Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. јул 2012.

Паклено јутро

Покипела кафа чека, 
на белом шпорету познатог произвођача. 

Ти си поново заспала у кади, 
пијана и донекле обучена. 

Сипам си вечерњи виски
дванаест часова раније,
испијам све, 
па одем да искључим шпорет.

А Дилан Дог, твој кратки питбул,
поново пиша на тепих. 

Кажем - мичи се Догу, 
то је мој кашмирски тепих. 

Онда те извучем из каде, 
застанем и осмотрим неспретним оком пијанца,
па ти скинем све те мокре крпе. 

Била би мис мокре мајице, сасвим сигурно. 
Чак и сада, кад си превалила четрдесету. 

Једна од твојих љубичица пада са полице, 
на моју главу,
док те смештам у кревет. 

Стара слика неких рибара збуњено ме гледа,
док си сипам поноћни виски, 
шеснаест часова раније. 

А Дог запишава фотељу. 

Насмешим се благо и подигнем руке - предајем се.

30. јул 2012.

Сасвим просечан трип

Реч за данас - шизика. Реч која савршено описује читав свет данас. Шизика.

Био сам помало уморан од константног постојања у овом граду, па сам се запутио на једну од оних кућних рејв журки, знаш оне на којима ти на вратима тутну у руке пар таблетица да згуташ и онда ти је до јаја она шит музика без речи и сврхе, само електрика која те диже и диже и спушта, па диже и тако у недоглед. Ушао сам лагано унутра, гужва је била фантастична, маса која се увија и превија и скаче, у дневној соби, кухињи, на степеницама, свуда. Згутао сам таблете и узео гутљај од неке ликуше са огромним деколтеом, не знам шта је пила, али било је жестоко, затим сам застао на трен, одмерио јој груди и рекао: "Дакле, носиш деведесет. Величина брусхалтера", и уперио прстом у те величанствене цице. Прво поглед који каже: "кретену", а затим: "Да, прави си стручњак." Намигнем јој, док светла постају јача, а ритам почиње да ми прија, вози ме и вози све боље, до врхунца, сасвим добро, у трену чинећи да заборавим на њу, и себе, на све, а потом и да се изгубим у гужви. 

У маси од стотину несрећника, пречесто сам био гажен и леран лево-десно-лево, док су се појединци борили са немирним ногама тинејџерки или осећањем самопрезира у тренуцима док им је глава била у ве-це шољи. Све је то падало у воду када бих зачуо талас који диже, и сви ти људи би подигли руке и чекали врхунац, тај један савршени моменат када свемир стаје, планета престаје да се окреће, ветар више не дува, а димови цигарета стоје неодлучно у ваздуху. Шизика. Онда би микроталасна одзвонила да је готов ручак и сви би се осећали поражено, све до новог таласа. И то је трајало сатима. Понекад чак и данима. Маса која хипнотисано се креће, складно, као медуза. 

Тих пар сати су ме докрајчили, био сам полумртав и нисам знао ни куда ни где да идем. Полагано сам долазио себи схватајући да је трип све лошији, а да је музика скроз лагана, неко кубанско срање, а да ја лежим преко неко двоје лоших, који изгледа нису успели да заврше оно што су почели те ноћи. Устао сам и кренуо полако, на лустеру је спавао један од оних богатих очајника жељних свеопште друштвене прихваћености, њишући се, лагано. Пар полу голих жена и зидара, фотографа, лезбејки, неваљалаца, касирки, писаца и понеки члан политичке елите су били инвентар ове куће, попут столица, или лустера. Један кер са много коже је лизао неки прашак са стола (БОЖЕ, не дозволи да то буде хероин, ко ће издржавати кера зависника сада, на ову кризу). На врху степеништа је стајала веш машина и радила центрифугу, пуна веша. Нисам хтео ни да се потрудим да питам, ова рејв журка је била оглед, можда чак и огледало света у којем живимо. 

Она цица са деведесеткама ме је ухватила за дупе и изашла напоље. Још увек сам стајао тамо, и спавао, стојећи пред вратима. А две осамдесетогодишње старице су делиле пајп на каучу и гледале неки амерички шоу. Схватам, као по први пут, да је свет шизика. 

Занимљиво је ово, знаш? Бити само још једна будала у овом граду. 

29. јул 2012.

О хејт филозофији

Мрзим те фазоне, причам једно, а радим друго, шта мислим не знам ни сам. Мрзим чланове друштва за заштиту животне средине у великим џиповима који гутају бензин и вегетаријанце који не једу месо, јер је то модерно, да је другачије, болео би ме курац шта ко једе, али ти помодари који хасају зелениш и каче слике зелениша и статусе пишу о зеленишу, слободно могу да ми се наједу пите, са месом. Такође мрзим и жене којима је важно да никако не излазе са смртником, него траже, траже богове модерне културе, који ће им кењати о томе како је киша важна за музику, како је веома важно носити ведре боје, јер тако привлачиш позитивне ствари, који ће им причати о карми, хардкор сексу и просветљујућој дрози, али све то не вреди ништа ако се у паузама не чита Хесе, или макар Коељо, просветитељ. Извини Коељо, матори, али си класичан кењатор и све су ти књиге на исти фазон, подстичеш клинке на боби да се бацају под аутобусе и да јуре златне јабуке којих нема, разумеш? 

Мрзим средњовечне даме, које мисле да су покориле свет и шетају унаоколо са више шминке на лицу него што је просечан девојчурак из деведесетих видео за ту целу деценију. Модерне умишљене клинке, мисле да су даме, а нису, нису, јебем му лебац, нису ни близу. И њих мрзим. 

Такође мрзим и гласне аутобусе од којих се моје лоше слушалице не чују, па седим, сам, изолован, слушајући буку у ишчекивању следећег семафора. 

Мрзим набилдоване сировине са факса, који су све три форе што знају покупили са нета или из очајних вицева и глуме неки криминал. Мрзим кад ми забада глава, па не могу никако да пишем, или макар да се трипујем да нешто стварам. Мрзим што људи крију осећања, па се ствара тона непотребних проблема. Ја кажем све што имам и одједном, ја сам проблем. Кажу, па, не можеш тек тако рећи ово или оно, а мене су одувек учили да од речи нема ништа лакше. 

Контам да је овом свету потребна још тона људи који би ишли унаоколо и били отворени према свима, говорили шта мисле и у почетку били хејтовани од стране целог света, наводећи људе да буду искренији, и да спознају праву вредност речи која ослобађа. Ако си дебела, рећи ћу ти да си дебела, не на увредљив начин, јер то није циљ, циљ је да ослободим себе размишљања о свакој речи коју ћу рећи пред тобом, пазећи да те не увредим позивом на бурек или слично, и да решим тебе обавезе да будеш увређена, пошто си и сама свесна да си морж. Управо те ситуације чине окосницу новог света који бих желео да подигнем, бришући све до сада наметнуте друштвене норме које стежу, због којих мораш да се увредиш када ти странац каже коњу, због којих мораш да се смејеш на виц који већ знаш, а није те ни први пут насмејао. 

Питам се да ли ћу икада наићи на девојку која ће моћи да ме погледа у очи и да на моје, из кеца, свиђаш ми се, одговори или - и ти се мени свиђаш, или - немој ово погрешно да схватиш, али не бих била са тобом ни да си последњи човек на свету. Сада се опет враћамо на онај део који мрзим. Мрзим бре ону лажну спонтаност, као зовеш "другарицу" да као случајно сами седите у паркићу, 'ајд да се знате пет година, па 'ајд, ал' што бисте вас двоје сад седели сами у паркићу, а знате се месец дана и једина заједничка ствар вам је језик, који ће спонтано уследити или боље, улетети у твоја мала слатка уста, након неке трапаве форе попут - види медвед, зека, нека зверка или исфлекала си се нешто, дај да скинем или томе слично. 

И љубав се редефинисала стотину пута за ових пар година, сада је редослед - секс, мување, блеја са неким, то је љубав, раскид, секс. А ни љ од љубави нема. И онда бленеш у тону самих женки, тону самих обесхрабрених момака, бленеш и окренеш главу, говорећи себи да ниси као они, ти имаш дечка/девојку, и иако си усамљенија/усамљенији него икад, сматраш се срећном/срећним зато што имаш шта да јебеш. 

Што нас опет враћа на онај део како мрзим што су људи окренули леђа једни другима, не смеш више ни кеви да кажеш да има лошу фризуру, јер то није друштвено прихватљиво. Мрзим све ово и још много више, али спава ми се, а ко ће поспан да пише? Нажалост, не ја.

И мрзим ону лажљиву пекарку што ради трећу смену у једној пекари на центру, већ годинама ми уваљује крофне са џемом, а ја нећу са џемом, ја тражим са кремом. Истина, већину тих пута сам био припит, па је ту видела шансу, али жено, зар немаш образа? 

28. јул 2012.

Живим и живим

Живим и живим,
а то одузима тако много времена.

Седим и шмекам,
пензију чекам,
можда и дијабетес типа два.

Понекад свратиш,
а онда пуфф и нема те, 
ја живим и живим,
а телефон не звони,
и тебе нема, ни у сну.

Раније,
увек си долазила,
ниси марила за кишу,
ветар или снег,
ниси марила да ли сам
обријан и нормалан,
била си ту.

Неке ствари ми не иду,
писање ових песама,
на пример,
али ти ипак ме тераш
својим одсуством,
да ти пишем,
да те волим,
да чиним нешто
што никада учинио нисам.

Седим и чекам,
а живот тече као река,
брзо и бучно,
поред мене. 

И знам да ћеш доћи,
доћи ћеш једном
да умремо заједно,
ако ништа, ништа друго. 

Написана још у марту, ево је сад, док не пишем, док ми музика не гађа жицу и док ми речи нису праве. 

27. јул 2012.

Када тонеш

Име: Ако је путовање кроз време заиста могуће, обећавам си да ћу се спасити свих будућих мука и заклињем се да нећу оклевати да си саопштим ма какву црну будућност да ми је спремила судбина. Мада, ако је физичко путовање кроз време могуће, не знам какве ће нити одржати судбину на окупу, када сви крену да шајбају по своме, исправљајући Дрине које требају остати криве. Пишем ово без икаквог реда, у инат судби, а можда ми само она налаже да тако треба. Ако икада успем, дотурићу ове речи прошлом себи, који је уједно и будући ја, жељан спасења. Датум: 05.09.2013

Име: М. Датум: 19.09.2019

Ови дани су прожети лудилом. Изгубљен сам.

У овом свеопштем лудилу осећам се усамљено, као брод који тоне. 

И док тама повлачи за собом лудило, лежим и гледам у таваницу, и слушајући лење откуцаје сата, полагано схватам - изгубљен сам.

Моје акције су неразумне и мој мозак више не функционише на начин на који је предвиђен да функционише, губим додир са реалношћу. Једино ветар прекида звуке тишине, ни сат се више не чује. Очајање које се нагомилало у мени се појављује периодично у виду суза које ми се саме сливају низ образ, без јецаја или туге на души. Изгубљен сам. 

26. јул 2012.

О мени и теби и свету гламура

Лежим и гледам којешта на нету, гледајући те интернет хулигане и познате вавилонске курве, такозване даме. Понекад ми буде мука од свега тога, али хеј, нисам човек који бежи од света, пуштам да свет побегне од мене. А и она је ту. Креатура коју је вајао Бог да одговара само мени, да само она има кључ мене, мог талента и моћи. Вечерас, пишем о њој. Вечерас, као и увек, пишем о себи. 

Не знам који користи детерџент, али свакако јој знам душу, знам је, јер као да ме је спремао неко шаљући ми жене које никако нисам могао да прокљувим, и онда сам срео њу, све се поклопило, и док јој дахћем за врат, јечим од смеха, тресем се од смеха, јер то је смех милион радости. Сањам је данима. Она то зна и помало се трза, неће још дуго, видим јој у очима. 

И док нешто свира, питам се куд ћу и шта ћу, јер без обзира на њу, или због ње, покушавам се средити, оно као, престати говорити девојкама да су коњ, престати псовати и пити, пушити и дрогирати се, престати мрзети типове са брадицама и тетоважицама и кикицама, престати бити умишљени гад и почети писати културно и лепо, престати добацивати људима на улици као џукац и престати бити тако смртно досадан. Након ова три реда, схватам колико смешно ово звучи, и одустајем, јебеш то, то нисам ја. 

Људи мисле - јесте добро бити занесењак, свирац и будала... Боли те баш курац за све. Ихх, немој ми рећи. Да ви знате колико је лоше људима што превише мисле, не бисте се бунили што директори имају огромне плате, а физикалци не. Теби леђа пучу и ти си и даље свој, мали човек који једе палачинке суботом увече и гледа тв. За њега, пак, последице могу бити далеко веће. Нарочито ако је јапанац. 

И мој Бог иде свуда са мном, иако се често свађамо и често заборавља на мене, иако пречесто заборавља моје молитве или их криво разуме, па ми шаље дебеле луде жене, грешнице, дневницу од сома, уместо од два, споре сате уместо брзих, четири тоне италијанских павлака уместо Будве, седам дана. И не кривим га, можда штека нешто среће за мене, да ми је баци касније, јер зна какав сам, спискао бих је сву сада и одмах, сулудо. 

И онда, почнем да гледам неку серију. Прва епизода, усна ми игра, фантастична рола, дивљање, дубина, речи, јебено савршене речи, све је ту. Друга епизода, шок, адреналин ради, фантастична. Трећа епизода, надиграва другу, али не и прву, прва је заувек прва. Толико ствари је погрешно да на крају све дође исправно. Ако је цео свет сјебан, онда је зло ново добро, зар не? А ја сам, уствари, исправан човек. У глави овог исправног човека се одигравају сцене непроживљеног дивљања, које ће тек уследити или неће уследити уопште.

И на крају, поздрав за ону праву, поздрав за кловнове од два метра, људе са брадицама и кикицама, тетоважицама и кул фризурицама, позере, поздрав за све блогерке које познајем и ниједног блогера кога познајем, поздрав за изгубљене, паћенике, и поздрав за мог зубара, опет ме боли зуб. Поздрав и за оних хиљаду погрешних, свака је добила реч или две од мене, неке и много више, а све сте добиле и љубав, коју нисте знале како да средите. Хах, није то љубав обичног човека, па да се може учинити којешта са њом. И ви знате то. 

Бог зна да је било жена које су ме волеле, али тај исти Бог зна да ја нисам волео њих, макар не у исто време. Тај исти чова са брадом и спојеним обрвама има план за мене, фантастичан план, осећам, само морам почети мало да сарађујем и све коцкице рубикове коцке ће доћи на место. То вероватно и поларни медведи говоре себи док им се тло топи под ногама, и узалуд машу шапама, надајући се чуду, или пак еволуцији, свеједно, само да се вину у небо. 

24. јул 2012.

Сви сањамо рај

Стајали смо тако у реду, и чекали плаве визе које воде на неко боље место. Испред менe, фантастична жена - бела ланена хаљина, дуга црна коса и скроз добре ноге. Питам - чекате дуго? "Не знам, ваљда", каже не окрећући се. Видим јој делић озбиљног лица, скривеног шеширом. Насмешим се и питам - могу ли знати твоје име? Окрене се, видим јој дубоке тамне очи пуне плама, одмери ме од главе до пете и кратко каже: "Не." А ја, ходајућа институција, на мени мајица два броја већа, кратки рукави до лаката, панталоне исцепане, али нико не примећује, јер то је модерно, неке розе чарапе и излизане црне патике са две пертле везане у машну. Да окачим таблу са "Не суди о књизи по њеним корицама" не би помогло. Тако сам изгледао ја, тада, и читавог живота. Још један од несрећника који не мари за то.

Месару, који је испред мене ушао у канцеларију триста два, су ударили црвени печат. Ако су одбили таквог човека, помислих, шта ја тражим овде? Надолазећу бујицу питања ми је прекинула шалтерска радница са кратким и оштрим: "Следећи!" А ја сам био следећи. Само пар питања, на која сам одмуцао одговоре, онда тренутак тишине, затим снажан ударац печата по очајничким рукописом исписаном захтеву и још једно "Следећи!". Покупио сам папире и изашао напоље. Сео сам на клупу, удахнуо једном и погледао у папир. То је то.

И док тако седим и посматрам њу, како хладно стоји у реду за триста четири, а лагана промаја јој мрси косу, мислим - не знам на коју фору, али идемо опет. Приђем јој и куцнем је по рамену, окрене се, а очи и даље у пламену. Одлучим да говорим шта ми лежи на души и кажем јој: "Драга, срешћемо се једном поново, у Паризу ил' Лондону, ти ћеш бити уличарка, а ја само лопов. Ти исто јуриш своју ствар, исто као и ја или он или он или она клинка на крају реда. На пример, ја, ја само хоћу да сам славан. На пример, ти, ти само хоћеш малено поткровље са књигама и неког тетовираног типа да те греје у кревету. На пример, драга, ако нам се не остваре снови и не одржи нас понос, ако потонемо у понор, волео бих да знам твоје име, да те дозивам у мрачним ноћима, да сањам те ноге, те очи и ту косу. Та уста, то лице без смешка, драга, никад нећу заборавити, кунем ти се сунцем и тим новим, обећаним небом.

А Бог ми је и даље поклањао мисао и док сам ја причао, док је њен светац заштитник пушио малборо пред капијама раја, њу су водиле велике речи, снови о промени, и била је глува за све што је чула. "Драгана, Драгана, Драгана", тихо је понављала. Као да је утекла из самог пакла, тако је изгледала. Хвала, рекох и пођох некуд.

Суседи питају: "Где је она пропалица, скитница?", а мој друг из детињства говори: "Нема га, однео га је ветар, далеко." А ја, летећи међу облаке, сањам рај и понављам - Драгана, Драгана, Драгана...

22. јул 2012.

О харакири кикирики људима

Погледам их и видим
изразе очајања
на њиховим уморним лицима,
погледам их и схватим -
то су хероји радничке класе,
нерадничке класе,
свих класа заједно,
или појединачно.

Бедни послови
и бедни животни сапутници,
лоше цигарете и терет проблема,
рачуни и још рачуна, тв и лоша веза
са Богом,
то ствара те људе,
тврдоглаве и празноглаве,
право потребне
за опстанак света.

Питам се,
јесам ли ја једини који види
оне клинке што одустају од игре,
већ на почетку,
оне људе што плачу уз серије
и на крају их пронађу у кади,
спуцане бочицом лекова, и
бенг, најлакши излаз икад.
Питам се да ли је апсурдан закон који
покушај самоубиства кажњава смрћу?
Мислим да има смисла.

Док квасе сунђер и стављају му га на главу,
док жеља за животом и осећање очаја
испуњава његово срце,
самоубица биће кажњен,
најгором казном коју пожелети може,
смрћу.

Пакао је пун клинки што су пререзале вену
и људи који су волели само једну жену,
и то је трула чињеница.

А земљом и даље гмижу хорде очајника
који не умеју да одустану,
зависници о животу,
читају у новинама о покушајима самоубиства
тинејџера и њихових родитеља, професора,
дрогераша и богаташа,
насмеју се и заклопе новине,
пољубе своју бедну жену и оду на свој бедан посао,
са мањим проблемима од шефа јапанске железнице
и сигурно већим од просечне клинке која је одлучила
да се звекне, због неког типа са брадицом
и слатком фарбаном косицом.

То су ти, хероји данашњице. 

21. јул 2012.

О залеђеној говедини

Дванаест је сати, лежим у кревету, у гаћама и мислим о стварима. Једем мафин. Бејб је волела мафин. И тако...

Прекјуче сам, по слободној рачуници, пребацио две тоне и седамсто килограма преко руку. И заиста имам велики бицепс. А тек трицепс, зјууу... Када си у магацину, сам

Пола је два. Спавао сам сат и по. Не знам шта да радим. Инсталираћу Вулфенштејн код Ниџе, па ћемо пикати. Он по први пут, ја по сто двадесет и први пут. Моја прва игрица икад. Реално, убијање шваба и чудовишта која су они створили никад не досади. Питам се шта жене хоће? Прича ми другар синоћ, ломио се пола године око неке ликуше, сад му је цура и као, смеје се на све што му је приредила. О јебига. Мислим да се не трудим довољно. Наиђем на неку кул мачку и кажем јој - так'а и так'а ствар мачко, она се насмеје и као не, ја као океј... Што не бих ја клиснуо један дан са посла и отишао у центар у ком она удомљава животиње и упитао је хоће ли удомити овог кера? Питам се. Што не бих, фазон, рекао - не мрзи ме, и исцимао се. Али мене све мрзи. А и кад ми је све ту, на тањиру, ја онда одем. Није занимљиво. С друге стране, није занимљиво ни кад те она отера у пизду материну, очекивајући да ћеш баш да се потрудиш око ње, а ти узмеш и кажеш јој да је скот, јер те је отерала у пизду материну, и одеш, јер мислиш да је кретен. 

Седим синоћ са другаром, фазон, рибе пролазе, ја, какав сам бестидник, добацујем им свима понешто, нисам један од оних кул типова са брадицом и ленонкама, можда малом плетеницом и тетоважом, јебига нисам, и зато седим на врелом камену тврђаве и добацујем им свашта. Неке се смеју, неке се крсте, има и оних које одговарају или чак застају да кажу реч или две, па онда одлазе,  даље... Питам се, зашто не бих неку од тих зауставио, бацио јој неку фору која би ми тренутно пала на памет и тражио јој број или име, или љубав, макар секс, нешто. 

Враћамо се гајби, а у кнезу шизика, све неки играчи, свирачи, костимиране жене и циганке са цвећем... Видим промену у том лудилу, промена у виду хаскија, оног лудог кера. Шета кер, без поводца, наизглед и без власника, кроз кнез Михајлову. Гледам, има ли тај кер свог човека, и видим, на два метра од њега, усклађен корак, поводац око врата држи као кравату, да, има свог човека. Тај човек је девојка са лепим очима и чил ставом, лаганица шета кера и баш је брига. Погледам је и питам - је л' твој кер? Она ме лепо и дуго погледа, право у очи, у душу, и каже весело - да, мој је. А израз лица додаје на све то - а што питаш? Кажем - леп ти је кер, и наставим даље. Каже другар - јеси видео како те је лепо погледала оним очима? и смеје се. Ја као - До јаја матори, шизика! Што не идеш за њом? - пита ме он. Већ смо отприлике на десетом метру до места нашег сусрета, и врти ми се у глави питање - зашто ја сад не бих отрчао за њом и рекао јој - и ти си лепа, није само кер леп, мислим, леп ти је и кер, много, али ти си лепа оно, баш и имам и ја малог кера Џоа, хоћеш да их шетамо некад заједно? Знаш оно, наизглед смотани приступ, воле то рибе. Неке. 

Мислим много о томе, другар нешто прича, али га не чујем и не видим, само мислим о томе. Мислим, али се не окрећем, само ходам, напред и напред, све док није било касно и кажем си - готово је сад. Као да осећам олакшање. Јер ме мрзи да се трудим. И тако је, отишла, можда жена мог живота, са својим хаскијем, у мрак. Још једна. 

Доктори молим вас, измислите таблете које активирају човека, јер кофеин не делује, а немам пара ни воље да узимам спид. Треба се после скидати са тога и чудеса. Нека фала. 

И и даље ме ради она ствар, слушам Параноид од Блек Сабата, тотално моја ствар, и тотално ћу отићи у Норвешку са Олгом, у фебруару... Замисли када бих добио посао тамо, да радим оне кухиње, обичне кухиње које коштају тридесет хиљада евра. Заледио бих факс, правио бих кухиње и смувао бих неку норвешку плавушу, онако право згодну и право фину, онако норвешки фину, а ја бих био кретен и она ништа не би разумела, били бисмо пар из снова, само кад бих хтео ја. Будала блентава, попут малог кера Џоа. Говедина.

19. јул 2012.

Осам минута пуког безумља

Ишао сам низ калдрмом поплочану улицу, а свака камена коцка је сијала старим сјајем, истим оним који је имала оног дана када је заробљени немачки војник положио на земљу. Све је сјајно, и куће су старе, са постојаним фасадама и понеком скулптуром у виду клинца са луком и стрелом. То је ваљда Купидон, онај бог што гађа те у срце и ти онда полудиш за неком плавом девојчуром. Ваздух је упијао звуке мојих брзих корака, а неких пар матораца је седело на клупи, и намргођено су гледали како постојим.

Улазим у школу, а уморне очи школског домара шетају до сата, преврне очима и придржавајући се за столицу он се подиже и одлази низ ходник. Знам куда иде и зато трчим, да стигнем. Звоно се разбило о дебеле зидове учионица и још једна је сијалица пукла у ходнику на другом спрату, над мојом главом. Куцам на врата, а грло ми се стегло, улазим унутра. У учионици, сви ме за трен зачуђено гледају, Синиша ми псује мајку, онда наставе са својим активностима, као да ништа није било. И није. 

А ја стојим на вратима и гледам их како постоје. Видим, опет Слађа и Милица јуре дечаке што им подижу сукње, а они беже око столова. И све тако док Љуба није поцепао тренерку, од кука до глежња, бежећи од њих. Онда погледам испред себе и видим је, ослоњену на предпоследњу клупу, прича нешто Данијели стидљиво и смеје се. Видим, има и лепо, округло дупе, у уском џинсу... Сећам се како сам се пар пута очешао прстима о њега у гужви и знам да је она најлепша и најбоља девојка на свету. Зове ме Ћефи да играмо црвиће на мом телефону, а ја и даље стојим, на вратима, и гледам. Скинем торбу и бацим је Љуби, он је ставља у нашу клупу док га по глави удара Марија што лепо мирише...

Брзо се приближавам, а руке су ми опуштене, она таман завршава разговор, погледа ме и каже - ћао. Насмејем се и кажем - ћаос. Одједном, мало ми је вруће и морам да скинем качкет. Она се окреће и креће ка својој клупи, а њено затегнуто дупе се њише. Уозбиљим се, брзим кораком приђем и положим обе руке на њега. Она инстинктивно поскочи и зачује се нека бука, окренем се и видим професорку ликовног. Куку, црни сине, шта радиш то? - пита ме она. Ја, са обе руке на њеном дупету, кажем - Ништа, професорка, случајно... И неки ме хладан зној облива. 

Она, потпуно заборавила на моје руке, а ја држим њено дупе, њу, и не пуштам... И држим и даље, док ми професорка не рече - Па добро, дете, хоћеш ли је пустити више?! 

Кроз главу ми сине, изгледа да је касно за оно - Немој да ме кажеш, молим те. И стојим, гледајући се како постојим... А она ми се насмеши. И онда знам, сутра ћу опет. Живим читав овај дан само зарад пар секунди неизмерне среће који ме чекају сутра, и прекосутра, и све док ми се буде смешила. 

А ја седим и гледам је како постоји...

18. јул 2012.

У мрежи

Мој другар Мо је луд. Има ту смешну фацу, мале уши, густу косу и младу браду, понегде. Мала глава, непропорционална са телом џина, чини да се запиташ да ли је сав свој. Добри, криви зуби и мали дебели нос. То је Мо. 

Мој другар Мо седи испред куће, на степенику, и пева. Певуши неку песму коју не знам. Кажем - 'Де си Мо? Мо и даље пева ту неку тиху песму. Седнем поред њега, кажем - Ш'а има Мо? и чукнем га у раме. Престане да пева и каже - Види, чудовиште. Дај Мо, немаш више десет година, кажем ја. Онда Мо настави да пева. Песма, успаванка, као из хорор филмова.

Његова ми је мама дала триста кинти да се дружим са њим. Довољно за брдо сладоледа. Шта да радим кад сам незапослен двадесетједногодишњи младић, без пара, посла, жене, прашка за веш, пића, школе и генерално - без перспективе. А и Мо је мој другар. Зато радим ово. 

Чудовиште, каже Мо и показа на небо. О, јебига, Мо, не видим га - кажем ја. Упери прстом и каже - гледај. Видиш какво је, ружно. Ћутим и гледам. Кажем - ахаа, видим га Мо. Не видиш - каже Мо. Паметан је Мо. Не видим - кажем ја.
А какво је то чудовиште Мо? питам. То је највећи паук кога си икад видео - каже он док затвара очи. До јаја, кажем ја. Мо поново почне да пева. Чукнем га поново. 'Еј Мо, 'ајмо на сладолед? 

Устанемо и кренемо полако. Нисам Моу ни до рамена. Кратак, мршави, брадати тип. Застанемо код прве тезге, кажем - дај Моу неки од јагоде, а мени нађи неку ванилу. Мо нервозно цупка ногом, гледа у сладолед и благо се насмеши, па опет цупка ногом. 

И док стара снажна жена копа по фрижидеру, учини ми се као да је неко угасио светло нада мном. Погледам горе, нема ништа. Узмемо сладоледе, ја од ваниле, а Мо од јагоде, кажем - 'ајмо на клупу, седнемо и кренемо да хасамо. Цури ти Мо, једи то брже - кажем. Мх - отпухне Мо и настави по свом, полако. 

Одведем Моа гајби, његова кева ми да још триста кинти да дођем и сутра, кажем - свакако госпођо, доћи ћу и кренем кући. Успут, учини ми се као да сам видео нешто горе, што ми заклања сунце, али се онда само насмејем и кажем - ниси ти Мо, будало, и ударим си нежан шамар. 

Кући, скинем се у гаће и легнем у кревет, размишљам како би било кул имати сада неку топлу рибу поред, и лаганица заспим, у шест часова послеподне. Пробудила ме је жеђ, био сам жедан као кер и морао сам да устанем. Попијем много воде, одем до прозора, погледам доле, светиљке. Погледам горе и скаменим се. Огромни паук плете мрежу око света. Вриштим као жена и показујем људима - видите, видите! Људи, прво ужаснути, касније сморени, неки се смеју, неки ме терају у кураца двеста... А нико га и даље не види.

Моја мајка улеће у собу и уплашено пита шта је, кажем - види чудовиште, јеботе, види! Она погледа кроз прозор и ништа не види. Каже - лоше си сањао. Да, мора да је то - кажем. 

Сутрадан, трчим кроз град, право код Моа, видим га како куња на степеништу... Видео сам га Мо, видео сам га! - кажем. Шта си видео? - пита Мо. Огромног паука, огромног - кажем. 

О, па ти си луд - каже Мо смешећи се. Не постоји тако нешто, каже гледајући ми преко рамена. Окренем се и видим три човека у белом.

И док огромни паук плете мрежу око света, мој другар Мо седи на степеништу и пева успаванку, сам. Седим у белој соби без прозора, и осећам се изузетно глупо овако везан. О, јебига. Мора да сањам. 

16. јул 2012.

Споро и лоше

Понекад
имам проблем
са дугим данима.

Пси спавају
мачке спавају
читав свет спава,
док ја седим
на два картона
италијанских павлака
и гледам у велики сат.

Казаљке стану, чим
скренем поглед,
и шеф зна,
не могу да спавам,
од скота.

Балансирам на жици
и једем кифле,
сањам победу и
терам коње,
али време, време не пролази.

И све то
претварам у
најспорију песму
на свету.

Тик-так.
Пет је до дванаест.
Тик-так.
И даље је пет до дванаест. 

ДРАГА, НЕ ЧИТАЈ ОВО.

Вече је било, фантастично. Скапирао сам то проклетство када си кретен, посветиш некој жени нешто и она те инстант замрзи. Не воле жене да буду те фантастичне музе о којима пишу кретени. Видиш, мрачну страну имају те перфектне музе, и тешко ју је извући на видело, али ја, ја успевам. Успевам да извучем мисли из најдубљих понора тих женки, успевам да учиним неучињено, да их изобличим у непрепознатљиве але, које те мрзе, које мисле да си невиђени скот, најгори човек на свету. И ја се слажем, можда сам најгори, сигурно су бољи сви они типови које сте љубиле и у које сте шатро заљубљене, сигурно вам купују кремић као што бих вам ја куповао и те муње... Сигурно су цареви, јебени цареви које обожавате. Да, како да не. 

Фазон, океј је да кажеш да сам ништарија, јебем му све, то је можда и истина, али да ми кажеш да лоше пишем? Не душо моја, не. Ја мислим да сам талентован. Људи мисле да сам талентован. Али тај твој, неки, декица је рекао како сам лош. Да. Кликнуо је на блог, рекао, леп и чист дизајн, прочитао прву реченицу последњег поста, насмејао се и рекао - очај. Замисли само колико је људи то урадило пре њега. Стотине, хиљаде? И није ме то пукло, брига ме баш. Али тај матори скот, твој матори скот, е то ме гађа. Ти, уствари, и желиш да ме гађа. И океј је, гађа ме. 

Кажеш ми - батали Буковског, бићеш добар. Кажем ти - он је једини човек, поред можда, пар руса (али они су матори и нису ми толико блиски), једини човек кога је баш болео курац за форму и све, писао је малим словом и сви га хејтовали, читав живот, и на крају, гајба, базен, мечка... Хаос. Педесет милиона продатих књига. О мај гад. Такав скот? Страшно. Не поистовећујем се са њим, јер ја сам добар момак, можда мало луд, али право добар, требала би то знати, након свог овог времена. Веруј ми, не може се човек фолирати годину дана, много је то, чак и за фолиранте светског кова. И он је био, верујем, добар чова, само што је био ништарија, ако си ништарија не значи да си лош човек, ако си лош човек не значи да си ништарија, можда си председник? 

Разумеш, много тога имам на уму и не могу да мислим о стилским фигурама, хиперболи и алегорији, ако кажем да је рози коњ летео, онда је рози коњ летео, не мислим на геј дизајнера блогова, разумеш. Разумеш, људи воле када пишеш искрено, па макар и лоше, али искрено, али девојке не воле када си сурово искрен, јер ко воли да чује истину о себи? Нико. Сви ми волимо да мислимо како само најсавршенији икад. Једини недостатак на мени је, можда, нос, а на теби, можда, мали шлауфчић око стомака. Само то. Савршени смо, свакако. 

И успела си да ме уједеш, кажеш ми да твој чова, матори прдоња, каже да сам лош. Пронаћи ћу тог чову и послаћу му пар ствари, јесу можда старије, али су моје, и видеће чова, ако је прави чова, оно што су и остале прдоње, попут њега, виделе, видеће добру ствар и рећи ће - до јаја. Наравно, то неће ништа променити, деца у Африци ће и даље бити гладна, а ти ћеш ме и даље хејтовати, али, али мени ће значити. Макар једном скоту да набијем на нос, једину ствар коју имам, то зрно талента које ме чини нешто бољим од масе. Шта тебе издваја од других девојчура? Хиљаду година старији момак? Не бих рекао. За пар година ћеш видети колико си детињаста. 

И све ово ми помаже да схватим да када сам бесан размишљам чисто, не волим када сам бесан, нарочито због неког скота који не уме да цени хиљаде момената када сам слушао и био ту, да помогнем. Ма колики скот била, ја и даље ценим све што си учинила за мене.

Ох, побогу, већ је пола један, радим сутра, о, јебига... И слушам Тому и Нирвану, умри душманко, ти и твој дубстер и реге. Боже, како је лепо када овако рејџквитујеш. Требало ми је ово. Хвала лепа. 

15. јул 2012.

Пијане речи ваљда

Не знам да ли је због пића или чега, али ноћас размишљам о теби. Лепо лице, добро кефало... Ма све. И није као да ти ово читаш или да ће те погодити овај ред или слово, али ја морам да се сконтам. Вероватно сам ја први човек икад који је тужан због тебе. Можда сам требао и ја да будем шмеле и да те јебем. Ти падаш на такве. Није да те кривим. Све падају. 

И мислио сам да ћу ја да се чукнем у главу и да ћеш ти да се чукнеш у главу и да ћемо бити онај бичарка-кретен пар, иако уствари нисмо такви... Да ћеш бити девојка пред којом нећу морати да пазим шта говорим, прва пред којом нећу бити фејк човек. Мислио сам ја свашта...

А ти си кењатор. Говориш сувише ствари, а заљубљујеш се четири пута у три минута. Говориш ствари које ретко ко капира и сви те воле, јер се смејеш на њихове лоше форе. Размишљам о теби, питам се много ствари, и онда ме пукне - нећеш ти никог оставити због мене. 

Нећеш ми се више никад у животу јавити, јер то ће значити да си слаба, заљубићеш се већ у некога, али ћеш и даље седети ту, са неким вутрићем, јер тако ти је добро. Све је то мало труло, разумеш. 

Океј, нисам најбољи човек на свету, али имам изванредну спику и право добар мозак и љубав, мачко. Ако ти то икад буде довољно, јави се. Ја ћу бити ту, у крају, гледајући у ламперију.

14. јул 2012.

13. јул 2012.

Вожња

Сунце је седело горе, а ми смо седели доле, на похабаној кожи. Ветар је пиркао кроз малу рупу на шоферки, а ти си се смејала. Лудо, дивљачки, као коњ, као најлуђа бљештава реклама, ти се смејала, сунцу. Нас двоје, две изгубљене душе, јуримо на рехабилитацију...

Рекла си да се зауставим негде и стао сам поред пута, ту, одмах, није никог било у овој недођији, скинула си мајицу и панталоне, и смејала си се, свему. Била си тако срећна, и гола, право гола, а ја сам те гледао и мрштио се. Погледала си у мене и намрштила се, онда смо се обоје насмејали, опкорачила си ме и ударила руком у груди, а ја сам осетио додир кожу о кожу. Љубав као љубав није била ништа посебно, била је најбоља ствар на свету, и да ниси стекла искуство са тринаест тетовираних типова пре, можда би била идеална жена, можда би била само још једна глупача у низу, можда не би ни погледала пропалицу попут мене. 

Уздахнеш још једном, јако, онда устанеш и навучеш моју, три броја већу, мајицу. Панталоне бациш на задње седиште и кажеш - вози. Наравно драга, кажем ја и убацим у прву брзину.

Још сто километара и угледали смо пумпу, прву још од одласка из града. Кажеш нервозно - хајде да се пукнемо, правим се да нисам чуо, кажеш - још само једном, пре рехабилитације, правим се да нисам чуо. Паркирам се у једино слободно паркинг место на пумпи - пустињу, и изађем напоље. Кажем обуци панталоне, ти кажеш да нећеш. Кажем јеби ме, ти кажеш да нећеш. Окренем кључем са привеском од пар коцкица и кренем. Вриштиш и бацаш се по ауту, онда бесно облачиш панталоне. Кажеш - хајде да се само још једном, једном, мало... Кажеш - морам у ве це. Зауставим се на сред пута. Кажеш - прави ве це. Окренем се нагло, ветрић и даље удара кроз шоферку, а сунце ради свој посао, пржи и пржи... 

Излазимо из кола, а ти ме грлиш, лизнеш ми уво и кажеш - хајде да опљачкамо ово место, сигурно имају неке лекиће...хајде да опљачкамо, кажеш, и кренеш да се смејеш, себи и мени, нама. На пумпи млад клинац, каже да је стари газда, отишао у град. Ти шеташ међу полицама, узмеш флашу вискија, ја стојим и чекам, не знајући куда ме живот са тобом води. 

Приђеш клинцу, откопчаш си панталоне, ухватиш га за руку и ставиш је доле. Кажеш - види. Смејеш се. Клинац у шоку, гледа, срећно несрећан, а ти га опаучиш флашом по глави. Клинац падне, ти се смејеш. Прескочим пулт и отварам ормарић, имају заиста, фантастичне лекиће. Пређем преко, станем испред тебе и кажем - идемо, идемо на рехабилитацију. А ти ме молиш - још само овај пут. А ја размишљам - па, нисам квалификован да спашавам изгубљене душе, а ја говорим - и ја сам изгубљена душа, драга, дај ми, дај ми то... Скинеш панталоне и бациш их увис, закаче се на лустер. Смејемо се. 

И чује се камион старог газде. О, па, само један живот имаш. О, па, само један да проћердаш. Ти се смејеш, јер је смешно, заиста јесте, а ја сам рехабилитован и ти то знаш. Ми то знамо. Сутра ћемо стићи на клинику. Сутра вечерамо у паклу. А мрак прети да нас покрије. И све је тако лепо, када те сунце вози...

11. јул 2012.

Црно

И ноћ је дуга,
киша пада,
док се бориш
да не мислиш,
у мрачном часу
који наилази.

И ноћ је тешка,
пречесто размишљаш
о њој,
смрти тој,
црној и дубокој,
мртвој.

А карте,
карте су нам већ подељене
и смрт обитава ту,
означавајући промену,
чинећи се као,
најбољи избор.

И док се знојиш
и киснеш
у овој ноћи,
мрачним дубинама
чезнеш за њом.

Искрена и једноставна,
помало хладна,
смрт.

Кажеш - нека хвала,
позваћу те сутра.


10. јул 2012.

Гадној публици

Знаш, мислим да би ми десет година на овој шљаци донело више користи него ишта друго. Осим можда ваљане женке. Пази, бацаш картоне у мрачном хладном магацину, пијеш кафе и поново бацаш картоне, слажеш их, час осам, час девет и то је све. Руке раде, а ум ти је слободан, на ливади негде, смишља сценарије и пише добре приче, о свему. Добијаш какву-такву цркавицу са којом можеш било шта - можеш да спичкаш паре на гуске и гитаре, или да попијеш све, можеш чак и да позајмиш брда пара, само зато што имаш посао. Да нема те шљаке, само бих спавао и гледао у ламперију, био бих и гладан и жедан, али се не бих мрдао, јер како да мрдаш када је мозак негде тамо... Овако, мукотрпан рад се претвара у физички корисну активност, ово танко тело ће можда дуже трајати, месец или два, можда чак и годину. 

А време, време је посебна прича, тамо тако споро цури, готово да стоји, урадиш хиљаду ствари и промислиш о космосу, срећи и њој, о малом керу Џоу и Мићуну, о чоколади и голим цицама, онда погледаш на сат, а казаљка једва да се померила, спорим ходом осуђеника, за једно мало так-так. И људи ће волети моју уметност, еј уметност, тако глупо звучи, као да сам ја неко, можда и јесам, откуд знам. Ако воле моју уметност не значи да воле и мене као човека, мрзеће ме зато што радим обичан бедан посао и пишем из досаде, да бих побегао мало од свега, мрзеће ме зато што им кварим слику у глави са својим обичњаштвом, јер тај човек, који пише те све фантастичне ствари и те жене, што играју те фантастичне роле, они морају бити виша бића, високи и лепи људи, супер људи, паметни и духовити, добро обучени и мекани, савршени. 

И капирам да би ме пола људи који шизе за мојим причама и којекаквим форама, мрзело грозном мржњом када би ме само знали. Разговарали би са мном и не би чули ништа препаметно, ван серијски, нити смешно, чули би обичног ружног типа и ја бих им рекао - ти си дебела, а ти си скот, ти си педер, а ти си коњ. И сви би ме мрзели. Мрзели би оно што воле да читају, истину, јер сви ми волимо да чујемо туђу истину, ја јој кажем да је коњ, и ти мислиш - е нек јој је рек'о, стварно је коњ. Онда дођем и теби кажем да си коњ, а ти се наљутиш. То су ти, дупли стандарди, јер више нико неће да призна да је коњ. Чак и ако јесте. Чак иако је скот над скотовима. Зато ја хоћу ту, малу женку, која ме не хејтује кад јој кажем да је коњ, него размисли зашто је коњ. Која ми каже да сам коњ, и ја се сложим, иако не знам зашто. 

- YOU WANT THE TRUTH?! YOU CAN'T HANDLE THE TRUTH!

О томе ја говорим. И можда овај посао и није тако лоша идеја, можда баталим школу и постанем обичан човек, радник. Постоји, наравно, и ризик да ће тај посао убити све људско у мени, али као да је то важно. Напослетку, међу кутијама си препуштен сам себи. 

И зато, дајем вам сва слова која сам икад написао, волите их и мазите их, а ја ћу се смешкати у мрачном кутку дугачког магацина, знајући да волите део мене. 

09. јул 2012.

Сунце

О брате. 

Седео је тај чова сам, у музеј-соби, све је било историја и он је био историја. Имао је малу браду и велики нос, осушен и бео, седео је само, свирајући замишљени клавир, само једном руком, лагано, скроз лагано. Имао је тај један прст који није могао да помера и са њим је најдуже додиривао ту лебдећу ноту, а у глави је чуо музику и сунце, дим цигарилоса... 

Већ десет година је шљакао на истом послу, међу истим људима, под истим сунцем и лошим шансама за успех и ћутао је, слажући кутије сваког дана, исте, пијући те кафе да не би умро духовном смрћу на том гадном месту, пијући много кафа, тоне кофеина су биле потребне за само један трзај срца и трептај ока. А сунце је шибало кроз њега, желећи да изгори скроз...

Увече, у мраку, у сну, писао је дамама песме и љубав, један од ретких који је могао написати љубав, страст и живот који цвета у погледу те љубави, у буђаво зеленим очима. Понекад пијан, чешће мртав, слуша како сви хоће да га спасу, извуку га на улицу, поделе и жртвују сунцу...

А даме, те дебеле даме, говоре како би убиле да имају човека који ће им писати љубав, он бледо каже - па, ту сам. Даме, те дебеле даме, одлазе, јер шта ће им све, шта ће са тим, љубав...

И сунце га једе, а сенка му бледи, покрети су слаби, трзаја готово да ни нема...Дебеле даме виде да уме написати љубав и зато га жртвују сунцу, лажним речима о лажним жељама о лажним љубавима, јер за дебеле даме љубав је ствар, као кутија, или сунце. Можда је само сунце љубав, можда летети у сну, кроз улицу пуну несрећних дебелих дама које воле да читају љубав, али не воле да живе љубав, можда је историја љубав, а можда само циљ...

Још увек на сунцу, чова слаже кутије, данима и свира невидљиве ноте кроз снег и кишу и ветар, свира на вечном сунцу, свира, охлађен изнутра, свира, свира љубав...

О брате.

А живот, живот као да говори - ниси довољно добар, само зато што умеш. А живот, живот као да говори - никада ниси довољно добар. А живот, живот као да говори - те кутије су најбоља ствар у твом животу. А живот, живот као да говори - не можеш створити љубав. 

Живот, не зна, да сунце и музика, невидљива нит у буђаво зеленом оку, може створити љубав, написати љубав, време и суви музеј чова, разумеју љубав, боље него што ће живот икада моћи, и учинити. А сунце је и даље пржило избледелог човека, док свира невиљиве ноте, које стварају музику.

08. јул 2012.

Писмо коњу

Зашто си скот, никад ми неће бити јасно. Упорно одбијаш да дођеш и погледаш ме у очи и кажеш "свиђаш ми се, јер си коњ." И ти се мени свиђаш. Јесте да ме шутираш у главу и почињеш да ми правиш хиљаду проблема, али ипак. Прво, ниси толико ружна. А друго, умеш да разговараш. Умеш да слушаш. Иако си кретен. И знам да умиреш сад да ми даш број и знам да желиш да ти пишем ноћу поруке и да седимо по парковима и да се љубимо и да утонем међ твоје бубиз. Уствари, то ћу прво урадити када будеш моја девојка.

Ти као имаш неког момка сад, а и он је вероватно класичан скот, јер ти само скотове волиш и онда се љутиш када ти кажем да си бич, онда качиш слике на којима пише да си бич због злих мушкараца, да да да... А мацо, не капираш, ти црна мацо, да ја нисам скот, да сам само кретен и то какав кретен, фини кретен, талентован, душа, додуше помало екстравагантан и сјебаног носа, али разумеш, доиста ваљан, перфектан човек за тебе. Ја умем и ти умеш и замисли какав бисмо ми спој били, драга, смрт би нас се плашила, не зато што смо ружни к'о акрепи, него зато што бисмо били вечни. 

И капирам да ниси тај романса фазон, ти си канда бичарка, а ја не волим бичарке, онај цар од жене у теби што блеји, то мени треба, а не бичарка која ми не да намбр зато што сам неки тамо тип. Дођи и само ме питај - када се видимо? и ја ћу учинити остало, нећу те чак ни питати да ли желиш да се љубимо (иначе то радим, ваљда зато ни не јебем), само ћу те стегнути и нећеш моћи да побегнеш (и иако ово звучи као силовање, није, само сам луд) и бићемо кул. Уствари, бићемо толико кул пар да ће нас сви хејтовати. 

Сада ћеш узети телефон и цимнути ме. Имаш број негде закопан у инбоксу. Ако немаш, тражи. Добићеш. Онда ћу те ја позвати да блејкамо неки дан. И блејкаћемо. Бићеш моја луда женка. И ја ћу бити твој човек. Све док имаш груди и умеш да разговараш. 

Знам да ћеш сада да ми пркосиш и правићеш се недодирљива, али мораш да скапираш да то не ради. Зашто да се играмо, нисмо више деца, дођи 'вамо, љубав жено, то је љубав. Девојка из града и дечко са периферије. Љубав. Ја сам одлучио, а ти како 'оћеш. 

07. јул 2012.

Укратко о животној спознаји свега

Синоћ сам се напио. Право. Зато што сам хтео. Фазон, сад ја капирам зашто се ти људи што раде тешке послове опијају петком и суботом. Прија. Брате, након тих мртвих пет дана, леже прелепо. Јест да онда почну и понедељком и средом, па касније и уторком, да им буде лепо, али баш их брига, важно је та ствар шљака, а и фазон, од нечег се мора умрети, јебига, не мо'ш само седети гајби и чекати метеор. 

Било је много кретена који су ме хејтовали, али ја сам волео њих, и било је брда жена које ме воле, а и ја сам волео њих. Две су ми рекле да никада не би спавале са мном, оно, за вјек и вјеков, а једна ми је рекла да не би спавала са мном, ал' није за вјек и вјеков, јер ће једном бити пијана и дрогирана, и звала ме је за викенд да пијемо и дрогирамо се, што значи да ми сублимарно поручује да ме жели. Остале нисам питао, јер знам да би пристале. 

Но, шалу на страну, фантастично вече, јесте реч "фантастично" геј, али морао сам да је употребим и ако нађем прикладну негеј замену, едитоваћу овај пост и шероваћу га са вама, поново, у новом руху. Када сам се појавио, настао је метеж, како то већ иде, изгрлили су ме и изљубили сви, чак и мушки, зато што ме воле. Неком лику од два метра и сто кила кога не познајем одмах сам рекао да има геј надимак и он се, у чуду онако, сложио. Касније је лежао на пет жена, онако попреко, док су оне седеле у оном каучу љуљашци, како год се већ то зове, што потврђује моју теорију да је геј. Јест да жене луче влагу на њега, али то тако увек бива, једноставно желе мушкарца са којим могу делити хер кондишнер и разговарати о чланцима из новог броја Космополитена.

У међувремену је нестало струје, као да је Бог хтео да зачини журку, дао је светлосне и звучне ефекте, али није дао кишу, и искључио је само Гагину улицу, значи да је човек (Боже, знам да си трећином (можда и више) човек иако си управо ти створио човека, јер си га створио по свом обличју) нешто хтео. Ја сам друштву саопштио своју мисао, на шта је Ана почела да пева "За косу ме повуци, ка себи ме привуци Николаа, кад будемо били голи ја хоћу да заболи Николаа", и сви су се смејали, а ја мрзим Николу, мрзим Николу шмекера коња, јер клинке воле Џоније кретене класичне које треба пребити, и немојте погрешно да ме схватите, постоји много Никола које волим, али тог једног мрзим и сматрам да би ти, Боже, друже, могао учинити нешто по том питању, јер код нас такве пичкице те туже чак и ако их само пљунеш и лупиш им један шамар, мали. Ногом. Седам пута. А ти си велики, и раније си бачао потопе и чудеса, учини да пропадне кроз неки шахт, макар, молим те, свет ће бити боље место, а ја ћу имати косу и у педесетима, и нећу оседети до сутра. Пошто не знам да ли си на интернету и да ли пратиш ове модерне технологије, помолићу ти се (и замолити те) и пред иконом, за сваки случај.  

Но, вратимо се на ову нашу ствар. Кретени су отишли унутра да играју карте, мувају се, и да им буде лепо. Кантарка и ја смо остали напољу (она је црвени мјетал, додуше мало избледела, али имам дојаву да ће се фарбати ускоро), и сели у кауч љуљашку, отворили другу флашу вина, сместили се удобно, и певали Хајвеј ту хел, док смо се љуљали као звери. Пошто је она ожењена, а и ја ћу бити ожењен ускоро, комплетно, само смо седели тамо и у један ујутру гледали бело небо, као да је дан. Да ли је до треће флаше вина или шта ли, не знам. Прилика за мување је било брда, седели смо сами и загрљени на каучу љуљашци, пијани, напољу диван дан у три ујутру (БОЖЕ, ПАРКИРАЈ ТО СУНЦЕ ГДЕ ТРЕБА, ИМАШ ОВЕ НА СЕВЕРУ ЊИМА ЈЕ 'ЛАДНО), и певали, али нисам хтео да будем сероња, има човека и ја имам жену, и црна Милица је константно долазила до нас и покушавала да хотује са мном, али сам је одбио, јер је не желим, након три безуспешна мувања на бирфестовима претходних година. 

Шалу на страну, да ми је Милица девојка, морао бих да носим Доместос у џепу, к'о они на рекламама, јер је хистерично параноична када је хигијена у питању и прошле године није хтела да се љубимо, док не нађем влажне марамице (ГДЕ ДА НАЂЕМ ВЛАЖНЕ МАРАМИЦЕ НА БИРФЕСТУ, КОЊУ?!), и интервјуисао сам све присутне мушкарце и потврдили су моје становиште (да се Милица никад удати неће) да не носе и не познају ниједног мужјака који носи влажне марамице на бирфест, а да није припадник волим-мушке-јако орјентације. 

Касније, не знам колико је сати било, али знам да је четврта флаша вина била ту, (волим те Кантарка, јер си бринула о мени и стално ми правила бамбус и додавала ми флашу, и што смо се скроз исполивали вином и трчали до чесме да се оперемо, па трчали назад да сачувамо кауч љуљашку и што си ме сачувала када смо ишли кући <3) устали смо Кантарка и ја и полако кренули. Поздравили смо се само са Гагом и још неким, не сећам се, и искулирали кретене што су се смејали унутра, и кренули кући. Чим смо кренули, загрљени и батрљави, закачио сам негде руком и направио раницу малу, и ишла ми је мало крв и смејали смо се и било нам је лепо. Кантарка, женка у тренингу, је била трезнија од мене и сетила се да укуца оно да види кад ће бус. Бус, та предивна звијер, је дошао одмах. Или макар време лети када немаш вина (или кад имаш, не знам). И онда смо ишли једну станицу, сишли некако и она је отишла гајби и ја сам отишао на другу страну, на мој бус. 

У бусу, три бабе и један човек, тога се сећам, сви су ме гледали као да сам пијана будала, а ја сам само пијана будала и не знам колико сам се возио, а онда сам сишао, ни сам не знам како сам потрефио, јер овако се нисам напио још од давних дана, и кривудао сам улицом, ударио у неку зелену ограду, мислим, и цела рука ми је била крвава. Ону раницу сам поприлично проширио, и живот је био леп. Неке су ме комшије виделе, јер су пили кафу у шест ујутру испред куће, а ја сам се трудио да будем достојанствен и да лепо и право ходам. Није успевало. Зато што сам био пијан. Али то није сада важно. Важно је да сам изгледао као кретен, вероватно. 

Стигао сам кући и упао у хибернацију, али аларм клок у мојој глави је подешен на шест сати сна, јер морам у седам да кренем на шљаку, а лежем у један, и нисам много спавао. Попио сам пет литара воде и пола литре чоколадног, појео пола сира и неки омлет сам спремио, Буђо (мај систр) је отишла негде, а матори куња на каучу у дневној соби, кева је у Хрватској, а ја сам на кревету, свом, милом, данас и сутра, док нас понедељак не растави. А моја подсвест је кретен, и мрзим је, јутрос ми се манифестовала у облику кошаркаша кога хејтујем (мање од Ниџе, додуше) и гледам овако, не верујем, је л' ме зајебаваш мозгу, а он ми каже - брате, е, донео сам ти воду, брате, а онда се претвори у Олгу, алфа женку, и смеје ми се, иди бре Олга у курац, уплаши ме, и на крају се претвори у Николицу. Убио сам подсвест. Сада сам само ово што видите, не постоји могућност да постанем психо, оно скривени манијак откривени фин момак, сада сам откривени манијакално фин момак, то је то.

И живот је леп. Волим црвене мјетал девојке. 

06. јул 2012.

Ток мојих мисли бр. 4

Данас сам се уморио. И јуче сам се уморио. Сваки дан сам се уморио. Осамнаест степени, тридесет и седам степени, четири степена, осамнаест степени, тридесет и седам степени... Циркулација међ' тим температурама у комбинацији са четири кафе из апарата чини човека заиста невероватним. Кафу пијем, са шећером, знате већ онај фазон... Не би био фазон да сви пију горку кафу. Ем што би они мали црнци што беру шта се већ бере, трску и репу којекакву, били гладнији, босији (ако је икако могуће) и жеднији него што су сад, ем што би свима живот био леп, судећи по оном старом фазону, и нико не би кукао и сви би се множили и били срећни, испијајући горке кафе и једући бајате кифле. 

И љубав, људи мисле да не постоји. Кретени класични, коњи, и жене су коњи и ниједна не верује да би могла да преседи вечност са једним човеком. Ја верујем да бих могао да преседим прележим вечност ил' две са неком тако, која ме воли и капира да сам кретен и воли ме зато што сам кретен. Ја волим моју кеву. Зато што ме воли. И зато што зна какав сам коњ и ленштина и тежак човек (јок физички, шездес'т кила у мени) и опет ме воли. Е сад би зли коњи рекли да ТО ---> ја сам то, само мајка може да воли. А ја бих рекао мршћите. И свет би био поново бедан, као и пре. 

Мислим да ћу једном да гостујем код оне црнкиње на студио Б, увече, и нећу бити ни надуван ни пијан, бићу нормалан, обичан тип са периферије са великим сјебаним носем који је написао књигу или две, а она ће ме погледати равно у очи и рећи ће - хеј моја душице, додирни ми колена. А ја ћу бити у фазону - ш'а сад? А она ће ми ставити руку на колено, лепо, округло, црно, у сред емисије, и после ћемо се смејати том лошем фазону. Мелескиња, да. Никако да се сконтам да л' је црна или полу црна полу бела, као ћера југа и потенцијални члан екстремне навијачке групе. 

Нисам прочитао књигу толико дуго да се бојим да ћу прогутати сам себе и почети да сипам из шупљег у празно, а луда деца ће се и даље смејати мојим очајним форама које нису смешне, никад нису. 

Сутра увече нам стиже камион, не знам да ли у шест или у дванаест, али стиже, коњ један, и камион је коњ и возач је коњ и сви су коњ, јер Гаги је рођендан и сви ће бити тамо, људи које нисам вид'о сто година, и имам добре патике и шуљу и много сам брз и луд и све, био бих сензација тамо, апсолутно, али се нећу појавити или ћу се појавити само да кажем ћао, бацим осмех и напустим просторију, након чега се ништа неће десити. Сви ће наставити да разговарају и да играју и да буду кул, а ја ћу лежати у хибернацији током двадесет часова, срећан у љубави са креветом, кад већ све женке размишљају као ми, мушки, говеда.

Идем сада да спим, јер нисам одавно, радим и не стижем ни да се жалим, све ово је лоше и срање и ако нађеш посао пре него што нађеш женку, потонућеш на дно те баре и постаћеш још само један радник, број са фотографијом, јешћеш месни нарезак и бићеш заувек сам. Чак ћеш и веш прати. Јебеш такву судбину. Јебеш овакву судбину, кад си проклет и пишеш и не можеш да станеш, а требао би да спаваш, јер те сутра неће подићи ни четири кафе, јер ће те сутра сломити тоне италијанских павлака... И ти италијани, маму им јебем, све пакују преко десет кила, и онда дођу ови наши коњи и покажу ми налог, а мене несвестица одма' 'вата, двадесет картона овога, тридесет онога и тако даље и тако даље... Када ће опет доћи ти дани када само лежиш за џабе  и ништа не радиш за џабе и срећан си, за џабе?

04. јул 2012.

Један

Вечити сам путник, кроз мале мале пределе ума, вечити сам путник, јер не знам где идем, ни са ким. Звучало би добро када би ово отпевао неко, неко моћан, битан или само добар, мада добри никад не успеју, осуђени су на пропаст као мишеви у поплави. И неке приче немају крај, неке имају крај, али све се своди на умеће и неумеће, на прецизно одмерен рецепт који сам мућкаш и који ће одредити колика ћеш фаца у животу бити. Ово је једна од прича које се саме пишу и немају крај. Прича о стварању.

03. јул 2012.

Реалност

Овај свет је
чудно
чудно
место.

Мало-мало па се
казаљке споје,
и неко мисли на мене,
није важно шта мисли
само док мисли,
о мени,
то је океј.

Неко мисли на мене,
дакле постојим.
О Боже, неко мисли и на Исуса,
тог човека у папучама и са клиновима
у удовима,
па не мора да значи да је постојао,
не мора да буде ништа стварнији од
деда мраза са оном брадом, лудом.

Можда ништа није стварно или ме
само још увек држи Матрикс ефекат,
ложим се да сањам и надам се
да припадам неком бољем свету,
са већим, правим грудима и
мањком кретена.

Када би сви људи
престали да мисле на мене
макар и на минут, обичан,
ја би' нестао.

И сви снови које сам
сањао били би
реалност,
а малена мачка
ми се увија око ногу
и виче
мау. 

02. јул 2012.

Први дан на шљаци

Устао сам у шест и десет, комиран, кренуо до купатила и успут заспао три пута, стигавши тамо пет минута касније. Та три метра која ме деле од купатила су били бојиште између дангубе у мени и изврсно перспективног младог човека. Прва рунду је, перспективац добио на продужетке, и нашао сам се у купатилу, глава ми је била у лавабоу и хладна вода је пичила преко ње, онда сам убацио буђаву четкицу са кул дршком у уста и запенио. Не знам шта се у међувремену десило, али сам се призвао памети под тушем и од тад одлучио да дођем себи, кад већ не могу доћи к теби. 

Мануо сам пешкиром ту и тамо, обукао се и ставио телефон и документа у леви џеп и слушалице, кључеве и жваке у десни џеп. По навици, увек држим руку у левом џепу, тако да ми је десни џеп, џеп за џепарење (није да би неко џепарио мене, клошара, ал' за сваки случај) и губљење ствари. Кад већ карма 'оће да те сјебе, дозволи јој нека мисли да је успела и кукај као мајка над чедом, само зато што ти нема кључева. Нема везе што ти је пуна кућа родитеља и родбине, сигурно нико неће бити будан у седам ујутру да те пусти у кућу, и ту је крај.

Бусеви си били у реду, дошао сам двадесет и два минута раније на шљаку и сви су стајали испред апарата за кафу и томе слично (џабе је.), изваљивали неке јебачке форе и било им је лепо. Испратили смо возаче, мало сам дрндао са палетаром, тамо-вамо, било је блејачки и нисам се много цимао. А онда је почело.

Бацали смо картоне, паковали и поломљеном плавом оловком из које је шикало мастило подвлачио сам издвојено, трчао тамо-амо и нисам седео, скоро девет сати. А Зоки је налепио неколико декларација и попио шест капућина, што са млеком и шећером, што без, попушио х цигара и одспавао два сата на каучу испод степеница које воде у управу. Дангуба у Зокију је добила битку. Добила је и рат. Зоки је мртав.Зоки је живљи него икад. 

И све је то сјебано, кома ме чека, хибернација за коју желим да буде вечна и трајна и никад да се не заврши. За шест сати почиње још једна битка. Надајмо се да ћу победити.

01. јул 2012.

Летња еутаназија

Нервоза ме стиже брзим кораком и ово лето је ту, бљешти тако лоше и врело и црно и мртво. И покушавам да побегнем из овог општег лудила, ал' не иде, и даље пропадам, прождире ме и само лежим на кревету у гаћама и знојим се и пијем воду, гладујем и гледам у ламперију. Укључим фејзбук и вртоглавица ме хвата, клинке зналци заната, само голе бичарке које вичу јебеш га, младе смо. Да, душо, тинејџ трудноћа и тинејџ тата, ако може, ништа лепше. И кретени, овај свет их је пун, хејтујем их у глобалу, умноболници су једини нормални колико видим, Мишо ГоКурац, мјетал човек, никада нисам са њим разговарао, али је цар чо'ек, и пар оних вутрића су кул, као Ђоле што се школовао са нама годину дана у средњој и константно викао маца маца и авион, авиЈон... А кретени, голи шмекери у гаћама са лошим цвикерима, са статусима о лету и љубави, пичкама и фудбалу... И још кретена, мртви заљубљеници који по хиљадити пут копирају љубавне статусе и вичу ВОЛИМ ТЕ САЊАА, ДУШАНЕ и онда неко дода, брате, знао сам да си педер. Кретени, свуда кретени...

И рибе су кретени. И нервоза ме нека пуца, не умем да објасним, али осећам, и капирам да сам стар, и да ми треба пауза од живота, да одем на две године и да се искулирам, а Бог да притисне плеј, и да наставим живот тамо где сам стао, тј. овде. Или још боље, нек удари риплеј, она мала мјетал дјева на ескурзији у осмом основне, другачије бих то средио. И све бих другачије уредио. 

Но, сада пређимо на мање облачне ствари у овим сунчаним данима (си ват ај дид дере?). Јуче сам се сврн'о у Бијељину, да сконтам се ко су две женке из блогосфере, једна човјек звијер, а друга мали звијер, обе звијери луде. Брате. Гостољубивост на нивоу, одма' на први аутобус хтеле да ме шаљу, хаос. Ал' када сам одбио да идем, смириле су се. Први звијер пише о љубави и то, а уживо ти је човјек звијер, из теретане на ћевапе, па онда на трчање сто километара, па онда опет. Има дечка који не воли жваке. И ОВИМ ПУТЕМ АПЕЛУЈЕМ НА ТОГ ЧОВЕКА, УЗМИ ЖВАКУ, ОНА СТИДНА ДА ТИ КАЖЕ ДА СИ СКОТ КОЈИ СМРДИ, А ТИ ТО КОРИСТИШ, НУЛО ОД КОЊА.

Ова друга, агресивно-опсесивно-компулзивно-емулгујућа персона на нету, са памћењем златне рибице и једно тридесет и три блога отворена и заборављена, је уживо мини ћутљива мјетал женица, и њен бивши човек је хтео да ме туче, преко интернета, и морам овим путем да кажем ДРУЖЕ, НИСАМ ЈА КРИВ, ОНА ЈЕ СКОТ. И СТВАРНО СИ ФИН ЧОВЈЕК, ВИДИ СЕ ПО ТЕБИ, ЗАПРЕТИШ ДА ЋЕШ МЕ ПРЕТУЋИ И ЈОШ НА КРАЈУ НАПИШЕШ ПОЗДРАВ. Реално си фин момак, не мо'ш то сакрити. А овај ладолеж од жене једе за четворо и онда још само смоки и сладолед, чисто да заслади мало, звијер је јешна и тешка за одржавање и нико је сад неће. Зато што је криза. А и да није криза опет је нико не би хтео, јер је ладолеж. Зачарани круг. 

Добар дан, добри ћевапи, добре женке и све то, само да побегнем из општег расула које лето доноси, сви су срећни и заскачу се као зечеви, и томе нема краја, док не дође зима и жене престану да се брицкају и мушки пусте стомаке и сви будемо звјерке и нико никог не воли. Сада, сада смо сви кул и сви се волимо и ја морам да кажем овим путем да вас не волим. Никог не волим. Сви се смарачи. И скотови. И молим ову нову, дивну, лајкачицу блога, са именом на старокорејском језику и сликом црвене кинескиње да ме контактира ради свеопште еуфорије и журке која би означила мој пробој на источно тржиште, и убацићу транслејт бокс на блог са искључиво корејским и кинеским, (оним једноставним, јер сам једноставан човек) зарад лакше комуникације. Поздрав добри људи, идите на пос'о, дођите кући и турите ноге у лавор и будите срећни, јер нисте кул. И нек ме неко упуца, плиз.

п.с. Ако желите да зарадите неки динар, идите на летовање у Тунис са лепшом половином. 
п.п.с Држите је подаље од сунца за бољу цену.
п.п.п.с Не пристајте на мање од седам камила. И не продајте камилу испод чет'ри сома јура. 
п.п.п.п.с Жив биЈо, и лепо се проведи овог лета!

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren