Lacrimis - glava I (исечци)

Зубато зимско сунце се наметљиво пробијало кроз прозоре. Мрзела је то. Мрзела је сунце, срећне и  насмејане људе. Инспекторка Наташа Ковач. Награђивана, одликована, професионална. А сада само жена која мрзи цео свет. Ваљала се по кревету покушавајући да избегне прогањајуће сунце. Телефон је зазвонио. "Не опет", помислила је.

...

Испијено лице, рашчупана коса, пиџама. То нисам ја, мислила је. Приставила је кафу и пустила неку лагану музику. Склупчала се на кухињској столици држећи шољу вруће кафе. Мисли су јој одлутале, а кафа исклизнула из руку. Благо је крикнула, а затим стегла зубе, као милион пута до тад. Осетила је сузе у очима. Још једном помисли: "Ово нисам ја." Он је крив за све. Сероња.

...

"Имам нешто за тебе. Дакле, жртва је Марија Нађ, двадесет година. Отац Србин, мајка Мађарица, обоје покојни. На улици од своје петнаесте, више пута хапшена због проституције. То је све већ знаш, верујем, из досијеа. А сада да пређемо на моју магију. Дакле, једра и здрава девојка,  сексуални однос недавно пре смрти, што и није неко чудо с обзиром на посао којим се бавила. Смрт наступила услед великог губитка крви, тачније исечене су јој вене на рукама. Модрице незнатно изнад посекотина које су довеле до смрти, вероватно од везивања. Очи...њих нема. Уклоњене неспретно, вероватно неким шиљатим ножем или скалпелом. Отисака, семена, власи - ничег нема."

...

Брзо је окренула главу налево и видела добро познату руку са ожиљком преко средњег прста на њеном рамену. Задрхтала је.

"Хеј инспекторка, чујем да имамо нови случај."

"Имам нови случај."

...

Покуцала је и ушла, не чекајући одговор. Затекла је начелника како мирно испија своју кафу читајући нека документа. Кафа је мирисала лепо. На тренутак је застала, опијена мирисом. А затим журно рече:

"Извините што вас прекидам, али имам пар питања за вас."

"Знао сам да ћеш имати. Увек имаш", рече шеф полако окрећући странице прошаране печатима.

...

Јак ветар као да ју је секао на милион ситних делића, а она се трудила да одржи целину, себе и своје личности.  Стигла је кући, тргнувши се тек када је изашла из кола. Мисли су лутале, а она није била свесна тога. Помало растројено је покушавала да откључа врата. Није јој успевало. Напокон је ушла у свој топли дом. Њена кућа, њена слобода. Волела је то. Сипала је чашу вина и пустила неку лагану музику. "Ово нисам ја", дође јој још једном мисао лако попут лахора. Осмехнула се. "Ко зна? Можда позове, можда, можда", одзвањало је. Намрштила се и брзо отишла у кревет, необлачећи пиџаму.

Људи, прва глава је довршена, лекторисана (кол'ко тол'ко), а превод је у току. Кад (ако) завршим књигу захвалићу се једној особи без које ове две последње ставке не би биле могуће. А сада само једно мало: "Хвала Гаго." Одлучио сам да вам поглавља дајем на кашичицу, да не претерамо. Зато није читава глава објављена, него само мали делић. Коментаришите, изразите своје мишљење, баците критику...много би ми то значило. Узгред, ово је тест књига. Ако буде ваљала, писаћу и даље. Ако не, вратићу се овим кратким причама, јер ви тврдите да ваљају. И...хвала вам што ме подржавате. Фини сте. :)