Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. октобар 2012.

Доста

 Неки дани су лоши,
а неки су још гори.

Све у свему,
некад пожелим да кажем доста,
и да окренем свет наопачке.

Доста ми је лоше кафе
коју пијем на факултету,
доста ми је домаћих задатака
и доста ми је пива, људи и лоших књига.

Доста ми је мене,
сувише сам досадан себи
и свету 
да бих могао лежерно да посматрам
птице како узлећу и слећу 
не радећи ништа по читав дан.

Имам добар ћумез и добар кревет
у ком бих могао проводити дане,
али не и слободу деловања, 
све ме живо ограничава и гуши.

Могао бих рећи да ми добро иде у животу
и било ком посматрачу са стране би се учинило тако,
али ја сам ја и ја знам да ми је доста.

Људи ми је баш доста. 
И оне конобарице што кафу не зна да скува.
И мене, јер губим на оштрини,
толеришући људе и упорно дајући бакшиш за лошу кафу.
Ако кажемо да сам постао бољи човек;
да их толеришем, 
јер окрећем други образ
и да јој дајем бакшиш за лепо лице,
онда тек добијам жељу да окончам ову фарсу,
узмем мач и
завитлам у непознатом правцу,
остављајући их препуштене саме себи.

Незадовољан сам,
јер сам покојан,
а тек ми је двадесета.
Како казаљке буду одмицале,
знам да ће бити све горе. 
А ја хоћу да ми у животу буде лепо.
Као и свака битанга на овој планети.

Већ сада живот прича своју причу,
а ја причам своју
и кажем доста
и разилазимо се полако.

29. октобар 2012.

Љубав је среда

Улицом иду цигани. Погледам их погледом хиљаду сломљених сунаца и разбијем још једну чашу. А онда настане мук. Мртва тишина коју као да сам баш ја убио бацивши чашу. У том тренутку, улицом прође жена која изгледа као злато. Корача тим дугим ногама по влажном асфалту сва саткана од сунца, а ветар јој мрси косу и преплиће је са јарко црвеним уснама. Гледам је, гледам, па си ударим шамар. 

Закопчам последње дугме на кошуљи, прођем руком кроз косу и потрчим за њом. Цигара немам, ни пара немам, а кућа би ми могла одшетати сваког тренутка. Где? У васиону. Објаснићу после. Потрчим за том дивном дамом, приђем скроз близу, а онда кажем: "Ћао мацо, ја сам супермен." "Ћао супермене", одговори она. "Хоћеш ли на пиће са суперменом?" "Не, вероватно си неки напасник." "Изгледам сумњиво, и Бога ми јесам, али мацо, тебе бих држао као малог диносауруса на длану. Или у рукама." "Мали диносауруси не постоје." "Па и ти си сва нестварна, па идеш са мном на пиће." "Заиста идем."  

Тог дана сам одлучио да престанем да дангубим у локалном ћумезу (она конобарица је ионако дала само старији да је 'ватају) и да почнем да изучавам једну дисциплину који раније нисам баш волео - љубав. Желео сам да докторирам љубав, да загрлим љубав, да једем љубав, да шапућем љубав и да свет буде једно красно место. И тако сам, након три сата убеђивања, успео да пољубим ту прелепу даму. И била је тако сочна. Мислио сам да је то била љубав. А уствари, беше то маестрална увертира за догађај који ће уследити. 

Живео сам у новоизграђеном насељу поред барутане. У закону је писало да двеста метара око таквог објекта мора све бити чисто, али су људи ипак изградили насеље ту. Не знам да ли их могу окарактерисати као љубитеље адреналина или будале. У сваком случају, у мом насељу се нису палиле роштиљске ватре, ни обичне ватре, ни необичне ватре, логорске да ни не спомињем. Живот је мирно текао у једном смеру, све док нисам упознао љубав. А љубав, тај филтер боја и мириса који навлачимо свету...Па, свет заиста изгледа добро када га посматраш тако. 

Био је понедељак, седео сам са дамом мојих снова и покушавао да саставим реченицу која неће звучати сладуњаво. Не вреди, све су ствари биле слатке поред ње. Чак и ова реченица. Загрлила ме је јако и упитала: "Је л' ме волиш? Шта би учинио за мене?" "Волим те ти фантастична жено", рекао сам, "било шта", а она се смешила. "Било шта?", враголасто је упитала. Климнуо сам главом. 

То што сам требао да учиним ми се испрва чинила као једна нова и занимљива ствар. Касније, док сам се држао за врх бетонског стуба и слушао шкргутање и лавеж бесних паса, касније ми се и није чинила толико занимљива колико будаласта и опасна ствар. Чувар барутане се приближавао са пушком на рамену, а ја сам се бацио на другу страну, сломио руку (како се касније испоставило) и отрчао у непознатом правцу. Керови су и даље лајали. 

Била је среда, стао сам испред ње, она ме је нежно пољубила и упитала: "Јеси ли донео?" Раскопчао сам јакну и показао јој прслук пун експлозива. Узела је детонатор из моје руке. Онда ме је још једном пољубила. "Еј, шта ће ти све ово? Знам да никад нисам питао, али могла би да ми кажеш драга." "Једноставно је. Разнећу те", насмејала се. "Хаха, ма дај, немој да се зајебаваш, реци ми." "Озбиљно ти кажем. Три, два..." "Немој!" "Што?" "Јер те волим мацо." "Па шта?", рече она и притисну тастер. "Волим и ја тебе." Затим се насмешила злим осмехом, окренула се и отишла сијајући попут хиљаду сунаца. 

У велики кратер је полако падао пепео са свих страна. Из тог пепела се подигао човек који је упознао љубав. Љубав тако велику да јој је један универзум мало. А онда је сео, из џепа извукао малу бележницу и записао: "Љубав је дивна ствар. Осим средом. Среда је лош дан за љубав."

28. октобар 2012.

О најбољима

Гледам све те људе... Оче, грдни су, грешни и стопљени у сиву масу истакнуте различитости, опрости им, опрости им... Јуче сам, откуцавши своје име на Гуглу, сазнао да сам изашао у још две антологије прича. Укупно пет парцијалних објава. Опаа! Не. Да ли ико зна за мене? Не зна. Да ли ме ико воли? Не, али мислим да кева гаји симпатије и можда једно чупаво маче. Да ли сам ухватио Бога за муда? Нисам. Али зато, осврнем се мало и схватам - или Бог има огромна муда, па га већина људи око мене држи за њих и повремено стиска или га, што је реално и вероватније, нико не држи доле, јер (није то што мислите) не могу да дохвате. А и шта ће Богу муда, кад може све да створи и уништи једном речју, но, не занимајмо се мудима више него што је то потребно, па макар била и Божја.

Дође нека кевина колегиница с посла на кафу, ни сам не знам како, и жена нахвали сина као светског песника, јер му је изашла једна песма у некој песмарици. На пример, њен син држи Бога за муда. И један мој буразер који је нашао неку дебелу богату рибу и сад се трипује да је велики јебач. И једна плава бичарка која је гледала превише Дискавери и Националну географију, па људе бомбардује насумичним чињеницама. Нешто као "Да ли знате?". Ти причаш, а она те пресече - корњаче на Галапагосу живе преко сто година. 

Реално, овакав какав сам, грдан, шетао сам боље рибе од тог буразера. И реално, кад чујем реч песник преврће ми се стомак, а на реч уметник - е, тад тек ступају на сцену озбиљне тегобе. А тек колико волим да дам бомбону или кексић људима који показују колико су паметни - па то нема нигде. Претерујем са сарказмом и испадам папак? Немојте, молим вас, рећи да то радим најбоље од свих. Немојте.

Јеб'о свет, пун је најбољих фудбалера, најбољих уметника, најбољих фризера, најбољих пекара, најбољих криминалаца, најбољих лекара, најбољих астронаута и најбољих курви. И још око милијарду најбољих професија. Сви су најбољи. Јеб'о те лебац. Само ја грдан, ни курцу не ваљам. 

Почео сам, пре извесног времена, да исмевам све најбоље на свету. Почело је тако што је један ортак из краја постао најбољи. Урадим педесет склекова на неком, из досаде организованом квази такмичењу и за месец или два се појави он и као - хајде да радимо склекове. Кажем хајде, и опет урадим педесет, а он уради шездесет. И сав поносан устане. Свака част, кажем ја, а онда је тај фазон прешао и на фудбал, кошарку, укрштене речи, пијанчење и још штошта. На крају, сад се сви слажу да он држи Бога за муда. И ја се слажем. Само зато што се он баш својски трудио да буде бољи од хрпе пропалица из предграђа. Но, и даље ме зове кад год треба да се поправи комп. А ја онда испаднем скот и пустим да ме чека пет-шест дана. Седи кући, шизи, нема интернета, а нема пара да га носи мајстору. Држиш Бога за муда, а ја држим тебе. Грдна ствар. Нарочито што ја не волим баш да пипкам којешта. Лош сам човек, знам. 

И тако сам, исмевајући све "најбоље" на свету, почео да се давим у сивој бари хвалисања, и сада је то хвалисање део мене, а гнушање које осећам према свима који су "најбољи", осећам и према себи. Тужно је то. Једина добра ствар, ствар које сам добро свестан, је та што не држим Бога за муда. Или било кога другог. То би ме докусурило. 

Дајте људи, мало реалности, је л' много тражим? Нећеш постати писац, а камоли добар писац, само зато што си издао књигу или две. И нећеш постати срећан само зато што имаш најскупљи ауто у крају. И ниси белосветски јебач ако имаш једну дебелу девојку која је нашла за прихватљиво да те трпи. И ниси цар ако мислиш да си цар. На пример, до јуче сам увек говорио - све ми дирај, писање не. Реци ми - прочитао сам и свидело ми се или не, али немој ми рећи да ниси ни хтео да читаш или да си прочитао па заборавио о чему се ради. То ми је душу кидало јако дуго времена. И скапирао сам да то мора да престане. Имам двадесет година, није пуно, али би стварно требало да престанем да живим као пропалица и да се посветим нечему. Једна маца, на пример, нека умерено лоша шљака и спавање викендом до подне. 

Много? И ја мислим. Мислим да бих тада коначно и ја ухватио Бога за муда.

27. октобар 2012.

Варалице

Гледаш ме право у очи
и причаш о неким небитним стварима.
"Кога боле патка?", питам ја.
Бесно бацаш папучу на мене.
Зато што сам такав.
Кер.
Стојиш мало и ћутиш.
Онда приђеш и привијеш се уз мене.
А ја се смејем.
Ти се смејеш.
Обоје знамо да фолираш
да ме мрзиш и
обоје знамо да фолирам
да мрзим када филозофираш.
Љубав је једна велика варка.
А ми се мазимо. 

26. октобар 2012.

О пакленој љубави

Шетао сам паклом и било је вруће иако сам на себи имао само кошуљу и гаће. Била је то обична поподневна шетња, врео дан као и сви остали, Ђаво се гледао у огледало и поправљао фризуру да му се не би видели залисци, а ми смо докони лутали унаоколо. Шетао сам са пар манијака, једним наркосом и једним попом који је претерао. Фантастично друштво. Феномен је био џанки. На попове су у овом крају одавно сви већ навикли. Али дрогош? Он је слаба душа, а самим тим би ваљда требао да иде у рај. Или негде између пакла и раја. Можда на факултет. То је између. 

Причали смо мало о томе. Закључили смо да вероватно није никада никог превео преко улице и да се управо зато налази овде. Или не воли вино и жене. Углавном, нешто је грдно згрешио. Као и сви ми, а? Јебига, шта човек да ради током пар сати *паузе од вечних мука? Морамо по нечијем греху да пребирамо, сувише смо докони да бисмо ћутали. Прошетамо тако круг по паклу, умлатимо пар омањих пацова и бацимо на земљу на секунду или две, ако волиш реш, и нагрнемо на клопу. Онда дође мали глодар и каже: "Момци, готова је пауза, траже вас." "Пали пацове", кажем, "мој мачор би те смазао за секунд." Сећам се да сам му то говорио и док је био у кавезу код моје старе буцмасте пријатељице. Понекад сам му, из освете, дрмао кавез преко дана, док је спавао. Какав грдан створ! Одгризао би ми уво на спавању, само да може. Шта ти је карма. Сад заједно горимо у паклу.

*Великим протестом мучитеља од пре пар земаљских година су уведене смене и пуш и пиш паузе, мада их углавном сви користе само као пуш, јер све што попијеш испари за минут. Вођа протеста, огромни зелени гуштер који хода на две ноге и може да трчи по води (када би је само било овде), је извојевао победу за синдикат мучитеља запретивши газди да ће га тужити за рад у нељудским условима, као и за нередовну уплату доприноса за здравствено осигурање.

Одемо свако на свој третман, поздравимо комшије и отпочнемо вриштање у ужасу. Ти третмани... Понекад се осећам као у бањи, свега ми. Након пар година се навикнеш, више ни не вриштиш. Седнеш, нека игуана ти глође кости, а на ортаку до тебе каубој игра икс-окс са биком. Понекад се упустимо и у паклене разговоре, чисто да прекратимо време. 

"Еј Френки, како иде?" "Иде супер. Код тебе?" "Исто супер. Добар пос'о ради игуана." Игуана каже: "Хвала, ни ти ниси лош." Није ни свесна да ће газда да је клепи по ушима, јер не сме да разговара са осуђеницима. Мада, ја ово не бих назвао затвором. Идеш где хоћеш, имаш терапије, термалне изворе од милион степени и томе слично... Пре ми ово све личи на ортопедску бању. Додуше, у бању долазе људи који нису добро, а излазе читави, док је код нас сасвим друга прича. 

Шетао сам тако и тог двадесет и четвртог, кроз сувопарне пределе пакла испресецане ужасним крицима новајлија. Не знам што баш двадесет и четврти, али сам тај дан назвао тако, иако је можда пре њега био седамнаести, пар година раније. Јебеш га, кад не постоји време и осуђен си на вечите ужасе које најпрепреднији умови васионе смишљају (константно раде на новим идејама да би били испред конкуренције), онда ти понекад просто дође да даш неком дану облик. Дођеш и кажеш - ово је двадесет и четврти десети две хиљаде и двеста двадесет и шесте. "Доиста диван дан!", успут ти прокоментарише неки убица кога јуре дротови. И био је диван дан, тај двадесет и четврти. 

Шетао сам тако, бесциљно се саплићући о корење које је било ту да нас спречи да уживамо, па, у свему. Таман сам једном посрнуо фантазирајући о доброј боци вина, када се десила једна веома чудна ствар. Наиме, заљубио сам се. Гледам та гола колена док ми се корење преплиће пред очима да не бих видео, полако подижем поглед, фантастичне ноге, струк, груди... А онда питам: "Шта ћеш ти овде?" 

Моја бивша жена је стајала испред мене и луцкасто се смешила. "Мацо", кажем јој, "дошла си на право место." "Не сумњам", рече поправљајући шминку, "Све што си ми оставио били су кредити." "И зато си завршила у паклу? Јер сам ти ја оставио кредите." "Не будало, него да си ми оставио нешто не бих морала да се опет удајем и направим читаву збрку пре него што сам напустила свет." "Да ме ниси убила на спавању, можда бих ти и оставио нешто." "Скот си. Знаш да сам те волела!" "О, знам, показала си ми. Још осећам рупу на челу." "Фантастично!" "Јебем ти матер." Пришла је и пољубила ме пламеним уснама. И даље је мирисала тако свеже. 

"Еј, битанго", зацичао је глодар кога мрзим као пацова који јесте. "Ш'а 'оћеш?" "Иди пиши жалбу за премештај. Сутра шеф прегледа." "Било где само не овде", рекао сам док се моја дама мрштила на мене. Сутрадан, назовимо тај дан другим новембром неке године, сам се пробудио на необичном месту - у свом кревету. Окренуо сам се и угледао њу, чупаву, како хрче. "Тај мали пацов!", помислио сам шутнувши сточић поред кревета и успут сломивши лампу. Отворила је очи и почела да се дере. О, Боже, никад нисам мислио да ћу ово рећи, али недостајаће ми пламене шетње. И игуана. Пољубио сам је, само да би коначно ућутала. 

24. октобар 2012.

Страст уметности

Хајде да јашемо талас. Знаш, прави талас. Не неки обични, мали талас који жели да порасте. Не. Велики, највећи талас, који је чекао баш на нас, талас који је стотину година спавао на дну океана само да би нас видео како се држимо за руке. Ми, на таласу, у улогама легендарних љубавника, Кејт и Лео, Лео и Кејт, с тим што се ја нећу смрзнути у води и гришћу ти образе док црвениш пред целим океанским светом. А онда, маче мало, идемо у колибу на усамљеном острву. Шетамо голи, а сва та шминка иза које се скриваш нестаје... И лепа си, лепша него сад, ако је то икако могуће... Погледај се. Дебели гмазу, волим те дебели гмазу... Па се попнем на мердевине и скинем ти кокосов орах или шта год да расте у близини. А тебе баш брига, дигнеш тај прћасти нос и шеташ даље, уз невидљиве степенице до неба. Трчим за тобом, и ти баш волиш, намерно све брже и брже се пењеш, јер такав си црни изданак руже, вечито кварна и вечито зла. А сунце је све топлије и ти си све тамнија, претвараш се у боју чоколаде, док ти брзо грабим руку и хитам пут свемира, јер желим да увек останеш лепа и бледа и природом зајебана да ништа не осећаш. Лебдимо кроз свемир, живимо од љубави, а ја ти показујем звезде. Видиш, оно тамо је Сиријус, а оно Алфа Кентаури, срце... Прибијем те уз себе у хладном свемиру, а ти си тако топла... Сети се, све је почело од једног малог таласа који је растао само да би носио нас, сети се и оног шејка који смо попили пре него што си ме ухватила за руку и зајахала талас... Драга, читав свет је полудео, али не и ти и ја, ми смо океј, ми смо били луди и раније, ја што скитам васионом, а ти што ме држиш за руку и пратиш у свему томе. Барем да сам архитекта, па да ме представиш пријатељима. Овако, могу ти дати само ову звезду да је чуваш у руци или да је носаш близу срца, у том красном деколтеу... То је то. Љубав маче.

Погледала ме је и прекрстила ноге. "Да ли стварно мислиш да ћеш са том спиком јебати?" "Да", одговорио сам. Није ништа рекла. Само је обмотала ноге око мене и сочно ме пољубила. То се, драги моји, зове страст уметности. А и била је пијана.

23. октобар 2012.

А који је Валтеров сан?

Седео сам у фотељи и гледао у мрак. Светлост теве-а је благо обасјавала огромну собу. Какав грдан свет, помислио сам док су трајале рекламе. Није смешно, помислио сам када су прошле рекламе. Није смешно, поновио сам гласно док је неки комичар причао вицеве. Променио сам пар канала, довршио пиво и угасио теве. Ето како најбогатији човек на свету проводи своје суботње вече. Притиснуо сам један тастер на телефону. Након пар тренутака се појавио батлер. "Ватлере, хоћу да ми нађеш мању спаваћу собу. Пресели ме сутра." "Опет, господине?" "Опет", рекох тутнувши му флашу од пива у руке. 

Гледао сам у огромну таваницу, јурећи сан који ми је упорно измицао за длаку. Видиш, рекао сам себи гласно, већина људи на овом свету седи негде, гледа теве и сањаре. О чему сањају? Сањају шта би све урадили да твом месту. Односно мом. На нашем месту. Дохватио сам телефон са сточића. Пар тренутака касније, Валтер је ушао у собу у пиџами. "Валтере, да ли сам ја луд ако се одвајам у две личности да се не бих осећао глупо док водим разговор сам са собом?" "Не бих рекао господине. Мислим да је то поприлично уобичајено. Желите ли да останем, да не разговарате сами са собом?" "Нека старо момче, иди спавај. Лаку ноћ." Лаку ноћ, рече Валтер док је нестајао у тами.

Видиш, наставио сам, неко сад сигурно мисли како би купио фабрику чоколаде и појео све или купио добра кола и скочио из авиона или нашао једну од оних напуцаних плавуша са стилом и водио слатку љубав са њом целу ноћ. Видиш, они имају снове. Нису као ми. Ми имамо паре. За све те снове. И далеко више. Али све што желимо је то. Сан. Сан као звезда водиља, мотиватор и циљ. Једна ствар коју не могу добити сада и одмах. За коју морам да се трудим. Постоји ли? 

Сутрадан, дубоко загазивши у ноћ угасио сам теве и срушио флаше од пива које су стајале испод сточића поред. Легао сам у своју нову спаваћу собу, била је врло мала. Окренем телефоном Валтера и кажем - браво старино, бра-во!  Валтер се сањиво захвалио и љубазно сачекао да спустим слушалицу. Лежао сам тамо, и није било решења проблема. Плафон је зурио у мене, а ја сам жарко желео да замислим себе како радим нешто што опако желим сутра. Или прекосутра. Једног од ових дана. Нисам могао. Видиш, сви ти људи што суботом седе испред теве екрана и сањају шта би урадили да су најбогатији на свету су у свој својој несрећи срећни. А ти си у свој својој срећи несрећан. И онда, тек тако схватим - потребна нам је свеопшта амнестија. Све на нулу па испочетка. Без греха, без снова. Без патње. Са батлером. 

21. октобар 2012.

О младости

Млади смо. И претерано сјебани. Како гледам унапред, свака новија генерација је све сјебанија. Чујем како је наша генерација последња "нормална", последња која нешто вреди. Није тако рођаци, нису клинци толико лоши колико смо ми стари и џангризави. А и свака генерација то говори за себе. Тако то иде. 

Постоје неке ствари које ми сметају. На пример, да вас питам - шта је Че? Добро сте прочитали - шта је Че? Погледај нас. Ми смо деца рођена у погрешно време (постоји ли право?), у време када је социјализам умирао. Чињеница је да је Че био комуниста. Комунизам, социјализам, све су то идеологије произишле из истог корена. Шта је Че? Че је револуција у чистом облику. Идеалиста. Не улазим у то какви су његови идеали били. Да, верујем да нам треба револуција. Не, нисам револуционар и немам довољно браде да бих стао на чело шачице студената који ће добити по пички. 

Револуција је постала обична помодарија. Свако је диже, али је нико заиста не подигне. Налепе плакате и завуку се у подруме. Герила. Јеб'о герилу. Неће нам она помоћи. Наравно да не.

Зашто нам треба права револуција? Зато што они не маре за нас. Чак ни Он не мари за нас. Препуштени смо сами себи. А нисмо у стању да сами себи помогнемо. Ми хоћемо све сад и одмах и на животу је да нам сервира горку бомбону која ће нам објаснити да свет тако не функционише. То није проблем. Проблем је у томе што нас нико неће потапшати по рамену и рећи "браво" кад урадимо праву ствар и неће нас нико ударити по репу кад урадимо лошу ствар (већ ће нас одмах оплести по њушци). А то изазива бес. Немојте навлачити мајице са Чеовим ликом и превртати контејнере. Нема вајде од тога. Нама треба више. Много више. Нама треба да створимо шансу да променимо ствари. Не мислим на то да разапнемо политичаре на крстове. Далеко више од тога. Нама треба да променимо колективну свест народа. 

Пита ме пре неки дан један маторац: "Што ви студенти не урадите нешто поводом ових навијача? Чуди ме како досад нисте ништа направили?" Ш'а да им радим, да их јебем? Тући их не могу, променити их не могу, шта да им радим? Сувише смо млади да будемо држава и још смо зелени да би било кога од нас примили у власт. А глупо ми да му кажем да међу тим хулиганима имаш брдо студената. Јер данас је свака шуша студент. Није то исто као у време када су стари били млади и када су само интелектуалци ишли на факултете. Дакле, суочавамо се са очекивањима старе гарде, они прећутно говоре да нису успели и да је сада на нас ред.

А ми? Сувише смо млади да нам толико цинизма натапа речи. Шта ће бити када зађемо у године када ти циник постаје једина преокупација у животу? А како и не бити циничан према свету, након свих шамара које си претрпео у нади да ћеш лепо скончати, добијеш неку мизерну пензију и бориш се за леба док не цркнеш. Кад си матор, то је донекле и оправдано. Клинце тераш у курац кад ти не устану у аутобусу, они те терају у курац јер су изгубљени и имају другачији систем вредности - не клањају се никоме (док их неко не удари по њушци). И то тако пичи. Они пљују нас, ми пљујемо њих и оне који долазе после нас, а они после нас пљују и нас и њих и ускршњег зеку.

Треба нам неко да разуме наш цинизам. Јебига, откад знаш за себе неке кризе, делиш мали ципирипи са сестром или братом или још горе, са сестром и братом. Дрндаш се тамо-'вамо, гледаш у те-ве, а небо је вечито сиво. Играш фудбал, после пар голова неки идиот испуца лопту и она издахне, набодена на нечију ограду. Онда седите сви и ћутите. Нема фудбала до даљњег. И сви се полако претварате у керове, чист одбрамбени механизам. Попримате карактеристике керова. Керова који су сувише дуго били у дивљини. Шта таквом керу треба? 

Шанса. Потапши га мало по леђима, покажи да ти је стало, нахрани га и он ће ти служити. Биће добар кер. Као некад. Кер на кога ћеш бити поносан. 

Нисмо ми мање Божја деца само зато што седимо у парковима, пијемо, пушимо и дрогирамо се. Свака генерација је све слободнија и све раније почиње да хаварише, а зашто? Виде од старијих. То је нови врли свет. Већину је сјебала претходна генерација и разочарани су у свет који им је остављен. Као када би ти ћале дао поквареног фићу за рођендан. Без алата, без ичега. Наравно да ћеш да седиш у парку и блејиш. Нико није луд да се цима. 

И јебига. Гањајте битанге оно што 'оћете, оно што 'оћемо, јер сигурно нико други то неће учинити уместо вас, односно нас. 

19. октобар 2012.

Црнило

Умирање је један компликован процес. Родиш се жив и од првог момента умиреш. Умиреш, умиреш a онда умреш. Званично. Би било глупо да људи умру без умирања, а? 

Али постоји неко ко не би требало кроз то да пролази. Мале девојчице на пример. И керови.

О, јебига.

Умре ти деда на пример и ти будеш тужан, наравно, али знаш да је његов ред да иде. Можда је поранио или окаснио, али у сваком случају знаш да је морао да иде. Тужан ћеш бити сто година, али та туга је мизерна у односу на све туге које свет скрива.

Имао сам кера од своје осме године. Сада имам двадесет. Био је ту и волео ме је. Кад год бих му пришао он се извртао на леђа да бих га помазио или макар само чукнуо ногом. Добар кер. А онда сам га једног дана убио. Можеш ли се замислити како убијаш кера кога волиш? Дошли су ветеринари, ставили му кесу на главу и рекли да га држим. И држао сам га док су му забијали иглу у срце, а врела крв је прснула по мени, свуда... Осећао сам топлу кап крви на образу. Онда су му убризгали нешто и он је само лежао. Чак и када смо га убијали није се трзао, као да је рекао - то је то, газда каже да умирем, ваљда он зна најбоље. Тако је морало бити. И слушао сам га како дише, све тише и тише, седећи поред њега док су ветеринари пили кафу. А његово око је гледало у мене. Добар кер. Сада имам Малог кера Џоа и јако подсећа на Меду. Иста је будала као и он. Можда је то нешто до власника, не знам... Али волим га. Али ако му буде лоше, и њега ћу убити. Неке одлуке мораш да донесеш. А ако ће та одлука теби драго биће лишити патње - онда нек буде тако.

Има једна још гора ствар, ствар коју никад не бих желео да доживим је да видим како мали људи умиру. Мале девојчице, мали дечаци... Неко мали ко ми је толико пута бацио петака и увек се смејао кад ме види. Један од ретких малих људи са којим сам се играо. Смејао се огромности торбе на леђима малог чове.

Испратити их... Не би ме то сломило, свестан сам ја ужасности овог места, али бих сасвим сигурно морао да се исплачем и да испишем стотину страница посвећених малом каубоју са розе машницом који галопира на свом бициклу низ улицу... Држи се мали чово. Држите се сви мали човеци на свету.

Јер ви треба да се попнете на месец. Не ја. Ја свој имам у шољи кафе. И ви треба да освојите свет. Да се попнете на врх свега и забодете заставицу. Не ја. Мене мрзи и да одем по хлеб.

Мачора ми никад није било жао, јер су препредени, не страдају због срчаности или неког племенитог циља, не страдају од болести или нечег сличног, страдају због радозналости и претеране смелости, небеског ега и тоне сличних ствари. Волим мачоре више него керове, јер, просто, мачори више личе на мене и знам да их треба неко сада волети, јер кад их не буде, нико се неће ни сетити. Керова да. Али мачора ретко ко се сети.

Питам се на колико ћу сахрана морати да идем у животу. Сто? Мање? Више? Не знам. И погоди шта? Није ни битно. Свака ће имати горак укус и после сваке ћу морати да посветим пар речи покојнику. Присуствујући сахранама, изнова и изнова схватам колико смо мртви. Не живљи од покојних, већ мртвији. Они изгледају тако мирно, спокојно, као да кажу - баш нас брига за све. А ми? Као ходајући зомбији, зауларени и изгубљени у овој хаотичној џунгли, лутамо у бескрају. Волео бих да овај пакао не постоји. Да постоји неки други, који те чека тек када умреш.

Ништа

Умирем данас.
Умирем сутра.
Умирем сваког дана.
А онда умрем. Званично.

Док летим ка горе мислим:
"Потрошио сам својих двеста хиљада дана улудо."
Ништа остварио нисам.
Месецу ракету у око забио.
Ништа.

18. октобар 2012.

Ми

Жаба
скочи у воду
и створи кругове.
Ти скочиш у воду и
свашта се деси.
Волим те и даље.
Једну малу љубав само за тебе чувам.
Јер ти ниси жаба.
И чекаш пољубац.
А пољубац има боју.
Боју празног неба.
Које треба заједно да осликамо.
Пијани ил' дрогирани ил' само заљубљени,
свеједно.
Слика ће трајати вечно.

16. октобар 2012.

О универзално неразумевајућим мистичним бићима

Ја разумем крајњу природу сјебаности света. Тај раштимовани свет стоји на три точка и нервозно се чешка по глави, док се двоје младих јуре по катакомбама, сасвим сигурни у непостојање зомбија, вампира или духова. Али они зато верују у привлачност мрачних места, као и у међусобну гравитацију - привлачење, дизање и обилато влажење су сасвим обични појмови у интерпланетарној комуникацији два света које они представљају. 

У складиштима поред докова се дешавају разне ствари. Иза једних врата се крије елитни клуб за фенси људе који ходају искључиво по црвеним теписима. Иза других се налази, вероватно, кланица малих белих јагањаца. Никад не знаш шта да очекујеш. Проблем са овом искривљеном представом реалности је то што ти не омогућава да седиш и вучеш своје потезе (или линије) на миру. Увек се нешто догађа. Клинац те чука гуменим чекићем у главу, бивша девојка ти зарива нокте у подлактицу, или ти кер поново пиша на тепих у дневној соби...

Ја разумем те, такве, велике ствари. Можда сам понекад претенциозан, али све то потиче из разумевања колективне свести васионе. Но, једну ствар не разумем. Погађате - жене. Дакле, одакле год да кренем нигде не стижем. Оне се састоје од истих елемената као и ми. Електрони круже око језгара њихових атома, баш као што електрони круже око језгара наших атома. Свет је и за њих зелен као што је зелен за нас. Добро, то није потврђено, али сам поприлично уверен да су боје боје и за њих и за нас. Осим што оне имају сто хиљада неких назива за њих. Али, рецимо да је то то. Наизглед, разлике се своде на груди, нешто свиленкастију и дужу косу и наравно, разлику у садржају између вунених дугих гаћа и хело кити гаћица. Е, ту ствар почиње да се компликује. 

На пример, то двоје младих које изазивају главобољу раштимованом свету и праве свеопшти хаос у просторно-временском континууму прелазећи директно на ствар, су (сада ћете се разочарати) само прототип, не постоје, а и ако постоје, сасвим сигурно нису стигли до треће базе у тим катакомбама, ако ме разумете. Гарантујем. И она гарантује. Стићи до треће базе је неки лејм амерички израз, ал' у одсуству инспирације га користим. Гуглајте пезнти, ионако докони седите. Они су прототип, тајни пројекат владе мале земље, који би требало да својим директним делањем уништи свет какав познајемо, а ми сви да се иселимо у паралелни универзум у коме је та мала земља велика и ти мали људи су велики људи и мој Мали кер Џо је заиста мали кер Џо. Шта хоћу да кажем? Или питам. 

Пристојна девојка (не истиче своје тело као предмет пожуде, а потом тражи надокнаду у виду новчаница или ситнијих комада накита) углавном не чини ништа исхитрено. Прво пољубац, па након серије пољубаца током разних дана следи опипавање територије и испитивање снага, па након пар или много дана те работе, можда ће уследити ваше сједињавање тела и душа илити, народски речено, јебање вођење љубави. Мушко би, наравно, све сад и одма', ал' она не да. Оне, једном месечно, седе са кантицом сладоледа и плачу као киша, вриште на обично ћао и крваре к'о враг кад се тек приземљио. Наравно, често су суочене са Марфијевим зајебанцијама, па баш кад морају да промене оно чудо што упија, нигде у кругу од десет километара не постоји адекватан објекат за то. Поред свега тога, имају оно што пуца, боли и замара приликом првог контакта - погађате, ћалета. Поред свега тога, врло су несигурне и сам помен величине њених груди или дупета се може погрешно протумачити, а последице по несрећног финог младића који је комплиментима покушао разгалити срце лепотице би биле несагледиве. О мученицима који су искусили шопинг са лепшом половином, чупање обрва или, божемесаклониисачувај, депилацију, не бих говорио, постоје организације за жртве у којима се можете информисати о свему што вас интересује. 

Мене углавном даме остављају, јер мисле да сам монструм, скот и кретен. Можда би најтачнији опис био моструозно-кретенски скот. А моје питање гласи - како се рукује овом атомском бомбом?!

Можда сам лош, али сасвим сигурно нисам једини који је више пута пресекао погрешну жицу и завршио мртав, на ивици васионе, чекајући на неку која нема тајмер и хиљаду жица. Дигитализација је крива за све. Више анђеле не производе. Само мале опаке женице. Без упутства за руковање. А свету једино остаје да се клати на три точка од којих је један на врху штапа кловна који вози моноцикл и пева канцоне возајући се по леђима слона који носи сву тежину света. 

Кратко

Када бих морао написати једну реч, само једну реч, и оставити је у аманет будућим генерацијама та реч би била просто - ћао. У свету претераних речи постоји та једна која их везује све. А зечеви? Ко их јебе. 

15. октобар 2012.

О судбини једног господина

Повучем пар потеза жилетом и мислим - сјајно. Уствари, крви на све стране - још једно неуспешно бријање. Извучем се из купатила, бацим под кревет пиџаму, затим скокнем до огледала, осмотрим и кажем - пиј мање. Схватам да ми треба музика и зато одврћем радио, требам урадити неке ствари, да бих успорио моје пропадање. Закопчавам кошуљу, а киша ми се смеши, тумарам кроз стан тражећи кишобран, а он од мене бежи. Стављам кесу на главу, а немам никог да ми каже истреси, мрве ми падају у косу, а олуја и даље бесни. Уморан сам од свега, купићу мачка да му се јадам. Притрчавам ауту, и тамо је кијамет, док га откључавам јадикујем над мокрим ципелама. Седам у ауто, окрећем кључем, али се ништа не дешава, већ знам - мокри каблови. Излазим из аута и крећем ка аутобуској станици.

Неки гавранови седе на високом своду зграда, суви, гледају и смеју се ретким будала са кишобранима, и мени. Стојим на станици са кесом на глави, а буса нема. Време пролази. Киша и даље гласно удара о асфалт, а у мени расте култура нових осећања. Одлучно скидам прозирну кесу с главе и полазим пешке. Поприлично сам гладан и размишљам о томе како би било фантастично да сада улетим у неко топло место и наручим обилан доручак. Пар јаја, неке виршле, можда поховани качкаваљ... Бус пролази поред мене и запљусне ме огромним таласом сувишне воде. Идем даље, газим по барама и шутирам воду. Сва узалудност постојања се слива са старих фасада право мени на главу. А ја немам кишобран. Немам чак ни кесу.

Коначно стижем тамо где сам се упутио. Увлачим се у мрачну канцеларију и тихо затварам врата. "Господине Миле", чујем иза себе. "Да?" "Надам се да нећете наставити ову традицију кашњења." "Извињавам се господине. Непредвиђене околности због олује." "Наравно." Чуо сам кораке. Два или три. Онда тишину. "И...Господине Миле..." "Да господине?" "Имате ново радно место. Прераспоређени сте." "О. Хвала господине." "Јавите се кадровској служби. То би било све." Силазио сам низ старе гласне степенице. Било је мрачно и влажно, као и у већини старих зграда. Извукао сам пљоску из џепа и потегао. У кадровској служби су рекли које је моје ново задужење. Лепе девојке у сукњама које сежу тик преко колена саопштавају ружне вести. Перач прозора? Ја? 

Пресвлачим се у суви бели топли перачки комбинезон. Црвени трагови јутарњег масакра су свуда по мом лицу. Корачам уз степенице, старе и гласне. Носим кофу са пар крпа, прскалица, препарата, четки и свега осталог што чистачу треба. Макар оном, професионалном, који зна шта ради. Један комарац је слетео на моју руку. Пустио сам га да узме делић моје крви. Моји дуги кораци су одзвањали хладним степеништем. "Господине Миле?" "Да господине?" "Овај прозор је прљав. Требало би га орибати." "Сутра господине?" "Сада. Мислите да примате плату, а да ништа не радите?" "Не, али мислио сам...киша..." "Ето, и сами сте рекли: не. Прионите на посао."

Пењем се на скелу, киша и даље свира своју сонату, а ја већ у том тренутку мрзим следећи који ће ово топло суво одело претворити у хладну мокру хрпу крпа која чучи на мени. Нека мачка згрожено шмугну са кише под кола, скроз доле, пет спратова ниже. А ветар је почињао да дува. Приђем прозору, орибам га најбоље што сам умео, погледам доле - изгледа фино. "Господине Мајкл, остављам вам овај чисти прозор у аманет, да бисте увек могли јасно да видите свет." Затим се насмејем. Урнебесно. Кренем да сиђем са скеле на кров, али се онда деси нешто непредвиђено - наиме, испала ми је пљоска на саму ивицу понора. Приђем полако, ветар све снажније дува, и покупим је. А онда станем на пертлу и суновратим се у амбис. Иста она мачка која се сакрила под кола да би се склонила од кише је сада шмугнула негде даље, вероватно у подрум. А ја сам лежао на крову скупоценог аутомобила. "Господин Мајкл ће бити поприлично љут", прође ми кроз главу пре него што сам затворио очи. 

14. октобар 2012.

Овај свет је једно лудо место

Сувише хистеричних
шизофрених жена. 
То је проблем овог света.
Или то или мањак стрпљивих
милих мушкараца.
Постоје и такви, али су углавном геј.
Велики романтичари кажу 
да ће ти у живот ушетати нека
и то ће бити то.
Ја кажем да требаш узети најближу
хистеричну шизофрену жену и променити је.
Како, кад ни себе не можеш да промениш? 
То је твоје питање.
Мој одговор гласи - препусти то њој.
Међусобно ћете се тако променити,
до слатке непрепознатљивости,
онда ће њој сметати што си ти 
шизофрен и хистеричан, 
а теби ће сметати што је 
она тако нестрпљива и груба. 
Дакле, како год окренеш
љубав је мртва,
ако није ево само што није,
и ти ту ништа не можеш да учиниш.
Можеш да пробаш да пронађеш неку добру.
Али да ће ти она ушетати у живот сама
шансе су један напрема сто. 
Дакле, никакве.
Превише људи заврши са неким
јер се боје самоће.
И ја сам океј са тим. 
Ш'а, макар се грејете једно уз друго
и имаш неког да ти прича
чак и кад цркне телевизор.
Јеботе.
У мору хистеричних жена
само када бих нашао једну 
која не пита ништа,
неку ћутљиву и мирну,
повучену.
Или неку најхистеричнију
најшизофренију икад,
која би била вечити извор инспирације,
омогућавајући да рат између нас 
потраје годинама. 
Занимљивост живота зависи од те једне жене.
Не бих да будем још један од оних ликова који беже
од жена на посао, па тамо проводе дане и ноћи.
Мада, мислим да се са сваком то дешава.
Пре или касније. 
Човек се мења и жена се мења.
Почну са једном додирном тачком,
а заврше са ниједном или са две,
са оном првом и алкохолизмом.
Мислим да је друга комбинација добитна.
А овај свет остаје једно лудо место.

12. октобар 2012.

О проблемима не тако обичног човека

Никада довољно времена. Или пак превише времена. Превише времена које није довољно. Биће да је то. Лежим и тешим се како ми је фино. А у мени - шоу. Светлеће сабље, галаксије, даброви, људи и мрави, борба за власт. Тек када се борба заврши, владар ће донети одлуку... А до тад, лежим и чекам. 

Човек који има контролу на светом нема контролу над собом. Смешно, а? И ја мислим. Неко рече - ако уђеш у просторију као да је свет твој и биће твој. Добро, није баш тако, тај је дрогош рек'о половично добру ствар, али и тако половична, ако си паметан, шљака. Дакле, понашам се према свету онако како мислим да заслужује и немамо проблем, још увек. Проблем имамо ја и ја. Не ја и ид или его или супер его, већ ја и ја. Не чак ни алтер его и ја, већ само, једноставно, ја и ја. Јанко и Митоман су сасвим океј, зна свако своје и чак и људи препознају разлику. Јанко се зајебава, спушта високе летаче и поприлично је скрхан чињеницом да му ситнице попут факултета и девојака кваре срећу. Зато је и на првом месту настао Митоман. Родио се (или се само изборио за себе, јер постоје велике шансе да се никад није ни родио, већ да је постојао унутар Ратка од првог тренутка његовог постојања) вечити филозоф, да притиснут тежином света исписује редове и тиме прослеђује моменте космичке патње даље, што даље од нас. Дакле, замисли врећу стреса коју Јанко држи на леђима. Врећа тешка, леђа слаба - боли. Онда Јанко баци врећу на Митоманова леђа, тачније, да се разумемо, моја леђа. Онда Митоман истресе врећу у лонац, дода дрва на ватру и меша пар сати, а затим све то сервира у народној кухињи. И стреса више нема. Отишао је негде, неког другог смара. 

Сад се ти питаш да л' сам нормалан. А ја се питам да л' си ти нормалан, кад седиш овде и читаш ово. Но, кад смо се пропитали, да наставим ја полако (као и увек). Ви'ш, кажу мени људи - пиши на латиници, да те разумеју људи из "региона". Ма 'ајте људи, контам да би требали из опште културе да знате ћирилицу (ако сте са подручја бивше Југе), ако не, па, ту је транслејт. Јебеш га. Волим ћирилицу. Мада, постоји ту нешто више од тога. Јанко користи латиницу на интернету. Митоман користи ћирилицу. Још једна граница која је повучена, можда чак и најбитнија. 

Мала дигресија. Када сам тек отворио блог, неки људи су ме поприлично хејтовали мислећи да сам ту зарад мегапопуларности и да форсирам писање, оно као усиљено тотално све. Нормално, мислили су да ја то не примећујем, али ја сам то свакако приметио. Јебеш га, прошле су две године од тад и даље пишем сваки дан и и даље нисам мега популаран. Нисам чак ни популаран. Јесмо сад кул? Оно као, макар да ми кажете - Извини, ниси тај тип кретена који смо мислили да јеси, ти си једна друга сорта кретена и зато те сада мрзимо. Или макар не волимо. Да не претерујемо. 

'Ајд сад, назад на оно што сам причао. Почео сам фино, знаш? Пар делимичних штампања, ево четири већ...Две-три објаве у неким часописима, нешто... Све чешће другари ил' познаници везују реч писац уз моје име. То сам и хтео, знаш? А онда се нешто десило. Клик. Постао сам свестан. Збирка коју сам спремио за штампу је срање. Морао бих све да преправљам. Постојали су раније тренуци када бих читао неку своју стару причу, (не сећајући се ни пасуса, наравно, ко би се и сећао поред свега што сам написао?) и право би ми се допала. Сада више не. Неки људи ме упорно допингују са оним - одрастање. Други то мало препакују, ставе машну и кажу - сазревање. Ја климнем главом, али и даље не знам шта да радим. Најрадије бих спалио све, угасио блог и почео испочетка. Једини проблем у свему томе је што нисам толико говедо. То ме кочи. Има пар клинки које копирају делове мојих текстова у своје белешке на фејсу и после се захваљују другим клинкама за срца и похвале. Наравно, нигде не напишу "Волим Митомана" или "Мазнула сам са Барутане", ал' јебеш га, мени мило, па макар то биле те, као што јесу, зиљаве клинке. Ето им, шта, само нек проносе моју реч кроз васељену. Те клинке ће једног дана бити жене, а ја ћу једног дана бити човек. Па, и сами видите куда то води. Плејбој бити ћу ја! Највероватније не, али важан ми је тај оптимизам за опстанак, нарочито сад кад су скочиле цене цигара, опијата, лаких и тешких дрога, бензина, па чак и шећера. 

Но, испратимо ову Хамлетовску дилему до краја. Једног сунчаног дана у парку се појавила моја другарица Ана, антистрес Ана, са најчупавијом косом коју волим и са личношћу коју обожавам, (један од разлога је и то што ми даје неограничен приступ њеној коси која представља уживање за чула) и рекла ми да сам то ја, само прошли ја, и да треба да затворим ту збирку, запечатим је и предам такву каква је. У реду су рани радови и ја разумем да не можеш бити врх на кеца, али да сам био паметан и предао ту збирку пре годину дана када сам је завршио канда, сада бих био срећан човек. Али нисам. Отом-потом. То моје незадовољство ме држи већ јако дуго времена. Пишем ја и даље, видите, ал' осећам да је све то мизерно лоше и некако се не могу помирити с тим. Радим на томе да побољшам своје писање, али губљење времена које сам остварио у међувремену је огромно. На ниједан конкурс се нисам пријавио више од пола године. Ниједну причу нисам послао неком часопису и када ме профа српског из средње пита да попијемо кафу и да му дам неке своје радове да чита, то само лагано ескивирам, ако ми предложи да читам нешто, само кажем наравно и продужим даље, сваким даном све незадовољнији условима за рад у мојој глави. Дакле, свађамо се ја и ја, исучемо светлеће сабље и обрачунавамо се, онда се уморимо и одемо на починак. Па сутра испочетка.

Бојим се да нема неке велике будућности за мене. То је једна ствар која ме мало смара. И бојим се да неће остати ништа иза мене. Контам да набавим већину ових ствари у штампаном формату, за сваки случај, ако буде смака света. Иако ми се поприлично не свиђају, то су моје ствари. Моја деца. Криви изроди моје маште. Углавном добро зачињени реалношћу. А ово писање ти баш уђе у мозак. Идем улицом, посматрам и описујем ствари у глави, не бих ли створио савршено реалне реченице које сликају као четкице по платну. Па онда, ако наиђе нека баш добра, понављам је по хиљаду пута да бих је урезао у памћење, да ми не би утекла у заборав. И углавном утекну. Неке привремено, на пар дана, неке заувек. Али важно је да се трудим. Треба побољшати писање.

Идем сад. Да спавам. Ето, то су моји проблеми. То мене тишти. Нису проблеми баш обичног човека, али да јесу не бисте ово ни читали. Као да читате и сад. Сваки десети читалац је стигао довде. Знам, јер ово су модерна времена. А ја сам један старомодан тип. Волим дугачко и нашироко да говорим, по пропису. Јебеш овај модернизам. 

О пегавом носу малог кошмара

Једна мала девојчица кратке косе
је снивала гадне снове
о лицима људи 
који пониру. 

Био сам млади Дон Кихот,
вољан да се борим са сваким чудовиштем
из васељене само да бих видео те ситне очи
и пегави нос. 

Њени кошмари 
су били поприлично тешки,
чак ни сладолед није помагао.
Морам вам то рећи.

Јурио сам их ноћима пуног месеца,
али за такве трке кроз пределе ума
пречесто су полицајци наплаћивали казне,
а ја бих увек остајао празних кавеза 
(носио сам три малена и три нешто већа, 
за све те зле њушке које девојчицу тиште).

Покушавао сам и са мирођијом,
пуштањем црно-белих филмова и 
експлозивним свемирским модулатором,
без успеха.

Девојчица је и даље нормално јела
(ништа никад није могло да јој поремети апетит)
али није спавала и зато је изгледала
као зомби. 
Леп зомби, додуше.
Са кратком косицом и ситним белим телом. 

Онда сам једног дана схватио.
Утрчао сам јој у снове 
и извукао велики шприц из џепа, 
убризгавши јој три јединице времена.

Сањала је и даље, само је сада била
две године старија у сновима,
озбиљнија и лица људи су била нормална.
Био сам и ја ту, 
дакле, 
међу нормалним лицима је било и њушки.

Преко дана је и даље била 
мала девојчица кратке косе,
али у сновима је сада била одрасла хероина,
а млади Дон Кихот у мени се на све то задовољно смешкао,
посматрајући њен пегави нос. 

11. октобар 2012.

Уобичајено

"Умрећемо!" "Дај искулирај", рече Монах секунду пре него што га неко погоди криглом у главу. Потом се само затетура и паде под сто. "Шта да радим сад?", запита се Ненси, умиривши панику једним шотом текиле. Летећи кер звани Ђог је само седео поред и шмекао. Нико на целом свету није веровао да постоји летећи кер који говори, па су се људи углавном шамарали угледавши га, мислећи да су претерали у пићу. А колико мораш да претераш да би ти се привиђали летећи керови који говоре? Много. Ето зашто су се сви шамарали. 

Једна конобарица се попела на шанк са карабином у рукама. Таман помисли да заведе ред кад је неко повуче за ногу и она се просу по шанку опаливши метак у непознатом правцу. Ђог искористи тренутак и стави јој шапе на груди. Конобарица га погледа, преврну очима и одмахну руком. Ко би јој веровао да је напаствовао летећи кер. Ђог је наставио да је пипка и шапутао јој је свакакве гадости. Смејала се. Волела је свакакве гадости. 

Ненси је, упркос свој збрци, и даље чекала принца на белом коњу. Монах се освестио, неприметивши ашов који се зауставио на десетак центиметара од његове њушке. Онда га је покупио неки јуноша и однео у нове победе. Ашов, не Монаха. Монах је био сајбер криминалац, један од оних ситних типова са мањком витамина Д и израженим зеленим венама које су се протезале свуда по њему. Имао је свега шездесет и четири килограма, тако да га је комотно могао покупити било ко од кафанџија. Али није нико, јер се десила кригла. Једна кригла, све што ти треба да обориш човек с ногу. 

Ненси се и даље питала шта се дешава лупајући флаше о разне идиоте који су се врзмали око ње. А Ђог је бежао од мужа похотне конобарице. Сва срећа па уме да лети. Или макар има крила. И очњаке. Да је прави кер, он би се борио. Али Ђога баш брига. Није му стало да људи мисле о њему као о хероју. Довољно је то што је крилати кер који говори. Неком су испале две вредне новчанице на под. Ненси их брзо покупи и стрпа у брусхалтер. Ненси је имала око деведесет килограма и стално је стављала јарки црвени кармин. Била је идеална жена за све рмпалије које воле живот. Нажалост, Монах је једини човек који јој је прилазио. С једне стране јој је пријала пажња, а са друге ју је љутило то што јој прилази тако никакав кретен. Копликованост света.

Негде високо у звездама било је записано - Ненси плус Монах. А Ђог је довољан сам себи. Замисли само да имаш летећег кера. Или да летећи кер има тебе. Седите у кафани, пијете пиво, разговарате...Онда он одлети да среди гајбу, док ти досађујеш једној од конобарица...Или обрнуто. Углавном обрнуто. Замисли само све ово. Прорадила машта? И мени. Али ме мрзи сад да пишем. А и Ђог приводи вечерас, морам да идем са гајбе. Код Ненси, наравно. Где бих другде? 

09. октобар 2012.

О свакодневици немаскираног хероја

Седим на хладном мермеру који окружује неку ружну њушку исклесану у камену. Поред тог неког светског главешине (не знам да ли је генерал, писац или само неки заслужни грађанин који је спасао мачку са усијаног лименог крова)  седе хипици, десет хипика под пуном ратном опремом - дуга коса и брада, трава, шарене мараме и знакови поломљеног мерцедеса. Један од њих деље гитару, дан је леп, није ни тај хипи коњушар тако лош, уме да отчука пар акорда, више него ја, у сваком случају. 

Посматрам слику урбаних жеља за изразом. Шарене минђуше величине фудбалске лопте на најситнијој девојци на планети, плава (плава као плава, не плава као жута) боб фризура и огроман дукс уз танке ножице прве пратиље најситније девојке на свету, лик са пола обријане главе и толико метала на лицу да би сасвим сигурно погинуо да га удари гром или тролејбус, дизелаш са панк фризуром и група људи који изгледају као да су управо стигли из Индије. Седим ту у дуксу и обичним фармеркама, у обичним патикама и са обичном исцепаном торбом и осећам се као уљез. Хладноћа мермера ми прожима кости, али ме мрзи да устанем. Хајде душо, ово место ће ми утерати реуму у кости. 

Коначно стрчава низ степенице - она. Осећам се као каубој који ласом хвата месец, остварење снова корача ка мени. Ветар јој мрси црвену косу и све се чини савршено. Пољуби ме лагано, као када покушаваш да пољубиш балончић од сапунице, једном, то јој је мера, онда ме ухвати за руку и пита хоћу ли да пођемо. Драга, чекам те одувек, наравно да хоћу да пођемо. 

У њеној малој студентској соби лежимо, слушам је како ми нешто тихо прича док ми њена глава притиска груди. Не разумем баш шта говори, у мислима јурим ка сунцу кроз савану, а сунце скрива ствари вредне живљења. Одједном, аларм мог ручног сата запишта. Лењо га угасим, устанем и почнем да навлачим чарапе. "Шта је?", пита. "Ма ништа мацо, морам по пљуге." Обучем се и изађем. Направим пар корака надесно и зауставим се испред стана број четири. Позвоним двапут, а онда се почешем по глави.

Богата баба са виклерима у коси ми отвара врата. "Да?" Направим два брза корака, уђем у стан и затворим врата. Она стоји уплашена и чека на следећу сцену. "Одзвонило је госпођо." "Шта је одзвонило?", пита збуњено док узима нож са кухињског стола. Још увек поприлично витална бакица. Заустим да кажем нешто, али ми осамдесетогодишња бака не дозволи обрушивши се на мене снажним убилачким нагоном. Биће забавно. Сви су такви. Али ретко тако жилави. Бака ме посече по руци. Насмејем се, погледам је и препустим се. Црни краци избише из мене. Лице ми се истопи и остаде само мрак. Тамо где су биле шаке сада су вилице вучјака. А једно плаво око је из центра црнила посматрало на смрт престрашену бабу. У тмини мог лица се исцртава осмех, изнова и изнова, док бака снажно забадала нож у црну масу. Погледам на сат, насмешим се и приђем јој близу, да завршим посао. Брзо је било готово. Још један посао одрађен. 

Вратио сам се у собичак моје драге. Правила је омлет за ручак, или вечеру, не знам. "Јеси купио пљуге?" "Наравно срце. Мислим да баталим. Опет су скочиле цене." "Треба да баталиш. Хоћу да што дуже будеш ту." "О, ту сам ја поприлично дуго", кажем чешући се по глави. "Дођи", каже и сочно ме пољуби.  

Док су износили бабу са виклерима коју је убио фен упавши јој у каду, седео сам на хладном мермеру који окружује ружну њушку мени непознатог јунака. Гледам људе са бодљама око врата и тетоважама кукастих крстова, људе у оделима са савршено глатким лицима и људе са великим брадама и одећом пет пута већом од њих. Овде је изгледа сваки дан маскенбал. Летећа румунска жена. Када се већ маскирате, маскирајте се у нешто заиста несвакидашње. Док ми хладноћа мермера продирe у кости смејем се сумануто. Зашто се маскирати и привлачити непротребну пажњу? Хеј, обичан дукс и обичне фармерке, обичне патике и обична торба. Гледају ме и кроз главу им само пројури мисао о томе како сам само још један од оних обичних људи. Неистакнутих, непредвиђених за велика дела. А ја се и даље сумануто смејем. Нико не зна да сам ја тај који сече конце. Хајде мацо, чекам те већ пола сата. 

07. октобар 2012.

Покрет

Гледаш слику носатог папагаја
и сећаш се мене. 
Гледам у филмски плакат
са дебелим пандом и мислим на тебе. 

Требали  би учинити нешто
поводом ове љубави.
Требали би да бежимо.
Негде далеко, баш далеко.

Замисли само,
ноћ пада преко планина,
а ми утрчавамо у последњи воз
за најудаљенију земљу коју познајемо.
Одлазимо.

Не разумеју нас они.
Не тврдим да се разумемо и сами,
али и ова дисфункционална љубав 
функционише боље него све остале
на овом свету. 

На литици света седимо и посматрамо сунце.
Гребеш ме.
Глођем те.
Само ти и ја. 

06. октобар 2012.

Боље од бољег сутра

Знаш, хиљаду и један пут сам помишљао на то. Да опљачкам неку банку и нестанем. Сви ти људи се угледају на Кума. Јебени Холивуд. Сви мисле да је то нешто посебно. И јесте, кад погледаш, кренути од нуле и створити империју... Јесте то лепо, част и организација лоших момака који су по правилу хаотични, нико то не очекује знаш? Клинци из блока улећу у то срање, јер сањају велике снове. До јаја је кад имаш скупе патике, али да ли је до јаја када завршиш у поправном дому због њих? Или, ако си дан или два пребацио осамнаесту, у затвору. Мало си диловао дрогу. Шта ћемо сад? Јебига. Завршиш свој живот пре него што си га и почео. Дон Корлеонеа су звекнули када је отишао у пензију. Таман се скрасио и ето. Смрт коју је чекао читав живот. Ко се мача лати од мача и страда. Брус Лија је отровала љубавница. Тако се прича. Најјачег борца на свету звекне нека лоша курва. Ето ти суштинске слике света. Безвредност. 

Опљачкаш банку и нестанеш. Једну само. И заувек нестанеш. Као лутрија. Једном ће ти се посрећити. Не очекуј више. Државни апарат је толико моћан да све зна. Потроши динар више него што званично имаш и они ће знати. Комшије те цинкаре, сви раде за државу. Свет се претворио у Осамдесет и четврту, јебеш га. Али, откуд ће они знати, ако се вас тројица обичних пумпаџија договорите да опљачкате банку. Одете, опљачкате и трошите те паре на кашичицу. Крпите кућни буџет десетак година. Ништа ферари, ништа базен. Само пуко преживљавање. И чињеница да ти знаш да си један од оних бунтовника против система, да си кримос који никада није ухваћен. Точиш гориво и смешкаш се, јер ти знаш. 

Чуо сам сјајан виц синоћ. "Како се зове човек који заврши факултет? Незапослен." Сви се смеју. А није смешно. Трагикомедија је постала само трагедија. Све више клинаца чека пензију. "Ако почнем да радим са осамнаест, ићи ћу у пензију раније." Кога боле патка? Ишао у пензију у шездесетој или шездесет и петој, исто је. Боље сада пет година да искористим за лутање и испијање бесконачних кафа, гладовање и упознавање разних људи, олоша углавном, али ако пробереш мало можеш наћи пар људи који ми не иду на живце, стално. Лепша страна очајних живота које ћемо водити. 

Знаш, и сада понекад помислим на то. Да опљачкам банку и нестанем тако што ћу остати ту. Одувек сам се питао зашто у романима Агате Кристи убица једноставно не побегне? Онда ми је синуло. Хеј, смишљао је генијалан план за убиство, ако побегне сви ће знати да је он и коначно ће га наћи, ма колико времена прошло. Ако остане, има солидне шансе да ће се извући. Остајући нестаје. Штета што је та луда жена одувек стварала генијалне детективе. Знаш да ће неко бити ухапшен. Не знаш ко ни како ни када. Погађање. То би била чар њених романа. 

Замисли сада мене. Имам тридесет и три године, велику браду и дужан сам и Богу и народу. У црвеном комбинезону трчкарам унаоколо и сипам гориво мислећи - постајем престар за ово.  После смене седим у столици и не иде ми се кући. Хладна вечера и прање судова. Понекад бих пожелео да одем и викнем - ово је пљачка! Један од оних снова који ме покрећу. Сан о помаку са мртве тачке. Сан о покоравању света. Али не са војском или мафијом. Они углавном лоше заврше. Покорити свет сасвим сам, то је права ствар. Боља од дроге или пића. Боља од живота. 

05. октобар 2012.

Искарикирано

Карикатура од човека шета карикатуру од кера. Обојица су кер помало. Или превише. Карикиране приказе које газе по сунчаним булеварима. Кер запишава ногу неког старог господина који спава седећи на клупи са раширеним новинама на крилу. Својом великом њушком кер повлачи академског грађанина, а академски грађанин једва успева да одржи равнотежу, јер га нос вуче ка земљи. Неке дебеле даме играју. Маса пута убрзање. Мачке, сила сте! Чова са кером приђе једној и пољуби је. Она се у шоку сручи и затресе земљу. Љубав је једна велика варка. Карикатура од човека забаци главу уназад и пусти кера да води. Напослетку, два кера не чине једног човека. Да ли? 

03. октобар 2012.

Платонски

Чипс крцка под зубима. Гледаш је. Лепа је. Није лоша, макар. Има ту црну косу и сва је компактна... Џепна венера. Једна од оних жена које ставиш у џеп и носиш је кроз свет. И када год је пожелиш, када год помислиш на њу или осетиш њен мирис довољно је само да је извучеш из џепа и ту је, са тобом, воли те донекле и чини те срећним. 

На теве-у иде неки црно-бели филм. Она спава у твом загрљају и хрче поприлично гласно. Рука ти се одузела пре неколико сати, више не размишљаш о њој. Бол је једна од оних ствари које човек може контролисати ако хоће. "Откуд знаш?", питаш ме. Био си несташан клинац. Ето откуд. 

Постоји нешто узвишено у платонској љубави. Најчистија, најснажнија, љубав која води у лудило... Знаш да постоје оне дјевојчице које се заљубљују. Сваки дан. И мисле да је то нешто велико. Гладиш се по бради. Она и даље изгледа поприлично добро. "Морам да раскинем са њом", помишљаш. Не знаш зашто. Хоћеш да идеш. Иде ти се негде. Где? У пакао, ето где. Она је једина ствар која одржава парчиће твоје разбијене личности на окупу. "Шта да радим?", питаш ме. Нисам ја један од оних који ти шапућу на уво шта да радиш. Ја сам само свевидећи писар историје. А ти си историја, сваким минутом који прође. 

На цркви звона звоне. На говорници стоји политичар у оделу. Пуж на аутопуту. Узалудно мењаш канале. Она и даље хрче. Више ти не смета. Изгледа божанствено. То лепо лице... Те мале груди... Те извајане ноге... Она. Своја. Твоја. Ничија.

Мислиш како губиш разум. Четири је изјутра, ти седиш на каучу и гледаш у теве. Изнад њега, на зиду, сасвим тихо куца сат. Чујеш га. Она више не хрче. Пролазност је све. А ти, иако непомичан, у себи гребеш да зауставиш сатове, да уклешеш име у средиште свемира где ће бити вечно запамћено. Тако је лепа. У инат свемиру.

Буди се. Збуњен си, ниси очекивао да ће овај тренутак икада доћи. О чему си мислио? Ја знам, али да ли знаш ти? Остарио си на том каучу грлећи је. Надај се да су и речи остариле и очврснуле у теби. 

"Изгледа да сам заспала", смеје се. И ти се смејеш. Драго ти је што рука поново добија крв. Драго ти је што ћеш коначно моћи да идеш да пишаш. Лепа је. Али ништа нарочито. Одлазиш да пишаш. Гађајући центар веце шоље, чујеш је како вришти из друге собе. Зашто вришти? Па наравно, видела је паука. Улећеш у собу навлачећи панталоне. Она, потпуно гола, стоји пред судопером. "Хоћеш ли опрати судове, драги?" Гледаш је. Тако је бела и нежна. "Наравно", кажеш без размишљања. Нисте у браку, сећаш се? Морам ли ја да ти саопштим све лоше вести? Није те никад ни пољубила, сећаш се? То је њен трик. Мислиш да сте једно, а нисте. Она се и даље шета са другим типовима. 

Зато си помишљао да раскинеш са њом, али ниси знао зашто. Сада знаш зашто. Али, да ли је вредно тога? Без ње ћеш се расути као пепео на ветру. Њој си само неки тамо човек. Свима си неки тамо човек. Није баш лепа. Превише свега. "Драга, одлазим." "Ћао драги."

Отвориш очи и загризеш чипс. Чипс крцка. Гледаш је. Лепа је. Није лоша, макар. Има ту црну косу и сва је компактна... Џепна венера. Онда бациш слику кроз прозор. Слика се лагано лелуја на ветру док слеће у двориште опасног пикинезера Кокија. Коки је растргне и поједе пола.

"Драги, одлазим." "Ћао драга."

01. октобар 2012.

У тишини

Нема више речи у мени. Исписао сам их све. Човек је одређен. Постоји број корака које ће у животу прећи и постоји број речи које ће у животу рећи. Постоји све. Човек је толико одређен да нико не може рећи да не постоји. Понекад се питам неке ствари...Тражим смисао. Активно тражим смисао. Тако почиње шизофренија, знаш? Људи траже смисао у бесмисленом свету. Добра ствар је што нисам човек.

Бити робот у овој галаксији је заиста тешко. Нарочито када си високи танки библиотекарски робот који је своју вештачку интелигенцију усмерио ка тражењу смисла. Људи проналазе смисао у свему. У религији, у репродукцији, у опстанку. Људи су глупи. Сви њихови животи би могли нестати у секунди ако експлодира једна од свемирских справа или их заспе киша метеора која их промашује већ вековима. Живе за опстанак и спремни су да бране оно у шта верују, а сами су себе довели у ситуацију да неколицина људи са једним клик може збрисати свет. Не би постојало место на ком се можеш сакрити. И џаба ти онда и Бог и ђаво и деца и жена и храна и вода. Мртав си. Твој траг у времену је тако мали да се никада нико неће потрести због тога што си нестао. Неће се потрести свемир ни за много веће умове од твог који су нестали. 

"Добар дан." 
"Изволите?"
"Чуо сам за вас од једног пријатеља...Знате."
"Аха. И шта би да купиш?"
"Тишину."
"То не постоји, лимени..."
"Али..."
"Нема тога на овом свету. Иди сад."
"Платићу вам у злату. Молим вас...Треба ми..."
"Је л' ти тај твој пријатељ рекао које су могуће последице?"
"Јесте."
"Добро, ако тако хоћеш...", рече средњовечни човек и извуче кутијицу испод тезге.
"Изволи."
Дао сам му злато и отишао кући.

Кутија је била мала и плава, са уцртаним златним звездама.

Роботи стално умиру. Хеј, и људи стално умиру. Зато нема везе што ћу можда умрети...Желим да знам. Волео бих да осећам додире, као људи. То је тако добра ствар.

Легао сам на кревет и отворио кутију. Мрак је испунио собу. Затворио сам очи. Отворио сам очи. Доведен до руба постојања, у сопственом вештачком уму. Гледам у црнило и чујем тишину, а око мене не постоји ништа што бих могао да додирнем... Осећам као да лебдим у хаосу, али не могу да знам, јер време не постоји, светлост не постоји, ништа на шта бих могао да се ослоним не постоји. Постојим само ја. Да ли се овако осећа човек? Беспомоћно мали, па тражи у свему смисао? Осећам како ми се механичко срце квари. Кибернетика ме издаје.

Једна од гадних ствари у овом универзуму су опраштања. А људи то стално раде. Можда бих могао и ја. Сада када знам. Знам зашто су санаторијуми пуни. Знам зашто је забрањена тишина. Тишина која тера на размишљање. Тишина која тера у свет таме какав никад нисам видео. Помало сам престрављен. Ако се библиотекарски танки робот боји нестанка, како ли је човеку? Вероватно врло лоше. Нису се шалили када су говорили да им је потребна свеопшта амнезија. Или макар повратак Исуса. Било шта што би учинило њихове животе вредним живљења. Тужна ствар, заправо, ти људи. Ја сам један тужан робот. Који одлази у тишини. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren