Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

03. јануар 2011.

300 кила


Срећно сам ожењен. Има ево већ два месеца. Све је савршено. Она ме воли. Чак и сувише рекао бих. Имамо само један мали проблем. Вишеструко је тежа од мене. Али то је љубав. Има ситне очи. То је вероватно једина ситна ствар на њој. Страх ме је увек хватао кад треба да идемо у кревет. Никад нисам знао шта ће бити. До сада смо сломили шеснаест кревета. Од тога два са металним оквиром. Једноставно, кад се баци на мене не могу да јој одолим. Притиска ме, као пегла. И њој је лепо. А ја се лечим наредних дана. Већ месец дана никако да ми се среде она три сломљена ребра. И мени је лепо. И наш заједнички живот тако тече, лепо и полако. Ја знам да је посао избацивача стресан, и зато се увек трудим да јој удовољим у свему. Једног дана нисам био расположен за њене мале игрице у кревету. А она ме је прегазила као теретни воз. То је била кап која је прелила чашу. Отишао сам. На растанку ме стегла и 'ранила ме грожђем. Ипак сам отишао. Лутао, пио, туговао. А она? Она је нашла два нова, набилдована дечка. Који би нормалан набилдовани, издефинисани кретен био са њом? Ниједан. Дакле, имала је два луда набилдована дечка, и уопште није мислила на мене. Јебига, погађало ме је то. Време је пролазило, уништио сам се. Остале су само приче. Дебља је него раније, а и даље има неке набилдоване издефинисане са собом. Кретен. Они је не воле као ја. Нико је не воли као ја. Понекад је тако мрзим. Знаш, имала је добру душу. Извајану, лепу. Видело јој се у очима. Мрзим те тако раскалашне девојке. Мали човек, велики јед. Зајеби ти то све. Нико није савршен, а она је дебела. Волео бих да ми опет сломи ребро. Баш као некад. 

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren