ће неке велике ствари да се десе. Ако будем жив и здрав до тад. А потрудићу се да будем. Прочитао сам књигу, зове се Најнормалнији човек на свету. Вратила ми је веру у домаћу књижевност. Сјајна. Имам неке идеје и људе са којима бих могао те идеје да реализујем. Сви смо млади, они умеју, а ја их само дигнем на ноге и нешто серем да би ентузијазам остао на високом нивоу. Врх. 

Трудим се да будем кул стриц некој разној деци, а то подразумева стрпљење и куповање чоколада. Није лоше. Мислим да бих могао створити врхунског клинца, када га будем једног дана имао. Знао би свашта и био би нормалан и било би скроз свеједно ког је пола, јер је мој клинац и сигурно ће моћи да покори свет. И објаснио бих му како свет функционише, објективно. Не субјективно, како је мени стари објашњавао. И научио бих га да се уздигне изнад папака, сукоба и осталих срања. Мени је требало много година да то научим. Било би супер кул да то зна од старта. И тако.

Имам неке релативно мале жеље, па сам мислио да почнем да си испуњавам неке од њих. То би требало да ми помогне да се осећам лепо, у континуитету. Желим да будем у могућности да донирам пола милиона долара у добротворне сврхе. И да си створим име. Данас сам у сред дана имао сан. Као, један познат лик је пристао да одрадимо неку ствар заједно. Јебено савршенство. Људима иду сузе колико је лепо. Људи нам дају милионе долара, а ми те милионе дајемо сиротињи и не задржавамо ни цент... И баш зато што не  задржавамо ни цент, све више људи нам даје све више пара и на крају испада да су два шпрдача учинила нешто баш добро и баш велико за свет...

Када бих ово некоме рекао, смејали би ми се. Када бих некоме у крају рекао да желим да покорим свет, умрли би ми од смеха. Они не виде даље од тих четрдесет и пет хиљада које представљају утопију за њих, као, лаган посао и те паре и то је свеопшта победа, ништа више није потребно, икада... Мени је то јако тужно. Разумем када је неко блејач и срећан са малим стварима, али тим људима је доста и двадесет хиљада... Ови остали су једноставно ограничени. Јебига. 

Мислио сам да си уведем као неки задатак, да упознам бар десет нових људи месечно. То звучи кул, као да би могло да ме тргне из летаргије. Међутим, нешто ми се чини да то нећу да радим. Услед неких космичких подешавања, осећам се сасвим океј и сам, а нарочито ако сам са мојим људима, за које знам да су баш величине, у другарском и моралном смислу, пре свега. А неки су и у физичком. А неки су само ђембели. 

И тако. Слушам неку репчугу. Нисам баш дуго времена слушао нешто са моћним речима, углавном слушам неку епску музику. Осећам се спремније да покорим свет ако ми иде у позадини нека епска музика. Идем да спавам, треба сутра опет да радим на овој мојој ствари, неће постати велика сама од себе. 


02. октобар 2015.

Кратко, о поштовању

Једини људи које желим да задржим у свом животу су они који имају поштовања према мени. Поштовање је, мислим, једина ствар која заувек остаје. Све може проћи, али ако си некога поштовао са двадесет, поштоваћеш га и са педесет, па макар се и замрзели у међувремену. И имам ту некако грубу навику да сечем људе из свог живота ако ме не поштују... 

Нарочито уколико већ немамо успостављен однос... Једно је када те је неко испоштовао стотину пута, па му се омануло једном, а сасвим друго када неко не може да те испоштује ни за најмању ситницу, за коју треба буквално један минут. Или мање. А немате успостављен однос. Ја имам велико поштовање за нове људе који ми улазе у живот, јер желим да се осећају лепо и да све функционише фино. Међутим, неки људи то једноставно неће. Боли их курац. Само кажу - ах, требало је ја много штошта да урадим... И на томе се завршава све. 

Њихово правдање. И моје поштовање за њих. 

Не правим више компромисе. Апсолутно ме не занимају особе које не указују никакво поштовање свету око себе, већ глуме неке надмене кретене и мисле да се све врти око њих... Понекад се запитам да ли сам ја будала што верујем у поштовање, да ли и ја треба да почнем да кршим обећања као и сви остали, кад год стигнем, без гриже савести, само да марширам кроз живот и наивно мислим да ми карма неће залепити сво то срање за потиљак...

Ако кажеш нешто, испуни. Ако не можеш, немој ни обећавати. Јебено једноставно. 


Последњи преостали

Последњи човек на свету је седео у својој столици и гледао у наговештај сунца које би требало да се ускоро појави на хоризонту. Онда је неко покуцао на прозор. Сто за којим је седео последњи човек на свету није био у приземљу. Човек се уплашио, али се ипак окренуо. Тамо није било никога, само кутија таблета. Последњи човек на свету се тако жестоко дрогирао да му је на крају додељен женски надзорник за условну, па су се множили и напунили земљу... 

У ствари, он је имао жену и није уопште био последњи човек на свету, већ најобичнија кретенчина која је продала и телевизор за сопствену сахрану... И док је његова брижна женица покушавала да га оживи љубећи му балава уста, он је гледао у наговештај сунца и питао се зашто је баш он остао? Где су сви отишли? Последњи човек на свету...

У ствари, његова жена је одувек желела да буде херој, а била је хероина, и она је изазвала целу ту збрку наговоривши га да продају клинца и телевизор и да оду на неко лепше место... Њу није одмах ударило као њега, она је још увек била свесна док је он тонуо у кому... А клинац се смејао код свог новог тате...

Тачније, клинац је имао врло битну улогу у њиховим судбинама. Он се родио ван брака, и вероватно је био потомак Сатане, а имао је тако лепе плаве очи да су његови родитељи, иако су се мрзели док су били при чистој памети и здравој свести, одлучили да остану заједно. И зато су и завршили ту где јесу, јер да није било њега, одавно би се они растали...

И тако се та прича завршава. Ланац кривице може ићи до праскозорја историје, али то опет ништа не би променило. Уосталом, као да је важно... Последњи човек на свету је имао седамдесет и шест година и држао је клинца који је узроковао смак света само једним својим осмехом... И то је било то.


Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren