Чисто ево мало као...срећан рођендан!

Она је лепа, она је црна. Она је мекана. Она је мала и опака. Она је матора. И њој је рођендан. А какав бих ја ружни пријатељ био када је не бих хвалио пред читавим светом? Како да јој објасним да у њеном оку искра једна, запали жито, и равницу, и куће, и компјутере, телефоне, све. Она игра на ветру, на високој гори, пред колибом снежном, окупана сунцем. И она лебди кроз ваздух, кроз мисли, кроз живот, кроз песме, кроз текстове, кроз каблове и даљине, кроз сне. Њена реч је тиха, њена реч је блага, старо је то искуство, стара је та глава. Често због ње, несвесно правим риме, приметих сада. Увек сам писао прозу, а кад видех тебе на прозору, како ме опако гледаш, почех да пишем стихове меке. Попут реке, пичиш ти кроз цветна поља и високе планине. Ништа те не брине. Тако и треба да буде увек, и да ми живиш дуго, дуго...скоро па заувек. Јеси стара, али имаш времена, полако малена, држи се, луд је ово свет. И можда устанем сутра у пет, само да бих онако полуслеп, додао још нешто овом тексту који пишем. Можда га целог обришем, па опет напишем...не знам. Желим да буде савршен. Јер једном се пуни толико година, једном се у те године залази, једном и никад више. Добро је, како може бити. А ти немој пити, и немој дуванити, па ћеш ми дуго, дуго мозак пити...и срце чувати. Желим да кажем, а да те не лажем, поприлично си кул. Ето, уз мене си научила и то. Да си ми ближе, где би ти крај био? Вероватно негде близу, јер ја сам смарач тешки. Фина ми буди, фина ми остај, ја спавати морам, а светло у кухињи и даље гори.