Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. септембар 2014.

Моји снови, свету

Депресија, меланхолија, стагнација... Све то оставиш иза завесе неких својих снова. Ако тражиш начин да преживиш, ово је прва ствар која дође на ум. Велики снови. Мали снови. Није важно. Твоји снови. Моји снови. Хоћеш да ти кажем нешто о њима? Наравно да ме не занима одговор. Слушај. 

Седим у фотељи са дрвеним наслонима са стране... Читам неку књигу и моја дивна жена ми доноси чај. Све то се одвија у соби која је савршена, у којој је све на свом месту, свака књига, свака ситница, оружје, сатови, маске афричких врачева... То је циљ. Пензија. А пут... Пут је мало другачији. Гледај.

Хоћу да довршим збирку мојих прича, али оних заиста стварно добрих, оних које су ми крали, оних због којих су неки пожелели да буду ја. Глупа жеља, свакако, али и то се дешавало. То ће бити Збирка која ће ме лансирати у свет. Можда ћу имати неко од оних досадних читања. Моја неће бити таква. Биће зезања. У некој кафани. Нећу бити на позорници. Књижевни снобови ће морати да дођу у нешто што личи на место за људе. Прави људи ће бити ту, такође. Слушати. Књига ће имати најколоритније корице у овом столећу са стотинама ликова из мог света и на њој ће писати моје презиме па моје име, занемарићемо правила белосветских лектора... У биографији ће писати да нисам био бог зна шта и писаће... Пази, писаће да сам један од Отаца Лиге, да, оне Лиге која постоји и за коју зна свет у том тренутку... Лиге која има хиљаде чланова који се смеју, пију пиво и повезују се са шашавцима свуда око њих...

Па онда иде одељење Лиге у Белгији... Један сјајан тип кога сам упознао упорно га побеђујући у некој игри је схватио... Пресецамо траку на вратима једне зграде старе неколико столећа... Чује се аплауз. Код њих је све тако свечано... Ангерико и ја се рукујемо, а лајв стрим иде ка осталима... Потом и Томца и Цонга се рукују са Ангериком. Лига је успела. Можда ће ипак организација са правим вредностима, правим људима и правим циљевима завладати светом. Учинити га бољим местом. Кроз смех, зезање. Тајне протоколе који укључују вишње. Кријумчарење чоколаде. Не знам, то је сасвим неважно.

А пре свега тога, жена. Не било која. Не било каква. Хемија. Дрхтање. Знам сваку ситницу о њој. Зна све о мени. Зна када да ме остави самог. Зна када ми је потребнија него икад. Секс. Па да лежимо и гледамо у плафон загрљени. Жена која ће ме извући, која ће ме ухватити за руку када висим са литице. Још увек је не видим. Видео сам много њених делова у многим другим женама. Можда је време да будем доктор Франкенштајн? Или не. У сваком случају, нисам више уморан. Могао бих опет да кренем, да је потражим. Само она и ја, на крову света. На свакој књизи ће писати - посвећено мојој маци, за све наше године. Не сате. Не дане. Године. Деценије. Наука напредује. Ко зна, можда и векове? 

И неки не баш сјебан посао, на ком ми неће вадити џигерицу. И еликсир младости, биће потребан Мићуну за неких десетак година. Нисам спреман да ми смрт однесе биће које сам од шаке меса отхранио. И она храна из ампула, много ме нервира сва ова прашина која се диже око људи који не једу нешто. Али то је већ сан везан за науку. О њима ћу говорити другом приликом. Сада морам поћи у кревет, сновима које сањам док нисам будан.

25. септембар 2014.

Сав наш бол

Стајали смо на пустој улици под уличном светиљком. Он и ја и она. Пришао сам му, одгурнуо ме је. Кренуо сам да га ударим у браду, али се измакао. Ударац у око. Бол пробија лобању. Неко ми је једном рекао да је то зато што ти мозак удари о лобању. Али стваран осећај је као да је пробија и одлази негде. Болеће још сатима. А то је тек први ударац био. Савио сам се и примио још један ударац у главу. Кренуо је на још један, али наравно да нисам веверица. Дочекао сам га спреман и снажно га ударио у грло. Почео је да кашље и кркља као да ће умрети истог трена и пао на дупе. Устао сам и почео да га шутирам бесно. Нога ме је болела. Нарочито зглоб и пета. Неки кажу да ништа не осећаш када те адреналин дигне. Углавном је тако. Али ништа не траје заувек. А оног тренутка кад почнеш да осећаш бол, све постаје стварно. Тек тада. 

Сваки шут си могао чути, кроз њега, кроз мене, и повратни бол у нози који сам осећао... Након пар удараца, успео је да ми ухвати ногу и повуче. Уврнуо је и пао сам. Болело је као ђаво. Али не одмах. Тек након пар секунди. Покушао сам да устанем. Онда се он исправио, пљунуо шлајм и крв, залетео и шутнуо ме у главу. Пар зуба и мало крви је излетело из мојих уста. Осећао сам се поражено. Осећао сам се ослобођено. Осећао сам се снажно. Да, тек тада. Све ми је постало мутно. Бол је и даље пробијао лобању, јаче него икад. Покушао сам још једном да устанем, али ме је опет покупило моћно стопало. Више нисам покушавао. 

Пришао јој је и ухватио је рукама нежно за рамена. Коначно је било готово. Био је жив. Био је срећан. И ја сам био срећан због њега. Макар неко од нас двојице да успе. Она је била на реду. Прво му се насмешила и ухватила га за косу. Онда га је навукла на колено и сломила му нос. 

Наша професорка је заиста била сјајна. Иако нисмо били из породица у којима је насиље било решење, ипак смо добили прилику... Сада када коначно знамо како изгледа бол, верујем да можемо почети да пишемо реалније приче и песме. Сада то можемо. Захваљујући професорки. Лекција прва савладана.

23. септембар 2014.

Љубав у доба љекова

Аква Бравзаносламишканош и Милко Дигу су живели у ванбрачној заједници на седмом спрату једне мирне зграде у предграђу. Био је то велики град, па су чак и зграде у предграђу биле велике. Она је умела да кува, он је умео да оправља ситне апарате по кући и да усисава. Она је умела да пегла. Он је умео да стоји сатима на тераси и намешта антену. Звучи готово хармонично, зар не? 

И било је. Све док једног дана нису одлучили да се венчају. Аква Бравзаносламишканош је пред свих шесторо званица шокантно изјавила да задржава своје презиме. Милко је пао у несвест. Катастрофа епских размера је уследила. Брак. Аквин муж, Милко Дигу и даље није знао како му се презива жена. Носио је папирић на коме је било записано презиме. Са словном грешком, али он је није примећивао. Остали су без посла у фабрици у којој су радили. Стечај. Онда су почела срања да се дешавају. Свађе. Љубав више није била довољна за живот. Имали су осећај да се и ваздух наплаћује. Било је страшно пар недеља. А онда се нешто догодило.

Милко је пронашао нешто у огласима. Тестирање лекова на људима. Солидан кеш. Колико лоше може бити, помислио је. Нису више могли да живе на нареску коме је истекао рок пре четири године. Обећала је да ће га волети и ако оћелави. Обећао је исту ствар. Онда је она рекла да девојке не ћелаве. Потом су отишли да зараде новац.

И пријавили су се. Било је сјајно. Сви су били изузетно љубазни према њима. Након три недеље отпустили су их кући. Наводно им више нису били потребни. Сјајно су се осећали. Боље него икад. Пили су чај и водили љубав. И чекали чек. Али чек никада није стигао. Након три месеца нешто се чудно десило. Цео спрат је изгорео. Онда су схватили. Она је могла да експлодира. Он је могао да се истопи. Хармонија је опет уступила место свађама. Комшије су их мрзеле. Свађали су се по цели дан. Онда би она експлодирала, намерно, а он би се истопио. После би се саставили и водили љубав. Живот је био романтичан и леп. Сјајан. Комшије су звале полицију. Они нису марили. Они су само желели да их сви оставе на миру. Осим стаклака који је радњу преселио прекопута зграде својих најбољих муштерија. И то је било то, миран живот у предграђу, највише што човек на овој Земљи може да тражи.

22. септембар 2014.

О чају и књигама

- Желим да се тркам са тобом, да те победим...
- У реду, ја волим када ме победиш.
- Али није занимљиво ако ти не желиш да победиш. 
- Да бих ја желео да победим, вероватно морамо да се кладимо.
- Кладићемо се. Трчимо за месец дана.
- У реду. Али тада ће падати снег и најбоље би било да седимо у мојој соби, пијемо чај и читамо књиге...
- Трчаћемо по снегу. Хм... Доводиш девојке у собу да само пијете чај и читате књиге?
- Па да. Углавном нису расположене да гледамо неки филм. Можемо гледати неки филм ако желиш.
- Ипак мислим да ћемо чај пити негде у граду. Не мора у твојој соби.
- То је сасвим у реду. 
- И уплашио си ме оним страшним причама на блогу.
- Страшно си плашљива особа онда.
- Имам трауме из детињства.
- Сви их имамо. То је у реду.

Онда смо заћутали. Замислио сам је на мојој фотељи, како ме гледа прекрштених ногу. Изгледала је сјајно. Пркосно. Једна од оних дама које док ти се смешкају мисле - изузетно си безобразан, досадан, апсолутна супротност мојој такмичарској личности која тражи мачо мена... И тражи човека у чијем ће се загрљају осећати сигурно, али не и угушено, плус он мора бити сјајан, елоквентан, згодан, паметан, духовит и надасве покоран, покоран до те мере да његова личност не постоји у присуству жене коју воли или обожава... Разумео сам је, разумео сам како размишља и колико жели бити размажена. И ја бих заиста могао бити тај покоран човек, можда... Али с друге стране, заиста ме боли курац да будем роб жени која не жели да пије мој сјајни чај и чита књиге, моје сјајне књиге, на мом сјајном кревету... Рецимо да си победила. Схватио сам да жене углавном траже или роба или господара, никада човека са којим ће стајати раме уз раме и стварати најгенијалније разговоре, цртеже, децу на свету... А у томе лежи моја победа. Добра трка. Сви смо се лепо насмејали.  

19. септембар 2014.

Свађе, казне и врли нови свет

Са женама, све што радиш углавном буде сјајно. Лепе су, уживаш гледајући их... Умеју да разговарају, па чак и да се свађају... Код њих свака свађа има увод, разраду и закључак. Код мушкараца свађе се своде на чопор. Увек неки људи подрже неког од завађених и онда је онај други приморан да се повуче. И све се решава песницама. Или боксерима, палицама, ножевима. Раније сам мислио да је то једино решење. Био сам глуп. Нисам се пуно тукао у животу и нису ме пуно тукли. Можда је требало. Тукао ме је стари пуно, али то се рачуна у васпитање. Но, чињеница је да батине делују на мушко. Већина проблема код мушкараца се своди на его. Када ти је его страшно велики и ти ниси у стању да га контролишеш, онда почнеш да се куробецаш и без размишљања улазиш у конфликте мислећи да си краљ света. Онда се појави неко ко је на степеници изнад тебе и пребије те. Након тога си нормалан и више се не куробецаш, већ се држиш подаље од проблема. Тако то функционише код мушкараца. 

Код жена би свађе биле сјајне, само да не трају тако предуго... Страшно ми се допада што су жене доста елоквентније и умеју да ти сервирају добре реченице на које ти треба исто тако добрим реченицама да одговориш... И све тече, као меч, као да чујеш публику да кличе и сјајно звучи... Говорим, наравно о мушко-женским свађама. Жене кад се између себе свађају то личи на кокошињац. 

И имам једну фикс идеју (најновију) о величанственом свету мира, утопија би била мало дете за величанствени свет у ком влада љубазност, извињења постоје и људи нису смеће... Начин да се то постигне, било где на свету, у било ком тренутку јесте универзално право на освету. Тако је, ОСВЕТА је кључна ствар. На пример, куцала си поруке, ударила човека колима и сломила му обе ноге. У данашњем правном систему би морала да даш нешто кеша и вероватно би ти узели дозволу на који месец. А онај несрећник не може ни у веце сам да иде током наредна два месеца. Да не причам што ће да га жига на сваку промену времена до краја живота. То је срање.

У мом свету, изашла би лепо пред судију. Судија би саслушао тебе, па удареног. Ако те прогласи кривом, нема ту шта да се размишља о казни, него поведете два сведока, оп, у прву споредну уличицу, он (његова тетка опуномоћеник, он сломио ноге) седне у свог тамића, ти станеш и сачекаш да те покупи идентичном брзином. Ене те у колицима, следећи пут ћеш пазити и милина. Не мора то баш бити око за око, зуб за зуб, али људи су багра, велика багра, већина не зна шта значи реч "извини", знају да ће проћи некажњено или са сасвим млаком казном, нарочито ако су богати... И зато треба бити суров, то је једини начин да сви науче, подједнако, како им је Бог саветовао да се односе према ближњем свом...

Не знам, када бих ја владао светом, вероватно не бих дочекао крај првог дана услед радикалности промена... Ако пак бих, могу гарантовати да би свет постао сјајно место у року од двадесет година. И то је оно што се рачуна, у мојој глави. 

18. септембар 2014.

Изволи, срце

Лежали смо моја дебела девојка и ја, загрљени, загледани у плафон... Обавили смо то управо и било је сјајно... Понекад бих је упитао - да ли си срећна? Сваки пут би одговорила - неизмерно... Убадао сам добре моменте. Углавном  то није била истина. Овога пута је нисам питао ништа. Знао сам одговор и знала је одговор. Неко је покуцао на врата. Знали смо ко је. Рекох јој - не отварај, знаш ко је. Знам, одговорила је, и отворила врата. Очигледно јој је било доста свега. Нисмо имали више хране, огрева и више наш мали свет није био толико бољи од спољашњег. Хорда осакаћених губаваца је преплавила нашу колибу и уловила нас. Певали су носећи нас као жртву њиховом новом богу...

Прича од осам минута

У девет и педесет два сам заиста мислио да се ништа не дешава никада у овом свету. Све је изгледало тако досадно. Гледао сам у велики папир прикачен чиодом за полицу, писале су неке ствари које ваља обавити. Сетио сам се оне реченице - ако се ништа не дешава, иди по пиво, можда се нешто деси - и размишљао сам да можда одем по пиво или да одрадим неку ситницу са списка... У девет и педесет и шест сам гледао кроз прозор моје собе и видео сам комшиницу како пуши на тераси и комшију како окопава башту. Ништа посебно. Нису из исте куће комшија и комшиница, да не мислите да је у питању неки матријархат. И онда сам опет схватио да се ништа не дешава и сео за мој сто. Мало гледао у неке слике по зидовима, а потом се зачуо страшан прасак. Нисам знао шта је могло тако гласно да се деси. 

Поново сам погледао кроз прозор. Растурен авион је лежао у башти мог комшије, а њему није било ни трага. Комшиница је бацила цигарету са терасе и започела да вришти из неког разлога. Ништа се није мрдало око авиона. Керови су ћутали. Али опет, било је страшно бучно. Вратио сам се за сто. Било је десет сати и заиста није било потребе да идем било где, ствари су се дешавале сасвим добро и док сам седео у мојој баштенској столици.

14. септембар 2014.

Утопија је имала велико срце

Данас сам схватио нешто врло важно... Желим да будем богат и славан. И писац, уз то. Писац пре свега. Вероватно глуп сан. Радити као писац је немогуће. Можеш само да седиш и пишеш и продајеш то. Тешко је писати по калупу, наруџбини... Морам да покренем ствари са мртве тачке. Добро сам почео, пре пар година. Пар парцијалних објава, пар књига, часописа... Обећавао сам. Подршка околине. Све. Једног јутра сам се пробудио и помислио - јебеш ово. Наставио сам да пишем, али ни на један конкурс се нисам пријавио од тад. Но, то није важно. 

Схватио сам да је ово вече право вече, једно вече у деценији, када могу искорачити из несврстаних и погазити правило да своје писање одржавам чистим од својих политичких, етничких, националних и сличних идеја и мишљења... Писање није место за таква срања. Али ово мора бити речено.

Желим да кажем, да сваке деценије једном или двапут дође тренутак да Србин престане бити варварин, будала и последњи папак света... И дође време да стане на кров света. На кров једног од многих врхова света... И када ми приђе чича у парку и почиње - "извините момци", а ја га прекинем са - "Немамо паре, продужи даље...", одговара ми питањем - "ма јебеш паре, него шта мислите, хоћемо ли јебати маму овим Америма?" 

Да не играмо вечерас, можда би он тражио паре. Вероватно би. Али вечерас не. Вечерас нисмо говна једни према другима. Идемо на кров света заједно. Кад чујеш некога како срчано прича о текми и насмешиш се. И сви се смеше. И сви се гледамо и добри смо. Браћа. Желео бих да тако буде сваки дан. Само то сам хтео да кажем. ИДЕМО СРБИ!

12. септембар 2014.

Увек буди део стада

Једнога дана
сви сунцокрети увенуће
и ти ћеш знати да је крај.

И покушаваћеш да схватиш
где си потрошила године
и речи, тако много речи
за које си мислила да ништа не значе...

Једнога дана
ти ћеш увенути
и цвеће ће знати да је крај.

Ти одлазиш, оно остаје,
из твог меса ће нићи предивна ружа
и постаћеш коначно део већине,
део света,
коначно прихваћена...


10. септембар 2014.

Човек од хиљаду страхова

Знам једног човека,
који је некада стварно био мој херој,
али њега више нема,
прогутао га је страх...

Сада се боји свега,
чак и тиха музика му смета
и сваку моју реч
доживљава као увреду...

Реагује бурно
и понекад ми стварно дође
да отерам све у три лепе,
и одселим се негде тамо,
далеко,
где бих могао наћи мир...

Изгубио је пут,
више му није важно ко су добри,
а ко лоши момци.
То је најстрашније од свега.

Свет је његов непријатељ,
и поприлично се плашим
да не постанем попут њега.

Кокошка је бачена

Тешко је... Извини је лепа реч. И знам да не поправља ствари, али макар значи да онај ко је говори зна да је крив и да му је жао. Међутим, у нашем народу се усталио један одговор на - извини - и сличне лепе речи, универзални ултимативни одговор - пуши курац, једи говна. Није то само међу клинцима, него међу свим генерацијама. Јуче ми је то жена од четрдесет и кусур рекла. Дошло ми је да повучем своје "извини", поцепам га и ударим је у фацу. Никада жену ударио нисам, али таква њена акција изазива моју реакцију, коју сам, хвала Богу, негде дубоко у својој глави, прешалтао на казну за моје дело (мог кера) и прећутао. 

Да сам јој уместо извини рекао - пуши курац, једи говна - можда би и имала поштовања за мене. Говорила би пар дана да сам лош човек, пробисвет и слично, и ја и мој кер, али би била нормална за убудуће. Једну ствар презирем више од свега - имплусивне људе. Нико од њих не размишља, глупи су к'о курац, као волови, само хаа, реци, удари, јеби оца/мајку/родбину... Било је пар ситуација у животу када сам морао да изгледам импулсивно. То се једноставно очекује од тебе. Али ја сам и тада врло добро знао шта радим. Углавном због девојака. Но, ако икада будем председник света, сви импулсивни људи ће бити на лековима за смирење... И свако ко на - извини - одговори са - пуши курац, једи говна - ће бити кривично гоњен. Јер једно је када на - извини - кажеш - пусти ме на миру, бежи ми са очију - то никога не вређа и нико неће желети да те удари у фацу када то кажеш. А сасвим друго када си алфа чобан(ица).

И још једна ствар, ова "урбана" средина је пуна сељачина, свих узраста и величина, до те мере да испадаш геј ако кажеш извини. Нико не говори лепе речи, хвала и извини су појам, па када људи то од неког чују, не знају више како би реаговали, па ти 'нако срдачно кажу - пуши курац, једи говна. И зато, драга вјештице из усамљене удаљене куће, знам да ти фали секса јер ти је муж у Русији, али желим да ти поручим да никада ништа јебати нећеш ако наставиш на искрена извињења да одговараш са - пуши курац, једи говна, носи се. 

п.с. Одувек си изгледала као вјештица. Чињеница да држиш кокошке само продубљује моју сумњу.

8. септембар 2014.

Истина ће те ослободити

Па, рекао је он, опет смо овде. Онда је наступила тишина. Она је гледала у плафон, подигнутих ногу. Он је седео у фотељи. Између њих је био прљав тепих. 

- Прошао је сат - рекла је и скочила са кревета.
- Није. Још три минута - рекао је он враћајући сат у џеп.
- О јебем ти - рекла је љутито, па је поново легла и подигла ноге.

Опет је било тихо. 

- Океј, сада можеш да се обучеш.
- Јеботе, шта све морам да радим за шаку долара.
- Тежак је живот вас финих девојака.
- Фин живот кошта. Школа нарочито.
- Знам срећо, нико те не криви.
- И нећеш да ми кажеш шта ти то значи? Само да гледаш.
- Нећу.
- Океј. Видимо се следеће среде Чарли.
- Видимо се шећеру.

Чарли Пањтаћук је био човек од науке. Не баш добар са револвером. Сјајан са кљештима. Нико се никада није супротстављао Чарлију Пањтаћуку. Помало зато што је увек био намрштен. Углавном зато што је био једини зубар у кругу од триста километара. У слободно време је тежио ка једном маленом циљу. Поприлично маленом. Желео је да удари Бога у лице, и то јако. Знам да је помало тешко замислити Бога са шљивом на оку, али Чарли је то чинио сваког дана, изнова и изнова. И осећај је био сјајан.

Следеће среде се Џени опет појавила. Била је јако срећна. Одмах се скинула и бацила на кревет. 

- Па, да почнемо! - узвикнула је са осмехом.
- Нешто се чудно дешава. Шта ти је? - упитао је Чарли знајући да никада није волела да сат времена држи подигнуте ноге.
- Нашла сам симпатију. Један дечко. Ву се зове. Ухватио ме је за руку. Баш сам срећна! - рекла је брзо.
- Шта је он, жутаћ?
-  Он је ЧОВЕК, Чарли.
- Жутаћ значи. Па добро. И то је за људе, претпостављам.

Џени је устала и лупила му шамар. Била је осетљива на жутаћа. Чарли је по први пут решио да искористи својих сат времена. Избацио је сав вишак енергије. Џени је пушила цигарету на кревету. Ништа није остало за ударац Бога у браду или око. Да се тог трена појавио, Чарли би га само гледао са блаженим беспућем у оку. Били би квит. Бар по некој његовој рачуници. Следећег дана Бог је ударио Чарлија Пањтаћука у браду и око. Никада се није опоравио.


7. септембар 2014.

Добар дан који је могао бити сјајан дан

Седела је на фотељи, а ја сам стајао на клупи и сређивао полицу са књигама. Повремено бих ухватио флеш њених белих гаћица док је прекрштала ноге. Причала је нека тешка филозофска срања, типа - зашто би смртна казна требало да буде забрањена... Имао бих доста да кажем на ту тему, али само сам ћутао, слагао књиге и повремено бацао поглед на њене ноге. 

- Знаш, ко има право да одлучи да си ти заслужио да умреш? Само Бог, ако верујеш у њега...
- Аха.
- Чини ми се да ме уопште не слушаш.
- Не слушам те.
- Зашто ме не слушаш? Ово је важна тема.
- Виде ти се гаће. Иду фантастично уз те чарапе.
- Оо... Па хвала ти. 
- Нема на чему лутко, и не брини, знам да никада не би спавала са мном.
- Па искрена да ти будем, заиста не бих.
- Знам, зато те и пуштам да причаш шта имаш и зурим у твоје ноге, чекајући да их прекрстиш и обоје смо задовољни...
- Сад ми је мало непријатно...
- Ма нема разлога, заиста... Замисли шта би све могла да ми кажеш да седиш ту гола... Могла би сатима да причаш и имала би моју пуну пажњу...
- Не планирам да се скидам пред тобом, побогу, ми смо другови!
- Тито је давно мртав, а са њим и другови и другарице.
- Ма ти ниси нормалан.
- Знам. Опростићеш ми ако те пљунем у некој причи данас-сутра.
- Зависи колико ме пљунеш. Нисам заслужила то.
- Можда и ниси, али то је опција која ми увек преостаје.

После смо водили неки апсолутно смешан разговор о књигама... Када је кренула да изађе из собе, помислио сам да је ударим по дупету. Онда рекох - можда боље не. А онда је она отишла кући. Проклета морална аристократкиња. Ништа се посебно није десило тог дана. Али сваки дан у ком ти се не деси неко тешко срање је добар дан. Плус сам чуо пар аргумената за забрану смртне казне због којих сам још сигурнији да је смртна казна једини сигуран пут ка спасу човечанства...

5. септембар 2014.

Савети младим и старим блогерима, од срца срцу

Седим и доручкујем месни нарезак са много јаким чилијем и поред физичког бола осећам и психичку нелагоду. До јутрос нисам знао да постоји на стотине група - "Ми блогери", "Најбољи блогери света", "Убедљиво најбољи блогери региона" ... Отворим пар група, мислећи да се учланим, да видим неке нове и паметне људе. Међутим, те групе су легло шљама. Сви су се учланили да каче своје уметничке проливе, а нико да их чита. Што је и логично. 

Да се разумемо, блогер може бити свако. И проблем лежи у неискрености, као што рекох некада давно. Ако немаш појма, и неко дође и саопшти ти то, десиће се једна од две ствари; или ћеш престати бити ужасан блогер и напустити све (у том случају ниси ни био за писање) или ћеш наставити да пишеш док не постанеш довољно добар. Првенствено себи, па после и другима. Ако тврдиш да си себи довољно добар, онда си сероња. Највише што икада у животу можеш бити јесте - бити бољи него пре. Али никад довољно добар. Ето ти трика за писање. И престаните слати срца и очи кроз градове, мучно ми је кад вас читам. А не читам. Давно сам престао, јер ми већина вас ужасника стварно иде на курац. 

Гратис савет: Ако постоје наговештаји да си заиста курац (ово нема везе са полом), пређи на писање путописа, рецепата за кухињу или тако нечега што не изискује да будеш довољно добар. Или направи тајни блог за који ћете знати само ти и мама. Твоја мама. Ако немаш маму искористи замишљене пријатеље.

                                                                               Желим да се паметни људи врате на блог сцену,
                                                                                                                                                Митоман

4. септембар 2014.

Стотину лепих ствари...

Сањао сам да сам велики писац,
и заиста славан,
свуда, 
на сваком месту,
али кроз слова,
не кроз лик.

И волео сам да идем у продавницу,
пешке,
прелазећи преко канала по срушеној бандери
и поздрављајући људе успут...
Они би само рекли - здраво,
и никог није занимало како тај 
заиста велики писац изгледа...
Било је предивно.

Било је тако добро бити славан
и велики, 
могао сам изаћи пред публику насмејан страшно
и прочитати покоју моју ствар
и добио бих заиста масиван аплауз,
сваки пут...

Као Божији аплауз, 
као палац горе од најважнијег судије...
Али, суштински,
у мојој соби,
трон,
трон са ког сам покорио свет
и даље је била плава баштенска столица
уз дрвени сто који сам добио за девети рођендан...

И то је била најсјајнија ствар у целом сну.

1. септембар 2014.

Рођендан ми је, јебига...

И ево ме опет, дошао сам да преточим све ово што ме притиска у речи. Још један рођендан ме чека сутра, а с њима се нарочито тешко носим... И неће постати ништа лакше у будућности. Прошле године нисам ништа написао за рођендан. Тад сам имао девојку, мозак ми је био на другој страни... Мој мозак још увек не функционише добро. Увек је или девојка или писање. Заједно иду само док се јуримо, док се ерупције емоција дешавају. После, не баш. Престајем бити депресиван, неке друге ствари су ми тада важне. На пример - она воли када сам обријан, а мене мрзи да се бријем. Дани су могли да ми прођу у тражењу неког безазленог компромиса и нисам их сматрао протраћеним. Сада, сваки изгледа протраћено. Чак и када добро пишем...

Ускоро ћу на ветар и кишу и посао. А немам то сигурно и тихо уточиште... Имам само собу. И овај блог који нико не чита. То је све. И мислим, мислим да ме је он спасио, много пута, током ових година. Увек је било као да висим на ивици и држим се, али постаје ми свеједно хоћу ли пасти или не. И таман кад помислим да се пустим, зачује се та нека музика и само висим и висим и ствари нису у реду, али држим се, музика ме држи... 

И ако икада умрем, желео бих да то буде у експлозији барутане коју гледам сваког дана већ петнаест година... То би дало дашак драме мом животу и можда бих био задовољан том причом, после смрти... И не, ове године не учим за испите, учићу неки други дан, неки сасвим други дан... Тешко је живети савршене дане. 

Не пијем кафу ни пиво. Не пушим и нисам луд. Потпуно чисте главе кажем - није лако левитирати на сопственој сахрани. Сахрани још једне протраћене године. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren