Сам

Ово вече је прелепо, помислих. Сва та насмејана лица, безбрижност настала услед конзумирања великих количина алкохола. Сви ти моји људи сада су овде. Овде због мене. Док их гледам како седе свуда унаоколо имам неки осећај моћи. Мислим да бих због њих у понор скочио са оптимизмом. Осећај да бих могао градове да рушим ако затреба. Осећам се непобедиво поред њих. Поред људи који ме трпе, људи које волим. Сви спавају већ.  Бледа спокојна лица. Само сам још ја будан. Укључио сам тв. Реалити шоу. Рекох супер, са дубоком нотом подсмеха. Убрзо сам заспао. Звук чаше која пуца. Будан сам. Неко од њих је кренуо да сипа пиће, са пићем у крви. Драгоцени кристал разбијен у парампарчад. Чукање оних дубоко уснулих. Будни су. "Идемо у шетњу, обећали сте", рекох. Желео сам да ходам, да идем, у њиховом драгоценом друштву да покорим свет. А они, онако поспани и мрзовољни, нису хтели да иду. Истерао сам их напоље. И кренули смо полако. Зора, магла свуда око нас. Ходамо по росној ливади, гледамо шуму у даљини. Лешинар кружи изнад нас. Покушавао сам да га отерам, није ишло. Одјек силине, топло тело паде. Једно од њих. Мојих драгоцених. Још један одјек, па још један. Падају полако. Нико не запомаже. Не виде ме, не чују ме. Стојим сам на чистини.  Сада схватам. "Купидоне, проклет да си! Отео си ми све њих. Свеееее! Зашто онда, и мене не убијеш? Да не видим, да не чујем...да не осећам. Убиј и мене!" Гледам лешинара сузним очима. Он чека мене. Никада није ни желео њих. Немам више никога. Довукох се кући, лешинар је пратио. Укључио сам тв. Реалити шоу. Рекох супер, са искреним одушевљењем. Убрзо сам заспао. Сањао сам оног гада. Купидона. Купидона како из оне далеке шуме својим мецима пуним љубавних спона одваја моје људе од мене. Рекао ми је: "Хтео си и тебе да убијем? Желиш да не будеш сам, зар не? Али ти си рођен да будеш сам." Сутрадан сам их гледао. Срећне, окупане Сунцем, како уживају у њиховим љубавима. А лешинар је ревносно кљуцао моју џигерицу.