Тренутак пред лоботомију

Улазим у купатило. Седам на шољу. Не волим велика купатила. Не дозвољавају човеку да примети оне фасцинантне детаље. Седим у малом купатилу, а тишина је свуда око мене. Гледам малу неправилност на једној плочици. Гледам натпис на неком детерџенту - 500ml gratis. Гледам бојлерово црвено око. Мало пасте за зубе на патосу. Шару на пешкиру. И изгубим се. Одлутам негде. Почињем да размишљам о дубоким стварима. Оно као, живот је чудо. Нешто као море. Даје ти мало, јако мало. Лагани таласи ти квасе ноге. А ти желиш да те захвати целог, да будеш мокар од главе до пете. И никад ниси у потпуности срећан. А и кад би те захватило целог, било би ти лепо пар тренутака, а затим би те повукло са собом, у понор. Као море, и живот може да те прогута. И треба бити срећан са својих пар капи воде које ти то твоје море повремено да. Онда буђење. Поново разгледање малог купатила, зумирање детаља у тишини. Све видим. Осећам се као неко битан на трен. Опет утонем у размишљање. Колико би лепо било да сам обичан. Оно - рибе, пиће, лудило. А не јебено старомодан. Ал' јебига не могу ја против себе. Једном кад попиздим убићу некога. Сумирање лоших ствари и особина код мене. Само сумирање, немам намеру да се мењам. А и да хоћу не могу. Таква ми је нарав. И како човек да разуме жене? Никако. Ни оне саме не знају шта хоће. Муче ме таква питања. Такође ме мучи и бескрајност свемира. То није могуће. Нервирам се због јебене бескрајности свемира. Уствари није због свемира, него зато што не знам. Волим да верујем да су светови поређани у одређеној хијерархији. Оно као што ми гледамо градић у кристалној кугли, да нас тако неко гледа. А тог неког такође неко да тако гледа. И све тако. Све до творца, тј. Бога. Није лоша теорија. Такође имам своју теорију о стапању теорија о постању. И Дарвина и Бога у један кош. И сасвим је могуће. Теорије завере, и брда других ствари имам тренутно у глави. Шта ћу, беспослен човек. Убио сам паука који се спустио са плафона. И тако. Мало купатило, ситне мисли. Измишљам начин да смувам дан. Још један да прође. Само нека теку. Једном мора нешто да се деси. А онда се тргнем. Зуји ми у ушима. Пустим воду и подигнем панталоне. Тај вртлог однесе мисли са собом. И опет сам насмејан, широм растављених вилица. Кретен.