Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

18. јул 2013.

Записи из подземља

Не постојим! - викнуо је Синђелић, потегао кубуру и разнео свет. И ето, тек тако, постао је човек који зна како треба. Господар свемира, Стеван Синђелић, највећи српски војвода и човек који је своје име овенчао славом за све дане који ће икада доћи. 

Гледам њега, гледам себе, питам се шта ја вредно помена могу икада урадити да би ме некада неко памтио... Што би рекао Јесењин - Ко сам? Шта сам? ... Само велика будала у мршавом телу... Мала је ова Земља за мене, мала... Студент без преспективе, осуђен на рмбање у тмини магацина чију смртну тишину једно нарушавају кораци... Човек који је оставио једину ствар коју је икада иоле умео да ради... Писати, само писати, сваки дан... А мислио сам да ћу умрети ако престанем једног дана. Можда сам и умро, само што, ето, нисам приметио, био сам заокупљен другим стварима. Мојом женицом, кером, картањем, гледањем у историјски атлас... 

Умро, али ето, верујући, можда једног дана се извучем, васкрснем и створим најцрвенију ружу књижевне стаклене баште и урежем своје име воштаном бојицом у храст времена... Једина паметна ствар коју сам схватио за ово време је та узалудност револуције... Ова земља је препуна револуционара, а и даље тапкамо у месту, ништа се не мења још од Чеа... А ни он није урадио много, само је, ето, разлику од осталих револуционара који никада нису ни имали шта паметније да раде, он имао свој докторски посао који је напустио и придружио се, он, потенцијални буржуј, обичном народу. И одједном - култ. Нека, кажем ја. Веровао је, и треба. Јест да капиталисти обрћу милионе штампајући мајице са његовим ликом, али ипак... 

И тако, све те револуције су разонода за масе, свако воли да верује да је изабран... Једни вичу ово, други вичу оно, а ја схватам колико све то на један револуционаран начин нема смисла и само седим... Надам се да ћу једнога дана моћи да кажем - живео сам довољно и рекао сам довољно. Толико речи... А опет људи често не стигну рећи све што имају. Сви мисле да и нисам неки пријатељ или љубавник или човек... Можда су у праву. Ал' јебем му све, мени се некако чини да је све то некако другачије... 

'Наш шта ме највише убија? Што више не видим речи око себе. Видим дрво и помислим - дрво. Некада сам имао реченице, свуда реченице... Седим овде и плачем над просутим млеком, а сав овај мрак који се накупио на паучини која обавија моју безмало непостојећу душу је заиста шашав. И велики. Понекад се запитам... Могу ли се уопште икада извући? Понекад добијем одговор, а понекад и не. Срећа лежи у тим парадоксима, узалудностима постојаности, изненадним одласцима и непрекидним доласцима свих ствари око тебе... И као што сам рекао некада давно - Био бих срећан, јебеш га, за то треба много или мало, али најчешће је то једно те исто. Хајдемо сада, већ је десет сати и поприлично је касно... Хајде, идемо да спавамо. Или макар да седимо на тераси гледајући у небо без звезда и ноћ без уличне светиљке.

01. јул 2013.

Егоцентрична

Смрт ће доћи
и заиста се надам да ће ме затећи
у овој или некој другој баштенској столици,
како куцам неке снажне редове
у тренуцима беса, туге или неке сличне непогоде...

И онда,
када ме удари кап или
ме задеси каква бизарна смрт
од уједа сићушног паука или удара авиона,
мој мозак ће се расути по тастатури или папиру
и биће у хиљаду боја и облика
и имаће малу коцкицу у средини
из које ће истрчати мали човак,
претворити се у највећу птицу коју је свет икада видео
и одлетети у небо,
па кроз озон у васиону,
да сагори у потпуности
и доживи тренутак
изван овог поприлично накривљеног света.

И све то ће посматрати распилављена маса
која ће само стајати тамо и држати говоре
о њиховим великим мислима које ће променити свет...
И нико, баш нико,
неће схватити да сиви мозак заиста не може променити ништа
осим канала на тевеу или странице новина.
И ето победе, која је увек стизала касно,
И ето мене кад више не буде мене,
да уживам у њој.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren