Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

25. мај 2013.

Срећно... Срећно.

Шта је срећа?

Срећа је кад се добро осећаш
у мизерији сопственог бунара...

Када једеш сендвич
иако те твоја жена не воли,
иако те твој кер не воли,
иако те,
поприлично нико,
не воли.
Врашки добар сендвич.

Када немаш ништа
и киша пада напољу,
када шеташ по соби тражећи чарапе
и слушаш звуке тишине,
онда укључиш радио
и одједном креће песма,
све је у реду,
све је кул,
и осећај трачак среће како те милује по образу...
Заиста ти је јебено драго да чујеш
музику.

Када пијеш кафу у два иза поноћи
и нико осим тебе и пар којота на углу
није будан,
соба ти се чини изузетно мрачна,
али у теби нешто крцка,
гледаш своју полицу са књигама
и једну књигу нарочито,
књигу која ти говори шта да чиниш
у мрачном часу сопствене историје...
И ето, све је сасвим у реду у том трену,
а нека нада, срећа или слична божанственост
смешта ти се удобно у крило.

Или када je гледаш
у очи
ослоњен челом о чело,
толико близу
да ти изгледа као најлепши киклоп
кога си икада видео.
Тада скапираш
да си додирнуо оно што сви
лове читав живот.

Када си много срећан
у ствари ни не знаш да си срећан,
не видиш је и не чујеш је и не осећаш је...
Али чим те неко покопа или ти
макар саспе лопату земље на ципеле,
осећаш и најмањи моменат среће,
пролазан,
као и све остало,
Осећаш суштинску срећу
која те удара у минутима очаја...
И то ти више значи него цео век срећних околности.

Схваташ ли?

16. мај 2013.

Заиста, заиста волим песме

Када сам почео,
мислио сам - песме су за пичке.
Волео сам ту слободу неограничености
коју проза даје.
Волео сам писање реченица
онако како ја волим, желим...

Јест' да не знам како ја то волим,
али знам да волим реченице,
некако специфично...
и снажно.

Имао сам тај проблем,
нисам умео поетично изразити сав мој мрак.
Јесте, мрак.
Цео живот сам се сматрао веселом особом.
Бато.
Погледам мало око себе...
Сви виде да сам мрачан.
Осим мене.
Ја то осећам сваку ноћ,
па ипак то приписујем женама, умору
или проблемима.
Какав пајсер.

И тако,
дан по дан,
ноћ по ноћ,
средио сам се мало.

Имам жену,
праву, сталну и фину,
немам среће у коцки,
не бавим се пороцима било које врсте
и сасвим сам солидног здравља.
Имам пара, живот ми је леп...
Срећан сам.

Пишем ужасно лошу
и отворену поезију.
Без скривених мотива,
пресеравања и тајни.

Замисли да ми једног дана припишу
нови талас поезије...
"Тај човек је зачетник отворене поезије",
рећи ће нека докторка књижевности подигнуте главе
не схватајући да је зачетник отворене поезије
имао само једну реч за такве попут ње.
Одјебите. Сви.

Мени треба критика (не)радничке класе.
Шта ће ми критика неког ко разуме речи,
али не разуме поруке?

И сад се ти, незнани човече, питаш -
па добро, која је порука ове песме?
Појма немам, искрен да ти будем.

Пишем песму јер могу.
Јер желим.
Јер сам суверени владар овог света,
сопственог света.
Јер у мојој песми могу себи подићи споменик
и обасјати га неонским лампицама,
разасути кроз звездано небо...
Јер у мојој песми - ја нисам срећан,
али сам битан,
изузетно битан...
И хвала драгом Богу што не живим своје песме,
или приче...

Можда ће то, једног дана, бити моја вожња кроз пакао.

Али до тада,
заиста вам желим рећи -
хвала вам свима на пажњи,
јер је овој песми сада крај,
један малени срећни крај,
без помпе, без лудила,
само свршетак једне добре јебачине
без флека по постељини,
само са блаженим осмехом на лицу
и чистином у уму.

п.с. Сада заиста, заиста волим песме.

11. мај 2013.

О црним ноћима

Ноћ је
и неки зрикавац се само чује,
док мој кер тужног лица спава
или макар сања да му је господар
мање псето од њега...

Мој мачор се негде курва
и свакога јутра,
ако се наша поднева могу назвати тако,
је ужасно џангризав и љут,
сав офуцан и често разбуцане њушке
или болне шапе, бедра или било чега...

Ја само лежим и схватам колико је
мојих правих пријатеља лажно,
колико је тешко зајебати целоживотне
губитнике на коцки,
карта их 'оће, па 'оће,
колико сам ситан и неостварен,
колико су неухрањени моји снови...

Ноћ је мрачна и мирна.
И док чекам неку серију или филм
да њима убијем мозак,
заиста разумем
(само на тренутак)
оне који су одлучили
да уместо прста прислоне цев на чело.

Питам се...
Какве би ноћи биле да имам моју мачку
покрај себе, прекривену само ћебетом...
Јебачке, то сигурно.
И мање мрачне.

09. мај 2013.

Кашмирска

Четрнаест коцкица сам офарбао на папиру...
Друштво ми праве Достојевски, Ремарк и Мирјана Бобић Мојсиловић...
Јесењин, Агата Кристи и надасве Буковски...
Друштво мртвих и помало живих песника, писаца и лудака чини ово вече 
баш лепим, 
и неки колач који се никоме не свиђа сем мени.

И једног дана, 
када се оженим,
ујутру ћу волети жену,
преко дана ћу радити,
послеподне ћу лежати
и макар једном недељно ћу
овако седети,
сам,
и баљезгати о стотину глупости
чије би излагање прекинуло женино "будало",
ортачко "идиоте" или клиначко "па ти си геније".

Нисам сигуран да ли бих више волео 
да ништа од тога није тачно
или да је све. 

Не знам да ли сам луд,
али предивно је седети овде,
пити, јести, слушати тишину и музику на смену,
посматрати собу коју сам претворио у рај
и писати о томе,
тек тако, 
лако,
без усиљености 
стила
или било каквих мисли 
о лошим речима које би ми сваки белосветски шаран 
упутио прочитавши ово
и згрозивши се мојом лошом употребом аориста, презента
или неког сличног курца.

Парче духа спакуј у речи
и урадио си више,
заронио си дубље од свих тих
који познају само граматику
као улар коњи...

Кажем:
Хајде, 
ви несрећни коцкари,
не ослањајте се на срећу...
Постаните бољи у умећу,
јер то нешто значи.

Кад ти неко каже да умеш.
Седиш на бетону исколачених очију
и у неверици понављаш -
ја (нешто) умем. 

И ето. За трен си бољи
од већине људи које знаш.

Сви смо ми јединствени.
Само смо глупи к'о курац.

И кажем,
доста сам срао за вечерас,
идем да спавам.

Џиберима

Верујеш ли ти у љубав у хиљаду димензија? Ја верујем. Маму им јебем, они астрофизичари... Серу. Много. Фазон, те овако те онако, те овол'ко димензија те онол'ко. 'Ало. Нађеш фантастичну мачку. Онако, баш да је волиш, да ти се срце стегне кад је не видиш дан или два и да ти то исто срце прескаче и отказује кад је видиш или, бокте, пригрлиш. И 'ајд сад ти мени објасни да љубав не постоји у свих десет или стотину или хиљаду димензија? Не можеш. Не зато што сам будала, већ зато што нема доказа за било шта о чему говоримо. Дакле, ја кажем да постоји. Љубав. Моја. За моју мачку. Свуда. И подједнако сам у праву и подједнако сам битан као било који од тих IQ ликова. И тако... Јебите се џибери.

Вечерњи талас, већи него обично

Вечерас сам писац,
уметник,
вечерас сам моћник
попут свих оних моћника који
су живели вековима пре мене,
и исто као и ја,
седели,
пили вино
слушали керове,
мачке и ветрове
и писали неке њихове речи.

И њихове су речи биле
бесмислене,
безвредне
и обичне,
попут мојих...
а ипак... велике.

Увек постоји тај трачак наде,
да ћу и ја
бити још некад писац,
а не само вечерас.

Вечерас сам краљ сопствене покрајине
чије су границе зидови ове собе...
Вечерас осећам тоне слова
сливених у речи
како висе изнад моје несрећно лење појаве...
Јебеш ти самопрокламованог,
једновечерњег писца,
кад ће га мрзети наредних месеци
да откуца слово или два...

Јебеш га,
али можда, само можда,
ће и ово бити доста.

Неће, знам да лажем,
никад неће бити доста.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren