Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

20. новембар 2014.

Драго ми је што сам те коначно срео

Вечерас је било сјајно вече. Седео сам са мојим људима, па смо мало прошетали. Сјајна шетња, само низбрдо покрај огромних вила које никада нећемо моћи да приуштимо. Осим ако постанем прљаво богат и познат, једног дана. Онда ћу се засигурно населити ту, међу тим снобовима, чисто да будем у природном станишту. Но, ова прича није о томе. Ова прича је о томе како сам срео госпођицу Смрт. 

Након што сам испратио моје људе, наишао је и мој воз. Плави, ишарани. Нормалан воз. Сео сам у вагон који је наопачке, при крају, јер ту увек има мање људи па могу да читам на миру. Отворио сам књигу и отпочео. Било је лепо. А онда, четири минута касније, на најнапуштенијој станици, на станици на којој у просеку уђе један или ниједан путник, овога пута у воз је ушла Она. Нисам је препознао на први поглед. Села је на седиште насупрот мом. Делио нас је само пролаз кроз вагон. Подигао сам поглед са књиге и осмотрио је. Млада дама, чинило се као да јој је тридесет и прва. Помало уморна, са малим подочњацима. Мршава и много висока. Орловски нос, црна коса. Лепа уста. Црне, врло угланцане, чизме до колена. Црни капут. Црне панталоне. Схваташ слику. 

Наставио сам да читам. Онда сам је погледао опет. Подигла је ноге на седиште испред. Онда је одувала шишке са лица. Па је спустила ноге и заколутала очима. Била је као несташна девојчица. Читао сам даље. Па сам бацио поглед. Добре ноге. Лепушкасто лице. Ништа посебно можда, али дивље. Привлачно некако. Приметила је да је гледам, па се насмешила. Насмешио сам се и ја. Онда је наслонила главу и као почела да спава. Наставио сам да читам. Погледао сам и видео је како жмирка да види да ли је гледам. Изгледа да је схватила да је желим. 

Желео сам је. Ништа посебно. Као и сваку добру мацу на улици. Али за мене је свака посебна. Она је то разумела. Читао сам брзо. На крају сваке стране дозвољавао сам себи један поглед. А она је чекала. И хватала их. Понекад се смејала. Понекад ме је озбиљно гледала. Желео сам да зна шта читам, па сам склопио књигу иако смо били још далеко од наше станице. Последње станице. Погледала је. Читао сам Колебање смрти од Сарамага. Насмејала се. Широк осмех. Можда чак и кез. Знала је о чему се ради. Она сигурно зна све. Такође никада не би била тако неодговорна да напусти посао на неко време као она смрт у књизи. Отуд подочњаци. Била је витка и висока. И црна. Очи су јој биле заиста црне. Нисам могао више, па сам устао, затетурао мало и изашао из вагона. Чим сам ја изашао, изашла је и она.

Између нас су била само два клинца која су седела код врата и устала чим сам ја прошао. Изашао сам из воза гледајући своја посла. Покушавајући. Али она је била ту. Лаганим ходом својим дугачким ногама је без муке сустигла мој усиљени темпо. Ходала је тик поред мене по уском перону, тако близу да сам јој могао дотакнути руку. Или ногу. Онда ме је погледала, озбиљно заиста, навукла капуљачу и убрзала. 

Видео сам бус како долази, па сам потрчао пречицом. Учинило ми се као да сам видео и њу ту негде. Ушао сам у бус и стао код трећих врата. Секунд касније, ушла је и она и села скроз позади, зурећи у мене. Осећао сам се угрожено. Вољено. Срећно. Уплашено. Чим је бус кренуо, погледао сам у њу. Опет је била незаинтересована девојчица и вртела је главу и гледала на сат мрмљајући нешто себи у браду као да неизмерно жури. Вероватно је и било тако. Не знам шта је Смрт тражила у бусу на периферији. Нарочито не ако жури. Док сам о томе размишљао, стигла је и моја станица. Бацио сам поглед. Гледала је у мене. 

Помислио сам, ако изађе на мојој станици, то ће бити крај живота какав до сада познајем. Или ћу умрети или ћу креснути Смрт. Згодњикаву, баш високу, Смрт. Није изашла на мојој станици. Дошао сам кући жељан да испричам свету шта ми се догодило. Чим сам почео да пишем ову причу, добио сам страшан напад астме и протеклих пола сата пишем чучећи и умирем од борбе за ваздух, можда чак и живот... Моја патња је велика. Али како приводим ову причу крају, напад попушта и све ми је боље. Изгледа да је то било само упозорење. Можда сам само превелики грешник. Можда јој се допадам. Не знам разлог. Али једно сигурно знам. Наш следећи сусрет ће се заиста славно завршити.

15. новембар 2014.

Исповест са оне стране покера

Једно од најгорих осећања на свету је када дођеш са партије покера и добио си поприлично много пара, па те ухвати онај стрес који ниси могао тамо да покажеш. Седиш и знојиш се, иако је хладно у соби. Гледаш у светло и смета ти све, и бука и тишина и лежање и стајање, све. Мука ти је и желиш да повраћаш. Од цигара и пића и људи. Док си играо, ништа од тога није било важно. Без цигара и пића не можеш преживети људе. Не можеш играти довољно добро и смирено, ако не попијеш мало и не запалиш коју. Хвата те параноја. Легнеш у кревет и кажеш себи да је све у реду. Побогу, добио си. Победник вечери. Али то једноставно не помаже. 

Одеш у купатило и исповраћаш се. Повраћаш и повраћаш док ништа у теби не остане. Седнеш на веце шољу и ухватиш се за главу. Знојиш се и дрхтиш. Ставиш руке преко лица и жмуриш. Мало ти буде боље. Устанеш и погледаш се у огледало. Блед си као крпа. Опереш уста, али и даље осећаш гадан укус повраћке. Иако он можда и није ту. Потом орибаш купатило, умијеш се и изађеш напоље. Легнеш у кревет и покушаш да заспиш. Не иде. 


Једино горе осећање од овога јесте оно када дођеш са партије покера и изгубио си поприлично много пара. Онда уз све ово наведено и мрзиш себе до крајњих граница. Понекад желиш да умреш. Али то није фазон. Не за бедних пар хиљада. Онда престанеш да играш. Прође пар месеци. Једно вече ти неко каже - ајде да одиграмо. Пристанеш. И ето те, поново играш. И осећај је баш добар. Надмудрујете се. Кажеш себи да те неће ошамутити игра. Али то није истина. И опет се нађеш у купатилу. 

Најтужније од свега је што сваке вечери очекујеш другачији исход. Играш и очекујеш да ће све бити супер ако добијеш. Или макар не изгубиш. И као да заборављаш шта следи. Заборављаш да ти такве зајебанције уопште не требају у животу. Заборављаш да није вредно бити краљ пет минута ради три сата пакла који ће уследити. Ето, тако изгледа бити играч покера.

14. новембар 2014.

Дискретни јахач апокалипсе - прелудијум

Некада давно, постојала су четири јахача Апокалипсе. Данас, постоји само један, дискретни јахач, последњи. Екипа се распала, свако је отишао на своју страну. Не може се више витлати бојним секирама и змијама или ројевима мува... Свет се променио, сада ако јашеш коња гледају те као чудака. Наш јунак вози Југа и смешка се људима. Понекад запали цигару и избаци руку кроз прозор. И људи умиру. Исто као некада када би замахнуо мачем. 

Мада, чари су и даље биле ту. Свако од другара је живео негде другде. Онај који доноси глад је живео у једном селу у Африци. И даље је имао своју вагицу. Онај који побеђује је живео поред Беле куће, у лепом оделу и са пуно моћи. А онај црвени, са својим огромним мачем, који је заменио базуком, живео је на Блиском Истоку. Нико ни са ким није разговарао, јер су времена постала тешка. Наравно, Африканци су били гладни и болесни, али чим се нешто десило у Европи или Америци, одмах би све било спречено и санирано. И наравно да је Вашингтон центар моћи, али покушај наређивати Русима или Кинезима. И јесте да се ратује на Блиском Истоку, али покушај било где другде заметнути кавгу. Нико неће да ратује. И тако су се сви осећали поприлично поражено. 

У суштини, сви и јесу били у бедаку, осим нашег јунака. Њему није била у глави светска доминација. Желео је само годишњи одмор. Људи умиру непрестано већ вековима, и сви су успели да се одморе, осим њега. И тако, он дискретно крстари у свом Југу, гледа кроз прозор и пуши јефтину пљугу, страшно мршав још увек, одувек, а човечанство ни не сања да му се прикрада Апокалипса. И све је некако мирно, као затишје пред буру коју нико не очекује. Чак ни наш јунак...


13. новембар 2014.

Промене су тужне

Ја сам човек који воли добре ствари. И не волим промене. Уосталом, ако је нешто добро, зашто мењати? И ето, тако пола чаше лимунаде сахрани моју тастатуру од лаптопа. Одем, узмем нову, заменим... Али. Нова је она стандардна енглеска тастатура. А моја тастатура је била српска тастатура. Боже, каква промена. Колико је моја дивна некадашња тастатура била боља. Смисленија. Логичнија. Мрзим промене.

Некако, целог живота прижељкујем да се ствари макар донекле доведу на место - солидна девојка, некакав посао, гајба и мој мачор. И то је то. Замрзавање. Нема више промена. Све је највише у реду што може бити, мада можда није савршено. Живљење сасвим доброг живота. То некако желим.

Што се девојке за вечност тиче, схватио сам ситуацију. Постоје три опције које би функционисале. Опција један - она има изузетно висок праг толеранције за мене, па живимо добар живот.  Опција два - она је апсолутно неспособна за живот, као и ја, те смо један од оних парова шепртља и идемо некако кроз живот, иако ни сами не знамо како смо догурали било где. Опција три - она има хиљаду трипова, па нам дани пролазе у подмиривању међусобних поремећаја и волимо се, јер нико жив споља не разуме њено слагање књига сваког дана или моју филтрирану воду из посебне шоље.


Недостаје ми стара тастатура. Али, као што мој добар пријатељ Кокиш рече, можда се њена магија истрошила и дошло је време да иде. Можда ова нова тастатура има довољно магије да поново постанем писац. Не. Да коначно постанем писац. А можда је само карма, мало бут сеса за све лоше што сам икада учинио. Или макар у скорије време. Али у последње време сам био заиста у реду. Што имплицира да сам можда кажњен за то што сам био миран и добар. Можда је Сатана. Можда неко други. Свеједно.

У сваком случају, ако треба неке промене да се дешавају, сада је време. Време да коначно све постане у реду. Или ништа баш да не буде у реду. Онда могу бити сигуран да ћу постати велики писац. Јер све најбоље ствари које сам икада написао су биле плодови ужасних дана и још ужаснијих непроспаваних ноћи. Када си срећан, заиста ти није стало да икоме кажеш ишта паметно. А и немаш шта да кажеш, јер не размишљаш. Није ти силе. И онда се затекнеш како са једне стране желиш бити срећан, али са друге желиш бити сјајан писац, а то се, ма шта причали, не постиже, макар не у почетку, тиме што ћеш бити срећан.

Желим само још једном да кажем како ми недостаје моја стара тастатура.

10. новембар 2014.

Астми, која ће ме сахранити једног дана

Драга,
знамо се већ двадесет и две године,
а ти си и даље
опсесивно љубоморна лудача...

Ако потрчим,
не брини,
не мораш одмах режати,
нећу побећи од тебе,
ти знаш да само тебе волим,
носим те у души,
и у плућима...

И зар не видиш
колико сам сјајан тип,
па се и даље служиш прљавим триковима,
те се ових дана поново будим са осећајем
да ми је нешто цркло у плућима...

Ужасан смрад смрти
и често твоје руке око мог врата,
и ето ти разлога зашто те мрзим толико...

Стегнеш,
и док се ја копрцам и борим,
ти не попушташ...
Онда коначно одустанем,
и кажем - добро, ово је крај,
а ти попустиш таман толико да
удахнем једном, плитко,
и драма креће испочетка...

И како ја икада да ти верујем,
у све те приче да ћеш се лепо понашати
ако будем миран и послушан?

Можда би требало да почнем да пушим три пакле дневно,
да угушим и тебе и мене,
да видиш како то изгледа,
да схватиш, коначно,
без обзира на све,
да ја нећу бити једини поражени у овој причи...

Осећања
Ово ми је кључна фора за мување

А ово је кључна пошалица мојих девојака. (Шалим се, немам девојке, вероватно за што су ми форе за мување срање)

08. новембар 2014.

Вечерас пијем сок од поморанџе

Вечерас је још једно сјебано вече...
Онако, знам да ћу седети крај те једне мале,
некадашње,
и знам да нећемо разговарати о ономе о чему би требало...

А ја опет идем, 
отворених синуса, 
мртав, 
клан боловима,
тамо,
да видим моје људе и 
правим се да је све у реду...

И није важна она,
она је ту само дистракција, 
важне су све моје бивше, 
некадашње девојке,
тако бих желео да пијем пиће 
са њима 
и разговарам о некадашњим нама, 
да бих упознао себе,
да бих коначно знао ко сам ја...

Вероватно лудак, зајебант и тип пун лоших трипова...
Можда помало и будала, наиван, 
али надам се да се неће све завршити на томе...
Надам се да бих могао сазнати нешто ново о себи,
нешто што је универзална истина...

И нешто што бих могао описати у причи
као девојку коју држим за руку
и пробијам се кроз гужву
и све што је важно је тај стисак руке,
да знам да је ту док се свет руши 
и да ће,
без компромиса
бити све у реду.

07. новембар 2014.

Сасвим сјајно

Ушли смо и сели одмах код врата у наше фотеље. Она је избацила своје цигаре на сто и ја сам избацио своје јефтине крџе на сто. Конобар који је седео за столом код шанка махну нам руком и дигну руку са два прста што је значило - уобичајене две кафе? Подигао сам и ја два прста и климнуо главом. Разумео је. А онај средњи прст сјебан, не могу да га исправим још од пре пар година кад сам га декнуо секиром, па изгледа некако смешно кад дигнем два прста, као када зеки једно уво стално пада у неком цртаном. 

Опет смо били на месту на ком смо провели добре године. Баш добре године. Причали нешто, сочно, као и увек. Она таблоидерка, ја магационер. Апсолутни бол у курцу. Поред нас апсолутна раскопана некада сјајна улица која је сада личила на канал по коме су лежерно шетали радници и постављали цеви, шине и остале зајебанције. Осећај је био следећи - унутра Италија, напољу Техеран. Замисли доживљај, седиш у удобној фотељи и гледаш кроз прозор шта се ради у разореном хаосу. Гледаш људе како скачу са тротоара у рупу, сређене цице како иду кроз бангаву шљаку подигнуте главе и клинце који се играју "а ми дјеца чуч" са булдожером који се нагло и без икаквог упозорења окреће и млати кашиком. 

Јасно вам је, седео сам и само гледао кроз прозор. Помало буцмаста конобарица, онако, јебига, сељачки једра, је врцкала дупенцетом у неким финим хеланкама и било је само пар гостију, за неко чудо. Онда, за наш сто сео је мој буразер, легендица коју упознах пре пар година, и прича се наставила. Све нас је болео курац и били смо срећни, са том кафом од сто динара и чињеницом да смо се нашли ту, заједно. Сконтали смо да би ваљало се обогатимо. Не знам како. Онај фазон - обогати се или умри покушавајући. Помало гето. Сви смо били поприлично убеђени да ћемо умрети покушавајући, у суштини. 

И тако, ово није прича са наглим обртима или неким сјајним догађајима, ово је прича о пар људи који су умели да живе, чак и овде, ма чак и у Техерану. И то каква прича. Стабилна, као и ми у том нашем кутку отпорном на свет. 

02. новембар 2014.

О чкама

Стојимо на ћошку и пијемо пиво. Причамо о неким рибама. Сви они јуре пичке које падају на тебе када виде да си узео флашу Џека и да пушиш Собрање. Нико не јури рибице које ће бити срећне подједнако и онда када их одведеш на кокаколицу. Не разумем. Није ми јасно шта било ко очекује да постигне ту. Оне се јебу за социјални статус, они јебу на конто измишљеног социјалног статуса. Углавном је само један из друштва пун кеша, па он плаћа пиће и све остало што рибицама даје утисак о чопору. Зар не би било поштеније да они плате курве са тим парама, а оне престану бити курве и почну се јебати само са онима са којима желе? Или можда желе само са онима који имају пара. Не знам. Али једно знам. Ако икада неки од тих скупих парова успе догурати до брака, вероватно ће се развести скоро одмах. И то је у реду. 

Док они буду пили и ударали се скупим дрогама, ми ћемо путовати. Не само једном годишње на море, већ сваки други викенд, Румунија - Румунија. Небитно. Путоваћемо и зезати се. Реновирати наше душе. Ако успемо, биће сјајно. Ако не, па, извршићемо једно од најдирљивијих самоубистава које је овај свет видео. Неће бити важно што си можда дебела или што сам ја можда сувише мршав. И то што ти брзо расту длаке, а ја имам носину која нам заузима пола дневне собе. Ништа од тога неће бити важно. Бићемо изнад тога, јер знаћу да си ту због онога што ја јесам и обрнуто, знаћеш да сам ту због онога што ти јеси и имаћу бескрајно поверење у тебе... Знам да ми никада нећеш моћи узвратити, јер сам лисица, ласица и врло мала видрица, али поред свега тога, увек ћеш моћи да се ослониш на мене, а то је оно што се рачуна. 

Интернет је много пре мене размотрио ову тему.

И заиста ми је пресмешно када слушам како тренутно свет функционише... Свет гламура, јеботе, сви су у некој апсолутно лудој причи о скупој гардероби и скупом пићу и те клинке што оно, бићу безобразан, лепе цене на клићу и мисле како су боље од других зато што њих може да јебе само онај који вози скупа кола и троши заиста много у клубу... Некако, када погледам где сам, у којој сам рупи пропалог материјалног, менталног и моралног стања, дође ми да нађем ту неку сјајну девојку, да је ухватим за руку и да скочимо са прве литице, доле, у мрак, јер џаба, ако немаш неког ко може да те одржи, боље да се ни не трудиш, боље је окончати ову агонију смеха и плача на време, док још немам децу, нарочито ћерку... 

И зар није лепше рећи себи - креснуо сам четири девојке у животу, биле су сјајне и провео сам сате и сате шапућући им милион сјајних прича које сам морао смишљати у минуту да би их придобио и заиста сам морао да се потрудим да бих им ушао у гаћице него - јебао сам петнаест риба, било је сјајно, потрошио сам у збиру четрнаест хиљада еура и покупио трипер, али једном се живи, свака ће ме волети када чује какав сам шмекер. Још једна ствар - те цурице које те инспиришу да им причаш причу за причом, из минута у минут и чине те бољим човеком и уметником, можда - е, њихова пичка вреди далеко више од пичке било које рибе из сепареа, то вам гарантујем. 

Митоман, нејебач и познавалац правовредних пички, прво обраћање.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren