Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

25. децембар 2013.

Ништа не остаје исто

Седим и слушам Дајмонс ин д скај,
пуштају на неком радију
и заиста се осећам живим,
иако сам доручковао месни нарезак
чији састав заиста не желим да знам,
мада то сазнање ништа не би променило,
и даље бих га јео
јер човек и нема неког избора
када је у питању јефтина храна...

Попио сам чоколадно млеко зато јер ето
и посматра ме свети Јован са календара,
поприлично је чупав у овом приказу рекао бих
али ни то ништа не мења,
исти је то светац.

Ни стаклена боца на којој плавим маркером пише
РАКИЈА не може променити ништа
ни убити ствари које чуче у мени...

Ништа не може променити у мени мене ни у свету свет.
Свестан сам да помало глупо звучи,
али потребни су људи да мењају људе
и све остало је бесмислено,
тешко и безизлазно...

И свет се врти око неког чајника малих димензија,
због моје мајке или неке сасвим пете
госпође, снајке или бабе
и сасвим је довољно то знати
и моћи мирно спавати.

24. децембар 2013.

О крофничастој супер девојчици

Упознао сам пре пар година једну буцмасту девојчицу. Зове се Мивица. У ствари, Милица, али због малих зубића којих као да је имала баш много није умела лепо да каже слово "л". Када сам се је упознао мислио сам да је она само још једна необична буцмаста девојчица (не постоје обичне буцмасте девојчице), али се касније испоставило да сам се грдно преварио. Тад сам био поприлично мали и клемпав и увек сам носио неке огромне качкете. Мама ме је терала да носим качкете, јер је мислила да чкиљим због сунца. А ја сам чкиљио мало због сунца, а много јер ми је то било некако кул. Са Мивицом сам се често свађао јер је увек варала кад играмо жмурке и леденог чике. Увек је измишљала кућице кад бих је таман запљунуо или ухватио. И нисам је баш волео ни готивио (ову сам реч научио од сестре, она све готиви). И тако.

Моје мишљење о Мивици се драстично променило једног лепог дана када сам се враћао из чколе. Чуо сам неку вику иза ћошка и отишао да видим шта је. И онда сам је видео како бије неког старијег дечака. 

- АААААјоооо, јесам ти рекја да не гураш у б'ато Мишу и Машу сваки пут кад иду из шкоје?! - викала је седећи на неком клипану кога је штипала за образе и развлачила их до крајњих граница. Он је јадан тад почео да плаче и обећао да неће више никад. Онда га је почупала за косу и рекла - Они су сада под заштитом СУПЕЈ МИВИЦЕ! И не смеш никад да их дираш. И идем сад у посјастичарницу на којаче мајо. 

И тако се то десило. Онда сам ја отишао кући и Мивица и ја само постали најбољи пријатељи заувек форевер. Мислим, она је и даље варала кад играмо тако неке игрее, али јој нисам ништа говорио, да и мени не штипа образе. Све је било супер док није дошла зима. 

Зима је била баш онако супер, хладна и било је пуно снега и леда и мог'о си да се санкаш колико хоћеш. И да правиш снешка и свашта. И тако сам ја ишао кући из чколе са другаром Жиком, када сам видео пар злих дечака и девојчица како спремају заседу и причају како ће затрпати Мивицу снегом. Имали су тону грудви. Ма какви тону, СТО ТОНА су имали! А ја сам се уплашио шта ће да раде Миша и Маша и остали деца ако Мивицу затрпају снегом. Па сам пожурио да јој кажем. Жика је трчао за мном, али га је мама обукла као пингвина, па се само гегао и био је баш спор. 

А онда се појавила Мивица однекуд. Нисам стигао да јој кажем и они су се појавили и онда сам ја као Брус Вилис у филму где има експлозија скочио да је спасем. Пар грудви ме је погодило и пао сам на дупе. Онда ме је Мивица ухватила за руке и одвукла у заклон. А Жика је пао још пре напада, па се само откотљао на безбедно. Кад им је понестало грудви, Мивица је изашла да их јури, а они су се разбежали. 

Сутрадан је дошла код мене пошто нисам смео напоље. Грудва ме је погодила у око, па сам имао плаво около. Дала ми је крофну и питала ме хоћу ли да будем њен дечко. Ја тад нисам знао шта значи бити дечко, али сам у сваком случају пристао. После ми је Мивица објаснила да морамо да се држимо за руке и да се љубимо у уста и свашта. И да једемо колаче заједно. А имала је буцмасте црвене обрашчиће и била је лепа. А и нико није смео да ме дира, јер ме је бранила СУПЕЈ МИВИЦА - БОРАЦ ПРОТИВ КРИМИНАЛА И РАЗМАЖЕНИХ МАЛИХ ХУЛИГАНА! А ја сам носио и даље качкете велике и све је било исто само што ме је Мивица терала нон-стоп да једем јер нисам био буцмаст. И тако. 

19. децембар 2013.

О фузији тешких мислилаца

Имам неке мисли великана... И имам много мисли обичњака. Неке сулуде идеје. Јебеш га... 

Знаш, ја могу све када ме неко посматра. Сваку идеју могу да реализујем. Сваки подвиг. Да учиним нешто што сматрам да треба учинити. Усамљено мушко друштво повести и банити код неких клинки око логорске ватре (у сред Београда). Дозвати голог лика са десетог спрата који се допао случајној пролазници (мојој ортакињи). Убедити продавца да нам да попуст од педесет одсто. И слично. Није ствар у доказивању, одмах да то разјаснимо. Него ето, утрипујем да то друштво зависи од мене (јер иначе су људи такви, сви се боје да иступе) и онда учиним све што могу. У суштини, могу да урадим било шта осим писања. Кад пишем док је неко поред мене, те реченице су ужасне. Тај смисао је ужасан. То су речи душе која се отима присилном раду... А ти неки људи су више од једном седели и викали - дај да пустимо генија да нам напише нешто... И онда ми се као нешто одушевљавали. Мрш маму вам јебем, с којим ме правом називате генијем? Шта сам ја урадио тако значајно или иновативно или било какво да ми ти или он или она кажете да сам геније? И шта се ког курца одушевљавате или квази одушевљавате речима које немају смисла, које су тако празне и набацане, у неприродним околностима, када нисам сав свој, када речи нису моје?

Сад тренутно, већ неколико дугих дана вртим једну идеју по мозгу... Нешто сам размишљао и замишљао, желео бих да отворим неки клуб. Тачније, удружење. Клуб у ком бих могао окупити занимљиве људе, назовимо их неафирмисаним интелектуалцима и уметницима. Не желим у том клубу чисте људе. Мислим на људе који немају порока. Макар то била само храна. Или зависност од неке серије. Желим људе који имају страст за нешто. Не чистунце који би закерали овом или оном члану удружења што пије, пуши или се дрогира. Или превише чита или превише пере руке или шта год... Хоћу људе који су у стању да виде дубље од те љуштуре, тих ситница попут одела или порока или фризуре и начина говора. И организовао бих састанке сваке недеље. Нешто као, четвртком у осам. И оно, то сви ти чланови да држе у малом мозгу и да дођу кад год им дуне. Кад осете потребу. Увек на истом месту четвртком у осам часова да буде окупљање. Независно да ли ћу се ја појавити. Докле год се појаве макар два члана, све је у реду. Дођеш, седнеш, попричаш са неким, размениш идеје, тешке мисли о животу... Неке ствари о којима не можеш да разговараш са било ким. Покушаш, ил' не разумеју ил' се смеју ил' ти вичу не сери филозофе... И не морам се ја сматрати неким изузетним човеком да им пожелим свима да се терају у три лепе пичке материне. 

И тако. Не мора клуб имати неке специјалне теме, шта знам... Можемо почети однекуд па куд нас разговор одведе... Хоћу најдепресивнијег човека ког знам у том клубу, да ми цитира велике људе и бројеве страна на којима се налазе те велике речи у дебелим књигама... Хоћу једну девојку са плавичастим очима да прича о књижевности или музици и да реши сваки проблемчић на који налетимо као јединствен колектив удружених неприсиљених великана (садашњих, будућих и бивших)... Хоћу ђембелу девојку која се боји да уђе у продавницу, али зато зна које су књиге добре и зна које су песме добре и зна да ископа занимљиве ствари из неког временског нафталина и није јој проблем да о њима прича сатима.... Хоћу у том клубу једног технолошки поткованог човека који има чуло за уметност иако се бави тим напорним послом, човека коме у оку видиш то нешто крупно што скрива ћутањем... Хоћу једног удаљеног човека који уме, а неће да пише, човека који разуме многе ствари и има петљу... Хоћу човека који носи исти капут већ седам година, пије и пуши много сваког дана, има подочњаке и низак раст, ал' и уличну памет за извоз, на тоне... Мислим, да хоће, он би био милионер за пар година. Хоћу жену која је попут пргаве мачке, која се страшно добро снашла у мушком свету и успут скупила подоста животног искуства... Хоћу коцкара који свира синтисајзер и вечито неко хоће да га убије, а он све више зна о филозофији несрећног човека... Има њих још тона, али не видим сврху набрајању... 

Све што је важно јесте да их окупим. Јер иако тренутно нису баш битни за овај свет... Па, можда дигнемо револуцију једног дана, из чистог хира. Шалим се, серем, како год... Да су ови људи на правим местима, гарантујем да би свет био друго место. И хоћу, ето, из неких својих себичних циљева тај клуб да проради... Некако, хтео бих, кад смо већ ту, да извучем све добре приче, сво искуство из њихових костију, искуство за које би ми требале године да скупим и проживим... Јер да би постао велики писац, мораш много слушати. Само ето, не треба слушати баш свакога. Ту многи погреше. Треба слушати себе. И оне за које ти одлучиш да су паметни људи. Или будале, али са искуством. Свеједно. И заиста морам отићи у Румунију, чини ми се да се тамо крије нека важна ствар за мене и моје писање. Време је да престанем да бленем у ламперију и одем да спавам. А један великан ме посматра са зида, иако је био највећа пропалица свих времена. Пропалица која је дефинисала модерну књижевност. 

16. децембар 2013.

О будућности боје фифти шејдс оф греј

Двеста хиљада људи је тражило да буду први становници планете Марс. То је помало застрашујуће. Звучи готово као да се грабе и отимају за ту пустош... Као да кажу - све може, само нећу више да живим овде! Наравно, ми овако бедни немамо технологију ни на месец да запалимо још увек. То ме теши, на неки сулуд начин, и даје ми наду у неко сутра. И сада кад знам да су све велике главе још увек ту, могу мирно да наставим бити просечно унесрећен млад човек који нема времена и само трчка унаоколо јурећи неку пару. Могу наставити бити човек који не желим бити зарад човек који има неку будућност... И то ме раскршће тренутно убија. 

Ја хоћу да се одмарам, да блејим, да некад поново почнем да пишем... И хоћу да радим тако неке ствари, да путујем, да направим своју библиотеку... И да све буде фино. Али, ако будем тај човек, имаћу страшних проблема у животу. Човек који започиње реченице са "али" ћу бити. У наставку ове куће, мој стари коме живци не дају мира, започео мени кућу. Мислим, капирам ја да би заиста било лепо имати своју кућу... И посао неки и бити скроз онако нормалан... АЛИ. Да бих то постигао морам да се одрекнем у најмању руку следећих десет година свог живота. Чек, јебига... Стављам на вагу изнова и изнова, протраћена младост зарад солидног остатка живота или протраћена младост на ствари које ја желим (а самим тим и није протраћена, рече некад нека велика глава) у односу на климав остатак живота...

И какво је срање овај живот... Знаш оно кад ти дође да из свег гласа станеш на надвожњак (кад већ брда нема) и дереш се - ХОЋУ ВИШЕ ОД ЖИВОТА! А живот ти узврати, тихо, као учитељица - па потруди се. А нико не капира да твој труд није довољан у земљи ситног и крупног лоповлука, да ће све што радиш бити само једно велико ништа у односу на твоја очекивања или чак она мала надања... Ко те јебе кад ниси рођен под срећном звездом падалицом... Ниси рођен у Америци, па да ти ћале за шеснаест рођ купи ауто, а за двадесет и први кућу и каже - 'ајд синак, уживај, карај нешто, ожени се... Рођен си, углавном ван токова и путања тих срећних звезда. Попут мене. Рођен у Крајини, дошао с три године у Србију, а тата и мама свако по једну торбу имали. И то је све. Њима цео живот прође тако обично, тако малено... Радиш-градиш, срећан си кад купиш нови миксер као да си био на мору... Мислим, све ти је то један велики курац. 

Хоћу више. Да не размишљам о томе како ћу за десет година, него сад да успут стварам неку кинту и радим оно што волим. Нећу да немам времена да попијем кафу с мојим људима и нећу да будем уморан сваки дан и нећу да рмбам као коњ за тако јадне паре... 

И хоћу да остварим један сулуди план. План за будућност! Еј. Знаш оно да сам објављен у једној збирци оне Мирјане Бобић Мојсиловић, што би рекли, списатељице? Мислим, улетео бих ја и у следеће две, не сумњам, него нисам уопште био упућен да је било конкурса. Шта да ти причам кад сам за то своје појављивање сазнао сасвим случајно, тако што ми је једна блогерка честитала објаљивање, јер је купила књигу на сајму књига. Углавном, следеће године ја покупим не један бесплатан примерак, него три. Зготивила ме нешто Мира. Добра је жена, вероватно воли да попије некад ракијицу. Тако и ја. Некад. Е сад. Пошто смо другари, рећи ћу ти план.

Планирам да активно пишем до јуна. И у јуну... БАМ! Кренем да јој спамујем мејл мојим радовима. Збирком. Причама и песмама појединачно. Толико ћу је испамовати да ће на крају пристати да одемо на кафу. Кад одемо на кафу, уведеће какво сам благо. И онда ћу је, онако, пријатељски, замолити да ме објави. Наравно, задржава сав профит, за почетак узимам само 10 посто од продаје, а после ћемо се договорити. Мислим, за другу и трећу књигу. И остале. 

Људи ми не верују... Али постоји нека чудна веза између свемира и човекових одлука... За неки проблем постоје три решења. Постоји право решење, када човек донесе праве одлуке. Постоји погрешно решење, када човек не донесе праве одлуке и проблем остаје. И постоји сулудо решење. Сматрам да свемир понекад нема одговор на сулуда решења из набуџене радионице очајног човека и сматрам да баш зато знају поприлично понекад да упале. Мада, то ти је као са југом зими, никад не упали из прве. Али зато из друге, треће, пете... Пали. И то је оно најбитније. Сад сам у фази кад више не знам ни шта сам писао на почетку текста, али знам да немам још много времена да смислим животна решења... Решење за снове и сигурну будућност. А не једно или друго. Плус су и ти снови коцка, најчешће људи заврше са ништавилом у рукама. 

И иако је узбудљиво препустити цео живот новчићу или карти, излиставати цео живот у трену, ипак, зајеби ти то све... Као човек који воли карту кажем ти, што се више надаш, то више и чешће губиш... Кад си потпуно незаинтересован, тек онда можеш нешто да добијеш. А ја се мало играм са судбином, па као, оди на мошу, незаинтересован сам, ал' би гањ'о снове. Божеееееееее колико јадан мораш бити да пишеш овако као ја... Стварно не знам што не почнем да пијем као сви велики људи...

23. новембар 2013.

Супер Шабанићу

1. О не! Нестало ми је вињака!
2. О не! Нестало ми је ризле!
3. О не! Немам сопствени вајрлес интернет!
4. О јебига, немам карту за превоз!
5. О срање, немам лове!
6. О курац, не могу да купим пиво пре двадесет и прве!
7. О пичка, нестало ми је кондома!
8. О Боже, нећу више да пијем никада!
9. О ћаћа, куд немам сад неку штанглу да умлатим оног типа!
10. О животе, опет није дошло црвено! Ђецо, нема ужине ове недеље!

Ако сте икада у животу изговорили било коју од ових реченица онда се вероватно срели овог јунака о коме ћу да пишем. Ако га пак нисте срели, вероватно живите далеко, укурац. Дакле:

Супер Шабанић! Пријатељ пробисвета, светац заштитник лопова, курви и коцкара, човек који ће ти подвалити бушан кондом када кондома немаш, лажни динар кад динара немаш, човек који ће ти дати неонку да тучеш цигане и умирати од смеха док те јури разјарена маса... Супер Шабанић! Човек који ће ћапити малолетницу за дупе и окривити тебе. Човек који не носи плашт и маску, већ само гаће преко панталона. Човек који фалсификује картице за прес конференције и уваљује људе у проблеме, јер побогу, ти брадати плећати човече, ти ниси Бранкица Станковић. Човек који ваља пајдо у облику Кики бомбона. Човек чија деца краду шахтове. Живи на ивици. Страшно је спор и смотан. Не уме да ради. Човек који зове цигане цигани. Доживотни студент Више пословне школе. Његова жена буде плава ако дође црвено. Његов кер се зове Мачор. Човек који се обраћа Уставном суду јер непушачи нарушавају његову околину. Чобанин. Будала. Вечито насмејан, никад успешан! Супер Шабанић! 

Ма, боли ме курац, одох прошетати кера. 'Тео ја писати песму, ал' није ишло, па ми некако ово излете из ждрела. Боље да сам се исповраћао. Хајд сад, ти испљувку модерног друштва, поздрави кући, па се видимо у граду. Сви смо ми помало Супер Шабанић! 

22. новембар 2013.

Клонуле главе у јурише

Је л' се удараш ти? 
Па МАЛООО...
Две кафе и два продужена еспреса... Бокте.
Мислим, у суштини, није то ништа страшно, знам људе који пију шест пута више и скроз су олрајт. А ја. Мислим, и ја сам пио доста кафа током школовања. Ал' вечерас ми чука прескаче. Мислим, ово сам попио у кратком временском интервалу. Ал' ето ме у прединфарктном стању. Боже. Не знам. Све је ово чудно некако. Имам нова светла у соби. Мислим, лустер са две лампе. Тако нешто. Фино је. Неке нове погледе ми даје на ову моју мучену собу. И ова књига што читам. Кћери сатане. На енглеском. Који треш. Као хорор. А није. Смешна је. Стрпали у књижицу од сто страна и археолога који је полу-поп и професора који је призивач ђавола и девицу и нацисту који се претвара у звер ноћу и нимфоманку и наложеног инспектора, боктејебо, већи је хорор читати о тим несрећно скованим ликовима него сама радња романа... Али... Пукла ми је бројаница пре неки дан. Да ли је то знак? 

И нисам човек верује у коначну победу ђавола. Дошао сам до тог закључка чистом логиком. Хијерархија бато. Бог. Па анђели. Један анђео полудио и каже - што ја не бих био Бог. Још пар их се помамило. Млатили се свуда по свемиру. Бог победио. Јер Бог има већу моћ. Мислим, капираш. То ти је к'о кад би шеф једног Маскија полудио и рек'о - 'оћу ја да будем Мишковић. И онда дође Мишковић са адвокатима и дође шеф са адвокатима и онда на крају шеф заврши у ћузи јер је прошао на црвено пре шест година. Мислим, не зато, већ зато што Мишко има јаче адвокате. Више кеша, више све. И тако. 

И неки паметан човек је верујем ово давно још рекао, али - кад би сви људи радили свој посао, свет би био савршено место. Не забадај нос где му није место. Ради оно што треба да радиш. И цео свет ће бити до јаја. Рецимо. 

Гледам ове моје књиге. Бомбоне гумене. Све изгледа тако фино и спокојно. Дође ми да ставим срце.  И ЗАТО ШТО САМ СТАВИО СРЦЕ ЦЕО ПАСУС МИ ОТИШАО У НЕПОВРАТ... ГЛУПИ БЛОГЕР МИСЛИО ДА ЈЕ ХТМЛ. НЕМА СРЦЕ, МРШ У КУРАЦ!

...


Треба јој спасење и пријатно друштво порочних друшкана, људи који не осуђују човека који пише заиста лоше песме... И треба јој сећање и после сећања, и иако та моја душа можда неће знати да је се неко сећа када умрем... И иако можда не постоји Рај или пакао или место на које бих могао отићи кад сам мртав, опет, док постоји, моја душа сања да ће је се неко сетити и давно када је не буде... Сања о томе јер ће тада једино доказати да је вредела. И све што сам чинио да је вредело. И сва ова слова која сам написао и која ћу написати треба да чувају слику, делић онога што сам некада био... Човек који је куцао затворених очију бесконачне стране великих глупости... Слика човека који је волео свет који је мрзео... Довољно сам рекао. Ионако, тешко ко ће ово прочитати, а још теже ко разумети. И заиста је благослов бити писац иако и баш није... Контрадикторно, знам, али најлепша је ствар када их пустиш да твојим речима дају значења... И свако од тих значења је боље од онога твог, почетног... И сви мисле да си ти неки јебени геније, а уствари си обичан просечан момак који уме да склапа реченице нешто боље од остатка обичних просечних момака који иду унаоколо, пију и јебу рибе...

У СЕДАМ САТИ ИЗЈУТРА НАПАДЕ МЕ МУВА

Отварам очи под принудом, пробуђен констатним ударањем и ходањем муве по мени, а сунце ми бије право у очи кроз размакнуте завесе. И све се то чини некако сулудо и указивачки. Јер - шта ако је та мува неко кога ја познајем, само што је зачаран или умро па оживео или експериментисао превише са дрогама? То би објаснило необјашњиву упорност и хиљаду слетања на мене, да ме пробуди. То би можда и објаснило размакнуте завесе, можда је тај мој другар или пријатељ или познаник целу ноћ из све снаге својих мушицарских ножица вукао не би ли ме пробудио сунцем. И ето, сада је негде око седам и нешто изјутра, ја сам пробуђен, покушао сам убити муву пар пута без успеха, прво рукама, а касније и папучом. Сувише сам успорен и још увек на ноћном режиму рада, плус оперишем у малом простору и имам мали домет, само они ударци који не захтевају устајање из кревета или било какво протезање и цимање у ове јутарње сате. 

Одувек сам мрзео муве. Зато што зује и зато што су прљаве и досадне и зато што их не можеш игнорисати као комарце... Комарац лепо слети на тебе, теби ако је мрско да га тераш, само га пустиш да те боцне и он је завршио за тај дан. А мува, код муве тога нема. Мува је као порезник и асистент на испиту и клинац коме си идол... Сви те мраче, зује и немогуће их је игнорисати. И сад, ако ова мува није неки мој познаник, пријатељ или другар, стварно ћу бити бесан. Јер сам пробуђен. И сунце ме малтретира, буквално немам где да сакријем главу од њега. Устајање би решило све. АЛИ НЕЋУ ЈОШ ДА УСТАЈЕМ. Морам доћи до дна ове ствари. Морам уловити муву, посадити је на малену справу за мучење, уперити светло у њу и отпочети испитивање... Мора да одговорили или напише или потпише неко признање да је неко кога знам и тако ми олакша постојање и смањи нервирање јер сам пробуђен од стране једне обичне буђаве муве. Ма само нека клима главом, оно - да и не - и биће све до јаја. Исусе. 

Каже лепо у Библији - не узимај узалуд имена Господа Бога својега. Сад лежим у дилеми, да ли је ово било узалуд? Мислим да није. Јер никад не знаш, нико ти не може потврдити да реинкарнација не постоји, да људи не долазе назад као муве или да се људи не претварају у муве од неке дроге или да људе не краду владе и онда врше експерименте и пресађују њихов мозак у мувља тела. Можда Бог има посебне критеријуме за Рај и пакао, па свако ко је између буде послат на поновно суђење, тј. иде назад на земљу, али тотално насумична коцкица са хиљаду триста шездесет и два поља одређује шта ће тај повратник бити у следећем животу. Онда, кад проживи и тај живот, укупни скор се гледа и одлучује се. Теоретски је могуће да неко мора да проживи стотину живота пре него што вагне на једну или другу страну и буде послат на вечни починак. Исусе. Шта једна мува учини. 

Имам једног паука у ћошку. Морам га ангажовати. Ухватим га и ставим поред кревета. Па нек исплете мрежу, да 'ебемо кеве муви. Али понављам, шта ако је та мува неки мој човек и заиста му треба услуга? Оно типа, да га бућнем у лимунтус и да се претвори назад у човека. Не волим да разочаравам моје пријатеље. Али ако је ово неко мој ,заиста је досадан и да није постао мува, вероватно бих га ја убио неком батином. Сада - сада је то само још лакше. Одлазим сада, путем којииим идууу кукавицееее, јербо морам ићи устати из овог пакла у ком сам заслепљен сунцем које ме пржи и измрцварен мувом која је потенцијално сексуални манијак пре него неки заиста стваран човек.

19. новембар 2013.

Врли нови свет

Постоји нешто јадно у овом животу... Једна виша животна филозофија о формирању човека... Јер шта је данас човек? Човек је данас животиња више него икад. Човек престаје полако бити биће са највишим познатим нивоом свести, човечанство је у курцу... И шта ја у ствари хоћу сада да кажем? 

Људи су пригрлили овај капитализам као предиван систем. Амерички сан, једнака шанса за сваког. То можда и јесте било тако кад је тек уведен. Али погледај свет сада. Народ диже владу, а влада ради оно што им кажу богати. Богати желе остати богати и ето ти, раде све што морају... У суштини, ако ја имам кући и пара за море, зашто би ме било брига за то? Реално. Али проблем лежи у слободи. Бога ти, дозвољено нам је све и свашта, превише слободе за кретене и идиоте ако мене питаш... Имамо луде на сваком ћошку, које служе за разоноду грађана... Али другар. Иди у бровзер и укуцај гоогле.цом. Где си завршио? На гоогле.рс. И шта ја треба да мислим о овом "добронамерном" потезу? Ако сам укуцао .цом, хоћу .цом. Али не. Цензура је неопходна. И тај јебени интернет, на коме наводно можеш било шта да кажеш, постаје невероватно пропагандно средство... Узми сад и кажи нешто лоше или претеће за политичара, бићеш ухапшен. Чак и ако си писао под псеудонимом на страном форуму. 

И ту се играју игре невидљивих господара, а ми срећни пратимо Фарму... И није Митоман заинтересован за политику и није га брига ни за свет ни за масоне... Ни за цензуру. Али јебига, доконом човеку свашта падне на памет, па чак и да дигне револуцију... Мислим, ако се револуцијом може назвати тридесет и шест клошара пропалица које могу скупити и поделити им транспаренте да их носају сат-два док нас не набатина марица и примора да обећамо да нећемо више никад...

Смејурија... Ширина револуција данас је пресмешна... Ма чак су нам и револуцију продали... Навучеш мајицу са Чеовим ликом и вичеш - Револуција! Револуцијааа! - и ти си сад неко. То није револуција, то је бре протестић унесрећеног детета у теби, хипстеру глупи! Јој кад видим те људе... Па неће те одело учинити великим! Ни та мајица ни брада ни војне панталоне... Колико су људи глупи... И који ће деран покренути ствари? Неки Армагедон, нешто...? Нема тог дерана, сви су јунаци по форумима скривени, кују завере под будним оком сопствене државе која им се смеје осмехом господина Бернса... Тркнеш, напишеш графит - НЕ У ЕУ - и ето, ти мислиш да си успео, герила борба ре-во-лу-ци-ја! И супер теби, а супер и држави, јер ако не дозволи неким тако малим људима да се мрште, биће сувише сумњиво, као - све је у реду... 

И јебе ми се да ли председник има диплому. И јебе ми се ко је на власти. И јебе ми се што ми је интернет цензурисан, а живот ограничен. Права слобода лежи у глави и то мораш чувати. И стварно је једино оно што видиш и та стварност зависи само од твојих очију... Једино што ја видим је колико пара имам у џепу. И колико правих људи имам око себе. И што би рекао Чорба - За идеале гину будале, кретени дижу буне и гину. (Тешко је било ово ветеранима да прогутају, али су на крају и они скапирали.) И јебе ми се шта ће ко да каже.  

Тужно беспомоћан

Седим на дну бездана и гледам,
баш се отворило небо,
хоће киша да пада...

Уништи овај лаптоп,
уништи овај блог
и скоро све што је ова луда глава створила
у мрви прашине нестаје...

И то је тако тужно...
Знати да сам тако слаб.
Сутра...
Сутра ћу штампати неко од мојих дела.
А можда и прекосутра. 
Или никад.
Исти курац.

15. новембар 2013.

О храбрим делима адолесцената и оних који то нису

Моје име је ВААСАНАКАМИИИИИ и припадник сам племена чије име не бисте могли да изговорите. Живим, наравно, у прашуми. Волим да ловим. И да хватам девојке за груди. Код нас то није ништа безобразно - свако воли да пипне нешто мекано. Имам црну ћебасту косу и танак сам јако. Не могу да се угојим од хране коју једемо у селу. Зато сам донео једну кључну одлуку - уловићу јагуара. Ако уловиш јагуара, постајеш изузетно поштован овде. Можда ме тад и ожене, напослетку, имам већ дванаест година. 

И тако сам ја узео своје копље и пошао да тражим јагуара. И убрзо сам га пронашао, лако је било пратити трагове. Јагуар је био огроман и јео је печурке. Код нас, јагуари стално једу печурке од којих им се привиђају ствари и боје. Тако су ми рекли старији који су их исто јели. Али јагуари их не једу због боја и привиђања. Јагуари много боље лове и јачају чуло мириса и могу да нањуше плен док је веома далеко и да оду и да га ухвате. Јагуари су пичке надрогиране.

Таман сам кренуо да га убодем, када ме је спазио. Рикнуо је баш страшно, а ја сам појурио на дрво. И тако је отпочело наше дружење. Он се доле облизивао и покушавао да се попне на дрво без ниских грана, а ја сам држао уперено копље ка њему и викао му да је готов и да ћу га средити. Седели смо ту пар сати и разговарали, док јагуар није мало дошао себи. О свачему смо причали. О девојчицама. О храни. Закључио сам да јагуар воли пикантнију храну. О оном језеру где обојица купамо, само не истовремено... Онда ми је јагуар пружио шапу. Сишао сам са дрвета, руковао се и узјахао га. Био сам највећи ловац свих времена. Када се вратим у село јашући јагуара с копљем у руци, постаћу одмах поглавица. Сигурно. Кренули смо уз поклич - ЈИИИИИИИИХАААААА!

                                                                      ***
- Мустафа! Мустафа! 
- Ој комшинице?
- Је л' онај твој мали опет пушио хашиша?
- Није болан, умлатио сам га задњи пут.
- Болан, ено га јаше кера и држи неки штап у руци и све виче ЈИИИИИХХАААААААА!
- Па шта, игра се дјете... Тако ћемо сад и Фатима и ја... ЈИИИИХАААААА!

14. новембар 2013.

Лоша прича

Не знам зашто сам одувек био слаб на курве. Понекад бих само лежао пијан, након што сам прокоцкао више времена него пара у једном ванредном кафеу (никада нисам волео реч илегала, то је асоцирало на нешто одвратно и јуначко истовремено, а мене ниједна од те две ствари није никада занимала) и само гледао негде, кроз зид, волећи ову или ону и мрзећи истовремено тај њен (не)морал и осмех... Поприлично сам сигуран да сам скоро свакога дана волео неку другу, лежећи тако напуштен и напушен... Волео сам их тако јако да сам могао видети сваки део њихових тела, у хаљинама или без, са осмехом или без, са љубављу и увек без. Могао сам осетити њихов мирис и углавном су то били мириси који опијају до вртоглавице, слатки и јаки, попут њих. И тако, скоро свака би учинила неку сулуду сулуду ствар. Ето, имам времена, а ти си ветар, па могу са тобом поделити један делић онога што ми се дешава сваки дан.

Био је петак. Неприкосновен дан. Сви су насмејани и одлазе у чопорима или појединачно да се напију, побију или појебу. Лежао сам на душеку коме је искочио само један федер и то баш на месту где иначе држим леђа. Не држим их, јел'те, на полици. И тако, тај федер ме је убадао директно у жгољаву кичму, а ја сам био пијан и напушен и цео дан сам изгубио у кликерању са клинцима који су ми ћапили поприличну лову коју сам добио на греб-греб срећки. Све се чинило у реду, док ме мој другар Шиле није позвао и замолио да одем по његову девојку на аутобуску станицу и одведем је негде на који сат, јер он ради другу смену и не стиже. Шиле је био стари курвар и поприлично сам био сигуран да му то није девојка, јер он никада није имао девојку, он је имао само жене које је јебао, онако леп, и жене које су јебале њега, онако разне - лепе, ружне, дебеле и мршаве. 

Отишао сам на станицу и сачекао мало. Стао је бус, а из њега је изашла плавуша у краткој сукњи, на високим штиклама и заиста сјајног осмеха. Знаш, све курве имају посебне осмехе. Смеју се тако лепо и кварно, безобразно, а тако искрено, да понекад се запиташ да ли је могуће, да ли је могуће да постоји такав осмех, осмех који разара и истовремено лечи сваког човека кога огреје. Нисам знао где бих је одвео, а нисам имао ни пара, тако да смо пошли код мене. Она је константно причала, о Шилету, о вину, о возачу аутобуса... Бураз, није престајала да прича. Само сам чекао када ће почети да причао о његовом курцу, то би ме заиста докусурило. 

Сместила се у фотељу и прекрстила ноге. Какве ноге. Најбоље ноге које сам видео икада у животу. Нисам имао ништа од пића у кући, па сам покушао на суво, онако мало, да опустим ситуацију. Пришао сам и рекао - Малена, ја те заиста морам имати. Само се насмешила - Је л'? Озбиљно - рекао сам ја. Који си ти паћеник у ствари, јеботе - смејала се отворено. Дођи - рекао сам и прихватио је око струка. Опалила ми је шамар. Опалио сам и ја њој један. Било је сулудо. Лудачки смо се смејали. Онда ме је повукла за руку до терасе. Стајали смо ту, ветрић је пиркао. Рекла је - цигани лете у небо! - а затим ме повукла са њом у скок... Разумео бих зашто цигани лете у небо да смо ми цигани и да ја живим на једанаестом спрату, али овако, с обзиром да живим на другом, ништа ми није било јасно. Имали смо гадне ломове. И јебига. Овај свет је препун лоших, празних прича. Ево још једне. А ти си ветар, теби могу испричати.

Тужне судбине

Људи имају неки таленат...
Као свиње, некако,
оно што покушаваш да сакријеш
истерају њушком...

Напишем неко срање
кога се стидим,
али га не обришем са блога
јер нећу да цензуришем себе
иако ме је срам сопствених речи...

И тако,
док ја јачам сопствени карактер,
та нека буђава ствар постане
најпопуларнија на блогу.
Па пресвети Боже, има ли те?
Мораш ли ме баш
на сваку грешку подсећати?

А ви, не читајте свашта,
већ бирајте.
Прочитајте У четири изјутра...
Или тако нешто.
Та ми се донекле допада.
Иако сам је писао пијан и ужасан.
Иако сам и сада луд,
јер ме је пробудила нека вриштећа жена
изразивши жељу да јој поправим рачунар...

13. новембар 2013.

О зрну без прашњавог дна

Један млад човек по имену Мома је кренуо у провод. Зачешљао је косу тако да му покрије залиске који су се полако појављивали, иако је имао само двадесет и једну годину. Обукао је карирану кошуљу и назуо своје џомбасте ципеле. Онда је ставио упаљач и цигаре у џеп и изашао у маглу. Напољу није било ничега осим магле. Ходао је и ходао, напамет, док није угледао станицу. Онда је ухватио бус и возио се пола сата. Па се нашао са друштвом. Три момка и две девојке. Једна од тих девојака је имала оно нешто што је Мома тражио. Не мислим на ону ствар међу ногама. Мислим на ону врсту посебности којом нека девојка сија, а ти си отприлике једини који види то и заиста се осећаш посебно што имаш прилику да будеш поред ње, тако посебне. 

И тако, ноћ је почела, сели су у кафаницу и наручили туру. Па још једну. Па још једну. Смејали су се и плесали. Знаш оно, стандардан излазак просечног младог човека и његових пријатеља. Онда су кренули у шетњу. Глуво доба ноћи, а њих пар шета по кеју. Мирна вода, неке мртве гране и магла. Клупе. Посебнија од две девојке никада није обраћала пажњу на Мому на неки други начин осим другарског. С друге стране, она мање посебна и мање дивна је одувек сматрала Мому за једног изузетног младог човека. Иако је био мршав. И клемпав. И имао залиске. 

Друштвањце се окупило око једне клупе. Неко је запалио нешто налик на цигарету, повукао дим или два и проследио даље. Тај мали ритуал се поновио још два пута у следећих пола сата. Девојке су се смејале. Онда је она мање посебна упитала Мому да је отпрати кући, јер одскора не живи у истом крају као и сви остали, већ код кеве, на другом крају града. А ноћ је, магла, има разних манијака... Мома и није баш желео да одвоји очи од његове посебне девојке, али је пристао, смејући се због чињенице да је сасвим сигурно не би могао спасити од манијака када би се појавили...

Време је брзо текло. У једном тренутку су ишли кроз тихе улице и слушали своје усамљене кораке, а у другом је она била на њему и сочно му гризла доњу усну. Све се одиграло поприлично брзо, толико брзо да је напушени Мома престао бити Мома и постао изгубљен. Убрзо затим је заспао. И сањао један чудан сан.

Мома је држао један кликер у рукама. Прво што је пожелео је да тај кликер буде већи. И кликер је порастао. Онда је пожелео да буде још већи. Кликер му је одлетео из руке и отишао тако далеко да га више није могао видети. Али га је могао замислити. Био је страшно огроман. Затим је оживео шаре на њему. Све шаре су постале живе - и плаве и зелене и браон. Онда је створио нека мала бића која ће ходати по његовом кликеру. Па мало већа. Па још већа. Онда је створио тако велика и страшна бића. Па их је уништио. Био је одушевљен свим стварима које може учинити. И чинио је. Замислио је мале људе. Па им је дао ватру. Онда је схватио да људи многе ствари сами откривају, попут њега. Пустио их је да се играју, заинтригирано посматрајући. Онда је склонио поглед са њих само на трен, да упали цигарету. А када је вратио поглед мали људи су већ лансирали ракету која га је погодила право у лево око. 

Mома се тргнуо из сна. Читав један свет се окончао. Мома је био бог, а не само човек који је напушен јебао погрешну девојку, девојку која не сија посебним сјајем љубави...

На другој страни свемира, једна посебна девојка се пробудила разочарана што у њеном животу не постоји неки клемпави мангуп који полако губи косу, али је воли више од било чега на свету... И тако, свемир у зрну прашине се лагано љуљао кроз вечност, стварајући разне приче о разним људима који нису постојали... 

12. новембар 2013.

Тмуран дан...

Ово је једно од оних ужасних јутара,
када и нисам баш свој...

Из моје шпиље у поткровљу
имам поглед на једно десетак квадратних центиметара 
прозора у ходнику...
А тих десетак центиметара ми приказују
тмурно небо сада...

И питам се зар није лепше да видим лепоту кроз
тих десетак квадратних центиметера стакла,
па макар и не била стварна,
макар напољу беснела олуја,
зашто не видим неке стварне боје кроз тај прозор...

И цела соба је црна
и завеса је сива
и цео свет је мртав,
а једино што ме раздваја 
од те мртве природе је
осећај неописиве глади 
и звук откуцаја кинеског пластичног сата...

И кажем себи -
устани, још један усрани дан је почео...

11. новембар 2013.

Распутинове ми браде

Одувек сам сањао жену која ће ме дочекати раширених ногу... Не курву, већ моју жену, жену која ће ми шапнути нешто безобразно док стојим на каси са две кесе и новчаником... Жену која ће ме желети, онако крвнички, иако и нисам баш фантастичан... Да је свет црно-бео и да жене бирају мушкарце као што мушкарци бирају жене, дакле - периферним видом, ја никада не бих водио љубав, никада не бих добио прилику, а чак и ако бих је добио то би била нека радодајка којој један више или мање не значи много на скали поштења. Али, рецимо да је Бог праведан, јер ко год је створио овај свет, савршено је калибрисао све. Зато жене слушају и смеју се заводничким осмесима у којима можеш прочитати понешто, ако си паметан... 

И сад, погледај мене. Мршав, орловски нос, ретка брада, клемпаве уши, улубљене груди, страшно маљав, у последње време тако слаб да би ме и клинац мали могао тући... Причам ово потпуно објективно. Стил живота је узео данак. И у последњих пар месеци сам почео да схватам да није ово за мене... Ни пиће, ни цигарете, ни трава, ни блејање по целу ноћ ни блејање по цео дан на интернету... Све је то ништа, све је то мало за оног човека који желим постати... И све ми је теже... Нисам ја матор, мислим, оно, тек сам мало закорачио у трећу деценију. Али ето, одем у прошлу недељу у неку пивницу и попијем седам пива. Ништа више. Понедељак сам отпочео чашом воде, мртав, у боловима, и тек кад сам отишао до факса и тамо попио три ђуса и три чаше воде, мало сам дошао себи. И сад ти читаш ово и мислиш - која будала, имао мали мамурлук и сад глуми да је опасан. Ма боли ме туки, него човече, раније сам сто пута боље подносио и пиће и све остало. 

И све што хоћу је да стварам, да ове моје речи чита неко и да осети нешто док их чита... И све што хоћу је девојка која ће ме желети, која ће ме некад заскочити, јебеш га, сит сам од толиког труда и нећу више да будем ловац... И све што желим је да украдем ону слику из кафића Фарбара на спрату, ону са црвеним аутом... И ако неко чита ово, нек окрене ону камеру на другу страну, предобра је, та наизглед јефтина уметност... И нећу да ме сваки пут неко зајебе, ето, само зато што мисли да сам неки луди човак који чита књиге и не гледа фудбал... И хоћу да кажем - јебеш ти све, човек који је написао најбоље редове које сам икада читао, незамисливо добре редове, био је вечни пијанац... И ја када сам пијан, заиста пресупер пишем. Знам, не верујеш ми. Али не верујем ни ја теби. Замисли, за пар година, када успем бити добар са речима чак и када нисам пијан или депресиван... Замисли, а оно на Сајму књига моје име, а на корици женска која скида грудњак... И то неки предобар грудњак, један од оних које само пијан или луд може откопчати из прве... И интервју... 

- А имате ли ви прави посао господине ауторе? 
- Наравно да имам, госпођо новинарко.
- У ствари, ја и нисам новинарка, само пишем неки таблоид, али у суштини, имала сам четири из српског, тако да сам једна од преквалификованих за овај посао, па су ме послали...
- Предивно. А ја сам столар.
- Ах, па отуд тај пепељасти сјај у вашим очима и коси...
- Срећо, то је пиљевина. А сан ми је да живим од писања, иначе. Ја сам као чаробњак, вечито у неким визијама, висинама, гањам веверице...
- Е, изеш ми муда, чаробњаче, ја радим за два'ест 'иљада, нисам дужна да ово трпим! И мурш! Нећу ни да пишем о теби...
- Чаробно. Апсолутно чаробно.

Какав човек. Почнем нешто озбиљно о жељама, завршим са... Па, опет жељама. Само нешто другачијим. Одох спавати. Много сам леп вечерас. 

Митомане, терај се...

Размишљам ја сад - реко' - отворићу нови блог! Па седим. Именујем га. Нешто као - Распутинове ми браде. Јест, звучи сулудо. А ја сав узбуђен, као клинац. Као, отварам блог. Све испочетка. И онда седнем, јебеш га, запитам се, а што ја отварам нови блог? Контам, стари је отиш'о у курац. То сам хиљаду пута чуо од којекаквих блогера. Али то не постоји. Како може блог отићи у курац? Да ли је блог отиш'о у курац ако те нико не чита? Побогу, пиши сваки дан, вратиће се читаоци, некад. Дакле, схватио сам да блог не може отићи у курац. Нарочито не мој блог. Ало, Митоманова Барутана. Бокте. Но, разлог због ког сам хтео отворити нови блог је она општепозната слобода говора која ми је, на неки сулуд начин, почела недостајати овде. Сувише много људи је повезало моје име са ликом и престао сам говорити ствари које желим рећи јер ме људи мраче, стално је неко увређен... И лако бих ја да се неки тамо чова увреди, али је поприлично тешко када су то људи које виђаш сваки дан и који ти значе, јебига. И ето, Митомане, не смеш рећи ово, не смеш рећи оно, лепо да ти кажем Митомане, иди ти у курац.

Но, једна супер чињеница се одиграла у међувремену. Блог је потпуно напуштен. Сада је време да пишем! Е сад не тако супер чињеница - заборавио сам. Све. Да пишем. Да се зајебавам овде. Реченице лепе. Све. Једино кад се напијем баш кидам. Али ја скроз ретко пијем. Готово да не пијем уопште. И то је све. Крај. Један од оних тужних крајева серије. Али нека. Писаћу. Морам! Морам, душа ми изгоре, живота ми...

28. октобар 2013.

Писац ради на гориво

Писац ради на гориво, а то гориво су доживљаји... И звучи заиста смешно када неком од мојих сулудих пријатеља кажем нешто као - идемо у авантуру! Као да смо клинци неки и то... Да то неком са стране кажем мислио би да сам луд. Али људи којима се окружујем капирају фору. Капирају да мораш остати дете увек, да би био велики некад... Величина долази са духом, а духа највише имају деца. Како одрасташ, ломе те проблеми, ломи те посао, ломи те све живо и мало по мало, завршиш као огрубели маторац без имало духа у себи. Суштина писања је у тим авантурама, одржавању духа. Узмеш, сконташ нешто, покупиш неко друштво и завршиш негде, радећи нешто, наравно, неочекивано. Инстант материјал, искуство, доживљај који се склапа у речи и у тим речима остаје вечан, да га користиш, изнова и изнова, по жељи.

Лако је било Достојевском да постане велики, човек се коцкао, сваког дана доживљавао нову авантуру... Лако је било и Буковском кад је човек био пијан без престанка... А ја... Синоћ сам се напио као земља. Данас сам цео дан патио. Али оно што сам написао онако пијан, заиста је вредније од свега што сам написао у последњих пола године. Тешко је бити писац... Трошиш се, али потпуно. Свака прича сваког белосветског писца је плаћена, то ти гарантујем. Неко не може да спава ноћима. Неко пати од мамурлука. Неко изгуби стан на коцки. Неко полуди. Али из мог угла гледано - вреди. Једна прича попут "Пада куће Ушер", да се упишем у историју људи и ето вам и стан и памет, нек ђаво носи све...

И не верујем у оне писце који приче не базирају на неком искуству... Један у милијарду је способан само из маште да створи уметност, у коју није умешао пуно свог искуства... Имаш ти тону тих шалабајзера, пишу о Индији, а никад Индије видели нису... Пишу од паду Римског царства, а имали двојке из историје... Неискусном читаоцу би се можда то и чинило океј, понекад. Али људима из Индије и историчарима у овом случају би било пресмешно. Рекли би - шта је ово који курац - пародија? Једино онај Аутостоперски водич кроз галаксију... Па ја се дивим оном човеку. Ја могу много да лупам глупости. Ал' кад човек седне и шест стотина страна ти пише сулуди текст чије те само уоквиривање, покушај да га сместиш у један просторно-временски оквир и повежеш догађаје и ликове, заокупља дуже од било чега сличног... Е, такав човек је једна лајсна. Легендарна лајсна.

Дакле. Клинци. Да вам каже нешто овај пропали писац у покушају (није циљ да будем пропали писац, већ сам пропао и као писац у покушају, чисто да се разумемо) о свему томе. Само авантура. Доживљај. Нешто попут онога кад одеш да се видиш с друштвом из средње, па се једно пиво претвори у шест, седам, па те замало упуцају и на крају завршиш преко сто километара удаљен од места на ком си до малопре био, потпуно непозван код ортака који није (ипак јесте) славио рођендан. Авантура. И мало ангажовања, издавачи ово-оно. Иначе, пенис, као што сам га добио ја.

п.с. Има времена, за пар авантура постајем неко успешан!

У четири изјутра

Исусе,..................

Па, онда,
чак и кад си мртав пијан,
ти волиш једну малу црвенкасту девојку
са плавим очима...
Чак и кад си заиста разбијен као пичка,
ти си заљубљен до ушију и трудиш се да будеш добар човек...
Чак и када знаш да ниси добар човек,
ти ствараш,
ти покушаваш,
ти сањаш то...
Ту неку ванредну ситуацију,
у којој можеш да живиш као уметник
и притом не мораш да продајеш Лаки Страјк
кратки, тврдо паковање, без маркице,
да би преживео...
Мислим, разумеш ли ти сулудост свега овога?

Чоколадне зеке ће појести чоколадне девојчице чија је кожа бела као снег,
али да ли ико заиста мисли да ту има места за уметност'?
Брале, уметност нема места ни сама за себе. Ја сам мртав.

Волео бих да водимо љубав. Онако, право, премоћно.
Требаш ми вечерас.
Иако сам пијан и кита ми се вероватно не би подигла.
Требаш ми више од свега. А све је то садржано у оној папучарској речи
ЉУБАВИ.

А суштина мутног вида и осећања је та љубав коју према теби осећам.
Иако си буцмаста веверица. 

22. октобар 2013.

Мало ништа, ради континуитета

Мислио сам вечерас да објавим нешто старо, ал' сам себи рекао - јебеш то, мораш писати. Синоћ сам исто писао, само нисам објавио. Кукао како ми фали пара и то. Кога боли курац, фазон. О чему сад да вам пишем?

О пропасти света? Писао. О свачему сам писао. А сад немам инспирације да смислим нешто ново о чему бих говорио. Ето, можда... Желим само да кажем да су ми потпуна мистерија сви ти људи који имају идоле. Не мислим на узоре, оно као кад си музичар па би да будеш као Кобејн или кад си сликар па готивиш Далија... Говорим о оним људима којима је рецимо битно које млеко купује њихова омиљена позната личност, па онда и они купе то исто млеко и осећају неку врсту повезаности са идолом. Нема везе што и хиљаде других људи купују то млеко. Мислим, чему то људи, кој курац? Седиш на каучу, гладан и јадан и гледаш на тевеу тог твог идола који има милионе и шмрче кокс и разводи се на сваких месец дана... И идеш унаоколо и хвалиш га, а никада нећеш бити као он... Мислим, логично је, шта знам, бавиш се компјутерима, желиш бити нови Бил Гејтс... Ал' не можеш се бавити компјутерима и бити Цеца, бокте, па не иде, кроз милијарду боја и облика да га провучеш, опет неће ићи. То ми је скроз апсурдно. И тако.

И сулудо ми је то што немам ништа слатко у кући сад, а душу бих дао за велики Јојо, знаш ону чоколаду с рижом... Јој, како је добар био некад, док је био у папирном омоту са два кинеза нацртана горе... Сад је срање, али је ипак бољи од Милке и тако тих чоколада... Ал' наш'о сам си нову варијанту неку... Има она Свислајон чоколада за кување, јефтина, а није грдна и горка као неке, већ скроз кул, слатка, јестива, дељем кад год набавим... И тако.

Доста сам писао. Овај мој Мали кер Џо вечито прави срања. Баш га волим. Зна да се кези и то. Одо' сад.

20. октобар 2013.

Трећим оком

Она ми каже -
чекам те.

Све се мислим,
ено је гола на кревету,
чита неку књигу,
маше ногицама и
чека ме. 

Онда дођем кући и
затекнем је у кухињи
како куса џема 
и потпуно умазана
плеше у старој, флекавој мајици...

Наравно да сам заборавио
да се те сцене са голотињом 
појављују само у филмовима.

Али нешто не штима.
Сасвим је предивна овако
и негде у суштинским дубинама мог ока,
заиста сам ово очекивао
од тако предивне ње...

19. октобар 2013.

Три кесе за ђубре

Упознао сам је једне вечери, сасвим случајно и можда помало филмски, док сам покушавао да се снађем на улици на коју сам излетео из клуба, страшно увоштен. Седела је у колима и чекала зелено на семафору. Насмешила ми се видевши колико сам сулудо изгубљен. Када сам пијан мени не треба пуно да учиним нешто, па сам одмах потрчао за њом и, па, знаш оно... 

ХЕЈ! ХЕЈ! СТАНИ! КАКО СЕ ЗОВЕЕШ?!

Трчао сам за њом сигурно триста метара. Можда и више. Један семафор је одлучио нашу судбину. Да је било зелено, никад је више не бих видео. Овако, па, био сам довољно шашав да пристане да попије пиће са мном. Само једно, нагласила је, али ипак. Попили смо то једно, проћаскали, било је баш-баш кул. Можда сам био превише пијан. Углавном, некако, завршили смо у мом стану. Седели смо мало, у фотељама, једно наспрам другог. Онда сам скочио и пољубио је. Узвратила је. Љубили смо се мало, а онда сам кренуо мало ниже. Одгурнула ме је. "Баш зато што покушаваш да ме такнеш, од тога нема ништа", рекла је."Нисам ја нека курва." Био сам сувише пијан да кажем било шта, па је само отишла, оставивши ме на поду унезвереног и поред мене број свог телефона.

Пар година касније, били смо венчани, један од оних срећних парова са пудлицама и много цвећа по кући... Возио сам се булеваром уживајући у врућини, гужви и радију, срећан што ћу баш тог четвртка доћи раније кући и сексати је скроз добро, знаш, у једном од оних налета страсти... Откључавао сам врата када сам зачуо буку из кухиње. Потрчао сам унутра, звучало је поприлично опасно... И било је. Неки тип ју је нагнуо преко стола за којим смо Ми ручавали годинама и сурово га забијао док је она подврискивала: "Волим те! Јеби ме, јебиии мее!"

Шчепао сам га врат, иако сам био дупло мањи, рекавши му: "Бежи." За неко чудо, послушао ме је и одјурио као ветар. Она је, с друге стране, лежала ту, нагужена, страшно секси и покушавала да се присети свих филмских изговора, па чак је и изговорила оно чувено "Није то што мислиш". Па шта има да мислим кад сам видео све. Страшно. Углавном, везао сам је у подруму, мало се опирала, али сам то решио поприлично лако.

Чистио сам свој пиштољ када се освестила. "Љубави...", почела је, "Ти си мој... Овај, што ме не одвежеш?" Правио сам се да не чујем. "Сећаш ли се како смо се упознали? Када сам ти се смејала на семафору, па смо отишли на пиће... Је л' се сећаш? Или онда када смо трчали голи по плажи, заједно..." Склопио сам пиштољ. "Па онда када сам те гурнула у базен, а ти ме повукао унутра..." Нервозно се смешкала. "Или онда када смо учили заједно да кувамо, па смо били вечито мусави и лепљиви..." Репетирао сам и кренуо ка њој.

"Баш зато што покушаваш да ме такнеш, од тога нема ништа", рекао сам. Суза јој се скотрљала низ образ. Одложио сам пиштољ и везао кецељу. "Пре него што смо се срели... Сећаш ли се шта сам радио?" "Не... Не сећам се, пусти ме, молим те..." "Био сам месар. И бичарко... Увек сам ја кувао." 

18. октобар 2013.

О тишини у тишини

Тишина и није баш најбољи партнер
за писање, могу ти то рећи.

Тишина ти је као црна рупа,
знаш, што више јој дајеш
то ти више узима
и ту нема нигде краја...

Музика је та битна ствар,
као Хигсов бозон,
она ће твојим мислима дати димензију,
учини их стварним
и уједно ти дати ритмику
која омогућава да их осликаш на папиру...

Из емоције ниче креативност
и никада се немој плашити да
неку песму слушаш изнова и изнова
док пишеш...
Иако заправо не чујеш те речи,
иако су твоје мисли негде сасвим другде,
потпуно умршене са твојом причом,
ипак ти је потребна,
док буди ту емоцију изнова и изнова,
слушај, само слушај...

И сад се ти питаш,
ко сам ја да попујем?
Јебеш га, не знам, и сам сам страшно млад, рецимо...
Али заиста сматрам да је тишина џелат добрих прича.
Ако неке и буду добре, увек ће им фалити
та димензија, ритам, можда чак и емоција...

Тишина ти је рај за размишљања...
Само не претеруј, отераће те у лудило,
кад тад.

17. октобар 2013.

Свемирска одисеја 2308


Било је јутро и био сам поприлично мамуран, егзибициониста  у сецкању шаргарепе с неким скривеним фетишом везаним за одсечене прсте, изгледа. Шпорет се опако димио, јер сам заборавио да склоним топљену чоколаду, којој сам у међувремену заборавио намену. Све је било релативно у реду, дакле, све док се нисам осврнуо и угледао њу како у гаћицама покушава да се провуче иза мене, вероватно у намени да се дочепа одеће у ходнику и клисне напоље. Па, и даље би све било релативно у реду да јој је то пошло за руком. С обзиром да није, уследио је тренутак сагледавања, одмеравања и дуге непријатне тишине коју сам ја покушао прекинути рекавши - Мислим, могла си скинути те гаћице. "Не, не, ово је једна велика грешка", рекла је, а затим изашла из стана, у гаћицама. 

Слушао сам радиокс Б166, најновијег наследника радија, коначно у стабилној верзији. Трчкарао је око стола док се звук сасвим јасно одбијао о зидове и стизао до мојих ушију. Док сам покушавао да схватим како сам дошао на идеју да мешам чоколаду и шаргарепу, закачио сам део програма - Тренутно је двестадвадесет и шест степени на Месецу број дванаест, док је на Земљи и даље, освежавајућих, тридесет и девет степени. А сада кратак преглед вести - један мутант са суперснажним зубима је прогризао кроз рушевине зграде и спасао дванаестогодишњу девојчицу, четрнаест нових врста неса са сојиним млеком је измишљено, а научници предвиђају да ће до две хиљаде триста педесет и прве поново бити нормализован број становника, па ће се почети бавити тражењем лекова за болести...

Једна ствар ми ухватила пажњу. Ти мутанти, све их је више на овом свету. У том тренутку се вратила и она унутра, постиђена. Прошло је десет минута, а ја сам се питао да ли је успела стићи до паркинга пре него што је приметила, онако збуњена... "Само да узмем о-одећу", рекла је загледавши се у под. Наравно - рекао сам искључивши ринглу. А онда, ко за врага, одједном мрак. Нестало је струје, а мој аутоматски кључ у вратима је шкљоцнуо. Стајали смо мало тако у мраку, а онда се са разгласа зачуло - осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата, осигурач је отказао, струје неће бити у наредна четири сата... 

"Где ти је онај мануелни подизач, да откључам врата?", упитала је. Рекох - то не ради. Стара зграда, јебига. Али може се отворити хидраулика ручно. Само за то треба бити изузетно снажан. Намрштила се. Знала је о чему говорим. Наиме, она је била такође мутант. Доиста љупак мутант, са чудном моћи. Она је, у току секса, добијала надљудску снагу. Нешто као лепушкасти Хулк са грудима који се не љути, већ јебе и постаје јак, отприлике. Узео сам је за руку, тргнула се, али скроз благо.

Па теби се жури да побегнеш одавде, не мени - рекао сам. "Е баш ми се не жури", љутнула се. Хајде на вечеру - добацио сам и отишао у кухињу. Убрзо ми се придружила. Шчепала ме је за крагну, оборила на под и зајахала. Чинило се да јој се ипак жури да оде одавде. Наместила се и кренула брзо горе-доле, све док нисам експлодирао... Онда је устала, подигла ме једном руком и посадила на још увек врелу ринглу. Подвриснуо сам као цурица и скочио, са само кецељом на себи, а она је већ била на вратима. Једном руком их је отворила. Онда се повратила, насмешила и бацила ми холограмску визит карту. "Ево цурице, назови ме", рекла је нежним гласом у огромном телу. 

Пар месеци касније, седео сам заваљен у фотељу и слушао је како свира небеску музику на једном од оних нових инструмената, сулудих... Било је предивно. И ето, ставио сам штипаљку на прст. Знаш оно, некадашње - нек ме неко уштине да видим је л' сањам.

16. октобар 2013.

Митоман поново јаше (луду кобилу звану уметнос')

Знаш, нисам баш одавно сео овако, пустио неку музику и откуцао пар редова нечега... Не памтим кад сам написао последњу причу. Песме су ми биле умируће. Али, ето, и то је прошло. Митоман се вратио са годишњег (малтене па буквално) одмора и писаће сваког дана. Сваког, као некад. Некад, кад сам био онај вечито понављајући сероња. Можда сам још увек тај човек. Можда сам неко други, озбиљнији и бољи... Поприлично зарђао за ово, да, али могуће мало озбиљнији и бољи...

Данас сам стајао у цркви, гледао у ону огромну куполу и контао о моћи Свевишњег док су људи палили свеће за своје мртве и за своје живе и све је било у реду. Онда сам изашао и ходао, само право. Ушао сам у воз, сео на топло место и зурио кроз прозор. Видео сам један мост, био је поприлично леп. И један тунел, био је страшно мрачан. Онда сам изашао из воза и ушао у аутобус. А онда сам изашао из аутобуса и стигао кући. У кући је било поприлично тихо, свако се бавио својим послом. Кренуо сам уз степенице, ка својој соби. Застао сам испред, отворио шкрипава врата и закорачио, скроз плитко. Падао сам, то знам, вероватно јер сам закачио праг... Али нисам пао на земљу. Пао сам право у фотељу до једног чове са козјом брадицом и цвикерима. Понудио ми је чај. Одбио сам. Уследила је драматична пауза. Онда ми је понудио мафин. Узео сам. Само један. И још пар. Онда сам се попео назад у своју собу и легао на кревет. Мало гледао у ламперију. Шит, неке ствари се никад не мењају. Као на пример кад људи мисле да пишеш урбани блог, па ти замерају што користиш реч "контам". Прика, ово је лични блог. Знаш, оно, пишем шта желим. Пре пар тренутака сам желео да пишем као ретардиран клиња. 'Ебига, без увреде, има и у томе неке лепоте. Једноставност је лепота, рече неко некад.

И тако, драги случајни посетиоци овог блога, хвала вам на пажњи и оно, јест ово срање од уводног поста у враћање у уметнос', ал' ћераћемо се још, биће кул. Срцад шаље Митоман. 

1. октобар 2013.

Бићу

Једног дана ће ова њушка бити на вестима.
Из овог или оног разлога.
И једнога дана ћу бити више од обичног спадала
и лошег сина лошег оца,
бићу више од пропалице из краја
или студента који вечито вара,
бићу неко ко заиста разуме
како вратити морал и срећу у свет
у коме их је, наизглед, некад било...

Бићу или самоубица или славан писац,
ако то писац икада може бити...
Бићу више од подсмевања у ћалетовом гласу
и више од лењог скота о коме кева говори комшиницама на кафи,
бићу неки заиста
сулуд створ,
јебеш га...

И можеш рећи да серем,
да претерано романтичарски пишем,
да заиста нисам ништа више од онога
што сви говоре да јесам,
И можеш рећи и многе друге ствари мени,
о мени,
свеједно,
само ћу климнути главом и бити један корак ближи
минутажи у Дневнику у пола осам,
на овај или онај начин.

И хајде сада,
реци ми да се не бојим смрти
док везујем омчу око врата,
бирајући сопствени излаз
радије него да будем на спавању преклан...
Реци и да завршимо с тим.

5. септембар 2013.

Циркус и љубав

Вечерас наступа познати циркус
у нашем граду...
Упитао сам те -
хоћемо ли?
А ти си се само насмешила
и рекла да одувек постављам
сувише сувишних питања...

И док ти лакираш нокте
седећи само у розе гаћицама,
ја заиста поимам значење Раја,
изнова и изнова,
док клизим погледом
свуда по твом малом белом телу.

Онда станеш, мало ме безобразно гледаш,
па се ухватиш за груди и одтрчиш
обући хаљину која изгледа фантастично на теби.
Свака изгледа фантастично на теби.
Иако си поприлично дебела.

И док корачаш као дама
кроз најлепшу улицу у граду,
ја и даље покушавам дознати
да ли лав прогутао ону невину девојку
или је све само спектакл иза кога чучи
стрпљиви чова неугледне спољашњости
и тужног погледа попут оног који допире из
мутног ока бакалара...

И ето, циркус одлази из града,
а мени никада није ни било важно
да ли је ту,
јер ти јеси,
у зеленим гаћицама са пертлама,
потпуно посвећена
стављању виклера на косу
и сипању вина у наше чаше
и то је хиљаду пута више среће
него што би било ком смртнику требало
дозволити да икад ужива...

И зато, драга, живели,
за вино и поглед на твоје рајско тело! 

4. септембар 2013.

У канџама капитализма

Данас сам примио плату толико високу да се од ње не могу напити у кафани три вечери за редом... Плата за месец дана депресије у мрачном магацину, са повременим неонским осветљењем и радиом који или шишти или пушта кинеску музику. Човек би помислио да сам заиста несрећан, што у суштини и јесам. Једем неку чоколаду коју сам добио за још један рођендан о ком се нисам ни трудио да пишем овде, јер је сваке године горе и горе... У ствари, о много ствари се нисам потрудио да пишем овде. Не вреди, почео сам да очекујем... И уместо неке похвале или усмерења од људи који су важни, добијам само критику и оно "ма, ниси ти исти као пре, немаш тог жара"... Је л' треба да вам кажем да се јебете да бисте мислили да имам жара?

Ујела ме нека буба за врат малопре. Све што могу тренутно да учиним у животу је да се надам да ћу можда постати неки спајдермен или цврчкомен или мува, па да као у оном филму јурим све оне који су нешто зајебали у мом животу... Чуј, други људи зајебали нешто у МОМ животу. Ма 'де, то не постоји. То сам ја зајеб'о. 

И тако... "Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу!", рече Принцип и одјаха у историју... И ето, сто година касније, наше сјене ходају по периферији, лутају по магацинима и плаше се господе. 

Све је шашаво...

7. август 2013.

Амин

Некако,
сада када сам разоткрио масоне и схватио
да се од обичног живота не може живети,
постајем све већи верник.

У живот се не можеш поуздати.
Не.
Не можеш се поуздати ни у људе,
па чак ни у Бога.
Али опет, вера у неке ситне ствари
ће ти спасити дупе много чешће (током живота)
од вере у Свевишњег или неког сличног скота.

Ја верујем.
Верујем у мекано женско дупенце
и могућност одабира сопствене судбине
која се огледа у узимању четвртог хлеба с леве стране
у пекари...

Верујем у поглед који ме прати из легла
у наруженом лицу са постера и
заиста верујем и глобалну повезаност књига
које имају тако добар мирис...

Верујем у цврчка који цврчка свако вече од двадесет и три часа
и лепоту карте, рецимо пикова краља, у руци.

Верујем у одсутност коју доноси лежање на кревету
и поглед изгубљен у ламперији...

Верујем да ћу једнога дана играти Ризико
и пити вино и заиста имати снаге да напишем
праву књигу
или макар праву реченицу.

И верујем, верујем!
у коначну победу над свемиром
која ће ми омогућити да пушим лулу,
љубим жену и држећи ноге на сточићу
заиста спасим сопствено дупе од свих ужаса
које постојање доноси.

18. јул 2013.

Записи из подземља

Не постојим! - викнуо је Синђелић, потегао кубуру и разнео свет. И ето, тек тако, постао је човек који зна како треба. Господар свемира, Стеван Синђелић, највећи српски војвода и човек који је своје име овенчао славом за све дане који ће икада доћи. 

Гледам њега, гледам себе, питам се шта ја вредно помена могу икада урадити да би ме некада неко памтио... Што би рекао Јесењин - Ко сам? Шта сам? ... Само велика будала у мршавом телу... Мала је ова Земља за мене, мала... Студент без преспективе, осуђен на рмбање у тмини магацина чију смртну тишину једно нарушавају кораци... Човек који је оставио једину ствар коју је икада иоле умео да ради... Писати, само писати, сваки дан... А мислио сам да ћу умрети ако престанем једног дана. Можда сам и умро, само што, ето, нисам приметио, био сам заокупљен другим стварима. Мојом женицом, кером, картањем, гледањем у историјски атлас... 

Умро, али ето, верујући, можда једног дана се извучем, васкрснем и створим најцрвенију ружу књижевне стаклене баште и урежем своје име воштаном бојицом у храст времена... Једина паметна ствар коју сам схватио за ово време је та узалудност револуције... Ова земља је препуна револуционара, а и даље тапкамо у месту, ништа се не мења још од Чеа... А ни он није урадио много, само је, ето, разлику од осталих револуционара који никада нису ни имали шта паметније да раде, он имао свој докторски посао који је напустио и придружио се, он, потенцијални буржуј, обичном народу. И одједном - култ. Нека, кажем ја. Веровао је, и треба. Јест да капиталисти обрћу милионе штампајући мајице са његовим ликом, али ипак... 

И тако, све те револуције су разонода за масе, свако воли да верује да је изабран... Једни вичу ово, други вичу оно, а ја схватам колико све то на један револуционаран начин нема смисла и само седим... Надам се да ћу једнога дана моћи да кажем - живео сам довољно и рекао сам довољно. Толико речи... А опет људи често не стигну рећи све што имају. Сви мисле да и нисам неки пријатељ или љубавник или човек... Можда су у праву. Ал' јебем му све, мени се некако чини да је све то некако другачије... 

'Наш шта ме највише убија? Што више не видим речи око себе. Видим дрво и помислим - дрво. Некада сам имао реченице, свуда реченице... Седим овде и плачем над просутим млеком, а сав овај мрак који се накупио на паучини која обавија моју безмало непостојећу душу је заиста шашав. И велики. Понекад се запитам... Могу ли се уопште икада извући? Понекад добијем одговор, а понекад и не. Срећа лежи у тим парадоксима, узалудностима постојаности, изненадним одласцима и непрекидним доласцима свих ствари око тебе... И као што сам рекао некада давно - Био бих срећан, јебеш га, за то треба много или мало, али најчешће је то једно те исто. Хајдемо сада, већ је десет сати и поприлично је касно... Хајде, идемо да спавамо. Или макар да седимо на тераси гледајући у небо без звезда и ноћ без уличне светиљке.

1. јул 2013.

Егоцентрична

Смрт ће доћи
и заиста се надам да ће ме затећи
у овој или некој другој баштенској столици,
како куцам неке снажне редове
у тренуцима беса, туге или неке сличне непогоде...

И онда,
када ме удари кап или
ме задеси каква бизарна смрт
од уједа сићушног паука или удара авиона,
мој мозак ће се расути по тастатури или папиру
и биће у хиљаду боја и облика
и имаће малу коцкицу у средини
из које ће истрчати мали човак,
претворити се у највећу птицу коју је свет икада видео
и одлетети у небо,
па кроз озон у васиону,
да сагори у потпуности
и доживи тренутак
изван овог поприлично накривљеног света.

И све то ће посматрати распилављена маса
која ће само стајати тамо и држати говоре
о њиховим великим мислима које ће променити свет...
И нико, баш нико,
неће схватити да сиви мозак заиста не може променити ништа
осим канала на тевеу или странице новина.
И ето победе, која је увек стизала касно,
И ето мене кад више не буде мене,
да уживам у њој.

23. јун 2013.

О медиокритетима

Знаш, тешко је бити у нечему одистински добар... Баш тешко. Цео свој живот гледам људе који су "океј". Океј музичари, океј возачи, океј пекари, океј мајке, океј копачи канала... Океј људи живе океј животе и све је океј...  Сви ћуте и као задовољни су са океј... 

Па зар си стварно задовољан са "океј"?! Не желиш бити ни у чему изванредан, фантастичан, предобар? Буди изванредан у нечему, укурац, па макар то била и лоша ствар. Боље бити изванредан у ломљењу тањира и ваза него бити само "океј" у свему, цео живот. Проживети цео живот немајући за шта да се ухватиш... Јер биће тренутака у животу када ћеш клонути. Али та твоја малена ствар коју радиш боље од свих других ће те одржати... Седећеш на крову зграде, јести кикирики и са црних мисли скренути на оно - јебеш га, макар умем да полупам све по кући боље од било кога другог. И баш та мала банална ствар ће те извући. 

Али једна ствар ме чини изузетно бесним... Изузетно мрзим клинца који зна да одсвира три песме и сам себе диже у ранг Џимија Хендрикса, на пример... Али рецимо да је он само клинац. Они који заслужују презир су сви они око њега који ћуте. Ћутање, одобравање, лагање... Овај свет нема трунке храбрости. Нико неће рећи - хеј, другар, и ниси баш тако добар, једноставно си само "океј" у томе што радиш, нађи нешто у чему ћеш бити далеко бољи... Имаш потенцијала, само треба да нађеш ту твоју специјалну ствар... Али то нико, баш нико, не говори.

И мени је то страшно гадно, готово гнусно и подлачки, то ћутање и подржавање... Реците им бре... Имаш милијарде клинаца на свету који желе постати фудбалери. Отприлике, више од осамдесет посто их је сасвим неталентовано за тај позив. И сви ти изванредни доктори, писци, месари постају фудбалери, а сви ти најбољи фудбалери овог света играју фудбал у неком дворишту иза фабрике у којој раде на траци и пакују чипс и мале теглице мармеладе...

А и људи су страшан пенис... Дођеш и кажеш некоме - друже, ти само "океј" у томе што радиш, али си зато сјајан певач, што се не би ту окушао? А он те само погледа, одмахне главом и каже - бураз, ја сам најбољи роштиљџија на свету, одјеби. Ти седиш, једеш загорелу пљескавицу и мрзиш цео свет. 

Цео свет је заснован на жестоком лицемерју. Фазон, ти мораш мени рећи нешто лепо, да бих ја теби рекао нешто лепо. А када ја теби кажем нешто лепо, ти мислиш како ја то заиста мислим. И онда можеш наставити гајити своје илузије о томе како си заиста сјајан повртар или писац, иако би био далеко бољи, најбољи, у професионалном картингу или у читању тарот карата... Али једноставно немаш муда да промениш нешто, да...

И тако, ушукани у лажне љубазности заиста стварамо пакао од својих живота... Једемо осредње пљескавице и пијемо осредња вина, гледамо лоше филмове и нервирамо се због ужасно лоших спортиста... И све то јер нико не жели да говори... А ако неком и падне на памет да каже нешто, нико не жели да слуша. Сви знају најбоље, њихове илузије су им подариле аплаузе, стотине аплауза, како сада све то напустити зарад нечег потпуно новог, страног? 

И тек сваких неколико година се роди понеки човак који ето, самостално, без икакве помоћи друштва, пронађе оно у чему је најбољи на свету... И разбије... И годинама се, вековима, прича о њему или њој... А замислите само како би било када би сви били такви? Какав би ти живот био када би те фризер фантастично ошишао, пекар ти дао најврх хлеб, конобар те послужио најбоље од свих икада... Фантастичну бајку сам испричао сада. Али нека. Макар сам рекао шта сам имао. 

19. јун 2013.

О пиковој дами

 Кроз једну гаражу, уз саме кровне греде иде један кабл, вијуга, подиже се и спушта све до једне сијалице која жмирка над столом. Сто црвен и коцкаст, метални. На столу шпил карата. Око стола пет белих баштенских столица. У свакој седи по један човек. Сви седе без мајица, поприлично неугледни, осим једног, црномањастог и добро обликованог дечка. Њега смо звали Кукавац. Пре свега морам рећи да смо сви добили надимке по заслузи. Нико се није бунио, како би га прозвала преостала четворка тако је и остајало, јер је некако било важно имати идентитет у том нашем малом свету. Он је седео на једном врло важном месту за столом, окренут леђима ка малом и уједно једином прозору на гаражи. 

Са његове десне стране је седео човек кога смо звали Куга. Некада човек од теретане, сада само дебељушкаст. Много је причао и није много обраћао пажњу на игру. Играо је с претпоставком да ће изгубити, која и јесте била тачна у девет од десет случајева. Иако поприлична стипса, ипак је одвајао кинту зарад једне ствари важније од новца, а то је - бити члан друштва. 

До њега, у самом ћошку стола (напомињем, сто има четири стране, а пет играча за њим), седи Несрећник. Најстарији и једини стално запослен. Чупав и поприлично мршав човек, поприлично налик на ласицу. Његово име говори довољно о њему. Губио је углавном, али не зато што није умео да игра, умео је, и то боље од већине, али није имао среће, ни грам. Ипак, имао је плату да је спичка како воли, па му и нису нарочито тешко падали порази. 

Поред њега, попут чичка, седео је Ривер. Надимак је добио када је за једно вече добио неколико партија идући чисто на брата ривера (последња карта која се отвара у отвореном покеру). Преко шездесет пута га је то вече брат ривер извукао. Њих двојица су увек седели заједно, као једини званични пушачи у екипи. Имали су једну стару џезвицу која је стајала на маленом помоћном сточићу и шетала од једног до другог по потреби. Како је веће одмицало џезвица је знала ићи у свим могућим правцима, једино Куга никад није палио (а то се може повезати са тим да није осећао нервозу која је све нас ударала, јер је увек ишао са претпоставком да ће изгубити). 

И на крају, између Ривера и Кукавца, седео сам ја - Лешинар. Тако су ме прозвали, јер сам, поред физичке сличности, имао још једну особину те птичице. Волео сам да (када бих се награбио пара (или не)) малтретирам оне који су на самрти (имају врло мало чипова). Неким улагањем које мени не представља неки претеран губитак сам их вечито стављао на муку и зато су ме често псовали и бацали карте или ако се одлуче - улагали све и бивали враћени у живот или сахрањени уз све почасти. 

Свако вече је почињало исто. Сви би дошли весели, поздрављали се, зајебавали, причали неке приче о женама, препричавали неке од ранијих партија, јадали се о минусу у ком су на картама и свако вече слушали Кукавца како као потпуно спонтано казује како је у дебелом плусу на картама. Кукавац је био поприличан курац од играча. Читао сам га као књигу. Сви су. Ако је имао нешто дизао је, ако не - није. Понеки блеф који је покушао дао се уочити са километарске удаљености, а ако би му некад и пошао за руком стално је захтевао да покаже своје карте свима (иако то није пракса, јер показивањем својих карата и кад мора и кад не мора играч слаби своју позицију и открива начин игре) и каже нешто попут - синак, да си ти мени жив и здрав, нисам имао ништа, два и три! Имао је много сличних испада. Тај његов его га је морио попут најтеже болести. Ако би имао највише чипова на столу, увек би прокоментарисао - Лешинар (или неко други) има највише чипова. Је л' да? Након што не би добио одговор, поновио би још који пут коментар, а касније и прешао на директна питања. "Лешинар, је л' ти имаш највише чипова?", упитао би. И када бих рекао - Не Кукавац, ти имаш - само би се задовољно осмехнуо и наставио партију. Када га није пратила невероватна срећа (а то је баш била реткост) онда би кукао из свег гласа, још од почетка партију, како нема пара. Тако је и добио надимак.

Што се угођаја тиче, након првих пар вечери се усталио систем по ком смо функционисали. Чини ми се да смо сасвим несвесно тежили ка устаљености целокупног окружења, жудећи да једина динамична ствар буду само карте. Увек би неко донео пиће. Некад сок, вино или какву ракију, вињак - нисмо бирали, важно је било само нечим одагнати кнедлу из грла која се понекад ту стварала. И знало се, ако сам ја вечерас донео пиће, а Несрећник јуче, значи да је ред да неко од преосталих момака донесе нешто. Није то било ништа обавезно, више нека врста прећутног договора. Некад се дешавало да двојица донесу пиће, па смо онда то вече пили како ваља, за разлику од иначе, када је увек неко морао, тамо негде после поноћи, да тркне да наспе флашу воде. Што се цигара тиче, њих су увек доносили званични пушачи, то јест они који их купују сваки дан. Често Ривер није имао за цигаре, па се гребао код Несрећника, као и сви ми уосталом. Једина разлика је била у томе што се он гребао од почетка вечери, а ми смо почињали нешто касније, кад проради нервоза. 

Игру сам углавном водио ја. Често сам правио резове, и углавном бих покупио лову на почетку, што блефовима што добрим картама. Мој највећи проблем у целој игри је био Ривер. Понекад ми је личио на камиказу. Тачно сам га могао видети са оним пилотским наочарима и старом кожном кацигом како се забија у какав брод... Седео је тамо јурећи у самоубилачку мисију руку за руком...Поделе карте, изблефирам, сви одустану осим њега. Каже - знам да имаш нешто шурачко, али ја то морам да видим. И тако ми је знао тону пара узимати на неки бедни пар двојки или тројки. То његово 'морам да видим' му је колико помогло толико и одмогло свеобухватно гледајући. Дешавало се да буде потпуно очигледно да Кукавац има боју или кенту, али Риверова радозналост је надвладавала здрав разум и плаћао је говорећи: "само да је видим, знам да имаш". Наравно, понекад се његова тврдоглавост исплатила. Несвесно је учинио добар фазон, плаћајући тако људима кроз партије је створио лик човека који никад нема ништа, да би касније лагано побеђивао, јер су сви вечито били убеђени да плаћа само из хира...

Што се Несрећника тиче, он је био познат по томе што је могла проћи партија (30 - 40 дељења) да он не узме ни једну једину руку. Да нема чак ни најслабији пар за целу партију или чак и две. Када је имао нешто ћутао је, пуштајући друге да подижу и боре се, да би на крају само покупио плен. Попут Кукавца (само сасвим супротне среће), и он је био доста пажљив, па ако га видиш да диже, одмах си могао претпоставити да има нешто. 

А Куга, он је био ту, причајући превише и углавном нервирајући већину играча, који су, као што рекох, желели да једина динамична ствар у тој гаражи буду карте... Његов стил игре, стил наводне незналице, му је знао понекад донети неку победу. Надимак је добио оробивши нас све у само једној руци, када су сви имали нешто жестоко и улагали као бесни, а он се смешкао као мало дете и на крају дигао све паре, у само том једном дељењу. Волео је да дели карте, али их је ужасно лоше мешао, па су се сви љутили на њега. 

Што се дељења тиче, како је време одмицало ту је било све више проблема. Неког је мрзело, а неко једноставно није умео да лепо промеша карте, па су се одређене партије понављале. То је било страшно фрустрирајуће. Након такве једне руке се углавном почињала прича о механичком мешачу карата који сам видео на сајту за куповину преко интернета за врло ситне паре и сви су се клели да ће га баш они сутра купити, али га никада нико није купио...

Разлог за играње покера или неке сличне карташке игре у паре је чудан, у најмању руку... Свако почне јер жели да се забави, да види како то изгледа и можда, ето, да узме који динар. Након прве партије, допадне му се. Након друге почне да игра за стално. Зашто и откуд тако нагло, питаш се ти? Па, постоји један горко-сладак осећај који карта и мало још шта може изазвати у теби на овом свету. Седиш, гледаш карте, надаш се, чекаш, и онда требаш уложити. Твоји чипови су уредно наслагани испред тебе. Покушаваш да их узмеш и платиш улог, али ти руке страшно дрхте. Тај адреналински осећај се ретко кад може осетити. Када срушиш своје кулице од чипова и једва некако захватиш пар чипова и платиш, схваташ колико се добро осећаш, осећаш се живим! Након тога скоро никад више не слажеш своје чипове, већ их само грабиш као гомилу и дајеш као гомилу. Руке покушавамо смирити цигарама или пићем, али то ретко кад и ретко коме полази за руком. И сви смо ту, седимо у гаражи и гледамо у карте, а нико, баш нико, не гледа на сат. 

Такође, почела је да се развија она сујеверна црта у свима нама, без обзира на карактер, религиозност и слично. Некако, то место до прозора, тог јединог малог прозора на целој гаражи, је свима било талично. Грдне су свађе и отимачине око тог места биле, јер су сви желели ту да седе. На крају је постигнут компромис, након сваке партије ћемо се ротирати, тако да ће у току ноћи свако бар једном седети на таличном месту. Кукавац је имао талични дукс који није дао да се пере, Несрећник је своје чипове слагао у посебну колону, Ривер је имао таличну реченицу коју је његова кева изговарала читав живот: "О неђељу ти јебем, да ти јебем." Али то је изговарао не као псовку већ скроз меко, и било је као да можеш осетити како мами срећу. Моја талија је било вртење чипа, али сам престао то да радим када ми је Кукавац украо фору. И најгора несрећа ми је била када би ми Куга рекао - ево га Лешинар, узе све. Тог тренутка бих најрадије положио карте, јер сам знао да више немам шта да тражим у партији.  Осуди ме једна реченица. Све у свему, сви смо се смејали разним смешним сујеверјима других, а били смо и сами све гори у томе. 

Једна од најзанимљивијих ствари у току вечери су били управо губитнички говори. Седиш тако, изгубиш доста, много, и онда креће прича - "ех, сутра кад одем са женом на кеј, да седнемо на клупу и пијемо воде из флашице..." "Ех, сутра треба да се видим с оном малом, а пара немам ни за сладолед..." "Ех, јеботе, мислио сутра да идем на базен, међутим оп оп опчина!" И сви то некако говоре са неком насладом, као да им је драго што је то баш тако... И сви остали се не смеју, већ смејуље некако саосећајно, јер ће и сами бити ту, можда већ сутра, опет, по ко зна који пут. И тад сам скапирао како велика већина људи воли када и није баш све у реду, воле бити мученици... И сам сам такав. Јебеш то кад је све у реду.  'Све у реду' је 'позитивна нула' коцкара, нешто чему свако тежи...

И сад ти читаш ово и читаш... И питаш се - шта си ти човече који курац хтео да кажеш? Не знам бураз, писало ми се о овоме. И могао сам написати још оволико о свему овоме, али нисам, јебига... Мислио сам да могу представити тај осећај... Сваки пут када сам добио или изгубио осетио сам себе, како постојим, потпуно и стварно. Без тога, ето ти монотоне свакодневнице која можда и јесте добра, али то не мења чињеницу да је монотона. Врео месец, овај јун... Седим у гаћама, уроњен у монотонију и слушам Кугу како ми се куне преко телефона да се више неће никад карте латити. Ја се правим да му верујем, промешам шпил и извучем пикову даму. Благо се насмешим, а потом се ухватим за главу, јер имам испит за два дана. 

17. јун 2013.

Садржај живота

Одувек сам мислио да ћу неке своје најбоље редове написати на баш овој великој тераси, док седим заваљен у баштенску столицу, пијем кафу и посматрам залазак сунца. Управо то сам радио свих ових дана, мислим, што се седења тиче. Што се писања тиче, ту сам постао страшно лош. Брајко мој, сећам се кад сам знао сести за сто у мојој соби и целу причу написати из илузије коју сам развио посматрајући једну шару на њему. То су били дани. Но, отом потом. Јебеш га, гледам, овај свет је једна велика табла за твистер. Оно као, родиш се, погледаш шта те чека, покушаш да се вратиш одакле си дош'о и на крају, кад се то изјалови, схватиш да си препуштен сам себи. 

И сад си ти ту, гурнут на таблу, међу милионе теби сличних. И шта ћеш, почнеш да играш. Растежеш се преко пола света, немогуће окрете бескичмењака правиш, јер те је помало срамота да будеш вечито најгори од свих...

Суштински гледано, велика већина (да напоменем - срећна већина) људи ће доживети једну страхоту у животу, сасвим неизвесну и непрекидну. Наиме, тој страхоти је име будућност. Лепо име, светло некако. А шансе да заиста буде светла су ти отприлике к'о на руском рулету. Теоретски солидне, у пракси и не баш... Ако имаш среће радићеш неки бедан посао за неке бедне паре, мрзећеш све што има везе са послом, ако си пекар прелазићеш улицу, крстити се и прскати светом водицом око себе кад наиђеш на пекару... Иста ствар је са већином послова... Кувар не једе кувано, месар не једе месо... И добро, рецимо да је то у реду. Такође ћеш долазити у искушење да улетиш на радно место с каквом кашикаром и побијеш говна, јер имаш врло добро шансе да фасујеш каква говна да ти буду најближе и најважније колеге... Имаћеш девојку, крв ће ти пити на сламку, све ће ти живо бранити, а секса нећеш имати. Имаћеш ауто, неће ти радити прва и трећа, као ни ручна, али то неће бити важно јер нећеш имати за гориво скоро никад... Ако имаш среће да живиш у свом (или некад у будућности свом) дому, онда обавезно ће те акати маторци или комшије или неко већ. Ако пак плаћаш станарину, онда ћеш косу чупати због газдарице и слично... 

Ако си какав уметник, (рецимо да је та реч у реду) тек онда се спреми за просипање свих својих нада и снова пред белосветске свиње које ће их у сласт смазати... Ако пишеш, нико те жив неће објавити, јер то овде не постоји... Јебеш књижевност кад и у њој корупција влада. И ш'а сад, као, зовеш жандара да хапси кога јер је тај неко наместио конкурс да би његов синчић проживео дечачки хир о додиру меког списатељског неба, о тешко зарађеном динару које перо доноси... Ма хајте молим вас. Ако си музичар исто ти ето ките, ал' ти суштински и имаш какве шансе, осим ако свираш тимпане или тако неки шит. Мислим, шта год да свираш, ако се преквалификујеш на народњаке, научиш држат' тамбуру к'о прави љаксе ето динара, да га јебеш, жив си и имаш 'леба, иако си пљун'о себе једно четр'ест пута за једно вече. Ако си сликар ил' недајбожеником вајар, можеш се комотно сликати, тешко ћеш 'леба згутат'. Ловићемо голубове заједно (у Карађорђевом парку су баш 'нако дебели).

Најсрећнији си ако си глуп, неталентован и поприлично богат. Е сад, пошто се не можемо сви такви родити, (тек сваки пети је срећковић) неко се може родити рецимо, талентован и паметан и сасвим небогат. Довољно талентован за неку новчано бескорисну ствар и довољно паметан да зна да нема 'леба ту. Гледаш таквог човека и питаш се - што он уопште игра овај белосветски твистер кад нема никакве предиспозиције да победи или макар нешто постигне? 

Одговор је - шта'ш, игра ради реда, што би рекли. Важно је учествовати.

И ја учествујем. Па макар ме жена оставила због поштара. Ако се икад оженим... И макар ме деца избацила из куће. То јест, ако икад направим и једно и друго. Учествујем, па макар ми неко унуче просуло кафу по компу и спржило све текстове које сам за живота написао. То јест, ако добијем унуче од килавог сина и напишем икад ишта квалитетно. И учествујем бре, да не кажу да само стојим са стране и пљујем, мрш бре говеда, видите да играм, јест' да сам курац к'о и ви, ал' још увек се не дам! 

Гледам сад, нека црна мачка иде улицом. Луда мачка. Срећна. Ја и даље седим на тераси, сад је већ мрак и тучем се с обе руке са комарцима, али нема повлачења, нема предаје! НАПРЕД СИТНА ЖИВИНО, ЖИВИ ЖИВОТ МЕДИОКРИТЕТА! 

Јер заиста јесте важно учествовати. Ако је веровати оним мотивационим говорницима, самим тим што си добио прилику да заиграш белосветски твистер, већ си успео. То што никад нећеш поставити хајскор... То није ни важно. 

15. јун 2013.

Стидим се ове лоше песме

Луд сам,
силна будала у временима чудним,
разроким и блудним...

Буди мој ортак маче,
мени такав неко баш треба сад...
Компактно парче гузице,
љубавница, ортак и жена...

Помози ми да вратим моје речи,
јер су ми оне некада биле све,
док нисам срео твоје очи уоквирене плавом,
плавом бојом која окружује свет,
и схватио да си могу дати годину или пет
без речи, без слова...
и схватио хиљаде лепих ствари...

Страшно сам се плашио
да ћу изгубити речи када нађем
какву фантастичну жену...
И изгубио сам их, ето тако,
лако, са смешком на лицу.
Те речи ионако можда никада нико не прочита...
Те речи ме сасвим сигурно не би спасиле,
попут ње,
већ би ме повукле доле,
у мутни муљ
у ком почивају хиљаде успешних дављеника...

Ипак,
те речи су моје речи
и желим их назад,
те речи су једина ствар над којом
сам имао апсолутну контролу и моћ,
те речи су пречесто биле мој спас,
разонода и отприлике једини успех...
И желим их назад.

Помози ми маче,
видиш да сам луд,
погурај ме уз брег
да бисмо заједно скочили са врха
и живели кроз две фантастичне секунде апсолутне слободе,
помози ми,
да бисмо се могли смејати када се
приземљимо на дупе...

Желим испунити дане речима,
а ноћи тобом,
желим живети на облаку,
јебем му ситну мрву...

И то је све.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren