Lacrimis - пролог

Још једна полицијска кола ужурбано миле булеваром Револуције. Гледао сам за њима. Стала су на ћошку, а дебела инспекторка је утрчала у пекару. Пошао сам у том правцу. Моја ногавица је бацала одсјај под јаком вечерњом расветом. Била је мокра. Хладан ветар ме је оштро секао кроз капут. Корачао сам лагано кроз огромну гужву. Кола хитне помоћи, полицијски хамери, брдо ужурбаних полицајаца, доктора. Гласови који надјачавају једни друге. Лепо сам се осећао. На пар корака одатле, унутар зоне ограђене жутом траком, лежала је прелепа девојка. Била је плава, са бодро плавим усницама. Нешто најлепше што сам видео. Бледило и крв су само појачавали ту оноземаљску лепоту. Полицајци су причали о њој, чуо сам. Била је дама лаког морала. И то веома проблематична колико сам могао да закључим по њиховој причи. Сви су је желели, али она је била само за елиту. Љубав јој ништа није значила. Лекари нису успели да је спасу. Џаба су се трудили, она је била већ одавно мртва кад су стигли. Руке су јој биле крваве, вене исечене. Страшно. Затим сам је погледао у правцу њених очију. Није их било. Она иста дебела инспекторка је повраћала у уличици поред. Пришао сам јој. 

- Јесте ли добро? 

- Јесам. Хвала вам на бризи, сада можете да идете.

- Ужасан начин да напустите овај свет, зар не?

- Извините, није ми дозвољено да причам док је истрага у току.

- Хах, у реду. Могу ли да знам ваше име? Да проверим јесте ли добро.

- Инспекторка Ковач. Наташа Ковач.

- Хвала. Позваћу сутра да проверим како сте.

- Довиђења, господине?

- Није важно, важно је само да сте ви добро.

Поклонио сам се, и отишао. Лепа је, помислих. Поново сам осетио како ветар шиба кроз моју мокру ногавицу. Стресао сам се. Много гласова, светала, исувише за мене. Продужио сам даље. Ледени ветар ми је давао некакав полет. Мртвачка кола су прошла поред мене. Осврнуо сам се. Још један поглед на њу. Осмехнуо сам се.