Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

23. јун 2013.

О медиокритетима

Знаш, тешко је бити у нечему одистински добар... Баш тешко. Цео свој живот гледам људе који су "океј". Океј музичари, океј возачи, океј пекари, океј мајке, океј копачи канала... Океј људи живе океј животе и све је океј...  Сви ћуте и као задовољни су са океј... 

Па зар си стварно задовољан са "океј"?! Не желиш бити ни у чему изванредан, фантастичан, предобар? Буди изванредан у нечему, укурац, па макар то била и лоша ствар. Боље бити изванредан у ломљењу тањира и ваза него бити само "океј" у свему, цео живот. Проживети цео живот немајући за шта да се ухватиш... Јер биће тренутака у животу када ћеш клонути. Али та твоја малена ствар коју радиш боље од свих других ће те одржати... Седећеш на крову зграде, јести кикирики и са црних мисли скренути на оно - јебеш га, макар умем да полупам све по кући боље од било кога другог. И баш та мала банална ствар ће те извући. 

Али једна ствар ме чини изузетно бесним... Изузетно мрзим клинца који зна да одсвира три песме и сам себе диже у ранг Џимија Хендрикса, на пример... Али рецимо да је он само клинац. Они који заслужују презир су сви они око њега који ћуте. Ћутање, одобравање, лагање... Овај свет нема трунке храбрости. Нико неће рећи - хеј, другар, и ниси баш тако добар, једноставно си само "океј" у томе што радиш, нађи нешто у чему ћеш бити далеко бољи... Имаш потенцијала, само треба да нађеш ту твоју специјалну ствар... Али то нико, баш нико, не говори.

И мени је то страшно гадно, готово гнусно и подлачки, то ћутање и подржавање... Реците им бре... Имаш милијарде клинаца на свету који желе постати фудбалери. Отприлике, више од осамдесет посто их је сасвим неталентовано за тај позив. И сви ти изванредни доктори, писци, месари постају фудбалери, а сви ти најбољи фудбалери овог света играју фудбал у неком дворишту иза фабрике у којој раде на траци и пакују чипс и мале теглице мармеладе...

А и људи су страшан пенис... Дођеш и кажеш некоме - друже, ти само "океј" у томе што радиш, али си зато сјајан певач, што се не би ту окушао? А он те само погледа, одмахне главом и каже - бураз, ја сам најбољи роштиљџија на свету, одјеби. Ти седиш, једеш загорелу пљескавицу и мрзиш цео свет. 

Цео свет је заснован на жестоком лицемерју. Фазон, ти мораш мени рећи нешто лепо, да бих ја теби рекао нешто лепо. А када ја теби кажем нешто лепо, ти мислиш како ја то заиста мислим. И онда можеш наставити гајити своје илузије о томе како си заиста сјајан повртар или писац, иако би био далеко бољи, најбољи, у професионалном картингу или у читању тарот карата... Али једноставно немаш муда да промениш нешто, да...

И тако, ушукани у лажне љубазности заиста стварамо пакао од својих живота... Једемо осредње пљескавице и пијемо осредња вина, гледамо лоше филмове и нервирамо се због ужасно лоших спортиста... И све то јер нико не жели да говори... А ако неком и падне на памет да каже нешто, нико не жели да слуша. Сви знају најбоље, њихове илузије су им подариле аплаузе, стотине аплауза, како сада све то напустити зарад нечег потпуно новог, страног? 

И тек сваких неколико година се роди понеки човак који ето, самостално, без икакве помоћи друштва, пронађе оно у чему је најбољи на свету... И разбије... И годинама се, вековима, прича о њему или њој... А замислите само како би било када би сви били такви? Какав би ти живот био када би те фризер фантастично ошишао, пекар ти дао најврх хлеб, конобар те послужио најбоље од свих икада... Фантастичну бајку сам испричао сада. Али нека. Макар сам рекао шта сам имао. 

19. јун 2013.

О пиковој дами

 Кроз једну гаражу, уз саме кровне греде иде један кабл, вијуга, подиже се и спушта све до једне сијалице која жмирка над столом. Сто црвен и коцкаст, метални. На столу шпил карата. Око стола пет белих баштенских столица. У свакој седи по један човек. Сви седе без мајица, поприлично неугледни, осим једног, црномањастог и добро обликованог дечка. Њега смо звали Кукавац. Пре свега морам рећи да смо сви добили надимке по заслузи. Нико се није бунио, како би га прозвала преостала четворка тако је и остајало, јер је некако било важно имати идентитет у том нашем малом свету. Он је седео на једном врло важном месту за столом, окренут леђима ка малом и уједно једином прозору на гаражи. 

Са његове десне стране је седео човек кога смо звали Куга. Некада човек од теретане, сада само дебељушкаст. Много је причао и није много обраћао пажњу на игру. Играо је с претпоставком да ће изгубити, која и јесте била тачна у девет од десет случајева. Иако поприлична стипса, ипак је одвајао кинту зарад једне ствари важније од новца, а то је - бити члан друштва. 

До њега, у самом ћошку стола (напомињем, сто има четири стране, а пет играча за њим), седи Несрећник. Најстарији и једини стално запослен. Чупав и поприлично мршав човек, поприлично налик на ласицу. Његово име говори довољно о њему. Губио је углавном, али не зато што није умео да игра, умео је, и то боље од већине, али није имао среће, ни грам. Ипак, имао је плату да је спичка како воли, па му и нису нарочито тешко падали порази. 

Поред њега, попут чичка, седео је Ривер. Надимак је добио када је за једно вече добио неколико партија идући чисто на брата ривера (последња карта која се отвара у отвореном покеру). Преко шездесет пута га је то вече брат ривер извукао. Њих двојица су увек седели заједно, као једини званични пушачи у екипи. Имали су једну стару џезвицу која је стајала на маленом помоћном сточићу и шетала од једног до другог по потреби. Како је веће одмицало џезвица је знала ићи у свим могућим правцима, једино Куга никад није палио (а то се може повезати са тим да није осећао нервозу која је све нас ударала, јер је увек ишао са претпоставком да ће изгубити). 

И на крају, између Ривера и Кукавца, седео сам ја - Лешинар. Тако су ме прозвали, јер сам, поред физичке сличности, имао још једну особину те птичице. Волео сам да (када бих се награбио пара (или не)) малтретирам оне који су на самрти (имају врло мало чипова). Неким улагањем које мени не представља неки претеран губитак сам их вечито стављао на муку и зато су ме често псовали и бацали карте или ако се одлуче - улагали све и бивали враћени у живот или сахрањени уз све почасти. 

Свако вече је почињало исто. Сви би дошли весели, поздрављали се, зајебавали, причали неке приче о женама, препричавали неке од ранијих партија, јадали се о минусу у ком су на картама и свако вече слушали Кукавца како као потпуно спонтано казује како је у дебелом плусу на картама. Кукавац је био поприличан курац од играча. Читао сам га као књигу. Сви су. Ако је имао нешто дизао је, ако не - није. Понеки блеф који је покушао дао се уочити са километарске удаљености, а ако би му некад и пошао за руком стално је захтевао да покаже своје карте свима (иако то није пракса, јер показивањем својих карата и кад мора и кад не мора играч слаби своју позицију и открива начин игре) и каже нешто попут - синак, да си ти мени жив и здрав, нисам имао ништа, два и три! Имао је много сличних испада. Тај његов его га је морио попут најтеже болести. Ако би имао највише чипова на столу, увек би прокоментарисао - Лешинар (или неко други) има највише чипова. Је л' да? Након што не би добио одговор, поновио би још који пут коментар, а касније и прешао на директна питања. "Лешинар, је л' ти имаш највише чипова?", упитао би. И када бих рекао - Не Кукавац, ти имаш - само би се задовољно осмехнуо и наставио партију. Када га није пратила невероватна срећа (а то је баш била реткост) онда би кукао из свег гласа, још од почетка партију, како нема пара. Тако је и добио надимак.

Што се угођаја тиче, након првих пар вечери се усталио систем по ком смо функционисали. Чини ми се да смо сасвим несвесно тежили ка устаљености целокупног окружења, жудећи да једина динамична ствар буду само карте. Увек би неко донео пиће. Некад сок, вино или какву ракију, вињак - нисмо бирали, важно је било само нечим одагнати кнедлу из грла која се понекад ту стварала. И знало се, ако сам ја вечерас донео пиће, а Несрећник јуче, значи да је ред да неко од преосталих момака донесе нешто. Није то било ништа обавезно, више нека врста прећутног договора. Некад се дешавало да двојица донесу пиће, па смо онда то вече пили како ваља, за разлику од иначе, када је увек неко морао, тамо негде после поноћи, да тркне да наспе флашу воде. Што се цигара тиче, њих су увек доносили званични пушачи, то јест они који их купују сваки дан. Често Ривер није имао за цигаре, па се гребао код Несрећника, као и сви ми уосталом. Једина разлика је била у томе што се он гребао од почетка вечери, а ми смо почињали нешто касније, кад проради нервоза. 

Игру сам углавном водио ја. Често сам правио резове, и углавном бих покупио лову на почетку, што блефовима што добрим картама. Мој највећи проблем у целој игри је био Ривер. Понекад ми је личио на камиказу. Тачно сам га могао видети са оним пилотским наочарима и старом кожном кацигом како се забија у какав брод... Седео је тамо јурећи у самоубилачку мисију руку за руком...Поделе карте, изблефирам, сви одустану осим њега. Каже - знам да имаш нешто шурачко, али ја то морам да видим. И тако ми је знао тону пара узимати на неки бедни пар двојки или тројки. То његово 'морам да видим' му је колико помогло толико и одмогло свеобухватно гледајући. Дешавало се да буде потпуно очигледно да Кукавац има боју или кенту, али Риверова радозналост је надвладавала здрав разум и плаћао је говорећи: "само да је видим, знам да имаш". Наравно, понекад се његова тврдоглавост исплатила. Несвесно је учинио добар фазон, плаћајући тако људима кроз партије је створио лик човека који никад нема ништа, да би касније лагано побеђивао, јер су сви вечито били убеђени да плаћа само из хира...

Што се Несрећника тиче, он је био познат по томе што је могла проћи партија (30 - 40 дељења) да он не узме ни једну једину руку. Да нема чак ни најслабији пар за целу партију или чак и две. Када је имао нешто ћутао је, пуштајући друге да подижу и боре се, да би на крају само покупио плен. Попут Кукавца (само сасвим супротне среће), и он је био доста пажљив, па ако га видиш да диже, одмах си могао претпоставити да има нешто. 

А Куга, он је био ту, причајући превише и углавном нервирајући већину играча, који су, као што рекох, желели да једина динамична ствар у тој гаражи буду карте... Његов стил игре, стил наводне незналице, му је знао понекад донети неку победу. Надимак је добио оробивши нас све у само једној руци, када су сви имали нешто жестоко и улагали као бесни, а он се смешкао као мало дете и на крају дигао све паре, у само том једном дељењу. Волео је да дели карте, али их је ужасно лоше мешао, па су се сви љутили на њега. 

Што се дељења тиче, како је време одмицало ту је било све више проблема. Неког је мрзело, а неко једноставно није умео да лепо промеша карте, па су се одређене партије понављале. То је било страшно фрустрирајуће. Након такве једне руке се углавном почињала прича о механичком мешачу карата који сам видео на сајту за куповину преко интернета за врло ситне паре и сви су се клели да ће га баш они сутра купити, али га никада нико није купио...

Разлог за играње покера или неке сличне карташке игре у паре је чудан, у најмању руку... Свако почне јер жели да се забави, да види како то изгледа и можда, ето, да узме који динар. Након прве партије, допадне му се. Након друге почне да игра за стално. Зашто и откуд тако нагло, питаш се ти? Па, постоји један горко-сладак осећај који карта и мало још шта може изазвати у теби на овом свету. Седиш, гледаш карте, надаш се, чекаш, и онда требаш уложити. Твоји чипови су уредно наслагани испред тебе. Покушаваш да их узмеш и платиш улог, али ти руке страшно дрхте. Тај адреналински осећај се ретко кад може осетити. Када срушиш своје кулице од чипова и једва некако захватиш пар чипова и платиш, схваташ колико се добро осећаш, осећаш се живим! Након тога скоро никад више не слажеш своје чипове, већ их само грабиш као гомилу и дајеш као гомилу. Руке покушавамо смирити цигарама или пићем, али то ретко кад и ретко коме полази за руком. И сви смо ту, седимо у гаражи и гледамо у карте, а нико, баш нико, не гледа на сат. 

Такође, почела је да се развија она сујеверна црта у свима нама, без обзира на карактер, религиозност и слично. Некако, то место до прозора, тог јединог малог прозора на целој гаражи, је свима било талично. Грдне су свађе и отимачине око тог места биле, јер су сви желели ту да седе. На крају је постигнут компромис, након сваке партије ћемо се ротирати, тако да ће у току ноћи свако бар једном седети на таличном месту. Кукавац је имао талични дукс који није дао да се пере, Несрећник је своје чипове слагао у посебну колону, Ривер је имао таличну реченицу коју је његова кева изговарала читав живот: "О неђељу ти јебем, да ти јебем." Али то је изговарао не као псовку већ скроз меко, и било је као да можеш осетити како мами срећу. Моја талија је било вртење чипа, али сам престао то да радим када ми је Кукавац украо фору. И најгора несрећа ми је била када би ми Куга рекао - ево га Лешинар, узе све. Тог тренутка бих најрадије положио карте, јер сам знао да више немам шта да тражим у партији.  Осуди ме једна реченица. Све у свему, сви смо се смејали разним смешним сујеверјима других, а били смо и сами све гори у томе. 

Једна од најзанимљивијих ствари у току вечери су били управо губитнички говори. Седиш тако, изгубиш доста, много, и онда креће прича - "ех, сутра кад одем са женом на кеј, да седнемо на клупу и пијемо воде из флашице..." "Ех, сутра треба да се видим с оном малом, а пара немам ни за сладолед..." "Ех, јеботе, мислио сутра да идем на базен, међутим оп оп опчина!" И сви то некако говоре са неком насладом, као да им је драго што је то баш тако... И сви остали се не смеју, већ смејуље некако саосећајно, јер ће и сами бити ту, можда већ сутра, опет, по ко зна који пут. И тад сам скапирао како велика већина људи воли када и није баш све у реду, воле бити мученици... И сам сам такав. Јебеш то кад је све у реду.  'Све у реду' је 'позитивна нула' коцкара, нешто чему свако тежи...

И сад ти читаш ово и читаш... И питаш се - шта си ти човече који курац хтео да кажеш? Не знам бураз, писало ми се о овоме. И могао сам написати још оволико о свему овоме, али нисам, јебига... Мислио сам да могу представити тај осећај... Сваки пут када сам добио или изгубио осетио сам себе, како постојим, потпуно и стварно. Без тога, ето ти монотоне свакодневнице која можда и јесте добра, али то не мења чињеницу да је монотона. Врео месец, овај јун... Седим у гаћама, уроњен у монотонију и слушам Кугу како ми се куне преко телефона да се више неће никад карте латити. Ја се правим да му верујем, промешам шпил и извучем пикову даму. Благо се насмешим, а потом се ухватим за главу, јер имам испит за два дана. 

17. јун 2013.

Садржај живота

Одувек сам мислио да ћу неке своје најбоље редове написати на баш овој великој тераси, док седим заваљен у баштенску столицу, пијем кафу и посматрам залазак сунца. Управо то сам радио свих ових дана, мислим, што се седења тиче. Што се писања тиче, ту сам постао страшно лош. Брајко мој, сећам се кад сам знао сести за сто у мојој соби и целу причу написати из илузије коју сам развио посматрајући једну шару на њему. То су били дани. Но, отом потом. Јебеш га, гледам, овај свет је једна велика табла за твистер. Оно као, родиш се, погледаш шта те чека, покушаш да се вратиш одакле си дош'о и на крају, кад се то изјалови, схватиш да си препуштен сам себи. 

И сад си ти ту, гурнут на таблу, међу милионе теби сличних. И шта ћеш, почнеш да играш. Растежеш се преко пола света, немогуће окрете бескичмењака правиш, јер те је помало срамота да будеш вечито најгори од свих...

Суштински гледано, велика већина (да напоменем - срећна већина) људи ће доживети једну страхоту у животу, сасвим неизвесну и непрекидну. Наиме, тој страхоти је име будућност. Лепо име, светло некако. А шансе да заиста буде светла су ти отприлике к'о на руском рулету. Теоретски солидне, у пракси и не баш... Ако имаш среће радићеш неки бедан посао за неке бедне паре, мрзећеш све што има везе са послом, ако си пекар прелазићеш улицу, крстити се и прскати светом водицом око себе кад наиђеш на пекару... Иста ствар је са већином послова... Кувар не једе кувано, месар не једе месо... И добро, рецимо да је то у реду. Такође ћеш долазити у искушење да улетиш на радно место с каквом кашикаром и побијеш говна, јер имаш врло добро шансе да фасујеш каква говна да ти буду најближе и најважније колеге... Имаћеш девојку, крв ће ти пити на сламку, све ће ти живо бранити, а секса нећеш имати. Имаћеш ауто, неће ти радити прва и трећа, као ни ручна, али то неће бити важно јер нећеш имати за гориво скоро никад... Ако имаш среће да живиш у свом (или некад у будућности свом) дому, онда обавезно ће те акати маторци или комшије или неко већ. Ако пак плаћаш станарину, онда ћеш косу чупати због газдарице и слично... 

Ако си какав уметник, (рецимо да је та реч у реду) тек онда се спреми за просипање свих својих нада и снова пред белосветске свиње које ће их у сласт смазати... Ако пишеш, нико те жив неће објавити, јер то овде не постоји... Јебеш књижевност кад и у њој корупција влада. И ш'а сад, као, зовеш жандара да хапси кога јер је тај неко наместио конкурс да би његов синчић проживео дечачки хир о додиру меког списатељског неба, о тешко зарађеном динару које перо доноси... Ма хајте молим вас. Ако си музичар исто ти ето ките, ал' ти суштински и имаш какве шансе, осим ако свираш тимпане или тако неки шит. Мислим, шта год да свираш, ако се преквалификујеш на народњаке, научиш држат' тамбуру к'о прави љаксе ето динара, да га јебеш, жив си и имаш 'леба, иако си пљун'о себе једно четр'ест пута за једно вече. Ако си сликар ил' недајбожеником вајар, можеш се комотно сликати, тешко ћеш 'леба згутат'. Ловићемо голубове заједно (у Карађорђевом парку су баш 'нако дебели).

Најсрећнији си ако си глуп, неталентован и поприлично богат. Е сад, пошто се не можемо сви такви родити, (тек сваки пети је срећковић) неко се може родити рецимо, талентован и паметан и сасвим небогат. Довољно талентован за неку новчано бескорисну ствар и довољно паметан да зна да нема 'леба ту. Гледаш таквог човека и питаш се - што он уопште игра овај белосветски твистер кад нема никакве предиспозиције да победи или макар нешто постигне? 

Одговор је - шта'ш, игра ради реда, што би рекли. Важно је учествовати.

И ја учествујем. Па макар ме жена оставила због поштара. Ако се икад оженим... И макар ме деца избацила из куће. То јест, ако икад направим и једно и друго. Учествујем, па макар ми неко унуче просуло кафу по компу и спржило све текстове које сам за живота написао. То јест, ако добијем унуче од килавог сина и напишем икад ишта квалитетно. И учествујем бре, да не кажу да само стојим са стране и пљујем, мрш бре говеда, видите да играм, јест' да сам курац к'о и ви, ал' још увек се не дам! 

Гледам сад, нека црна мачка иде улицом. Луда мачка. Срећна. Ја и даље седим на тераси, сад је већ мрак и тучем се с обе руке са комарцима, али нема повлачења, нема предаје! НАПРЕД СИТНА ЖИВИНО, ЖИВИ ЖИВОТ МЕДИОКРИТЕТА! 

Јер заиста јесте важно учествовати. Ако је веровати оним мотивационим говорницима, самим тим што си добио прилику да заиграш белосветски твистер, већ си успео. То што никад нећеш поставити хајскор... То није ни важно. 

15. јун 2013.

Стидим се ове лоше песме

Луд сам,
силна будала у временима чудним,
разроким и блудним...

Буди мој ортак маче,
мени такав неко баш треба сад...
Компактно парче гузице,
љубавница, ортак и жена...

Помози ми да вратим моје речи,
јер су ми оне некада биле све,
док нисам срео твоје очи уоквирене плавом,
плавом бојом која окружује свет,
и схватио да си могу дати годину или пет
без речи, без слова...
и схватио хиљаде лепих ствари...

Страшно сам се плашио
да ћу изгубити речи када нађем
какву фантастичну жену...
И изгубио сам их, ето тако,
лако, са смешком на лицу.
Те речи ионако можда никада нико не прочита...
Те речи ме сасвим сигурно не би спасиле,
попут ње,
већ би ме повукле доле,
у мутни муљ
у ком почивају хиљаде успешних дављеника...

Ипак,
те речи су моје речи
и желим их назад,
те речи су једина ствар над којом
сам имао апсолутну контролу и моћ,
те речи су пречесто биле мој спас,
разонода и отприлике једини успех...
И желим их назад.

Помози ми маче,
видиш да сам луд,
погурај ме уз брег
да бисмо заједно скочили са врха
и живели кроз две фантастичне секунде апсолутне слободе,
помози ми,
да бисмо се могли смејати када се
приземљимо на дупе...

Желим испунити дане речима,
а ноћи тобом,
желим живети на облаку,
јебем му ситну мрву...

И то је све.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren