Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. децембар 2011.

Полако ветар ме носи

Када сам је упитао да ли жели да проведе вечност у овом бару са пожутелим завесама и нашминканим дамама у црвеним хаљинама, рекла је да не зна. Ни ја нисам знао ништа, био сам студент, али нисам знао ништа као ни они који нису били студенти и то је био један зачарани круг, црна рупа незнања. И не можеш да нас кривиш, њу зато што није знала шта хоће или мене што нисам знао ништа, јер то је тако људски да ми је мука. Помало јуриш незнанке, помало покушаваш да живиш, покушаваш да се трудиш да опстанеш и онда постанеш само обичан, огуглаш, лупиш пар пута главом о зид и још више огуглаш, постанеш само обичан, попијеш мало воде и мало батина од обичних људи и огуглаш, постанеш само обичан, све док ти не почнеш да лемаш друге, док не почнеш да будеш слово на папиру, мртво слово на папиру, а по теби пишају камиле и цепа те ко хоће и шврља те ко хоће, а ти си тако обичан са живцима сакривеним испод четрнаест центиметара грубе коже, недодирљив и смеран, одлучан да истрајеш у обичности свога обичњаштва. 

Рекла је да би волела да упозна моје родитеље и моји су родитељи рекли да би волели да упознају њу, али она не постоји, ни они не постоје, али њихове речи су тако стварне да понекад трепнем и по неколико пута само да то престане, да се врати мрак и вечност обичњаштва, глобуса и стрипова у моју стварност. Приђе ми баба и каже наркић, ма бежи баба, јесте, наркић, дрогиран од маштања, сања боље сутра, легализована вутра би решила све, доведимо браћу авганистанце да нам дају рецепт и посаде тоне мака, мало прашка за пециво и ето, није зелена трава дома мог, али може да послужи да се осећате посебно и да сјебете све напоре које сте уложили да будете обични, тако обични. 

Када сам је упитао да ли жели да проведе вечност у овом бару са пожутелим завесама и нашминканим црвеним дамама у обичним хаљинама, рекла је да не зна. И ко може да је криви, она је сама по себи обична, не зна да пише песме или слика слике, гледа само право и не смеје се често, њу не треба браћа авганистанци да врате, не, не, њој треба реанимација, шамарање свим средствима јавног информисања по сред брњице, да се сети шта, како и где...и што је још битније - зашто? 

Рекла је да би волела да упозна мене и ја сам се сложио. И ја бих волео да упознам себе. 

Када сам је упитао да ли жели да проведе један секунд у овом бару са пожутелим завесама и нашминканим црвеним дамама у црвеним хаљинама и са црвеним маскарама, рекла је да. Један секунд није много времена за тебе, за мене, за мрава...али, можда неком значи, можда неко сада нешто ради и можда сјебеш све ако останеш само један секунд ту где си. Као у цртаном, тег од хиљаду кила и једна мрља, од сенфа, на твојој бради. "Понекад не разумем жене...", је рекао неки генијалац, јер када бих ја дошао на тај ниво спознаје женског бића не би ми требало све ово, био бих бог у свету од једнога, и био бих обичан тај један, дрогирани наркић који сања свет без толико много дима, без ружних жена и лепих мушкараца и разумео бих жене и не бих се опијао, само бих се играо пакмана, трчећи кроз лавиринте лажне стварности коју су за мене створили други, улазног сигнала тешког за прочитати. 

Не видим на очи, спава ми се, Бог је само играчка, тако звучи, као једна од оних играчака из киндер јајата које склапаш и док не склопиш не разумеш Бога, не разумеш ништа, не знаш ништа и вероватно ништа нећеш знати ни после, али макар си покушао, појео си ону чоколаду около и згужвао папир бацивши га под кауч да га никад нико не нађе, јер сада је тај живот само твој, нема више ничега. Обични људи једу гргеча за великим столом, ракију пеку четири старца, ја сам и даље глуп и не знам ништа, а она и даље не зна шта жели, ми смо само обични људи и ми волимо чоколаду, штета што је чоколада за славне и богате. 

Када сам је упитао да ли жели да проведе живот са мном на овом свету са пожутелим завесама и нашминканим црвеним фрајлама, рекла је не. Разумео сам то, јер напослетку, сами смо дошли, сами и одлазимо, без питања, убацују нас у капсуле стварности и исто тако без питања нас ваде напоље, а оно између је живот и требао сам да се зовем Мирослав. Не бих писао овако да се зовем Мирослав. Био бих смотан и ружан и луд да се зовем Мирослав...Исто као и сад, али сад сам Јанко и то је боље него Мирослав, јер хиљаду је писаца који се зову Мирослав, али они нису тако јебено добри, волео бих да се зовем Јанко и да пишем...да пишем баладе о Синбаду и Алибаби...о малој сирени и чудном сексу...о витезовима и о смрти. 

28. децембар 2011.

Живот и смрт једног сањара

Лежао сам под неком старом клупом у неком обојеном стану, пар девојака се вртело унаоколо чекајући неког да их само привуче себи, али ти проклети студенти, учењаци, штребери са огромним теглама на очима и лептир машнама и протезама су само седели по ћошковима гутајући то месо очима, само очима. Било је ту и пар црвених, једна или две су биле и коврџаве, предивне мале дамице, црвене мале дамице, али нисам могао да устанем и мрзео сам себе због тога, али  и даље сам само седео тамо, попут квази клошара, пијанца, филозофа са брадом и пајпом и старкама. И био сам помало од сва три, само што нисам имао браду ни пајп ни старке, а желео сам, не зато да бих био кул, него да осетим тај дух ништавила, тај нихилистички осећај који имаш док носиш браду, пајп и старке уз неко велико брдо којем се не види крај. Већ сам знао какав је осећај бити клошар и пијанац, био је добар, али мало филозофије све мења, од бедника учини краља, од краља дрво, од дрвета шибицу, а од шибице прах који ће одлетети у небо. Ма знаш већ...

А оне су плесале, вртеле, гледале...Лепе црвене даме. Често немаш ништа, само оно што ухватиш погледом. И даље сам лежао тамо, јутро је свануло, нисам био пијан, само сам лежао тамо, као лузер. Устао сам, отресао мало прашине са себе и кренуо напоље, кроз светле ходнике старе викторијанске зграде. Док сам ишао улицом неодређено, са неком мутном жељом или наговештајем, како год, да треба да идем у библиотеку, приметио сам неке плакате. Били су налепљени један преко другог и било их је мноштво, сви истоветни, као један су стајали тамо - Прикључите се данас, Легија странаца! На први мах рекох не и продужих даље ка библиотеци. Седео сам у читаоници и нешто је крцнуло у мени, није било колено ни кук, замолио сам лика до себе да ми позајми папир и оловку и написао сам писмо цимеру из студењака - "Слушај Баки...Опет ми је нешто крцнуло у глави. Знаш како то код мене већ иде. Пишем ти само да знаш да одох да ухватим мало сунца и зарадим много новца, можда добијем браду и ако искрсне, да нађем неку рибу приде. Као што рекох, идем у Легију. Буд' добар док ме нема, имаш нешто пара залепљених испод фиоке, узми их и све спичкај у кафани. Поздрав, М."

Примљен сам у Легију и трчао сам, пуцао, тукао, крварио, пузао, летео, опет трчао и још мало пуцао...Почео сам да пушим неке јефтине цигаре и престао сам да пијем. Једини проблем су биле те цигаре, јер како смо ишли светом (час у Африци, чак у Азији, не знам ни сам колико сам времена провео у авиону) цигарете су постајале све горе и горе, таман се навикнем на један бљутави осећај у грудима, а они нас преселе негде где исто имају бљутаве ружне цигаре и таман се навикнем и постану ми драге и опет се селимо. Онда молим као мало дете да ми неко понесе цигаре одатле, али док оне стигну до мене, већ се привикнем на неке друге и увек сам имао јебених проблема са цигарама. Разумеш?

Једног дана су нас послали у Камбоџу, да искоренимо неке комунисте који су поново правили срања у брдима. "Зашто не употребе спреј, е?", питао је неки шаљивџија док смо путовали. Рекох: "Комуњаре...Е животе, коме ја поверавам живот..." Сви су се насмејали, јер је та мисао била и у њиховим главама. Препуштени сами себи, једини на кога можеш да се ослониш је човек до тебе, а јуче си му сазнао име. Чим смо стигли рекли су нам да кренемо полако горе, да очистимо макар један део пре мрака и да се вратимо. И кренули смо, нас двадесет и четворица само, више смотаних него спретних, више будала које се не боје смрти од паметних, више њих него нас. Тим је био састављен од оваквих као што сам ја, пропалица, и било је ту можда пар честитих које је мука натерала да зарађују просипајући крв црнаца и жутаћа. Ходали смо кроз густу прашуму и чули Црвене проклетиње, па смо се распоредили да их похватамо на брзину.

Бам, бам, бам! "Жутокљунац! Жутокљунац!", нико није одговарао на позив у помоћ на токи-вокију. Лежали смо испод неког обореног дрвета и пуцали, фину су нам спаћку направили ти жути кинези који су уствари индијци. Јебеш им матер, десет мртвих за два минута, можда по који рањен. Извадио сам папир и оловку, остали су викали на мене да ли сам нормалан, нисам био тада, а можда и никад. И док су гранате падале и Црвени полако прилазили, ја сам писао причу. Најбољу причу икада. Причу о Христу прикованом хидрауличким чекићем за крст, о једном човеку који сам стоји на путу против армије тенкова, о једној женици и једном паклу, о сунцу...и цигаретама. 

27. децембар 2011.

Будала

И опет ме прогониш...Не знам што, ал' тако ми дође да сада устанем и одем право на твоја врата, да лупам као мученик, као лудак, док не отвориш, док те не видим и онда...мислим да бих се само окренуо и отишао. 

Глава ми је цело вече заривена у шаке, дошла је и та ноћ кад ће да ме спуца патетика, да ме докрајчи. И није проблем што сад ја мислим на тебе, мислио сам и пре минут и пре сат времена и јуче и увек...Проблем сам ја, проблем си ти, јер имаш такав наопак карактер и ја имам наопак карактер и зато се тако добро слажемо или се не слажемо никако...Можда ипак два наопака не чине једно исправно...Ја никад нисам крио ко сам. Знаш и сама - чудан тип, романтик, тврдоглав, често луд...Али...Ја сам те желео само за себе и зато сам мрзео све који су се мотали око тебе, мрзео сам и тебе са њима и често бих прижељкивао да само нека бомба падне с неба на нас ту, све заједно, и не бих је ухватио за тебе, пустио бих да падне, да нас однесе све негде далеко...Не зато што сам лош, него...Не могу да ти објасним. Објашњење је садржано у једном "њах", то ми се увек нађе у глави када пожелим да објасним неке ствари себи, неке ствари о теби и мени. 

Не знам да ли то мој мозак одбија да прихвати икакве измене те илузије коју често сањам и понекад живим или само не умем да објасним шта се то десило, па више немамо обичан однос као пре, луд и баш онако луд, луд, луд, весео и чак и увреде су тада звучале лепо, сећаш се? 

Како год било, не знам где си сад. А ти знаш где сам ја. Ја сам увек ту. У овој пространој соби, радим нешто или још чешће, само лежим на кревету као сад, мртав, размишљам о Бог зна чему.. Можда мало о теби, а остатак лутам негде, не знам ни сам, само трепнем након пет минута, погледам на сат и видим да су прошла већ три сата. И јебем ти, јебем ти, јебем ти! Љут сам. 'Оћу да си ту. 

Џабе године, и даље се понашам као клинац. Да л' сад ово објавити? Нема ништа паметно овде, може само да ме буде срамота зато што сам можда глуп, луд или нешто треће...Недостајеш ми. Ето. То сам хтео да ти кажем, али ратујем са собом, никако да се саставим и само те две речи да кажем. Много причам увек. Вероватно сам зато кретен. Уместо да учим ја пишем ово. Будала. 

25. децембар 2011.

Гледајући сапуницу

Био је врео дан, један од оних који те једноставно вежу и не дају ти нигде да мрднеш читав дан. Лежао сам на каучу, једна нога ми је била забачена на горњу страну и нисам имао чарапу, а моја Мери је рибала прозоре као каква средњовечна женица, само што је била секси. Мењао сам канале, на кабловској ништа ново, па сам се преселио на терасу, тамо је увек био шоу. Комшија Хосе је опет тукао жену јер је пресолила јело, клинци из краја су опет покрали мандарине испред продавнице...Ја, искрено, нисам имао тих проблема. Мери је знала да спреми три различита јела за четворо и то је то. Спремала је савршено сва три, ал' јој је дозирање ишло јако лоше, па смо на крају завршили увек са још двоје на вечери. Најчешће су то били неки наши пријатељи, понекад њена кева Кики и њен очух Харви. Фини људи.

Били су идеалан спој за нас двоје. Мери би ћаскала са Кики о свему, а Харви и ја...Харви ми је био као ћале. Упознао сам га на некој књижевној вечери и од тад смо постали нераздвојни. Чак ми је и средио неки посао у његовим новинама, писао сам пар чланака недељно, примао солидну кинту и био срећан. Преко мене се и упознао са Кики и ето, нашли су се. Понекад бисмо отишли на пиво, само он и ја, без жена. Била је то добра промена. Попили би пар пива, отишли до његовог кабриолета и запалили право на посао, у три ујутру. Ја нисам ни морао да будем тамо да би писао, али ето, волео сам да само седим тамо с њим, причајући о животу, коњима, рату, покеру, уметности...Био је то добар завршетак добре вечери. Једном смо се и потукли, јер се прича о избору за мис отела контроли. Јапанка је била најлепша, а не Порториканка. Углавном, био је мудар Харви, знао је понешто што ја нисам, а ја сам само био духовит лик, перспективан клинац, тако ме је називао Харви.

Једно вече, док сам покушавао да заспим након што ми је завршила поноћна епизода балконске сапунице, неко је позвонио на врата. Мери је још увек прала судове, па сам очекивао да ће она отворити и окренуо се на другу страну. Чуо сам неке гласове и то је потрајало, па сам бесан устао да видим шта се дешава. Била је то Кики, пијана, неки млађи тетовирани тип је био са њом, а она је упорно нудила Мери - повуци црту, узми кокаин, повуци црту...Што је најгоре, Мери се само насмејала, повукла црту, попила чашу жестине и наставила да се зеза са њима целу ноћ. Шта је кева, сунце ти пољубим. Отишао сам у кревет не поздравивши се са њима. Нису ни знали да сам био тамо.

Сутрадан ми је Мери рекла да морам да раскинем уговор са Харвијем, јер њена кева планира да се разведе, па не би било океј да се дружим са њим. Упитао сам зашто, али она ми је само одговорила да бирам - она или он. Мислио сам о томе, оно као, моћи ћу ја то. Харви је мој најбољи ортак и више од тога, али Мери...Мери ми је жена, побогу, јебем ти! Тешка одлука, болна...На крају, након целе вечери на тераси и једно хиљаду пива, допустио сам да одлуку донесе новчић. Рекох, глава - Мери, писмо - Харви. Зафрљачио сам га високо и кренуо је да пада, био сам мало пијан и нисам успео да га ухватим и пао је доле на улицу. Видео сам Хосеа како шамара жену ваљда зато што није орибала под и викнуо му: "Хеј Хосе! Хосе!" "Шта је?", упитао је, држећи жену за косу. "Ајде погледај тај новчић ту на плочнику код тебе на коју је страну пао. Ено га код бандере." Оставио је и направио пар корака не питајући ништа. "Глава комшија. Глава је!" "Хвала Хосе." "У свако доба комшија", рече и настави где је стао. Довршио сам пиво и отишао да спавам.

Ујутру сам позвао Харвија на ручак, само он и ја, без жена. Рекао је: "Океј клинац", и спустио слушалицу. Дошао сам поприлично рано тамо, био сам нервозан, био сам љут на себе и на Кики, ни она му није још рекла, како сад ја да му кажем...Коначно се појавио, срдачно се поздравио са мном и сели смо за сто. Наручио сам одмах виски и сасуо га у грло. "О чему си хтео да причамо?", упита Харви док је палио цигарету. "Харви", отпочех полако, осушило ми се грло опет и хтео сам да му кажем, али нисам могао, јер тако сам дуго радио за њега, имао сам све и мислим да би му сломио срце када бих му рекао да је наше пријатељство готово, па сам изабрао мање болну опцију..."Харви, шевим ти жену. Већ месецима. Кики.", само је излетело из мене. Погледао ме је, прво са неверицом, а потом болно и бесно, никад га нисам видео таквог. Само је седео тамо, цигарета је догоревала, онда је устао, отресао пепео и ударио ме по сред носа. Пао сам са столице и било је много крви. Устао сам, а њега више није било. Отишао сам прво у ургентни да ми наместе нос, па потом кући.

Када сам стигао кући, затекао сам Мери како седи за кухињским столом и пише неко писмо. "Оу, поранио си", рекла је. Погледала је моје лице и упитала: "Харви?" Климнуо сам главом. Рекла је: "Морамо да разговарамо." Сео сам за сто. Устала је и донела ми пиво, а онда отпочела: "Знаш, виђам се са неким...Свиђа ми се један момак и желим да покушам са њим." "Спавала си са њим?" "Малчице", насмешила се. "Океј", рекао сам, "Иди." "Узгред, Кики је отишла на Хаваје, ако те не мрзи остави Харвију поруку да ће му доћи папири за развод ускоро." "Нема фрке." Спаковала је кофере и отишла.

Покушао сам да кажем Харвију шта се десило, ал' није хтео да слуша. Само ме је добро изударао још два пута. Видео сам и Мери једном случајно, била је са оним дилером који је пре дошао у наш стан са Кики. Проклетиња.

Дани су ми пролазили брзо, нашао сам нови посао као разносач новина. Ујутру бих радио, а остатак дана бих проводио на балкону гледајући сапуницу без краја, штета што је Хосе умро од рака. Помало је пусто без њега. Отворио сам још једно пиво. Остало је све исто као пре. 

24. децембар 2011.

Мајндфак

Кажеш Велики прасак, а? Кажеш да је простор негативна, а материја позитивна енергија? Кажеш да када се то сабере добије се нула? Је л' ме зајебаваш? 

А ко је кликнуо, па се Велики прасак десио? Зашто би се ништа, једна нула, претворило у нешто само од себе? Још се чека Хигзов бозон да нам каже откуд нам маса, а и сами знамо да је маса мама. Што је најгоре, закон о очувању енергије каже да је енергију немогуће уништити, нити ни из чега створити, већ се само може мењати из облика у облик. Заглавили смо овде баћо, и немамо куд. Што неће она нула сама од себе да се сабере, па да нема ни нас, ни пива, колача, мачака, ни Хималаја, ни Америке, ни Сунца, ни прошлости, ни уметности...Ни будућности, наравно. Неће баћо, нема те силе (хаха) која ће натерати ту нулу да се сабере. 

Па чак и да се убијеш, ти уствари остајеш део свемира, део поједу црви, део разнесу људи на ципелама, део упије околина и део оде у земљу...И опет си ту, као да ниси ни отиш'о. Само...Не могу да ти кажем где иде душа, јер ако смо настали, ето, случајно као свет, онда највероватније ни немамо душу. Јебига. 

Е сад, ако изузмемо оне луде теорију о Матрикс свету (оно, ништа није стварно, ко зна каква је стварност блабла) и оне да су нас направили ванземаљци, можда и има истине у оној теорији да је сваки човек универзум за себе. Не мислим буквално као заговорници те теорије, ал' чињеница је да ја не знам шта мислиш ти, и ти не знаш шта мислим ја. Можемо се ми врло добро познавати, али опет нећеш знати о чему размишљам као што ни ја нећу знати о чему размишљаш ти. Свако је неко и зато кажем да је свако од нас као један свет. А ако си поодвојена личност можда је код тебе дошло до великог праска брате. Зезам се мало, остави ти секиру. 

Идеш, на пример, улицом, гледаш излоге, мноштво људи и однекуд се појави она. Није ништа посебно, ал' један осмех ти откачи неке неуроне, окренеш се и одједном немаш масу, нема гравитације, прасак, ал' чак и да она оде, чак и да не потрчиш за њом, нећеш опет бити та "нула", бићеш било шта, ал' никад више на тој "нули". Тежићеш нули, ал' нећеш бити нула, бићеш, што би рекао мој профа - позитивна нула. И сад у глави имаш један нови свет, мало шарен, мало црн, лагано дрхтав, наизглед обичан. Ако је поново не видиш, мислиш да можеш све сам, наћи ћеш је, блабла...Време пролази, а ти се полако окрећеш Богу. Напослетку, већина ствари је у његовим рукама. Кажем већина, јер ипак убрајам ту и ово мало наше воље, јебеш га, сам човек зна да помрси многе конце. Само да помрси, за исправљање ствари треба много више, често изнад наших моћи. 

"Први гутљај из чаше зване "природна наука" направи те атеистом, али на дну чаше чекаће те Бог." Werner Heisenberg 

Јесам ја млад и зелен и још штошта да бих кењао о нечему као што је ово, али јебига, мишљење је као дупе - свако га има. Тако и ја. Не замерите, или замерите, боли ме патка. 

22. децембар 2011.

Опстанак

Устао сам и донео нам по још једно пиво. Само смо седели ту и било нам је мука. "Мука ми је", отпочео је, "од живота." "Реци ми нешто ново", рекох. "Је л' знаш ти да ти увек видиш свој нос, него га мозак игнорише?", одговорио је и отворио лименку. "Да није тако, био би' слеп..", рекао сам и почешао се тамо где ретко залази неонска, а још ређе сунчева светлост. "Заиста, та сурла ти заклања пола лица", сипао је мало жућкасте течности у себе, а онда је наставио: "Орловски нос припада славохлепнима, храбрима, жељнима величине и власти!" "Један од три. Добар си старино", намигнуо сам му. "То да сам славохлепан стоји, јебига, не могу да будем онај неки снисходљиви уметник који "ствара због себе" и коме је то довољно, не иде то уз мене. Ја 'оћу све. Не мора сад и одмах. Једног дана." 

"Ни не може одмах", насмејао се старац. "Не може", насмејао сам се и ја. Угасио сам цигарету поред пепељаре, и црвенкасто дрво сточића је благо зацрвчало. "А храбар си као миш и све што желиш сада је још једно пиво и евентуално каква роспија да се са њом мало свађаш...", рекао је стари и угасио скоро читаву цигарету снажно је притиснувши о стаклено дно гараве пепељаре. "Ето." "Ето." 

Седели смо пар минута само гледајући кроз неке ружне слике на зидовима. "Авангарда...Пусти ме, молим те..." "Које срање..." "Буквално. Осим...Шта ако треба да будеш дрогиран да би разумео?" "Дроге нема, а нема ни пива. Цигара има." Старина, тако сам га звао иако је имао само пар година више од мене, је кресао упаљач и тупо гледао у пламен. "Љубав је срање" "Мислиш?" "Ваљда." 

"Је л' може човек да буде бог?" "Не би' рек'о. Исус је уникат, бро." "А шта ако си ти бог?!" "Не осећам се тако." "Шта ако сам ја бог?!" "Ниси. И то триповање нас неће извући одавде, знаш?" "Неће физички", накези се старац. Онда сам схватио.

После пола сата у мрачну собу су ушетале две прелепе жене, једна је била црвена и лепа, а друга је била црна и лепа. Погледале су нас значајно, пљеснуо сам их обе по дупету док су нам пуниле фрижидер, а потом још једном док су чистиле собу. Нису реаговале. Старина је само седео, гледао та затегнута тела и правио колутове од дима. Онда су затвориле врата, чула се реза, пар корака...и нестале су.

"Љубав је слепа", колут од дима, шкрипање фотеље: "И мој пас је."

"Ти немаш пса." "О, имам. Имам." "Извини, заборавио сам...Клокорад беше?" "Управо тако. Добар кер беше...Помало смотан, помало глуп...Штета што је након реинкарнације постао дуња." "Тужан је живот нас уметника..." "Па кад смо се отуђили од света..." "Јебеш свет,  дај нам по пиво."

19. децембар 2011.

Како је све почело

'Ајде људи, нек је срећна слава, да је у здрављу и весељу прославите! Иначе, славим и ја, ал' годишњицу. Пре тачно годину дана сам написао прво слово на овом блогу и мислим да је било негде око два сата послеподне. Увек се сећам тих небитних ствари. Но, као што ред налаже, морам да кажем како је настала Барутана. 

У то време сам се баш раширио на Вукајлији, пискарао о свему, углавном о женама, као и иначе. Имао сам брдо људи који су ме читали, чекали моје дефке и све то... Упознао сам прву поставу Вуке, оно фазон, педесетак и кусур људи који су из Београда, а у првих петсто су. Научио сам доста ствари ту, повезао се, кренула су та окупљања и тако то, било лепо, јебеш му матер. И била је ту једна ликуша, црвена и лепа, а ја откидам на црвене и лепе, знате већ...Да се разумемо, није са Вуке, него овако, са стране. Ишла је са једном мојом другарицом у средњу, па сам је тако упознао. И сад, дојмила се она мени, ал' смо билии...Ма небо и земља. Супротни карактери, другачија музика, животи, све...Ал' била црвена и коврџава тад, бела као снег, и кад год бих је видео само би загризао шаку, ил' чупао косу ил' нешто кол'ко је била баш онако, физички, мој тип жене. Каже мени та моја добра другарица, као каже Црвена да су ти добре дефке, али су више онако дуже, блогерске и пита ме да ли сам размишљао да отворим блог. 

И роди се ту у мени неки црв и почнем ја да се ломим...Да, не, да, не...А ја кад почнем да се ломим, ту је Да у најави. Била је недеља и ја појма нисам имао шта да пишем ту, на том блогу, мислио сам да качим песме са јутјуба ил' нешто...Дакле, недеља, два сата послеподне, идемо на славе негде око чет'ри, реко' 'ајде. Отворио сам блог, био је помало буђав, али био сам задовољан и окачио сам ово. Писмо њој. Касније је то мало кренуло, миц по миц, и почео сам да пишем праве приче. Ето како сам ја почео. 

Било је ту и успона и падова, најбоље приче сам написао кад сам најмање био читан, а сада ево, читав месец пишем глупости, а посета никад јача. Није то ни битно толико, битно је да има пар добрих ствари овде за прочитати и то ме чини срећним. Једино што је мало лудо су претраге које су људе довеле на мој блог. Не знам да л' су они луди што то траже ил' сам ја луд што то пишем, али сваким даном све више мислим да је свет баш онакав каквим сам га описивао у својим најмрачнијим причама. Паз' ово: мртвачка глава, прсти исечени тестером, како доћи у барутану (чу, како? ето те.), погреши човек швалер (погреши, је л'?), валпаперс пички (па кад куцаш на ћирилици сине, ето ти, нема ништа), најлепши љубавни стихови за добро јутро (јуначе, не воле то бичарке), зашто нема дувана за мотање у Србији (ко каже да нема, кад има?), пример цигла (на пример, цигла је правоугаоног облика и тврда је), она животиња коју мораш да имаш (покемон?) и секташки поглед, леб ти јебем. Остале претраге су углавном везане за бизаран секс, па не бих да их сада помињем. 

Како год било, беше ово добра година. Боља од прошле, а надам се и лошија од следеће. Биће ово све добро. Има чак и људи који ме препознају као Митомана, додају ме на фејсбуку, ал' све са страхом, јер као што бих се ја плашио да се не разочарам у, рецимо, Иву Андрића да је жив (Буковског нећу ни да спомињем, он би ме вероватно одма' разочарао, такав је човек био, луд), тако се они плаше да нисам неко говедо, јер пречесто су људи који стварају нешто говеда, можда и нема другог начина, откуд знам. Углавном, волим кад ми се јавите, онако, топло ми око срца. 'Ајд, одох на неку славу. Годишњица јеботе! Једина ствар која ме је држала годину дана. Па се ви зајебавајте. Поздрав!

Само ја и моје даме

Само седнеш и добро се исплачеш. Плачеш целу ноћ, преспаваш цео дан. И тако пар пута. Након недељу дана, почињеш да мрзиш и њу и људе, мрзиш дрво, мрзиш пингвине, мрзиш све. И ништа ти не ваља. Ништа. Онда почнеш да пијеш...Једна чашица, две, три...Кад престанеш да бројиш и почнеш само да се наливаш, буде ти некако лакше. Мрзиш цео свет и даље, и даље ништа не ваља, ал' то више није битно. 

Када ти понестане пара, продаш телевизор, шта ће ти кад га не гледаш, па правац у неку нову кафану где те још не знају. Попијеш, поједеш, гледаш њедра веселе конобарице, вичеш: "Сипај!", разбијаш чаше и слушаш конобаре како те моле да станеш, а ти вичеш само: "Точи! Још!" Негде пред зору, кад видиш да су тамбураши одавно отишли, устанеш, платиш то све и одлуташ у маглу. Трепнеш и ноге те саме однесу под њен прозор и опет трепнеш, речи саме излазе из уста, свих милион ствари које су ти на памети, урлаш и знаш да урлаш, и знаш да ћеш се кајати, али не можеш да станеш, нека сила те вуче и све док не извичеш све не престајеш. Е мој синовац...

Још си ти зелен. Све док сунца на небу има, биће и жена, да знаш! Штета само што чојек буде тако глуп понекад, па као зауздан коњ, не види ништа осим онога испред себе...Дакле, као што рекох, вињак и таблете против болова...И курва, да. Зовнеш курву, испричате се, изјадаш се к'о прави и после пола сата она устане, помази те по глави и оде. Тад све буде добро. Шта кажеш, ти пишеш, а? 

Е па чујеш, ако пишеш, синко, само је напичи, отерај је у пизду материну, не пиши јој песме, приче, било шта...Не! После, ако се не убијеш, нађи неку женску. И не остављај ништа због ње, чак ни цигарете! Ништа...Трајаће ти дуже и волеће те више. То да знаш. И да знаш...

Нису све жене бичарке. Само оне које ти западну за око. 

Сео сам за сто, црн од мастила и избраздан од милион притисака оловке, ставио папир у машину и почео да пишем. Ја и моје даме, само ја и моје даме.


17. децембар 2011.

Зато

Понекад ме, као сад, спуца адреналин и морам да пишем. Ништа што кажем неће променити свет сада и одмах, али ће се увек наћи неко ко ће се пронаћи у мојим речима, потенцијално осетити боље и ето, самим тим сам начинио једну малу ствар, посадио клицу која може да израсте у нешто велико и лепо, јер ако та особа која се пронашла у мојим речима и решила да настави да се бори за своју ствар постане неко познат - научник, херој, уметник, и промени свет, сматраћу да сам успео. 

Сматраћу да је то и мој успех, јер ја не пишем за лепоту, ограничава ме са стилом, речима, формом...И ту не можеш да користиш јебига, не можеш да псујеш некоме сто мајки када си љут, него мораш да напишеш нешто као  дођавола или носи се... Ко још, дођавола, користи те речи? 

Не пишем ни да би као што рекох горе, променио свет. То ми је само успут, јер има једна, рецимо, малко битнија ствар. Често изигравам егоисту, занимљиво ми је то како свако мисли само на себе, како се временом губе осећаји, прескачеш мртво маче, гураш људе низ степенице и добро ти је, дупе у меканој фотељи, на језику брдо укуса и што више имаш то мање бринеш за друге, тако ружно, тако огавно, а опет тако забавно. Човек је та једна лоша машина, често ужива у туђем болу, срећан је када се неком коме је судио (као да има права) деси нешто лоше и милион ствари ту не штима, а све то због радних услова те машине, укратко. 

Дакле, пишем зато што ми то даје осећаје, брдо осећаја...Пишем због себе, и јебига, знам да сам разочарење. Напишем нешто, након тога то прочитам и попиздим некад, а најчешће будем само тако незадовољан да ми дође да полупам лаптоп и одсечем си руку до лакта кол'ко сам лош. Онда, некако, прође пар дана и ја поново прочитам то и само ми се појави осмех на лицу, осећај као на дрогама и само помислим (а понекад и кажем) - јеботе, који сам геније. Не мораш ми говорити да је то претенциозно, знам и сам. И имам једну причу да вам испричам, сад ми је пала на памет.

Дакле, имао сам седам година и ближио се мој рођендан. Мој стриц ми је донео персијског мачка, каже, закачио му се за цераду на камиону, и тако се довезао ко зна одакле, до мене. Тада смо били подстанари, и имали смо нека дупла врата и он је спавао ту између, јер је био мали, и ја сам се бојао да ће му бити хладно. У то време смо и почели да градимо кућу у Батајници, па смо се стално цимали, а Брки (имао је велике бркове) је увек ишао са нама. На плацу би само ловио мишеве, распорио их као хирург и појео само џигерицу. Онда би ме јурио по градилишту да ме одведе и да ми покаже једно десетак мишева које је сложио за мене. Ја би му климнуо главом и помазио га, и он би био срећан. Луд чупави мачак. 

И ова прича би имала хепи енд, али ви знате да код мене ретко тога има, па...Једног дана када смо се вратили кући (не правој, него тој, подстанарској), он је истрчао на улицу и увече га није било. Увек је био ту, провлачио се испод капије, тамо 'вамо по читав дан и само га није било то вече. Ни сутра, ни прекосутра, ни никад више...Чуо сам да га је нека луда баба узела и офарбала. Имала је црвене, плаве, наранџасте мачке свуда, брдо њих и чак сам ишао да погледам те мачке, не бих ли нашао мог Бркија, ал' га није било. И јебига. А добар мачак био, скроз. Сад имам Мићуна. Он је људина. И као што рекох, зато пишем.

15. децембар 2011.

Шта желим?

Дакле, шта ја желим? Помало тешко питање, а нисам жена. То чини ствари само још чуднијим но што јесу. Мислим, који се уопште мушкарац пита шта жели? Зна се - жене, тв, пиво и сендвич, онда још мало жена, још мало свега и то је све. Можда и још једну онако, људску, фотељу, чисто да зачини мало. Ето. То наравно, није баш тачно оно што ја желим. Ја желим...

Но, почели опет колоквијуми, сутра ћу наставити ово што сам сада почео да пишем ил' тако некако. Ајд, буд'те добри. 

Како хороскоп каже

Читав живот ми се дешава нешто (гле чуда), ал' ништа нормално, све некако наопако и неспретно. Вероватно сам и ја сав наопак. На пример, константно ме прати пар проблемчића који чине да се осећам као мала лутка, онако са концима и све, и то све чини да се осећам као поприлично небитан, сасвим супротно од оног мог "зајебаћу вас све, променићу свет" природног става. И брдо тих проблема који нису ништа, а опет су све, ми констатно упропашћавају живот на дуге рокове. 

На пример, када сам био четврти основне, свиђала ми се моја другарица Гага. Била је штребер и то, а ја сам и тад био луд, тако су ми рекли сви ти људи из основне, и свиђала ми се, оно, мислио сам о њој по цео дан, јеботе, мислим да сам јој саставио и неку песму, вероватно бољу од ових што сада пишем (има нешто ситно у архиви) и све је било онако како треба. На кратко. Онда смо отишли на излет, ја сам јој купио прстен и однекуд се створио један човек, мој друг, Муждека, и њему се одједном она свиђала. И он јој је купио прстен. Она се мученица расплакала и бацила оба прстена. Хтео сам да га убијем, али нисам, јер је могао да ме поједе. Може и сад. Уствари, није то био разлог зашто се нисам потукао са њим, (ја ако сам бесан, бесан сам и нећу устукнути, шта год да урадиш или кажеш, колики год да си) него једноставно нисам имао воље, нисам био бесан, само сам се осећао некако покисло и обично. Исти инцидент се поновио у осмом разреду на ескурзији, само је друга актерка била у питању. Но, да не давим, ово нема везе са причом, сада сам сконтао. Можда има мало. Идемо даље. 

Читаву основну су ме јуриле ружне, дебељушкасте и луде девојчице. Брате, готивио сам их овако врх, али сам бежао од њих као ђаво од крста. Сада су оне прејаке рибе које ми се више ни не јављају на улици. Ето шта пар сиса направи од човека. И оне су човек, јебига. Нису један човек, а нису ни људи, а ни човеци. Оне су, свака за себе, човек, са сисама. То рачунам у неко проклетство од раније, карму, шта ли, 'ајде, прескачемо и ово. 

Када сам уписивао средњу, хтео сам компјутере. То сам већ рекао једно 'иљаду пута до сад, и они пар Марсоваца што ме читају већ знају сваку реч ове приче. Но, јебига, скратићу, ево. Хтео компјутере - уписао машинство. Шмирглао цевку, било ми океј. Када сам уписивао факс, сагледао ствари реално и рекао, нема 'леба на књижевности, ни на филозофији, пичи на етф. Курац етф, могао сам само да га упишем, да посматрам и добацујем: "Ш'а има?", случајним студентима који су се нашли ту. И ето ме на вишој (Високој, како год) школи и опет нисам на компјутерима, него на електроници лудој. Ја бре нисам знао утичницу да спојим до пре који дан! Јебеш мене, тачно сам требао да баталим то и да одем да будем роштиљџија. 

И стално ме зову неке жене, а ја чекам само један, одређен позив. Чекам и чекам и чекам, као старац смрт, тако ја чекам да ме ти зовнеш, и онда ја шта ћу, морам да прихватим позив неког од тих хиљаду истих гласова и одем даље. 

Уствари, оно што мени срећу квари су следеће ствари: Стално правим погрешне изборе под принудом, та лепа једна жена ми се не јавља, људи ми не дозвољавају да ја будем ја, и чим постанем ја, сви оду. Тачно сад видим да бих имао овде да пишем, да пишем још сто година, ал' доста је за вечерас, преуморан сам. Од живота, од свега. Дижем руке, ако хороскоп каже да ће све бити до јаја, ја му верујем. Па, и сламка је нешто. 

13. децембар 2011.

Мрш!

Поприлично сам уморан, људи ми прилазе и вичу зашто се не јављаш?! Као у земљу да си пропао, нигде те нема...Гадови, бичарке, мр'ш! Зашто ме нисте звали да видите да ли сам жив? Зашто ми нисте лепо послали поруку, дошли на врата и покуцали, рекли ћао и сели поред мене, зашто ме нисте позвали на фудбал, реми, крикет, јеботе! Зашто нећете да поделите са мном мафин, зашто мислите да сам нестао? Нисам ја нестао, и даље сам ту, непомичан у својој архаичној соби, и нисте ни ви нестали, него смо се једноставно одвезали и отишли, одлетели као балони у небо. 

Није мени криво због тога, него ме само убија та глума, зашто глумити изненађеност, говорити како мене нема, а милион ствари које некад нису могле проћи без мене су сада обављене, вероватно исто тако добро, вероватно је био неки геј кошаркаш или шмекер или неко трећи да загреје атмосферу, вероватно је све исто и нико није незаменљив, али оно "па где си ти? нема те" ме некако и сада пробада кроз груди и избија ми на нос, кипи, кипи као киселина, кока кола, мртав ванземаљац. 

И ето, само тај бес у мени куља и сваки пут планем све више када ми дође нека, рецимо то жаргонски, риба, а сви знамо какве су то рибе, дебеле, црне од пудера и соларијума и још триста кураца на њима, и након те неке журке на којој је пољубила шеснаест странаца само зато што су јој лепи, ђус вотка, лепа моја, ђус вотка, пољубила шеснаест лепотана, ју, постидела се, сутра статус на фејсу - желим ону праву, вечну љубав. Браво лутко, не смета мени што ти ниси природна, свако има своје, ал' ми иде на курац тај твој надрукани став, шта ког курца бацаш те форе, кад ни сама не верујеш у то? Мислиш да ћеш наћи оног правог тако што ћеш прићи неком рандом лику и крнути му језик међ крајнике, па ако добро одреагује, ето новог разлога за срећу, тугу и још тону емоција. 

Много тих риба каже - ма удајем се за првог који издржи са мном три месеца. Браво срећо, јеси тол'ко лоша, размажена, неиживљена? Питам се како би биле са неким годину дана...Да не спомињем сада дуже периоде, али како? И помало сам сит свега тога, и зато кад ми наиђе неко нормалан, зготивим га до неба, грабим те људе, желећи да се окружим њима, јер заиста вреде. Штета, ето, што их је мало. Сад ме слободно попљујте, реците ми да сам старомодан, да сам луд, али није ми то право, није ми штошта право, ал' јебига, свет је као машина, само пичи, и боли га патка што теби нешто није право. И дебеле бичарке боли брига. Све их боли брига што се ти узбуђујеш зато што су оне тако, рецимо, несхваћене. 

Реално, одох да спавам, ако наставим овако, биће белаја. Макар сам се мало растеретио. Мр'ш! 

12. децембар 2011.

Како ме је Хелсинг убио

"Док обрћу се репа, ти само буди лепа, јер не види се дно мог дубоког џепа", врти се, неке рибе врцкају, неки плејери седе у ћошку, оно - луд сам варијанта, а ми остали клошари покушавамо да се огребемо о неке бичарке које можемо да приуштимо. Наравно, сви већ знамо да си са триста кинти не можеш много приуштити, уствари, не можеш си ни три пива приуштити, ал' јебига, ту смо где смо, нада умире последња. Мољци су изјели неки кауч, нека малолетница просипа ђус-вотку по мени, ма океј је, ништа, ћао. 

Узимам дуван, четр'ест кинти, без филтера, ризлу из џепа вадим, прилази ми неки џанки: "Брате имаш цигару, е?", пали џанки, ви'ш да немам, маму ли ти дрогашку, сто посто си прод'о и телевизор. Телевизор ееееј! Луд човек. Када је отишао, око трафике је завладала тишина, баш оно што човеку треба у оваквим ситуацијама. Читам графит преко пута - рок није мртав! Осмехнем се само, устанем и одем до фарбаре преко пута, кажем дај ми овај, црвени, ћао. Рок није мртав! Јесте мртав, и хардкор је исто отишао па па! Тако. Контра је најбитнија, јебеш им матер, сви се нешто буне, синдикати, студенти, пензионери, сви...Јест' да сам синдикалац, бивши студент и будући пензионер, ал' ја би само пустио филмове, и музику, све то рекордне минутаже, 'леб за џабе и сви хвалимо и земљу и Бога и владу...па чак и ружног клинца Џоа (није му име Џо, јебига, ал' нико не зна како се зове).

Уместо тога свега, ја и даље гурам буриће кроз пијацу, вучем каблове на бандере, перем судове уторком увече у некој кафани и живим тако урбано, тако кул. Имао сам шапку, ал' изјели је вуци, пардон, мишеви. Тргнем се нешто из транса, баш на време (таман сам почео да псујем мајку неком кинезу, ал' не зато што је жут, него зато што вуче неке црне смрдљиве кесе, ужас један, радијација јеботе!) и видим - звони ми телефон. Кажем 'ало, с друге стране ружни клинац Џо, мали и гадан, јеботе, ужас један, душе нема као ја кондиције, сви га презиру, ал' рек'о шта треба? Виче Џо, не знам откуд му број, виче да су сви неки зомбији, шта ли и да 'оће га туку, њи' двајест, а он сам. Кажем океј, ћао Џо.

Извукао сам ризлу из предњег џепа, дуван из задњег, пришао некој црној дами и упитао је има ли ватре, није знала језик, али је имала ватре, сео сам крај ње, бели дим се ширио свуд унаоколо, бацио сам пола цигарете, поклонио се дами и кренуо низ улицу. Ту је, близу, триста метара до доле, да видим те зомбије, мртве кураве како мрдају куковима и плејере како шмекерски просипају виски кроз себе, да видим то. Хаха! Месец је био жут и велик.

Три до пет минута касније, ушетао сам унутра, видео гомилу ружних снобова, протрљао очи и поново видео гомилу ружних скотова, зомбији неки, није лагао Џо. Њих једно двадесет и нешто,  дохватио сам првог на кога сам наишао и треснуо га по сред носа, срушио се доле и почео да виче: "Ја сам! Џо! Ја сам! Џо! Ја сам Џо! Ја сам Џо! Ја сам! Џо! Џо! Џо!", сагињући главу све ниже, желећи да га нема на том месту, да пропадне у земљу. Реко' извини Џо. Ајде бежи напоље, ја ћу ово средити. Заврнуо сам рукаве, укрстио прсте и снажно затегао, полако су крцкали, баш онако како волим. "Гледао сам Хелсинга, имам ово под контролом."

11. децембар 2011.

Пар речи само

Знаш како, извалио сам пар ствари. Прво, кад имам живот, онда не пишем или пишем, али лоше. Друго, кад гледам филмове, аниме и остала чудеса уместо да ми се распири машта, дешава се управо супротно, само спласне. Треће, сувише сам лењ да саставим збирку прича или да отпочињем било шта ново. Размишљао сам чак и о пар нових блогова, али сам одустао увидевши да би ме то само одвело у пропаст, јер и овако сам лош, те не бих још да се разводњавам делећи се на више страна. Пази, ти блогови би били до јаја и све би то било фино, ал' не могу, не смем да почињем то, јер знам да сам ленчуга проклета и нећу моћи то све да одржавам, а имам тај проблем да се једем када нешто није одрађено како треба...Дакле, идемо даље.

Када сам почео да пишем овај блог, било је ту много људи, блогера пре свега, који су ми дали подршку и охрабрили ме да идем даље. И ето, скоро годину дана касније, деведесет посто тих људи се "пензионисало", престали су да пишу и наставили да живе своје животе. Желим само да им пожелим срећу и јебига, сисе сте што сте ме оставили самог да охрабрујем клинце да пишу даље. Но, нема везе, драго ми је што сте били ту, фин народ, рек'о би човек тачно да није много луд кад је међу вама. Поздрав људи моји. 

И мојој сестри је рођендан данас. Срећан рођ систр! Моја Буба, једно дивно створење, и иако сам ја често гад и смарач и још штошта, увек је била ту да помогне свом бати. Гле што сам се распекмезио. 'Ајмо даље. 

Прошла недеља ми је једна од јачих у животу. Целе недеље сам одлазио од куће рано ујутру и враћао се кући касно увече. Није то разлог зашто ми је недеља била прејака, него само кажем, да разумете ситуацију. Значи, од кафане, фудбала, покера, неке луде друштвене игре "Сетлерс" (кидам, пријавио сам се за неки турнир у јануару), до оригинал топле чоколаде (а не оног пудинга што служе свуда) и топлих људи, све је било до јаја. Јако добра недеља. Сад иду колоквијуми, ал' опет, кад би ми свака недеља била упола добра као прошла, мислим да бих тачно престао да пишем  и почео да се стапам са масом обичних људи којима је само лепо, мисле само на данас, сутра ће мислити на сутра и све им је равно. 

И имам неки проклети семинарски да одрадим, а тако ми се чита, црта, скаче, чак бих радио и склекове овако сломљен, било шта, само да не морам да радим проклете релеје и сад ми још одзвањају речи професорке након шездесетог слајда: "Но, детаљније о овоме ће колега на следећем предавању." Па шта детаљније, гром те отрес'о, шездесет слајдова имаш ту, не знам ни ја кол'ко текста, слика и осталог?! Луда жена, тотално. Одо' да погинем. Ај ћао. 

9. децембар 2011.

Водич за како да безбедно раскинеш са рибом

Дакле, увалио си се у неку везу и мислиш да је време да се разилазите. И разишао би се ти са њом, ал' ето неће она од тебе. Ил' се једноставно бринеш за њена осећања или пак за своју њушку, јер је и даље тежа од тебе. Има она и вел'ке сисе, љепота једна гледати је, ал' не да ти да дишеш, не зна шта ће са собом, често је луда и има чешће пмс него што  Не постоји ништа горе од овога осим ако она нема ни велике груди, онда си тек, рецимо, мој другар Спасоје (он кад уђе у кладионицу, сви гужвају тикете, хватају се за главу, а БСК Батајница са својих девет играча у првој постави победи Звезду на Маракани). Дакле, онда си баксуз, великомученик, несрећник и још штошта. Како раскинути? Лепо брате. Биће све океј. Немој да цмиздриш. Љуби брат Јанко. 

1. Инсејн мод
Поведеш рибу да скачете из авиона, намонтираш јој падобран, све лепо провериш (па ниси гад ваљда), а када се подигне на висину од три сома метара, шутнеш је из авиона са све инструктором летења (падобранства, чега ли), некадашњим чланом 3. падобранске дивизије, уз речи: "Јеби се бичарко, упропастила си ми живот и нов кауч! Мр'ш!" Готово је сигурно да ће те када дођеш кући сачекати њен ћале, брат и још три рођака од чет'ри квадратна метра. Наравно, може да се деси и да те сачека инструктор, па да буде пичвајза. Може  и она да те сачека и да ти се најебе миле мајке. А у најбољем случају ће да те сачека милиција, тако да стварно не препоручујем ово решење осим ако си мазохиста, јевреј или геј манекен, онда само напред.  

2. К'о киша око Крагујевца мод
Поведеш девојку, такву каква је, накарадна, у фенси ресторан. Дојајна вечера, цвеће, бомбоњере, ово оно, доведеш је гајби, оно свеће, музикица, пригрлиш је и док се она презнојава очекујући да јој покидаш одећу зубима, цврц бато! "Раскидамо мачко, јебига, ем што ме смараш причама о розе лаку за нокте, ем што се не депилираш, ама жено!" Ако не покуша да те убије на лицу места, јер су женке, као што знамо, једна крхка и осетљива бића, биће све океј...зезам те, неће, сачекаће те са секиром за који дан док се будеш враћао са фудбала, изломљен и немоћан као девојчица. 

Није све тако црно и нису све рибе психо, тако да постоји вероватноћа да, ако одиграш како треба може све добро да се заврши, ти будеш читав, а она, курва, срећна са неким лелемудом за три дана. 

3. Опуштено, само опуштено мод
Устанеш ујутру, почешеш се тамо где у јавности не би треб'о, узмеш телефон и саставиш поруку типа: "Љепото, мислим да ја и ти нисмо никако могли да заживимо, јебига. На пример, ја имам шездес'т и нешто кила, а ти имаш...кол'ко имаш. Ајд' буд' добра. Тачно ћеш ми недостајати. Не буди љута на мене срећо. :* ", спремиш се, поједеш нешто и запалиш у кафану. Јест' то добар фазон, ал' самим тим ћеш испасти безосећајни гад, гњида и као таквог те треба пребити и бацити у контејнер, јер си говедо, ружно. 
4. Наопако мод
Океј. Кажеш: "Хеј бејб, преварио сам те хиљаду пута, јебига", ако каже: "Ма океј, важно је да си искрен, волим те, блабла", то ти је знак да ти је риба психо и да треба да бежиш главом без обзира, јер у најбољем случају ће да ти уврача неко шринковање муда на величину лешника ил' нешто. Ако каже: "Раскидамо! Ти наказо са носом од два метра и ушима ко у прасета и длакама на стомаку, како си ми могао то учинити?!", онда је све океј, мишн комплитд, ти - жив и здрав, она жива и нешто мање здрава, услед хектолитра проливених суза и тежег облика дехидрације. 

5. Сексом донекле мод
Она је смарач. Отпорна је на све могуће форе и фазоне, не можеш је отерати ничим. Од спреја против мува па до хладног оружја ништа није помогло. Постајеш очајан и помишљаш на најгоре, а она је и даље ту. Онда ти у глави кликне и кренеш да је смараш, да јој предлажеш секс на све могуће начине, до изнемоглости, да је зовеш и да јој дахћеш на слушалицу, све...Она је и даље ту. Зовеш је на скајп и витлаш другаром, а њена фамилија се запрепашћује у позадини. Одлучује да раскинете. Фак јеа. Најеб'о си ако живи близу тебе. 

И на крају, ако си одрастао и озбиљан, само дођеш и у стилу Хорејшио Кејна кажеш: "Иц ол гуд бејбе, ја сам луд, ниси ти ништа крива", окренеш се и одеш.


Крај.

8. децембар 2011.

Двобој

Зора. Сунце полако извирује иза брда док старина чисти пиштоље. На пољу недалеко одатле, два човека стоје и наизглед разговарају као блиски пријатељи. Први је био висок, помало орловског носа, носио је капут и шешир и изгледао је као џентлмен и учењак. Други је био низак, брадат, заврнутих рукава своје сељачке ланене кошуље, изгледајући као фармер, што и јесте био.

Сунце је обливало поље, дугачко и широко, старина је пришао и принео пиштоље. "Бирајте." Узели су пиштоље, ослонили леђа један о другог и отпочели да корачају, споро и одмерено, бројећи. Након десет корака, окренули су се и пуцали. Учењак је упуцао фармера, фармер је промашио и стропоштао се на земљу. 

Старина полако извуче своју стару кубуру и испали метак у учењака. Џентлмен се наклони, крв крену да му шикља из уста и и он паде. 

"Боље да немам синова, ако већ не могу имати оба", рече старина, а затим се окрену и отпоче орати суву земљу. 

7. децембар 2011.

Добро вече

"Мајко стара, мене живот вара!" Само тако, одједном, живот постане леп. Мислим, ништа се није променило, и даље сам пропалица, клошар и пијанац, али брате, лепо ми је. Чак иако ме моји најбољи пријатељи више не зову, чак иако сам избрисан са њиховог бројног стања...Мада, кад мало боље размислим, те проклете женетине ми никад и нису биле пријатељи, стално сам се свађао са једном, а остале су глумиле да је све у реду, и сада је крај, видим, нема их више, нема те фолираже више. И није ми криво, терај их све у курац, потрошио сам све и динар вечерас, нема више пара, све за музику и виле, све! 

Једно истински добро вече. У прилог томе говори и то да сам остао без пара у десет сати, а нисам понео мало, верујте ми. Данас све за музику, за пиће и ортаке, јебеш сутра, кад дође...па, онда ћемо мислити о томе. Мноштво људи мисли да сам сељак јер слушам староградске и Бају, али верујте ми, не можеш се напити уз Ајрон Мејден или нешто друго...Сви ти бендови, сав тај рок , реп и остало је за аутобусе, блеје, добро, и понеке свирке, али не можеш се напити уз њих, нема тих емоција, не пожелиш да умреш док слушаш пинк флојд или неког другог, то пожелиш само када си пијан у некој биртији, јебига...

Само пуно срце, као вечерас, да ми је...Ништа ми више не би требало...Искулирао бих све скотове, све бичарке не бих ни погледао...Био бих срећан читав живот и умро бих срећан. Ал јебига, овај свет је говно и ту мораш да будеш говно да би опстао...а оно, није тако тешко бити гад, чак је и занимљиво то, овде и сада....Птицо моја, бели лабуде па нек траје само један дан, па нека ме сутра не буде..

5. децембар 2011.

О најбољем пријатељу

Било је пола три и ми смо били ту и тамо, по поду, на каучу, у фотељама, само што нас није било на лустерима. Уствари, једини разлог зашто нас није било на лустерима је тај што их није ни било у тој жмиркавој соби. 

И не, није то била једна од оних лудих журки са којих се вратиш са две распарене чарапе и двоје женских гаћа у рукаву од јакне. Напротив, била је то седељка, окупљање изгубљених, устондираних и оних такорећи несхваћених. Много чудака на тако малом простору, помало гадна комбинација.

Кад кажем гадна мислим на нешто отприлике овако: Један лузер се напио као индијанац и одгегао се до купатила да душу исповраћа. За њим је кренуо неки чудак који удара људе кад је нервозан и док је овај грлио вц шољу, шутирао га у дупе. Ваљда је морао да шора. Тик до њих је био један лик који се константно смејао и викао: "Не по плочицама! Неее, јаоооо!". Добар смисао за хумор, јашта. Што је најгоре однекуд се појавио неки лик сав умазан разним бојама, затрчао се и залепио за бојлер. Добар део вечери је та екипица провела покушавајући да га скине одатле.

Буђаво благ пример, али разумете на шта мислим. Као што рекох, било нас је тона, а ја не волим људе, и може један, један је добар, али више њих не, почињем да их мрзим све колективно док жваћу своје жваке и пију своја јефтина пића и дахћу као керови...Био сам ту ја и био је ту мој најбољи друг, знам га дуго и има он својих мана, али је увек био ту - добар момак. Рекох Зоки, идемо одавде. И Зоки је подигао своје дугачко тело, навукао своју кожну јакну и кренуо за мном смешкајући се весело.

Тетурао сам се улицом, он није био пијан. Пиво му се гади, ракију не воли, тако да је попио само два воћна коктелчића. Упитах га: "Што си пичка?", ништа није рекао. И даље смо ишли, он је повремено одмахивао главом, а ја сам ћутао. И даље ми је био најбољи друг, али јебига...Прошли смо поред пекаре, па поред коцкарнице. Рекох: "Сутра играмо покер у неке ситне паре", а он одма' отпоче: "Не, не, не, не, не, не...Други пут."

Полако се неки лош неурон откачио, а ја сам експлодирао. Ударио сам га у груди, јер нисам могао дохватити главу, узвратио је шамаром који ме је преврнуо. "Што си пичка?! Што си пичка?!", урлао сам док сам покушавао да устанем. Поново сам се залетео, он ме опет мутаво сложио. "Високе само туци по ногама", давно је рекао неки мудрац и то сам и учинио. Једном, па шамар, други пут, па шака, шамар, трећи пут и пао је. Засео сам на њега упирући му коленима у груди и ударао и ударао јако, баш јако...И даље сам викао: "Што си пичка?! Никад у животу ниси изашао из твоје обичне топле љуске, ниси попио пиво, ниси прокоцкао чак ни динар, ниси ништа учинио што те чини човеком, гњидо једна безгрешна!" И ударао сам све док ме руке нису заболеле, погледао сам их и биле су скроз крваве имао сам мноштво посекотина од његових зуба, носа, вилице...

Одрао сам га од батина. Сада смо квит. Може да се врати свом топлом животу, може опет да буде мој најбољи пријатељ.

4. децембар 2011.

Нешто мало

"Једини начин да се човек ослободи неке напасти је да јој једноставно попусти", рече Марфи и постаде мудрац. Ех, да то знају хиљаде и хиљаде девица које ходе овом нашом плодном земљом, не бисмо више нестајали истом брзином којом се кинези коте...Но, јебига, шта је ту је. 

Хтео сам нешто да ти причам сада, али сам тако заузет гледањем неке аниме, турпијањем ноктију и мрзи ме да пишем, тако да ћу вечерас, као и протеклих дана, да одморим мало. Фазон, релативно дуго већ пишем и баш сам се навикао, оно, ако прође дан да не напишем ништа, или макар не покушам, нешто ми фали и сав сам нервозан, као да сам какав дрогаш. 'Ајд, буд'те добри. Пишите ми. 

п.с. Мрзим турпијање ноктију, тај звук ми пара уши, мозак, душу, све живо. Отиш'о сам. 

Штета

Гробови...Њих стотине, хиљаде...И сви јуришају једни на друге, живи мртваци, дрогирани, пијани, храбри...И песници и лопови и педери у један кош, сви заједно као браћа, слушају вођу чопора који са позорнице виче: "ЈУРИШ!"

И ми јуришамо, залећемо се као слон у зид и ударамо, ударамо...Или ћемо изгинути или ћемо проћи главом кроз зид. И никог није брига, жив или мртав - исто ти је све, мислиш ако погинеш, учинио си нешто добро, нешто свето за будућност, а ако преживиш, опет добро, жив си, ниси пљунуо себи у лице, бранио си земљу коју волиш, а не знаш ни каква је та земља, не знаш њен укус, њен мирис...Не знаш ништа, а опет си спреман да погинеш, јер живот је најјефтинија ствар коју имаш да даш свету.

"У ИМЕ БОГОВА!" Сви смо потрчали, сви ми и још двадесетак хиљада робова, право на њихова копља, стреле и слонове. И лете прсти, уши, очи на све стране, крви до колена, и једни и други у име богова се залећу изнова и изнова...Нешто ме је саплело и пао сам у блато, ударио главом јако о земљу, брзо устао и залетео се међ' непријатеље. СЕЦИ, СЕЦИ! КИДАЈ ЗУБИМА АКО ТРЕБА! Тај огромни слон је пао испред мене, само сам застао на трен и онда је нека секира пролетела поред мене забивши се у једног тамнопутог гада. Један витез са крстом на грудима је пао поред мене и док сам гледао у њега, неки арапин ме је засекао по руци. Убио сам га.

Нешто је експлодирало недалеко од мене. Залегао сам на једног њиховог, погледао га, вриснуо и  удавио га. Мученик није сконтао ни шта се дешава. Придигао сам се и угледао неке топове како туку по нама. Било нас је само пар хиљада сада, и сви су  пуцали из неких мускети и неки суманути поп је трчао пољем и викао: "УБИЈ! ЗАКОЉИ!" Узео сам једну од тих мускети и покушао да пуцам. Био је добар осећај борити се на даљину. Могао бих тако читаву вечност.

Онда, наједном, из чиста мира, запљушташе неки рафали, и сви наставише борбу, као да се ништа није десило. Швабе су трчале на све стране, намештали су митраљезе и звали тенкове, а нас је било само пар стотина и борили смо се са рђавим карабинима. Није ми се то допадало. Никако. Полако је падао мрак, а ја сам по први пут у животу осетио страх од мрака.

Отворио сам очи, било је јутро, и било је мирно. Погледао сам око себе, ту смо били само ми, нас двадесетак, већина крвава, израњавана, некоме је фалило по нешто, да л' око, нокат ил' кило меса није ни важно, били смо ту и било је мирно. Почела је нека киша, и сви су постали нервозни, киша је гасила цигаре, киша је испирала ране и крв је поново кретала, киша је упропастила све. Било је ту једно дрво у близини, једна крушка и сви смо се скупили под њом као прасићи под мајком. А шта се ради са прасићима?

Неки авион је брзо прелетео изнад нас, испуштајући нешто испрва ситно, онда мало веће и још веће...То метално чудо је пало по сред крушке, сломило је и ништа се није десило. Погледали смо се и онда се нешто десило, постали смо прашина на ветру и одлетели километрима далеко. Поносни, заборављајући да на тој земљи сада живи неко други, а сутра ће ту бити неко трећи, пети...Ратујемо због линија на карти и баш нам је лепо. Ето, штета што нас више нема. 

3. децембар 2011.

Крај

И опет,
све се сведе на двоје људи,
на тебе и ту неку,
празан папир и празну чашу,
на две песме и једну длаку.

И то је све, баш све,
једноставност и суштина
сваког бедног уметника,
јер шта ти преостаје?

Ако кажеш да љубави нема,
замрзеће те баш они који то најгласније тврде,
и остаће ти твој папагај, мачак или пас,
и пар година да проживиш овај кошмар.

Можеш само да се надаш,
да ствараш и кукаш и пијеш и плачеш
живећи свој топли удобни живот,
да се фолираш да си романтик,
да ти нешто фали,
јер људи су мали и срећни, срећни
кад ниси сав свој.

2. децембар 2011.

Више не сањам

Још један обичан дан на факсу. Само изађем на врата, па још једна и још једна, удахнем хладан ваздух дубоко и издахнем кроз нос, јер немам паре за пљуге. Стојим само ту, ослоњен на неки стуб, нећу да се гребем, фин сам момак. Пар корака, чекам тролу, то је трамвај, али је сви код мене зову трола и баш им је лепо. Чујем неке гласиће, окренем се и видим две клинке, панк није мртав, једна је зелена, друга фура црвену чирокану, насмешим се само, симпатичне девојчице, и уђем у трамвај. 

У трамвају ништа ново, људи су и даље обични, пљују и лепе жваке свуда, седишта су и даље тврда, само нема гужве. Сео на једно од два слободна места и бацио поглед кроз прозор ловећи нешто занимљиво. Видим екипицу, четворица ћелаваца, мартинке, курчење, смарају неког смушеног лика од двадесет кила, а он им све одговара споро и никако. Изнервирао сам се благо, желећи да ту падне нека бомба и у три лепе и са скинсима и са њим онако смушеним, а онда сам се само мало трзнуо и угледао њу. Нисам могао проценити колико има година, негде од трин'ест до двадесет и пет, била је плава, кратка сукњица и халтери, хаос у главама загорелих студената, средњовечних електричара и пекара, хаос у свим мушким главама. Баш лепо.

Идем до булевара мало да изблејим, не иде ми се кући. То јебено предграђе ће ме сахранити једног дана. "Хало? Бејб, је л' могу да банем? Тек за сат, аха...Ништа, видимо се тад." Јеботе, шта да радим сат времена? Питам се, као да ми је први пут у животу да треба да издангубим неки сат. 

Идем од излога до излога, гледам боје, нису ми занимљиве, окрећем се и гледам око себе, гледам људе, јер људи су истински занимљиви. Металац и металка иду градом, њу боли чка, он гледа фенсерке крадом... Пажљив поглед скенира свашта, гледам их у очи и смешкам се, јер...ја знам. Дебели керови, мршави људи, пица, мрави...Коначно. 

Хмм...Поповић, Поповић...Оп! Право до петог дрвеним лифтом, осећам се као свињче које воде на клање и што је најгоре, радујем се томе. "Упадај", рече уз осмех и загрли ме. "Мислио сам да ћемо бити сами", говорим тихо, разочарано, гледајући неких десетак непознатих фаца којима не значим ништа више од оног паука иза бојлера. Ту смо седели мало, пили...Рекао бих "циркали", али то ми је тако геј и оставља лош укус у устима, тотално мрзим ту реч. Много је ствари на тој геј листи, све од поздрављања ортака љубљењем до ношења розе мајица и не мислим на геј као "педер си", него као геј - то је неприхватљиво и усраћемо те од зајебавања. Кренуо сам да пишам, нека риба у либерално шареном шмрче коку, шта ли, убила је паука иза бојлера и почела да се кикоће док сам ја шорао. Убрзо сам запалио гајби.

Вече, пичим полако, гледам бунтовника како шара по зиду, поново се насмешим, и то сам радио, а само ми је двадесет, стиже ми порука са неког непознатог броја, питам ко је - нека давно заборављена, сада усамљена дамица којој сам био тек неки трећи ил' четврти пик, рекох јој не, заузет сам нешто, идем да спавам. И чују се врата буса, зна да лажем, зна да имам паметнија посла него да слушам њене јаде и још да јој платим пиће, са чим? Триста кинти у џепу, Вук, Његош и Мокрањац су ту, срећни што ће остати уз мене. Гледам кроз прозор, далеко је кревет и тиха соба. Почињу прве капи кише, три циганчића хватају их из мени незнаног разлога, вероватно им је то само до јаја и немају разлог, као и већина ствари на овом свету. 

Зажмурим на трен, отворим очи и погледам поред пута, под слабим светлом уличне светиљке Бетмен стопира, али нико овде не зна где је Готам...Још пар стотина корака и ето ме кући, стигао сам. Легнем у кревет, пола сата превртања, устанем и одем да пишам, глава јелена стоји у кади, помало крвава, а на веш машини папир, пише - ударио чича јелена случајно, опусти се, биће добар паприкаш сутра. Кажем добро, онако гласно, и клик. Више не сањам.

Заборавих да додам, није се све ово дешавало мени, ово сам сад писао за неки конкурс.

1. децембар 2011.

Три бурека, за овде.

Једно вече човеку може да промени живот. Једно вече је мало, кажеш ти, а ја кажем - много је. Секунд је довољан. На пример, имаш један солидан дан у ком су ти највећи проблеми били флека од каладонта на папучи и који јогурт узети у пекари. И онда још, као шлаг на торту, одеш на једно изванредно место, поново се осетиш као да ти је десет година и одушевиш се тим једним подрумом у мрачној згради у блоку. 

И оно као живот постаје леп, није те више брига, почињеш да мислиш да ће све бити у реду, срећан крај и те муње. Онда само дођеш кући, и даље срећан, као на морфијуму који ти не да да осетиш бол, све сјаји неким светлом, легнеш на кревет и мислиш, луташ, изгубљен, луд, све то одједном, а опет свестан - будан. Повратак у реалност, дај да погледам мало кроз прозор (боље да сам се бацио кроз њега), нема ништа, идем на интернет. Пази, и ова прича има поенту. Већина мојих прича има поенту, веровали или не. Одем на тај сајт који врви од масона, страних плаћеника и скривених педофила, разгледам мало и нека глупача напише - почињем да пишем књигу! 

Фак јеа, сви пишу књиге и сви много знају. Само паметни ћуте. А и они су сисе...или мудраци. Не знам. Погледаш овај свет и ту имаш шест милијарди говеда (у најбољем случају) и око триста хиљада паметних. И сад, моја дилема је - да ли су они сисе што неће да воде та говеда или су мудраци који схватају узалудност свега, дрогирају се и играју полку не марећи за свет? 

Реално гледано, ја да сам паметан покушао бих да научим нешто та говеда. А после? После би ме болео курац. Али ето, данас си паметан колико лове имаш, те је та просветљена персона која има три куће и аудија (не претерујем) далаи лама за мене, па побогу објавила је књигу? Курац, одраћу ја леђа, објавићу књигу, па ћемо једног дана играти шах, јести прасе и пити коктелчиће као равноправни. Како је то дивно када смо сви једнаки. И стеже ме бројаница - Боже, попусти мало, разумем да сам грешио и да ћу направити више нереда у животу него што ћу помести соба и орибати гаћа, али разуми и ти мене, није овде лако. 

И поврх свега, појави се ова песма и...Кад си ми је послала пре годину и нешто, знаш шта сам рекао тада? Лепа песма. Био сам глуп к'о точак, био сам глупљи него сад, и сад кад би се ти или нека теби слична, ако таквих има, кад би се било која појавила и посветила ми ту песму, мислим да те се не бих ни сетио, само бих отишао са њом, знајући све као вечити студент животне школе, знајући све и вешто избегавајући испите. И онда, само седнеш доле и запиташ се...

Ма ко га јебе, мало каладонта, баш је до јаја. Онај са највише масти! Није битно што ћу да умрем сутра, важно да сам живео. Који холестерол и пичке материне, дај тај бурек 'вамо! 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren