Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

26. март 2014.

Петао петком петкује петице

Џебадаја Олрајт је био један сјајан господин. Био је то петао са мозгом бика, заиста врхунац генетско-механичког инжењеринга, супериоран у сваком погледу у односу на обичног петла и наравно, као и већина генетско-механичко модификованих бића - потпуно непотребан. Залетао се на друге петлиће и увек је био нарогушен и нападао је и керове и мачке и људе. Прави монструм, рекао бих. С обзиром да сам се дружио са Малим кером Џоом и Мићуном од сломљена репа, нисам желео да се упуштам у било каква посла са још једном лудом и надасве малтретирајућом животињом, уз већ постојеће две. А онда се десио тај несрећни тренутак непажње у ком сам могао изгубити живот - ако не од камиона марке Фап, онда сасвим сигурно од Мићунове канџе, јер сам му просуо доручак по врућем асфалту. Спасао ме је, погађате, Џебадаја Олрајт. Бацио се и склонио ме са пута. Погледао сам га у механичку страну лица и покушао да се захвалим, а онда је уследила цела једна авантура...

- Е, хвала ти заиста, не знам шта друго да ти кажем...
- Ништа ништа, триста еура. 
- Овај... 
- Шалим се ја мало, није триста него двјесто педесет, ид' укурац. 
- Али ја се стварно извињавам, ја немам пара до ових сто двадесет динара што му дође један кома нула један еуро и ову кесу намирница које су сада размазане свуд унаоколо. 
- Ништа ништа пулене бјели, сутра да ми донесеш теглу пилећих крилаца на жару и слободан си!
- Па, господине, како оно беше, 
- Џебадаја Олрајт, сјајан господин, погледај само перје на овом репу! 
- Да... Овај, господине Олрајт,
- Џебадаја само, молим те, сви којима сам спасио живот ме зову тако. И мама Брка. 
- Мама Брка?
- Па да. Доктор који ме је саставио зове се Брка и он ми је најближе нешто живом рођаку, па га зовем мама Брка.
- Што мама, кад је мушко...?
- ПА ЗАТО ШТО ЈЕ ПИЗДА ЕМОТИВНА, ПУ! 
- Али, хтедох рећи, господине Џебадаја, је л', зар ви једете пилећа крилца на жару? Нисте ли и ви - пиле? ....
- Ја - пиле? Боже ме сачувај! Ја сам рођен овакав какав сам, са инфра црвеним оком и титанијумским кљуном, страшно снажан, одважан и сјајно привлачан супротном полу!
- Да... Свакако. Него, ја сада морам поћи, ако не замерате, је л'. 
- Чекај чекај мало! Да попричамо, јеб'о га ти. А чиме се ти бавиш у животу?
- Па, ја сам тренутно незапослен... 
- А јебеш ли шта? 
- Па, ако хоћете искрено, господине Џебадаја...
- Наравно да хоћу искрено, гром те не ударио, секта те не спалила! 
- Па слабо, то јест ништа. 
- Одлично! То значи да си океј момак, смушен, мутав, баш какав ми треба! 
- Аха. Да? .....
- Да. Ти ћеш да идеш са мном да купимо мама Брки поклон. 
- Чек, ви хоћете да ја идем са вама да купимо поклон?! 
- Да, мама Брки. Ми да купимо.
 - Али не постојимо МИ!  Какав поклон бре, журим кући, морам нахранити животиње! 

Онда сам зачуо Малог кера Џоа. И Мићуна. Разговарали су седећи на клупи покрај пута. Онда ме је Мићун погледао и фркнуо - петао ти спасе живот и ти нећеш да идеш да купиш поклон? Али, али... Твоја храна, рекао сам ја очајно. Ма, опуштено, јео сам код две комшинице од јутрос, била пилетина, прсте сам полиз'о. Без увреде Џеремаја. Ма какви, рече петао. Онда ме је Џо шутнуо у дупе и кренуо сам Џеремајом Олрајтом да купимо његовој мами Брки поклон. 

- Овај, Џеремаја, а којим поводом купујемо поклон? 
- Мама Брки је рођендан. Он сваки рођендан само седи у лабораторији и пије медицински алкохол, па сам мислио да га изненадим. 
- Аха, а овај, имаш ли пара? 
- ПАРА?! Пих, па нисам ти џабе тражио тристо еура, пичка ли ти стринина... 
- Па добро... Мораћемо се снаћи са сто двадесет динара. 
- НАПРЕД У НОВЕ ПОРАЗЕ! ОВАЈ, ПОБЕДЕ! - гракнуо је Џеремаја. 

А онда га је ухватила мала девојчица за гушу и почела да га мази и дави и грли јако и да му чупа пера из репа. Џебадаја Олрајт је био страшно бесан, али није му се дало да побегне малом ђаволку који је тек проходао и силно се забављао играјући се страхом и трепетом околине - Џебадајом Олрајтом. Онда је дошла мама те мале девојчице и сликале су се заједно сви - мала девојчица и мама и поплавели Џебадаја са ручицом око врата. И баш у том тренутку ми је синула идеја. Док је Џебадаја побегао, било је решено. 

- Имаш ли слика са мама Брком? 
- Па какво је то питање? Ми смо људине праве, НЕ СЛИКАМО СЕ! Шалим се, имам тону.
- Океј, набавио сам албум за сто двајест динара и ове моје папуче, идемо убацити слике!

Сат времена касније, мама Брка - човек од сто кила и два метра висоширине је плакао као цурица и стезао Џебадају Олрајта који је покушавао да изгледа уздржано и надасве бећарски, али му није полазило за руком. И тако смо Џебадаја Олрајт и ја изравнали скор на један - један, за сад. До неког новог сусрета, ЈЕБ'О ТЕ КЛИНГТОН! 

15. март 2014.

О филозофији жутог мрава

Данас сам срео животног мрава. Не знам чему служи животни мрав ни чиме се бави, али сам схватио да кад год сам интезивно живео, живео до крајњих граница исцрпљености, посвећен искључиво сопственом уживању и понекад добром осећају након учињеног покојег доброг дела... Мали је то мрав и жут, а ја, иако страшно мрзим инсекте, некако, увек сам имао велико поштовање за мраве. Још давно, док сам био најсрећнији човек на свету, мрави су се мотали око мене. Мој тата је правио кућу, а ја сам правио сопствену тврђаву од делића циглица и мрави су се често знали наћи у близини. Било је поприлично једноставно тад живети - нисам им сметао и они мени нису сметали, свако је гледао своја посла и били смо сасвим довољно срећни. Не ваља бити превише срећан сваки дан, јер те то спали, као сунце када си му преблизу и након тога ти следује дуго лечење иза спуштених завеса и купање у јогурту које и није баш сјајно и зна бити врло болно...

Као што рекох, животни мрав и ја смо се сусрели по не знам који јубиларни пут у животу. Нисам га виђао годину-две, не знам што. Можда је био нешто болестан или је ишао баки да однесе лек. У суштини, то није ни важно. Прва ствар коју сам помислио да учиним, као прави одрасли човек - да га питам ко је он, шта је ради, зашто се појављује понекад, зашто ово, зашто оно... И ту је кључна грешка. Није више ту ствар у радозналости и жељи да знам тако нешто... Заборавио сам да гледам своја посла, као кад сам био најсрећнији човек на свету... У оном блату, мешао сам малтер од жуте земље и слагао циглице и направио куле, зидине, степениште за војнике, капију и шанац... И имао сам огромну травку која је израсла тик уз зидине и била ми сјајан тобоган за брзо спуштање војника... Једном, док сам био у школи, дошли су неки странци и страшно се изодушевљавали мојим замком и сликали су га да покажу својој деци шта значи бити срећан. Наравно, ти њихови клинци вероватно неће ништа скапирати видевши само замак са травком... За њих сам исти онај жути мрав кога тренутно покушавам да скапирам. И ствар је заиста у начину на који путујеш...

Одувек је у мени највише радости будио пут... Пут возом је био бољи од целокупног излета, мешање малтера и слагање циглица је било боље од хиљаду игри са војницима после... Слагање војника по бази је хиљаду пута боље од играња са већ спремним базама... Играње фудбала испред крајњег резултата, чак је и шоља кафе у ствари само још један часовник који куца и све речи које кажеш док пијете кафу су у ствари поента, а не шоља кофеина... И коначно капирам... Жути животни мрав се појављује само када путујем са стилом... Када уживам у путу и искоришћавам га максимално за своје себичне циљеве који појачавају осећај среће у мојој повремено бедној постојаности... И жути животни мрав као да каже - прати ме, али не тако очигледно, прави се да гледаш своја посла као некад и уживај у путовању кроз овај живот, који, сложићете се, заиста кратко траје за људе који желе страшно много скоро све што се може осетити на овај или онај начин од овог света. Уживај у путу, не буди луд. Буди лопов ако треба и кради понекад тренутке уживања чак и када имаш двоје мале деце и радиш дванаест сати дневно и дугујеш милион динара за струју и имаш чир на желуцу, јер, јебеш га, постићи ћеш ти неке циљеве, а неке нећеш, али ако не уживаш у том путу ка постизању циљева, може се сматрати да си бацио живот и ако ти баш баш не иде, па, улови неког обичног мрава и офарбај га у жуто. Можда се ствари заиста промене. 

Ои

И док сам се први и последњи пут исповедао, свет је дрхтао од грома. И сви они су били јако озбиљни, а ја сам се много смејао... Лузери, нашао сам начин да утекнем пресуди природне смрти којој не можеш погледати у очи, смрти без публике или икакве помпе, углавном... И углавном, зајебао сам вас. 

Умримо

Умрети од апсолутне љубавииии
додирујући несвест
грлећи кроз небо
све оно лепо што можеш видети
или осетитииии

И да,
неки ће људи пуцати у ваздух,
а неки ће јести воћни јогурт
и сви кредити ће бити емотивног карактера
док будеш умирао од најживље ствари на свету...

И пролетећеш кроз зид
сопственим умом
повучен пресудом која каже да
мораш умрети од страшне страшне љубавииииии

А и ти сам знаш,
да треба умрети док волиш цео страшни свет
у коме су све ствари које ти значе

И твоја девојка
и твој мачор
и твој пас
и књиге
и породица
и они величанствени постери великана

И јебе се мени или теби за овај свет док је све у реду
и умиремо од
величанствене љубавиииии

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren