Прост ток, комликован пренос

Одгледаш Ханибала Лектора, одеш, пишаш, вратиш се, гледаш мало скринсејвер како врти Земљу (има и код мене мрак да кажем у инат злим језицима), скинеш педесет ултимативно добрих позадина, поставиш да се смењују на седам минута и....да, седам ми дође као неки срећан број. Гледаш ту лепоту око себе, слушаш сат...тик-так...и онда сконташ да пишеш у погрешном лицу. Или погрешно лице ово пише, све зависи од угла гледања, посматрања, опажања, загледања  и зурења. Иначе, зурење у једну тачку по три сата није нормално, а мислим да ми се то управо десило. И онда ти ја тамо, кад оно међутим...Бацају бомбе, то раде терористи. Вести пиште, њиште, вриште, па мој сат не чујем лепо. Она плава тета каже да је неко подигао публику на ноге, а публика је била јако узбуђена. Чек, публика је проходала? Voila, велики напредак. Ускоро ће бити на нивоу трогодишњег детета. И онда гледам ружу у мојој соби, кева убацила "да јој не буде 'ладно"...како да јој буде 'ладно, то је цвет побогу...а кол'ка је, не би јој бојева муниција могла ништа, а камоли зима. Кад неко дође ја само кажем да је то канабис...нико ми не верује. Онда им понудим неки лист (има вишка, има вишка) да завију, а они кажу да не дувају овај, дуване. И тако. Гледам сунцокрете са заставама, бокте. Телевизија је чудо. Чудо које у мом свету (соби) има четири канала. Кад канали поплаве, онда нема слике, а тона има...увек шишти. Можда теби ово није занимљиво за читање, ал' је мени занимљиво за писање, зато слободно се окани овога, није ништа паметно. А и кад сам ја написао нешто паметно? Никад. Пишем ону књигу што отпочех...више од пола прве главе готово. Ал' то је све за сад људи. Мрзи ме да пишем сад то...полако, има времена. Знам да има вас који једва чекате да видите то и који верујете у мене, ал' јебига много је то детаља, треба све савршено уклопити. Не пише се књига преко ноћи (мада засад бих био пресрећан и поприлично добрим довршеним поглављем)...и тако. Сад је на ред дошла нека слика излазећег Сунца. Потрудићемо се да устанемо сутра. А можда и да се пробудимо. Мој сат и даље куца, време истиче. Поглед на доњи десни угао екрана - 0:00...лепо. Округло. То се иначе зове поноћ. Кунг Фу панда на зиду, јеботе! Имао неке постере у соби што скривају ону кутију са електричним жицама...ћале једном доватио и окречио собу, а постери нису низашта. Онда сам оно мало што је остало окренуо и ето, сад имам кунг фу панду. Реци, тучеш се са кунг фу пандом. Било би кул. А и он је офарбани медвед, тако да би те средио како год окренеш. Ал' би било кул. Оно као, боље тако да умреш него од рака, на пример. Моја опажања су до сад претходила незадрживој бујици мисли коју сам преносио овде, до сад. Сад само кажем лаку ноћ, и одем. А где ћу отићи, верујте, зависи од мене веома мало.