Lacrimis - пролог

Још једна полицијска кола ужурбано миле булеваром Револуције. Гледао сам за њима. Стала су на ћошку, а дебела инспекторка је утрчала у пекару. Пошао сам у том правцу. Моја ногавица је бацала одсјај под јаком вечерњом расветом. Била је мокра. Хладан ветар ме је оштро секао кроз капут. Корачао сам лагано кроз огромну гужву. Кола хитне помоћи, полицијски хамери, брдо ужурбаних полицајаца, доктора. Гласови који надјачавају једни друге. Лепо сам се осећао. На пар корака одатле, унутар зоне ограђене жутом траком, лежала је прелепа девојка. Била је плава, са бодро плавим усницама. Нешто најлепше што сам видео. Бледило и крв су само појачавали ту оноземаљску лепоту. Полицајци су причали о њој, чуо сам. Била је дама лаког морала. И то веома проблематична колико сам могао да закључим по њиховој причи. Сви су је желели, али она је била само за елиту. Љубав јој ништа није значила. Лекари нису успели да је спасу. Џаба су се трудили, она је била већ одавно мртва кад су стигли. Руке су јој биле крваве, вене исечене. Страшно. Затим сам је погледао у правцу њених очију. Није их било. Она иста дебела инспекторка је повраћала у уличици поред. Пришао сам јој. 

- Јесте ли добро? 

- Јесам. Хвала вам на бризи, сада можете да идете.

- Ужасан начин да напустите овај свет, зар не?

- Извините, није ми дозвољено да причам док је истрага у току.

- Хах, у реду. Могу ли да знам ваше име? Да проверим јесте ли добро.

- Инспекторка Ковач. Наташа Ковач.

- Хвала. Позваћу сутра да проверим како сте.

- Довиђења, господине?

- Није важно, важно је само да сте ви добро.

Поклонио сам се, и отишао. Лепа је, помислих. Поново сам осетио како ветар шиба кроз моју мокру ногавицу. Стресао сам се. Много гласова, светала, исувише за мене. Продужио сам даље. Ледени ветар ми је давао некакав полет. Мртвачка кола су прошла поред мене. Осврнуо сам се. Још један поглед на њу. Осмехнуо сам се.

Слични текстови:

• Не иди драга"Стајали смо на том ћошку под слабим уличним светлом, обгрлио сам је обема рукама и само смо стајали тако. Нисам очекивао да ће отићи, ипак смо били права ствар, Бони и Клајд, Наполеон и Жозефина, она и ја... А опет, отишла ј… Прочитај
• Ти људи Сунце ме је затекло за избразданим тешким столом, а глава је причала своју причу како је најбоље умела - одзвањајућа мачка је скакала по мојим рецепторима за бол. Нисам био весео, јер сам се сувише много пута пробуд… Прочитај
• Из Будимпеште с љубављуЉуди, написао сам неколико прича док сам био тамо преко, у равници. Беше фино, а пре свега инспиративно. Некако, као да сам се вратио на колосек, исти онај са ког сам скренуо још у јуну. 'Ајд сад, да почнем, полако.  &nb… Прочитај
• Најбољи тренНајбољи тренутци у животу дођу тек тако, непозвани. Не можеш призвати тренутак, уредити га и очекивати да он буде најбољи. Може бити добар, али не и најбољи.  И понекад тако седим у жућкастој соби што од дима што од сија… Прочитај
• Гледајући сапуницуБио је врео дан, један од оних који те једноставно вежу и не дају ти нигде да мрднеш читав дан. Лежао сам на каучу, једна нога ми је била забачена на горњу страну и нисам имао чарапу, а моја Мери је рибала прозоре као каква с… Прочитај