Чекајући Нале

Рано зимско јутро. Мраз свуда око нас. Лепо је. Још увек на мерљивом минусу. Баш лепо.

- Ћао Јанко. Ћао Млинко. 

- Ћ Гаго. Ено је иде и Неда.

- Супер. Кога још чекамо? 

- Нале. Требала би сад.

Подне. Минус се смањује, сразмерно нашем расположењу. 

- Кога ми чекамо?

- Нале.

- Ахам. 

После 20 минута тишине, минус се и даље смањује.

- Гладна сам.

- И ја сам.

- И ја.

- И ја.

- 'Ајде се убијемо? 

- 'Ајде.

- 'Ајд.

- 'Ај.

- Овај стуб ће да послужи, јак је. 

- Али немамо конопац.

- Пих, јебем ти.

- Подсетите ме да понесем следећи пут. 

- 'Оћу, обавезно.

- Обавезно.

- Наравно да ћу те подсетити.

После 3 сата, минус расте обрнуто сразмерно нашем расположењу.

- А што ми њу уопште чекамо?

- Треба да нам да ОНО за ЗНАШВЕЋКОГА.

- Дабоме. 

- Наравно. 

- Чекамо и даље. 

Мрак полако пада, минус и даље расте. 

- 'Ајде идемо, неће она доћи.

- Идемо.

- 'Ајде.

- Па крени.

- Не могу. 'Ладно ми је.

Касно зимско вече, минус одавно прекорачио све дозвољене границе. Још мало па се ни на ћелијском нивоу ништа неће мицати.

1 new message

E ljudi, kasniću malo...valjda ćete mi oprostiti, bila sam zauzeta.. :)) Sutra obavezno. U 7 ujutru, obećavam. :** 

- Ајаоо, је л' она нормална?!

- АЈАОООО!

- КУКУУУ!

- Људи сад је већ један. 'Оћемо је сачекати до седам, брзо ће то?

- Јок.

- Не долази у обзир.

- Никако.

- Добро, идемо онда.

- Идемо.

- Нормално да идемо.

- Одлазимо.

И отишли бисмо ми, ал' минус стег'о. Мислим да је било -273 степена Целзијуса. Субјективан осећај.