Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

21. јануар 2015.

Како ћу посетити Монголију, није ни свесна

Јој брате, иде ми се на неки пут. У ствари, не на неки, већ на један одређени. Пут транссибирском железницом, право од Москве преко Монголије до Пекинга. Треба неки кеш, нормално, јебига. Танак сам са опцијама, ал' сам у процесу смишљања нових. Прва ствар, штедња од зараде не долази у обзир, јер треба гајбу да си средим, оно, самосталност, одвајање од родитеља и те зајебанције. Плус треба да се средим, да изгледам као господин, а не клошар, а и кола ми нека требају, оно. Дакле, идемо даље. 

Почео сам да играм греб-греб, наградни фонд је око 2.500.000,00 динара, што је сасвим довољно да си средим гајбу, купим неки шкрбав аутић и одем на пут. Постоје три прве награде, што ме одржава ведрим. Добио сам замену јуче, ал' нисам стигао да подигнем, па ћу сутра да одем да исхаваришем. Пре неки дан добих 600 кинти. Узмем десет картица, маши чики, машии, нормално, курац, никакве сам среће целог живота. 

И сад ти седим за столом у соби, напољу нека магла, смркло се, већ три дана нисам видео сунце, кер ми сморен, мачори нервозни, ни не иду напоље, само спавају у кући, сви у депресији колективно. Седим брате у пиџами која ми стоји као да сам баш баш нагло смршао, црвена, топла, покојни ђед је носио, ал' кева није хтела да ми каже кад сам је нашао међу стварима пре пар дана. А не зна да је зато само више готивим. Дакле, ја у црвеној пиџами, за столом. Устанем, прошетам до прозора, напољу свет умро. А мени се тако јебено иде на пут. Полазак је у августу, што значи да имам још времена. И онда ми сине идеја.

Сконтам ти ја - па Јанко, магарче, чему ти интернет служи кад главу не користиш? То сам се прво упитао. Идем брате на Кикстартер. Сајт за покретање идеја. Е сад, знам ја шта се тамо ради, ал' морам да пробам. Сутра изјутра правим пројекат. 

Име: Погурајте Ралета кроз Русију
Опис: Ту ћу метнем једну од следеће две опције, а можда и обе. Или ћу да напишем да ми баш иде, да ми свако чукне неке новце плус 20 долара за поштарину, а заузврат ће добити прелепу и предивну разгледницу из далеке Монголије! Замисли брате. Живиш у неком реднечком крају, оно, сви мрзите црнце и носите пушке и ловите по мочварама, и један дан седиш испред гајбе и долази поштар и даје ти разгледницу из Монголије. Будеш главни у селу. А платио то неку мизерију, типа 10 долара донације и 20 поштарине. (Мада, будимо реални, добро сам се уградио ја у ту поштарину, треба леп џепарац имати, узмем коња да правим хаварију по Монголској прерији, купим бич па ми га одузму на аеродрому, ко га јебе, једном се живи.)

Џингис Кан и ја на слици

И тако, морам сутра да се средим, нађем неког ко ће да ми позајми глас, јер звучим као зарђало буре, а ја да седим и смешкам се на видеу. Е да, друга идеја. Реална идеја која се крије иза овог пута јесте, (поред тога што ми се баш јебено иде тамо) да напишем најбољу књигу на овом свету. Оно типа, баш да буде јебачка. Да ти не треба оно вишење са литице, што би наш народ рек'о, да задржиш читаоца. Него да пршти. Да буде толико јака да је прочиташ у једном даху. Да будемо ту ми, Руси, Монголи, Кинези, Енглези, сви. Да има такав заплет да се запиташ - ко је овај човек, зашто му је роман тако леп и ко је то њему омогућио?! 

Дакле, да у пројекат метнем писање књиге која лебди, левитира и нежним корацима пулсира ка блиставој будућности, и да се заиста потрудим да ту књигу остварим када дођем с пута. Тим донаторима поклоним по е-књигу најбољег серијала икада (може бит и серијал, што да не, да одем још куда по свету после на исту фору). 

А може и обоје, јеботе, добијеш разгледницу од наизглед безначајног лика, али после, кад прочиташ е-књигу, будеш у фазону, јеботе, идем да урамим ону разгледницу, то ми је једина веза са тим дивним човеком који је написао најдивнију књигу којом сам баш срећно задовољан... Но, ово је други пут у последња три месеца да видим трачак наде у мом мученом животу у овој мученој држави, што је баш лепо. И узбуђен сам! 

Три, позор, сад! (нема се времена за даље бројит). И што би моји драги јунаци рекли:

"Идуће године у ово доба бићемо милионери!"

"Боље сто година живети као богаташ него један дан као сиротиња!"

18. јануар 2015.

Тајни свет читаоница

Једна девојка коју знам иде врло често у читаонице. Испричала ми је све о тим местима. Нису уопште тако досадна и наивна као што се можда чини. Напротив. 

Имаш тишину. Тишина је основ свега. Поштуј друге да би они поштовали тебе. Отприлике. И никад нема места да се седне. Мораш да кренеш у седам ујутру од куће да би заузео место. А и онда се некад деси да ти неки чобан мазне место да би гледао филм на свом лаптопу. Што је поприлично тужно, узимајући у обзир број људи који је ту дошао да учи и чита. Али такви олоши не опстају дуго у читаоницама. 

Видиш, иако је тихо, читаонице су живе. Баш живе. Толико живе да имају чак и владу из сенке. Постоји врховни савет уједињених читаоничара и читаоничарки. Чини се као да су они одувек ту, рекао је мој коврџави извор. То су људи који су сваког дана у читаоници, од јутра до мрака. Чак и за празнике. Они суверено владају, али за њих нећеш ни знати да постоје уколико ниси у читаоници провео бар две године и на неки начин им запао за око. 

Уколико јеси, након две године проведене у тишини читаонице, са пажњом усмереном само на стицање знања, једног дана ће непознат тип или непозната девојка сести поред тебе. Ништа необично на први поглед, али биће. Дотуриће ти цедуљицу на којој ће писати - "Честитам! Постала си пуноправна чланица читаонице. Ускоро ћемо те опет контактирати, буди спремна."

Наравно, и ти ћеш као и мој извор, који је желео да остане анониман, помислити да је то нека смејурија и нећеш обраћати пажњу. Али онда ће почети да се дешавају ствари. 

Потпуно непозната девојка ће ти, на пример, у пролазу дотурити малу кутијицу. Отворићеш је. Унутра ће бити шприц непознатог садржаја и цедуљица на којој ће можда писати нешто овако: "Онај тип са лаптопом. Знаш шта ти је чинити. Не брини, уз тебе смо." Имаћеш само пар минута да донесеш одлуку. Уколико си радознала као једна девојка коју знам, онда неће бити тешко. Уколико ниси, па, срећно. 

Углавном, узећеш шприц у руку, па га сакрити у рукав. Пролазићеш поред типа који већ месецима гледа филмове у читаоници заузимајући драгоцено место и жваће жваку заиста гласно и само ћеш му забости шприц у врат, извући га, и наставити даље. Два типа ће дотерати инвалидска колица и ставити га у њих, а нека девојка ће покупити његове ствари и  ставити му их у крило. Нико ништа није видео. Прогутала га је читаоница. 

Насупрот ономе што мислиш, одвешће га у парк и причувати док се не освести. Ето. Коначно верујеш да је читаоница жива. И ти јој дајеш живот. А понекад изгледа тако мртво. 

Понекад ћеш морати да идеш у набавке. Твоје место ће остати сигурно, наравно. Добићеш списак и мапу места и мораћеш да приђеш тим особама које седе тачно на тим местима и упиташ их шта им треба. Некима треба оловка. Некима мало воде. Јебеш га, некима чак треба и кријумчарена чоколадица. Налазиш се са друга два набављача и крећете. Касније, ти носиш сву забрањену робу, јер си женско и мање си сумњива. Апсолутно неважно. Али је лепо знати да ћеш тајним знаком увек моћи дозвати потпуно непознатог добављача да ти донесе потребне ствари. 

Постоје и чистачи. Они увек држе све лепо и уредно. И многи други. Али то није важно. Оно што јесте важно је чињеница да сада знаш истину. О читаоницама. О ликовима у колицима који спавају у парковима. О свету. Уколико сада почнеш да идеш у читаоницу, кроз десет година би могао бити у извршном одбору. Имао би своје тајно мало парче моћи и нико ти то не би могао одузети. Но, ни то није претерано важно тренутно.

Читаонице нису успаване ако су тихе. Када идеш у читаоницу, не буди стока. У неким местима брда имају очи. Овде, између осталог, и читаонице их имају.  Искористи своје време мудро, стекни знање и не мувај девојке/момке у читаоници. Успећеш. Ја верујем у тебе.  

И ето, док напољу пада киша или снег или сија сунце, читаоница живи. Док падају краљеви и уздижу се председници, читаоница живи. Замисли шок који ће једног дана уследити када се влада свих наших читаоница појави и каже - ми преузимамо, време је за образовање! И посвећеност. Пожртвовање. Ма, доста сам рекао.

Од свег срца желим једној девојци која ми је ово испричала и омогућила да се осећам на тренутак као онај лик Сноуден (тачније, она је овде Сноуден, ал' ко броји, може нас бити двоје), желим јој да не заврши са лаптопом у парку, успавана великим шприцем непознатог садржаја.

15. јануар 2015.

Сањао сам да сам банкар

- Господине Лајсниканато, молим вас седите. 
- Хвала вам.
- Дакле, разлог зашто смо вас позвали овде јесте... Па, ми хоћемо да вас ангажујемо.
- Хм... Хмм... Хоћете да кажете да Ви, једна од најјачих ако не и најјача банка у земљи, хоћете да ангажујете Мене, просјака, скитницу и пијаницу, да радим за Вас?
- Па, није баш тако... Знате, уколико пристанете да радите за нас, никада више нећете морати бринути о новцу. 
- Наравно да нећу, ехехе... Ехе хехех хеехех... 
- Знамо да сте били водећи светски стручњак за финансије господине Лајсниканато. Требате нам. Вратите се. 
- Госпођо...
- Машика.
- Госпођо Машика, ја стварно не знам о чему говорите.
- Нећете изаћи одавде док не поразговарамо.
- О, тако значи. Па, добро. 
- Желите ли чашу воде?
- Не хвала. Дакле, пре петнаест година сам имао избор - или доживотно бављење корпорацијама, људима без милости, милионима долара или живот на најнижој лествици друштва... Знате мој избор.
- Молим вас, господине Лајсниканато! Требате нам.
- О јеботе. Дајте претворите се више у рептила па да завршимо с тим. Нећу вам помоћи. 
- Ја стварно не знам о чему говорите. Али се надам да знате шта ће се десити са милионима људи уколико наша банка пропадне.
- Ма, људи су ионако највеће скотине које ја знам. Пустите нека умру сви, што се мене тиче. Одлазим.
- Не можете да одете!

Човек је већ јурио низ ходник помажући се штапом. Његов огроман капут изгледао је као плашт вијорећи се за њим. Банкарка му је пресекла пут, у пратњи два човека у црном. Луталица је одлутала у ходник лево од њих. Убрзо су се створили иза њега. Потрчао је. Затим и полетео. Скочио је са четвртог спрата, преко стаклене ограде, падајући право у хол велике зграде. Али био је жив. Изгледао је као љигави рептил, потпуно сјебан, прекривен крљуштима и очврснутом кожом... Упуцали су га одозго. 

Била је истина. Владавина гуштера је коначно окончана. Велики банкари су пријатељи света. Сви медији су извештавали о томе. Гуштери међу људима су кришом нестајали. Неки су ухваћени и одведени на ситно сецирање... Други су пак клиснули са планете. Велики банкари су били пријатељи света и није било никога ко би их у томе спречио.

14. јануар 2015.

О гледању у своја посла

Схватио сам једну ствар. Што више гледаш своја посла, то више људи гледају твоја посла. Рецимо, мене боли курац шта тамо неко ради. Чак и ако ме је некад занимало, сада ме више не занима. Занима ме само пар људи које сматрам пријатељима и породица. Далеко је лепше тако. И избегао сам мноштво проблема тим ставом, нарочито у последње време. Али шта се дешава? 

Нон-стоп добијам забијања њихових носева у нека моја посла. Пишем блог. То је мој блог. Мој израз. Желим да макар ту, на том једном-једином месту на свету будем апсолутно слободан, да имам потпуну слободу говора и да могу да кажем јеби се коме год желим. Међутим, то није тако. Добијем критику у вези писања - како "конташ" и "тебра" могу ићи у исто реченицу? Мани ме се ретарде, ако тако мој мозак функционише, то је моја ствар. Мултикултуралан сам, шта ли. Уколико ова реч што је написах не постоји, нема везе, измислио сам је. Некад нисам сигуран у тако те ствари. Али то је опет, као што рекох, моја ствар. 

Онда дође неко и каже - знаш, сад си баш срање, усиљено пишеш, али ја сам до јаја, ја имам неки свој темпо и то је то. Чекај, размисли мало, да ли је моја лична ствар како ћу ја да пишем? Није проблем примити критику, проблем је када критика има за циљ самопромоцију, као клацкалица - ја идем доле, а ти идеш горе у сопственим очима. Нек је то учињено и несвесно, свеједно, није у реду. Рекао бих ово и раније, него тек данас ми дође у сећање. 

Онда као она успутна питања, као - е, је л' оно беше ти знаш да радиш ово или оно? Чуо је баја негде нешто, и конта - ајд да искористим прилику. Јеботе, како имаш образа, ја не тражим услуге ни људима које знам цео живот ако знам да нису вољни да ми помогну, а камоли лику кога други пут у животу видим... 

Не вреди, што се више дистанцираш од друштва, друштво све више трчи за тобом и скаче ти на леђа. Како би било сјајно када бих се одселио негде где ме нико не зна и проживео остатак живота виђајући искључиво људе до којих ми је стало... Замисли ту лепоту живљења...

11. јануар 2015.

Љубичасти слон суперхерој са острва снова

Замисли да постоји љубичасти слон...

Али не обичан љубичасти слон.

Слон суперхерој,
који може да види кроз зидове
и лети
и даје одличне савете...

Можда чак може и да врати време.
Или учини да твој проблем нестане.

Девојка ти је напланирано затруднела,
али сте и даље невиђена сиротиња -
хеј, љубичасти слон разуме.

Слон зна када се Марија пресвлачи
и зашто се око њеног дупета окреће свет.
Он види све
и жао му је што не можеш и ти.

Понекад ти каже кад је гола,
па јој звониш на врата
не би ли се нешто видело кроз
баде-мантил...

Некад баш журиш негде...
А љубичасти слон осећа то...
И ето те у граду,
слећеш на љубичастом слону
право пред девојку коју желиш да импресионираш...

А опет,
уколико те живот постави пред неку тешку дилему,
имаш суперхероја коме можеш да се обратиш.

Седиш, а он те загрли
и каже ти речи које ти укажу
да ипак није баш све толико црно.

Све што човек икада може пожелети
јесте љубичасти слон суперхерој са острва снова...
Мислим да сваки човек треба да има свог слона...

Мој је љубичасти,
иако ја баш не волим љубичасту...
То је зато што слон није неки савршен суперхерој...
Има мане, попут те боје и вишка килограма...
Кљове му ниси баш беле,
а и не може ти баш обезбедити лагодан живот,
није он дух из боце...

И кажем ти тако,
замисли када би имао свако
свог личног слона суперхероја
у хиљаду боја,
да те носи кроз живот
и подржава верно,
јер ти си његов и он је твој,
везани сте неком вишом причом
и то је тако лепо...

Душе, слоне,
ти љубичасти скоте,
иако не постојиш нигде осим у мојој глави,
волим те.

10. јануар 2015.

Табу звани епилепсија

Блејали смо тако, зујали негде по граду... Она је била црна и имала је неку чудну шминку, а ја се нисам обријао већ неко време и конобари су ме баш готивили... Седели смо и разговарали о неким глупим дешавањима у свету - јебеш свет, ионако смо трипут прешли границу од рођења... И ето, иако нисмо баш били једно за друго, били смо ту, били смо океј, било је лепо разговарати, јер је бесплатно и јер заиста можеш свашта да чујеш уколико довољно времена проведеш са неком особом. 

- Јеботе, нисам се надувала од треће године факса...
- А што то 'ћери драга?
- Хаха, па не знам. Није било прилике.
- Желиш ли да створимо прилику? 
- То би било баш кул. 
- Хајде, имам другара ту у близини, средићемо нешто. 

И тек тако, ишли смо уз улицу, горе, још горе, скроз до врха великог брда гледајући трамваје како зује... Завршио сам нам неко ново срање које сви хвале, јер ових дана се осећам као краљ зато што имам неку кинту у џепу.  Отишли смо на кров зграде у којој је она некада становала. 'Нако, било је баш високо. Сећам се кад смо пре пар година седели ту на бетонској терасици од неких метар пута метар, без икакве ограде или заштите, мртви пијани, на негде десетом или тринаестом спрату... Имали смо среће и били смо млади, ето, сада такво нешто никада не бих урадио... 

Чим је повукла први дим, рекла је -

- Немој случајно да се смејеш, мени се тресе нога кад се надувам.
- Хагага... Кул. Мени ништа кад сам напушем, али зато...
- Али зато...? Слободно реци, сами смо овде.
- Па, кад риба баш добро пуши, десна нога ми се тресе хаос. Некад се и одузме. 
- Ахахахјахаг! До јаја. 
- Па да, сјајно. 
- Ето, већ почиње нога да ми се тресе. 
- Па могла си ми помоћи па да нам се обома тресу ноге. 
- Хм. Па не знам баш... 
- Ајде бре, направићемо најлуђу причу од овога икада!
- Али шта ако не пушим добро?
- Ма погледај се бре, изгледаш као најлепша јебена девојка на овом свету... Мислим, те чарапице и тај поглед и све... Добро пушиш сто посто. 
- Хахахах! Добро, дођи 'вамо. 
- То је било лако.
- А јеби се кретену један. 'Оћеш или нећеш?
- 'Оћу, ћутим, ехегехехе.

И тако, било је напољу можда два степена, а под месецом се двоје младих тресло као заљубљени епилептичари, иако и нисмо баш били заљубљени, већ смо само имали неких реалних неуролошких проблема... Након тога смо плесали мало, а моја десна нога и њена десна нога су водиле неку своју политику, трзале се и чиниле да апсолутно умиремо од смеха. Можда ова прича никада није требало да буде испричана. А можда је време да кажемо свима - јебите се, живела слобода говора, иако то заиста не мислимо, иако је тренутно важно само да си напушен и да ти је попушен... Ма, само нек се врти... 

7. јануар 2015.

Божићно чудо уз мрву импровизације

Једну ствар сам одувек волео код нас Срба - много шенлучимо. Некада су сви пуцали, а сада се такмиче ко ће већу бомбу да купи у продавници пиротехнике. Знајући све то, и знајући девојку са којом се мувах, позвао сам је да заједно одемо до цркве на Бадње вече. Било је сјајно. Испрва смо се осећали баш празнично, а онда су кренуле прве опасности... 

Прво су неки клинци бацали петарде свуда око нас, а она онако плашљива, поскакивала је на све стране. Онда је кренуо сулуд ватромет који је такође правио детонације... Она ме је јадна загрлила и није знала куда би. Рекох јој да пођемо некуд и она се сложила. Онда су неки дивни момци грунули неку бомбу покрај нас и уз чињеницу да смо могли изгубити стопала и слух, она се сва стресла и почела да ме моли да је одведем негде. Одвео сам је кући. 

Чим смо стигли, отишли смо у моју собу, а она се завукла под кревет. То је била скроз природна реакција, па сам јој дотурио ћебад и заложио ватрицу. Ујутру сам је замолио да изађе испод кревета, макар да јој честитам Божић, па да седне на кревет. Пристала је. Изађе она, изљубисмо се, поватасмо у то име и донесох печење да се послужимо. После смо се цео дан мазили и гледали филмове, мада је она и даље поскакивала кад би неко грунуо из какве хаубице. 

Прошла су три дана од Божића, таман смо се привикли на заједнички живот и чињеницу да она не напушта моју собу (има везано купатило, што је сјајно), кад пуцњава поче полако да јењава... А она мени баш дивна и драга. Седим, размишљам, шта сад? 

И ништа, одем ти ја право у продавницу пиротехнике, купим све што су имали расположиво и ето ме кући. Бацим бар бомби са терасе, па уђем код ње и кажем да је баш хаос напољу. Она се сложи сва поплашена, а ја јој покажем дивну нову хаљину коју сам јој купио. 

И тако, ето, дочекасмо и овај Божић, годину дана смо већ у вези и сјајно нам је. Сваком бих препоручио, мада ми је травњак у кратерима, а и досадило ми је да лопатом крчим пут свако јутро пре него што кева крене на посао, али Боже мој, највећи Хришћански празник и наша велика љубав сасвим сигурно заслужују то. Христос се роди, живела љубав! 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren