Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

02. јануар 2011.

Последња игра лептира

Сунце усред ноћи. Не плашим те се, рече она и одлута у мрак. Желео сам је, жарко сам је желео. Али она, она....Она је као дрога. Нећу да је пробам. Али како је заносна. Трчао сам. Капљице зноја су се сливале низ лице. Била је ту, осетио сам је. Нисам спавао три дана, али нисам био уморан. Било је сувише важно одржати корак. Она ми бежи, увек за длаку. Ово је страшно велик град, и може се сакрити било где. Али она изгледа воли ову игру, игру завођења. Није нестала не зато што  није могла, него зато што то није желела. Лутао сам за њом. Киша је спирала крв. Крв из ране коју ми је она нанела при нашем ранијем сусрету. Јао, колико је желим. То је инат. То је одавно инат. Мокра улица ушушкана маглом. Све то, само за нас двоје. Стигао сам је. Била је, као вила. Бледа, изморена, сва исцепана и крвава. Једном речју, прелепа. Видео се пркос у њеним очима. Тај жар се никада није гасио, и зато сам је волео. Шчепао сам је. Ударила ме је. Извадио сам моју малу бритву. Лепо се видела гравура - М. Засекао сам је, а она је вриснула. А затим ми је зарила нокте у месо. То је љубав, знао сам. Бежала је, посртала, али није падала. Стигао сам је, на станици двојке. Хтео сам да је помилујем, али ме је угризла. Оборио сам је на земљу. Секао сам је, јечала је ужаснуто. Више није ни имала гласа да пита, да каже. Пољубио сам је. Лепо, све је прелепо. Она вене, као ружа у касну јесен. Крв је текла, кап по кап. А ја сам је држао у наручју. Најлепшу. Даму под месечином. Ње више нема. Ни мене више нема. Љубав нас је уништила. Одлазим. Негде далеко. У свет ситних истина и великих лажи. У мој свет.

4 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren