Биографија дивљине

Вечерас ме убија туга. Леп дан, најлепши. Као што и треба да буде. Цео дан сам био весео тј. веселији него иначе. Све је онако супер. Породица, права породица. Волим то. Драго ми. А вечерас, ништа. Сам, у хладној соби. Размишљам о свету. Не знам ни зашто ово говорим. Ваљда зато јер ми је преко главе изигравања скота. Јесте, тачно је: вређам, псујем, пијем, кретен сам. Нисам савршен. Зајеби. Сваку прилику користим да забрљам нешто. То је, једноставно, оно што људи попут мене раде. Поново ми виски пали непце. Још један. Као по казни, клизи низ грло. Ја, краљ изгубљених ствари. Без компаса, без светла на крају тунела. Тумарам улицама овог града, сам. Не желим да будем сам. Мени треба неко. А идем, морам да идем. Пробијам се кроз црне лавиринте, беспомоћан као дете. Као медвед упетљан у бодљикаву жицу, очајничким трзајима тражим спас. Спас кога нема. Што даље будем, биће боље за вас. За све вас. Жао ми је. Што сам лутао, што сам пио. Што сам крварио. Нема мира у мојој души. Можда ја нисам створен за живот са људима. Можда треба вода да ме однесе, негде далеко. Можда је суђено да ме убије медвед. Можда умрем од маларије. Било каква, само не обична смрт. Нисам заслужио да скончам у миру. Цео мој живот је агонија. Очи пуне леда, зовем те, пружам руке. Нема те. Звер у мени је поново побеснела. Урличе, јер не може да пронађе излаз из ове рупе без дна. Исцепана фотографија, милион делића. Сваки се забада у срце као хладни челик. Покушавам да саставим делове, али ветар је сувише јак. Односи те. Мртвачки хладне руке укочено држе твоја писма. Ти ниси мој водич, ти ниси моја светлост. Не треба ми нико. Сат откуцава, ватра се распламсава. Изгубљена душа заувек лута. Привид мира, цигарета која догорева.