Тестера и још понешто

Да ли сте спремни да се жртвујете? Шта бисте учинили да спасете свој живот? Да ли бисте дали руку, око можда? Литар крви? Убили? Да ли познајете границе ваше издржљивости? Да ли цените свој живот довољно? Сматрате се паметнијим, бољим? Немате храбрости да потопите руку у киселину? Умрите онда. Не заслужујете да живите.

Зашто баш "Тестера"? Зато што крв није приоритет у овом филму. Зато што је психолошка страна тих људи, који су сами своје жртве, брилијантно приказана. Да није завршила у клопци серијског убице, вероватно би умрла од прекомерне дозе. Ако поднесе жртву, преживеће. Живи или умри - одлучи!

Убица је инжењер који је прошао много у животу. А сада умире од рака. Прошао је много и свестан је могућности људског тела. Изиграва Бога, неко би рекао. Изиграва, али то је можда највернији приказ неке више силе. Он те ставља у неку позицију, ти не бираш ни где, ни када, ни какав ћеш да се појавиш (родиш). Али заузврат, имаш слободну вољу, прилику да одлучујеш о свом животу. Сам бираш свој пут, спас или пропаст. Баш као у стварном свету, зар не? Његов ум је поремећен, поремећен толико да се граничи са генијалношћу. Јесте, већина хорора је јефтина забава за широке народне масе. Али нису сви. Не сви. Није могуће судити о свима. Судити. Јер ја не судим о свим женама на свету, зато што познајем пар. Имам своје мишљење, које задржавам за себе. И стварно мрзим када неко пљује нешто, без трунке размишљања. Човек је сирово, дивље биће. Биће коме не можеш нешто усадити у главу без батина. Неку идеју, принцип који се коси са његовим схватањима, неће прихватити док не осети бол, потчињеност. Раније је јавност била шокирана зато што су монаси тукли наркомане лопатом. А не схватају да је то најбржи пут до излечења. Ћути и климај главом. Гурни руку у киселину, за будућих тридесет, можда и педесет година живота. Иди у рат, да би могао да живиш у миру. Тај филм тера на размишљање, оно право дубоко. Натера те да помислиш о свом оном времену које ниси паметно искористио. Пожелиш да се потрудиш да што више времена проведеш са људима које волиш, јер ко зна? Можда већ сутра те удари воз. Иако ниси био тамо, у тој позицији, почнеш да вреднујеш свој живот више. Ако имаш имало мозга. А можда си само још један од данашњих садиста, који уживају у туђој крви, зноју и сузама. Можда си још један који не види никакву дубљу слику овог специфичног хорор трилера. Немој да ме разочараш. "Честитам, још увек си жив. Већина људи је толико незахвална што је жива. Али не и ти. Више не." 

Слични текстови:

• Смрскане речиНе могу да пишем. Неће. Речи или саме слећу на папир попут лептира, или се забију попут пужа у кућицу и не излазе. Једини начин да их видим је да разбијем кућицу, а онда су ружне и уништене, смрскане. Јеботе, неће, ни реч. Ни… Прочитај
• Ајде ћао.Људи, палим за Будимпешту. Наравно, све у циљу побољшања ваших услова живота. Не, ово није дипломатска посета!, ово је информативна посета. Идем бре тамо, да истражим на који су се то начин мађарице избориле да се за њих мушк… Прочитај
• О фенимисткињамаВече ми је почело стандарно, опет уз оне чет'ри кураве , не знам ни сам како. Кад год упалим тв, појаве се негде. Да л' то зато што их пуштају на три-чет'ри канала ил' ја једноставно гледам погрешне канале (уствари, тв м… Прочитај
• Како почети?Цика-цака-цика-цака...Шкрипи.  Понекад седим овако само, имам приче у глави, преслишавам се малтене као дете, али те приче не долазе до прстију. И стално пишем о томе, јер, покушавам да докучим како да покренем мозак, да… Прочитај
• Све је отишло у ХондурасБлејим ја синоћ код ортакиње, пегла се реми, ређам победе, на крају изгубим...Југић се распао на оној зими синоћ, био срећан што сам уопште стигао кући. Реално, све је отишло...у Хондурас.  У граду све неки сумњиви типов… Прочитај