Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

29. јул 2011.

Ђаволу дугујеш све!

Знојиш се, плачеш. Вене труле, боле те док срце пумпа крв. Поцепана тренерка, радиш дуплу смену за дванаест хиљада. Пола дајеш газди у чијем си стану, а пола за доп. Чешће си гладан но сит, битније ти је да нахраниш вене, скривене под дебелим дуксем. Жедан си, а пара немаш за цугу, немаш коме да се обратиш, сви су дигли руке. Јаучеш у мраку, жалостан. Цело тело те боли, мислиш близу си краја. Руке дрхте, не можеш ни устати да одеш да молиш за грам. Сада си сам. Личност подељена, чак и ђаволу дугујеш. Обично си смеће, труло месо, крв црна, трагови зрна у твојој руци. Живот гледаш испијеним очима, нејак за корак напред. Поврх свега, она има новог дечка. Кога боле курац? 

Секу те грчеви у стомаку, плачеш као пичка. Затвараш очи да би видео живот који сањаш. Савршено, светло, имаш све. Има још пар часова до јутра. Сумњаш да ћеш га дочекати. Свако вече сумњаш да ћеш дочекати ново јутро. Једном ћеш бити у праву. Јутро. Сада си само срећан, прегурао си још један дан. Подижеш се на ноге, хладно ти је. Новембар је, а ти у поцепаној тренерци и дуксу. Шта ћеш да радиш? У трену ти се помрачи ум, на секунд желиш да оставиш то срање што ти је докрајчило већ сјебани живот. Не, нећеш, не можеш. У глави ти секс, у плућима марихуана, пара немаш за шит, добра је трава, само да си хај. Деликвенти пљачкају продавнице, ти радиш трећу смену. Бићеш крив, одма' отказ, ако их не спречиш. Вадиш тетејца испод пулта, пуцаш по клинцима, један пада. Крвавих очију прилазиш. Још је жив, претураш му по џеповима. Нашао си мало. Док он умире, ти загреваш кашичицу. Смрт је у поцрнелој вени, идеш мирно кући. Не бринеш за оног што лежи у локви крви, а раније звао си га братом. Кораци су ти сигурни, није ти хладно. 

Гајби си, палиш тв. Двоје се љубе, сећаш се ње. "Јебеш патетику! Педеру!", мењаш канал. Лепо се осећаш, ништа те не боли. Лежеш да спаваш, чак те ни не боли глава. Не сумњаш, дочекаћеш следеће јутро. Задовољно затвараш очи, више те ништа не кочи. 

Мртав си, а дошли су да те ухапсе. Имаш ти других брига рођаче, сети се - Ђаволу дугујеш све.  

28. јул 2011.

Пролог

Савана. Јутарње сунце је високо, пржи. Један гуштер се закопа у песак, док су поред њега брзале две кожне сандале стране производње. Њихов власник, један мали дечак обливен знојем и потпомогнут страхом, трчао је као газела ка нејасном циљу у пустињи. Адреналин га је терао да иде, да трчи, иако су ноге клецале и посртале ка врелом песку. Зачу се оштар звук, људском уху готово непознат, и он паде. Његове очи изморене сунцем се затворише лагано. Једна папуча је горела на сунцу - друге није било.  

У граду недалеко одатле, један крупан човек корачао је уморним корацима ка излазу из сиве зграде. Управо је добио отказ, а једино о чему је мислио су биле трешње. Тако крваво црвене, тако киселе, као живот. Мислио је да је све за њега било готово. Док је везао конопац за плаву плафонску греду, зачу врисак, а потом и познат глас: "Не чини то, проклетниче! Михаило!" Он баци хладан поглед кроз прозор, протури главу кроз омчу и закорачи. Његова мала плава женица је притрчала и пресекла омчу. Још увек је дисао када су га одвезли у болницу. 

Док је чекао да одлуку лекара, Михаило се питао зашто живот није онако жут као сунце. Зашто је тако проклето црвен као трешње, као крв? Зашто мора да буде горак? Да ли је он томе крив? Да ли он прави погрешне изборе и тиме доводи себе и друге на руб пропасти? 

Много питања је мучило средњовечног несрећника током неколико месеци. Док је излазио из болнице, пред вратима су га чекала два тамнопута човека обучена у лежерне кошуље. "Лоше вести, господине."

Пролог је готов, потрудио сам се да га оставим довољно отвореним за било који жанр. Пишите како желите, само се потрудите да отпратите претходника. Ако правите обрт, правите га да ваља. Ако уводите нове ликове, само их лепо изанализирајте да би и остали људи могли да их користе касније и да не би било контрадикторности. То је то. Urialtheserb, изволи. Јави се у коментару ако си почео да пишеш, да знам. Кад завршиш(те), пошаљи(те) ми поглавље на мејл. Уживајте! :)

24. јул 2011.

E 'вако:

Пошто сам недавно схватио болну истину да сам још увек радознало дете и да ме не држи место, одлучио сам да вам нешто предложим. Наиме, већ сам три пута покушао да напишем роман, али увек дођем до двадесет и неке стране и станем. Више ме не занима, једноставно, иако је имам читав концепт и замисао која ми се јако свиђа. И то је постало проблем. Желим да пишем, желим роман, желим да испричам ту феноменалну причу, али ме мисли вуку на другу страну, да пишем нешто ново, невезано за оно што сам почео. Мрзим да остављам ствари недовршене. То ме још више једе. 

Е, сад, видео сам да је скоро неки лик објавио књигу писану од стране двадесет и шест аутора. Такође је и Валентина нешто слично урадила на један иновативан начин са блогерима. Дакле, мој предлог (знам да је лето, и да никог нема ту) је да се скупи нас пар који смо ту, ионако беспослени интернет зависници, и да саставимо једну добру ствар. Ако се сложите, написаћу пролог, па ћемо наставити круг даље, све док не добијемо једну целину која личи на нешто - дужу новелу, роман или ко зна шта... :) 

Нећете добити ништа сем мотивације ако одлучите да учествујете у овоме са мном, то одма' да рашчистимо. Такође, знам да већина вас пише онако мрачно, па зато имам још један разлог више да мислим да би ово могло да успе. Слободно позовите заинтересоване људе, да нас буде макар троје (јер кад год ја нешто покренем, то је у старту осуђено на пропаст). 'Ајд, у здравље! Баците коментар, ако сте заинтересовани. Па ако нас буде довољно, да разрадимо детаље. :)

23. јул 2011.

Лет

"Мајоре!", повика неко док су сирене завијале. Чуо сам то као кроз маглу, размишљајући о Марку: "Како му је? Шта ради сада у непријатељској земљи? Да ли је жив?" "Мајоре!", повика глас још једном. Био је то водник, сав зајапурен од јурцања по бази. "Поново нападају, требате нам горе." "Нека све буде спремно за десет минута." "Разумем!", одсече и отрча ка хангарима. Ове наказе стално нападају. Сваког дана, сваке ноћи...Већ су оборили десет наших, а ми само један њихов. Само чекам свој ред. Рат је ово, жива глава вреди колико и метак - ништа. Пожурио сам ка авиону. 

Док сам се дизао ка небу, наоружан к'о пола пука, мучила ме је једна мисао: "Да ли је то то? Последњи сутон који ћу видети?" Био је леп, али не најлепши који сам у животу видео. А људи причају да сви осуђеници на смрт виде најлепше небо баш тада, пред пут у вечна ловишта. Ја нисам, и та ситница, тако безначајна, давала ми је наду гурајући ме у жар борбе. Када сам се попео горе међу облаке, није их било. Ни наших ни њихових...Само ја, међу облацима, светлијим него икад. 

Стално сам испитивао ове са земље, али ништа није било на радару. Секунд након што кренух ка бази, угледао сам њихов стелт авион. Приметио ме је. Док сам изводио маневар да му зађем за леђа, избегао га је користећи маневар који сам ја осмислио. Запрепашћен, једва сам избегао његову ватру. Онда ми сину - то је Марко. Мој син! Летео сам горе-доле, правећи лукове и мамећи га у клопку. Са осећањем беса и туге, борио сам се за свој живот против своје крви. Након једне ситне грешке, успео сам му се накачити на реп. Намакао сам прст да дугме и притиснуо. Авион испред мене експлодира, као сунце, а мене пресече бол и суза ми побеже низ лице. 

Ипак је оно био најлепши сутон који сам икада видео. Одувек сам желео да летим. И он је. Скинуо сам падобран и катапултирао се. Радовао сам се белини облака и сусрету са њим, тамо негде, преко...Потпуно слободан.

У далекој земљи преко мора, Марк осети неку нелагоду у стомаку и предаде палицу другом предавачу ваздухопловне академије.

21. јул 2011.

Косач

"Док звезде падају, вулкани кључају, птице цвркућу, Атлас држи земљу, дани пролазе, ја сам Смрт и долазим по тебе." Несрећна песма, Грегориј.

Пре два дана ми је стигао допис да је мој ујак Грегориј умро и уз кратко образложење о његовој обичној старачкој смрти, саопштено ми је да сам једини наследник његовог огромног имања и да би требало одмах да кренем да бих могао да стигнем на сахрану. Тако сам и учинио. Узео сам најбржу запрегу коју сам могао наћи и запутио се кроз села и градове, путељцима кроз шљивике и маслињаке, до тог старог имања величине неба. Када сам стао пред зарђалу капију чувану од стране  гаргојла, нека ми језа испуњена меденом слашћу прође низ кичму, а ја закорачих одлучно напред. Капија запишта попут миша у мачијим зубима, а калдрма прошарана зеленилом је водила негде далеко, све до наизглед малене кућице на хоризонту. Кренуо сам ка њој, полако и одмерено, осматрајући пустош прошарану дрвећем на самрти. 

Негде на пола пута до виле, која је сада изгледала огромно, видео сам огромно поље предивних црвених ружа како се лагано њишу на ветру. Скренуо сам са стазе и убрао једну, а потом продужио даље. Киша је почела да пада, а ветар ми је затварао очи. Поврх свега, лепота ружа под светлом муње је била тако изузетна, да сам се трудио да ухватим што више те лепоте, да је заробим у својим очима и преточим у најлепше сећање које моје срце икада проживи. 

Вила је била старог типа, са много стубова и високим прозорима. Напрслине су се разливале целом дужином углачаних зидова без сјаја. Нисам успео много да видим због невероватне олује која је беснела свуда око мене. Муње су толико често светлеле и громови су тако често ударали да ми се чинило да сањам, да је дан и да се деца играју лонцима, али онда бих ухватио делић светлости на прозору виле или би ме ветар жестоко ошамарио, враћавши ме у стварност која је одисала тешким влажним дахом трулежи. Дошао сам до великих тешких храстових врата и покуцао. "О, дођавола! Где је Морис? Он би требао да отвара врата у ово доба ноћи, а не ја...Матора лешина, никад га нема кад треба!", зачуло се изнутра. Врата је отворио ћелави чича у касним педесетим, рекао бих. Имао је велики стомак и носио је панталоне са трегерима. Био је поприлично прост, видно изнервиран, јер је морао да устане из кревета због мене, односно одсуства Мориса, за ког сам претпостављао да је батлер, који као и већина других, хвата кривину. 

Ћелавац се, након мог представљања, променио за три круга око сунца. Постао је угодна и услужна замена за батлера, кога ће, верујем, задавити голим рукама када га следећи пут буде видео. Било ми је то помало комично, али се нисам смејао. Ситуација није била смешна, требао сам одлучити о судбини овог и још неколико људи, о судбини имања, о својој судбини. Испијајући шољицу топлог чаја и показујући ћелавцу документа која потврђују мој идентитет, а која он уопште није ни разумео, видео сам ружу која је вирила из џепа мог фрака. Узех је нежно и помирисах из душе. Имала је мирис меда, воде, лепих девојака - мирис живота.

Након немирне ноћи проведене у трзају, у смењивању слике предивних ружа и неког мени непознатог осећаја несреће који се манифестовао у облику олује истоветне оној која је беснела напољу, пробудио ме је мој баштован, ћелави Марк, говорећи веома смирено и озбиљно о смрти батлера Мориса, који је умро у свом кревету, од срчаног удара. Брзо сам се обукао, дубоко узнемирен због оваквог инцидента, који се морао десити одмах по мом доласку. Прво помислих да ме Грегориј опомиње, али брзо то изгубих из мисли, јер сам био разумна особа са јаком сумњом да се то икако и икада може десити. Убедио сам себе да је све то случајност, иако је истина гребала одоздо, још недовољно јака да изађе на површину, али свакако присутна у мојој подсвести. 

Иако је само место одисало мирисом дугих година, страхом и озбиљношћу, слуге су, чини ми се, чиниле све што је потребно да бих се осећао пријатно, нарочито након трагедије која је пратила мој долазак. Било их је четворо: 
- Магда, дебела мађарица која је кувала најфинија јела која сам у животу окусио. 
- Славко, младић непознатог порекла и изузетне снаге, радио је све од тимарења коња до оправљања ограда.
- Тоше, стари управник имања, који већ годинама помаже Славку, јер је имање управљало само собом, низбрдо. Иначе, мој нови баштован. 
- Марк, ћелаво и тврдоглаво створење које заволех због његових вештина и прилагодљивости и узех га за батлера. Некадашњи баштован, изузетно је водио бригу о ружама. 

Био сам задовољан и одлучио сам да задржим имање. Иако је имало онај страшни готичарски изглед, волео сам да боравим у врту, у шуми, а нарочито у огромном пољу ружа. Једна мрачна мисао ми се врзмала по глави, и одлучио сам да живим овде, док ту злу мисао не одагнам. Убрао сам две руже. 

Сутрадан су ме пробудили зраци златне траке која се пробијала кроз танани размак међу завесама. Окренуо сам се ка сточићу крај кревета и угледао две увенуле руже, иако ми је Марк гарантовао да руже могу остати свеже бар два дана ако се ставе у воду. Док сам доручковао, јавили су ми да су млади и стари господар суседног имања погинули у лову. Напао их је медвед, младић је убио оца у паници, а потом умро ужасном смрћу, растргнут и остављен дивљим псима и гаврановима да се сладе. Тада ми шољица чаја испаде из руку. Уста су ми сува, а послуга као да гледа исту слику, слуша исту песму, чита исту причу, мирно ми поможе да устанем и одведе ме у кревет. Три дана нисам устао из кревета, патећи од ужасне грознице изазване ужасом мог сазнања. Још три дана су прошла, а ја сам у дубоком размишљању коначно схватио своју улогу, пригрливши је нежно, као мајка чедо. 

У сутон, наредих Марку да ми спреми косу, да је добро наоштри и да нестане, чим ми је преда у руке. Он је, изгледа, добро знао о чему говорим, штавише, сви су изгледа знали. Њих четворо, сједињени под плаштом тајне, њих четворо, последњи, мирно врше своје дужности, преносећи тајну погледом, само погледом. Брзо је донео савршено оштру косу и нестао. Док сам почињао косидбу јарко црвених ружа, небо се спуштало ближе, црно, да прихвати грешнике. Свака ружа за једну душу, сваког дана на хиљаде нових ружа на мом пољу. Сваког дана све мирније спавам. 

Прошла је цела недеља, проводио сам дане и ноћи косећи. Сада сам схватао зашто је Грегориј био особењак, зашто се повукао од света и никада није напуштао имање. Имао је дужност, сваког минута свог живота био је на дужности, одабрани. 

Зора. Док се сунце лагано помаља иза облака, застајем да уживам у лепоти поља ружа, мојих ружа, посутих ситном росом. Бришем зној са чела, још један одкос и идем на починак. Замахујем косом, руже падају, а једна ми одлете на груди. Спустих косу, погледах у ружу и утонух у мрак осећајући како тупо ударам у земљу. 

"Киша пада већ три дана, а нема новог господара..." 
"Неће га ни бити. Све је завршено сада, са господиновом смрћу."
"Није. Никад неће бити завршено."
"Да ли сте приметили?"
"Шта?"
"Није знао да је и његова ружа ту негде, међу осталим. Исто као Грегориј."

18. јул 2011.

Рај за мене

Твој Рај се разликује од мог. Мој пакао се разликује од твог. 

Шестошездесет и шести круг пакла. Нико не зна за постојање овог места, само ја. Само ја, и сада, ти. Ти не знаш зашто сам те изабрао...Мислиш да почињеш да лудиш, јер чујеш глас, дубок и помало храпав, у својој глави. Покушаваш да кажеш нешто, али речи не теку из твојих уста. Ниси мртав, али ћеш бити ако не учиниш оно што ћу тражити од тебе. Бићеш дрво у пакленом огњу, плакаћеш, али ће се твоје сузе тако брзо сушити да неће стизати да отпузе до твојих усана. Даваћеш читаву вечност за кап воде, гледаћеш своју испуцалу, испечену кожу, и биће ти жао, заувек. Учинићеш оно што ти кажем и проживећеш срећан и дугачак живот. Знам то, и ти знаш то. Сада смо пријатељи.

Овде, у овом скривеном, удаљеном и забрањеном кругу пакла, моје муке су веће но што могу да поднесем. Шест стотина прелепих доброћудних девојака ме прати у стопу и све је тако проклето светло и нигде нема ничега, а када бих покушао да седнем на земљу само бих пропао и нашао се на истом месту стојећи. Било је неколико ружних керова унаоколо и они су ужасно лајали, тотално супротно од завијања курјака и режања правих снажних паса. Шест стотина гласова ми је било на услузи, весело чаврљајући, нудећи ми задовољства која само такве девојке могу да пруже, истинска и дубока. Ужасни ветрови су дували, испуњавајући ме ужасом, сваки пут. Није било ни столице, ни стола, ни папира, ни оловке...Није било ни крви у мојим венама, а и када би било не бих могао да пишем по овом светлом и у(зне)мирујућем месту. Једина нада ми је онај слаби смртнички ум, идентичан онима какве сам презирао пре мог кобног одласка на вечна ловишта, без пушке. Надам се да је мој слабашни блеф био довољан да учини оно што је потребно за мој спас.

Затворио сам очи, надајући се најбољем. Време је изгледа текло, поново је текло, осећао сам.Онда је поново стало. Знао сам да стигао. Отворио сам очи, а радосни осмех ми заигра на лицу. Гробље, суво дрвеће унаоколо, магла и један слабо осветљени изгребани сто. Тишина, нема никога у близини. Ни у даљини. Нигде никог нема, само један стари мачак, кога одмах препознах. Сам сам са својим мислима и парчетом бесконачног папира који је лежао на столу тик поред пера умоченог у црно мастило. На њему је писало: "Несрећниче, ово је твој рај." 

Један млади човек, глатко избријан и уљудан, тражио је своје наочаре по поду пуном игала, осећајући да га нека невидљива сила притиска када би покушао да се подигне. Почео је да јеца, сломљеног духа и душе испуњене ужасом. 

13. јул 2011.

Победник

"Проклета карта! Дођи кец, мали кец, црвени кец...Дођи! Мораш да дођеш...Мораш!"

Презнојавао се чекајући једну, последњу карту која га дели од пропасти. Крупије је преврнуо последњу карту. Кап зноја је пала на сто. Био је то кец. 

"Да! Дааа! Ко је краљ света, ха? Хајде сад напиши причу о овоме, пичко умишљена! Јебено сам богат! Најбољи икада! Хахахахах..."
"Још једну руку. И нисам ја неко јебено пискарало, него уметник, кротитељ карата...Ево тапија."

Крупије је поделио карте. Док су његови витки прсти бацали карте преко стола, лукави смешак се полако појављивао на победничом лицу. Пар краљева. Освојиће још више, још више! Жена из његовим снова се привијала на његове груди. Био је лудо срећан! Све што је икада желео је ту...Све! Хрпа новца је на столу и неколико тапија. Новац, брдо новца! Крупије је отварао ситни талон још ситније и тише говорећи: "Петица пик, деветка каро, дама херц, тројка херц, двојка треф..." Пар краљева. Пар краљева. Освојиће. Он се смеје. Она се смеје. Отварају карте. Зачу се врисак. 

"Тај грозни, грозни човек има пар кечева!" 
"Нема", рече младић вадећи револвер скривен испод стола. 

11. јул 2011.

Немојте с џемом, молим вас!

Идеш пијан улицом, улица иде с тобом, вино ти тече венама, а вене искачу из тебе. Ти си само још једна пијана будала у свету лутака. Рано је јутро, аутобуска станица је скоро празна, а пекара поред ње те мами, дозива својим мирисним гласом. Одлучујеш да потрошиш последње паре на прекрасну крофну која те прождире, и ти њу прождиреш, и обострана привлачност је прејака. Не примећујући лепоту пекарке, питаш је да ли је крофна са кремом или џемом...Она те лукаво процењује, врцкајући ситним лукавим очима и одговара да је са кремом. "У реду", одговараш и пружаш јој новац. "Уживај, пијана будало", одговара ти она тихо, смејући се ласкаво. 

Нечувши је, одлазиш задовољан. Улица те и даље гази, осећаш се поприлично лоше, глава ти пуца, а ноге се ломе, ти и даље гледаш у крофну као војник у прелепу снашу. Након пар болних корака заустављаш се уз речи: "Реци ми ако не желиш ово, чуваћу те заувек ако не желиш, само реци..." Потом уз радосни пристанак крофне прождирете се међусобно. Након два залогаја бацаш је згрожено: "Са џемом је!" Полако се тетураш, док твоја алергија упумпава хектолитре крви у твоје уши, нос, образе и врат. Осећаш да се нешто лоше дешава, али немаш огледало, а сувише си пијан да можеш да погодиш. Тужан си, јер те је оставила крофна. Мислио си да је савршена. 

Још пар корака и нашао си се на мосту. Леп мост, за заљубљене. Гушећи се падаш, и као последњу наду хваташ једну пуначку госпођу за руку. Она те, уз крик, отреса као псето, што и јеси. Уплашен и надувен, некако се придижеш и почињеш да покушаваш да трчиш. Не иде. Звони ти телефон, неки глас пита где си. Не знаш где си, ништа не знаш. "Зашто сам ја уопште овде?", упитао си себе и схватајући да ти је девојка погинула, окрећеш се огради. "Ах, да...сећам се сада."

07. јул 2011.

Јебите се манекени!

Одувек ме је фасцинирала чињеница да постоје ликови који када уђу у просторију пуну женскадије  изазову велико повећање влажности у тој, јелте, просторији. И сад, неки цврчак попут мене седи са стране и размишља да ли да га туче у главу или у ноге, логично, јелте, у ноге. И онда тај манекен, јелте, почне да прича своје доживљаје. Ако су тебе покрали, он је био у пуцњави у банци, ако је ћале твоје девојке опасан, ћале његове девојке носи утоку и кад год га види набије му је у уста, ако су тебе киднаповали ванземаљци, он је био на Марсу још две 'иљаде и треће...Углавном, разумете шта вам причам. 

Празне приче, а црвчак попут мене мора да ћути, јелте, јер ће испасти љубоморно псето пред тим женским светом што се сада већ, нашао у процесу овулације у жељи да их оплоди овај феноменални манекен. И тако, размишља црвле, да л' да до'вати пикслу па у главу дефлоратора, јер такви као он, управо, упропашћавају нашу невину омладину. Е сад, ту настаје проблем. Ако га до'ватим пикслом у главу, 'ем што ће 'иљаду жена да вришти и скочи ми на врат, 'ем што ћу испасти и пушач, јер који би нормалан човек, јелте, тукао спортисту пикслом? 

Реално, исп'о сам џентлмен и пизда. Џентлмен, јер нисам упропастио журку, а пизда јер нисам тук'о манекена у главу нечим. Мислим, вероватно би ме пребио, ал' онда бих имао разлога да га мрзим. Поврх свега, тај млади лепи секси човек продаје женама форе о његовој сензибилности, о страху од хорора, паукова, кловнова, француза и ко зна још чега...Класична пизда. И тако сам, јелте, не бесан, него некако разочаран у жене, којима мож' да мажеш очи са масним причама кад  и како 'оћеш. Јеботе, моје приче су масне, ал' његове нису ни то...Дакле, дошли смо до закључка да су жене у овулацији веома неразумна бића. И зато: ЈЕБИТЕ СЕ МАНЕКЕНИ! Искористите та неразумна бића. Тако ћете једино продужити вашу геј врсту. 

06. јул 2011.

Промене вол.2

"Ех, када би знала колико мрзим свет у овом тренутку, никада не би отишла", рече човек са дугачком и запуштеном брадом. Сада знам да си била у праву, делимично у праву. Ја сам био исти, ти си се променила, а твоја промена је почела да нагриза и мене и да ме води пут промене, пут горчине, сете, туге, сећања на минула времена...Раније сам био битна особа у твом животу, а сада сам исто што и млекаџија или клинац што разноси новине - не видиш ме, не чујеш ме, а ако ме сретнеш кажеш пар речи чисто из куртоазије и наставиш својим вијугавим путем. 

Понекад се питам да ли тако морало бити. Ти си отишла у маглу, још назирем да си ту, али више не могу бити сигуран и почињем да паничим као млади морнар у бесном мору. Цигле наше куће у мојој глави су почеле да падају, све је почело да се полако руши повређујући ме успут као непокретног деду пожар. Током овог транзиционог периода, за који не желим да се икада заврши услед страха од непознатог, закључао сам се у ону уништену кућу, побегао од света и почео још више да пропадам. Сада попут бумбара јурим и сакупљам пријатеље попут цвећа. Не желим да останем сам. 

Знаш шта је једина мисао пречесто у мојој глави? Само ово: "Да ли мисли на мене? Икада?" То је раније била нормална ствар и сада ми недостаје прошлост. Цео живот проводим у прошлости. Надам се да ћу се једног дана ишчупати и полетети право у будућност. Али, за то су потребне промене, много њих.  

Јако је лоше за човека попут мене, који је навикао да увек буде у центру пажње, који напросто зрачи, да буде сам. То разара све функције и претвара га у роштиљџију. Хтео сам да будем програмер, а сада сам роштиљџија. Био сам, тачније. Отказ због браде коју нисам обријао...Што би рекла једна од ретких особа која није дигла руке од мене: "Ко зна зашто је то добро..." Планирам следеће године, упркос мојим годинама и приватном црву који ме једе, да упишем књижевност. Реално гледано, нема плоднијег тла за клицу речи, за зачетак писца, од несреће. Читава књижевност је заснована на несрећи. Као и ја.

Млади човек са дугом и запуштеном брадом рече: "Све је исто као пре, зар не? Лица, речи, људи, пси...Ми смо исти.", а затим загрли своју драгу. Онда отвори очи, угледа лутку без једног ока у наручју и бесно је баци од себе уз надљудски крик. Потом се склупча у ћошак и поче да плаче њишући се лагано.

04. јул 2011.

О највећем икада

"Истина је, сине мој, да се у овом граду величина писца мери величином његовог носа, па према томе, ти си највећи писац који је икада ходао улицама овог града."

Ћале ми је рекао ово оног дана када ме је избацио на улицу. Каже, највећи си, а да би то и остао треба ти искуство. Искуство је на улици, а не замраченој соби са пар вуду луткица и једним старим телевизором који хвата пет канала. И тако сам ја, помало носталгичан од првог дана, кренуо у бели свет. Пар стотина километара, ретка младалачка брада и један дугачак нос су били све што су људи у мени видели. Они, наравно, нису чули за ону изреку, те, нормално, нису знали да сам ја највећи писац свих времена. Опростио сам им, макар оним ретким који су били скотови према мени. Осталима нисам, нит ли планирам. 

Причао сам са једним богатуном, нешто старијим од мене, уз лажни осмех пун надувеног причао ми је о својим путовањима и страшним догађајима који се никада нису десили. Зенице су му се шириле и скупљале, а он и његове паре су се само шириле. У том тренутку сам се посвађао са судбином, јер таквим као што је он не треба дати ништа сем бочице отрова и парчета морнарског конопца, мада сумњам да би знао како да га употреби. Када сам му испричао да сам највећи писац свих времена, он се само насмејао. И од тада, ма где да одем, чуо бих тај исти смех кроз друге људе, смех који попут чекића удара у чело, а неизмеран бес би ми цурио низ лице. Чудно је то, како у тако младог и малог човека може стати толико беса. Још је чуднија величина којом тај исти млади и мали човек обуздава свог демона, звер која дивља унутар њега, пламеног коња који трчи пространствима његове душе уништавајући све пред собом. 

Једног јутра, док сам спавао под ведрим небом, у сну сам се пробудио, а гавран је слетео на моје лице и ишчупао ми око својим грозним кљуном. Онда сам се стварно пробудио, не отварајући очи пар тренутака, чисто да се уверим да је све то био само сан. Када сам коначно отворио очи огромни гавран је слетео на моје лице и недавши ми времена да се браним грозно ми откинуо око, као да је дугме на некој старој кошуљи. Знајући епилог из сна, потрчао сам најснажније што сам могао и бацио се на птицу која је још увек ниско летела.  Крештећа неман се бацила у напад, а ја сам, необазирући се на његове убоде и ударе, покушавао да му отмем моје око из канџи. Када сам већ почео губити битку, почео сам са два прста да шарам по џепу и коначно извукао пенкало које сам истог трена забио у његову велику црну главу. Он се лагано преврну у страну остављајући моје око на зеленој трави. 

"Ја сам против целог света, још и ти ме јебеш!", рекох мртвој птичурини, помало беспомоћан, уплашен, више због тога што се мој сан обистинио него што сам изгубио око. Стрпао сам мртвог гавру у торбу, а око у џеп, попут кликера. Одлагао сам сан што сам дуже могао, плафон неке старе зграде ми се приближавао све док нисам заспао жмурећи у страху од смрти. Те ноћи сам сањао како у уличној тучи са једним јаким сељачким сином губим уво. Пробудио сам се уплашен, страшно уплашен и решен да никуда не идем читав дан, надајући се да ћу преварити судбину. Тешко је рећи да ли је то била заиста судбина, али је свакако било нешто сасвим блиско њој. 

Нисам нигде ишао читав дан. Ништа ми се није десило. Кваран осмех је блистао на мом лицу, осмех победника. Следеће ноћи нисам ништа сањао. Рекох, готово је, и пођох на пут, пут кући. Негде успут, наиђох на сељачког сина коме сам случајно срушио пар диња које је продавао, те се он разгневи и састави ме десницом, а ја поново пенкалом избодох непријатеља. Његов гнев порасте док сам му цепао црева, те ме он шчепа за главу и одгризе ми уво. Мислио сам о томе као о још једној катастрофалној провокацији судбине, не схватајући виши смисао, не сагледавши већу слику. 

Те ноћи сам мирно легао у сено старог амбара на само пар стотина километара од мог града. Нисам се више плашио, јер сам схватио да нема смисла више. Сањао сам како сам највећи писац на свету. Тог јутра сам написао своје последње дело. Након неколико дана сам стигао у свој град, а људи као да су заборавили моје копље и шта оно представља. Отац ме је дочекао са речима: "Ти си баш брдо ствари проживео, хах?", и грозно се насмејао. Ударио сам га у браду, захвалио му се, а потом се стропоштао у кревет у мојој соби. Добио сам грозницу од инфицираних рана, а на питања да ли верујем у Бога и да ли желим свештеника одговорио сам: "Верујем у Бога, јер немам избора. Ја ћу бити славан тек после моје смрти, а једини начин да то видим је тај да Бог постоји. И не, не желим свештеника, јер сам се цео живот кајао због милион ствари, те ми је он сада непотребан. Боље ми пошаљите неку прелепу нимфу или боцу квалитетног вина да ми разгале душу..." Жртвовао сам много, све за славу, и све против моје воље. И имам велики сломљени нос. Изгледа да сам највећи писац свих времена, зар не?

03. јул 2011.

Потоп

Само је седео тамо, у том маленом ћошку, слушајући жубор пијаних гласова. Њега није занимала музика, ни пиће, ни жене...Ех, жене. Некада је умео да воли. Волео да је воли. Навикао је и да боли, али бол је временом растао, а он је почео да пије лекове. Узимао је неки лек за умртвљивање бола, бола који чак није био ни стваран. Душа би га заболела најстрашније од само једног погледа. А виђао ју је сувише често. И у сновима, и на јави. Понекад би сео и запитао се има ли смисла тако нешто чинити себи? Дозвољавати такву рањивост, до сржи, до крајњих граница издржљивог. Њени предивни осмеси су му изгледали лажно, а она је била лепа, онако хемијски лепа. 

Та хемија је зајебана ствар. Може учини принцезу од жабе, али не може од коња направити принца. Он је био глуп, а она још глупља. Две различите глупости, уједињене у вечну самоћу једног и вечну самоћу другог. Он је био сам са собом, онако тешким, а она је увек била са неким, и увек сама. Он је тонуо у себе, а она је тонула у љубавне играрије оних којима то ништа не значи. Обоје су били весели и тужни у исто време. Он је мрзео, она се смејала. Они су монструми.

Сада тај старац у неизбораној кожи седи сам, поново сам, и гледајући плес једне усамљене муве на његовом крилу испраћа своју драгу која одлази, одлази мутним водама на кристалној лађи. Она не зна да ће та лађа нестати у поноћ. Он зна, и као да се злокобно цери на трен, а онда покуњено гледа у под, плаче, саосећа, а потом се поново злокобно цери испуњен тужном радосном слашћу. Потонуће заједно. То ће бити једино што ће икада учини заједно. А могли су да покоре свет. Могли су да буду Бони и Клајд. Барби и Екшнмен. Мачка и Мићун. Могли су да буду један соко раширених крила који лети у висине до којих никад нико није дошао. Могли су, а нису...

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren