Сасвим полако сам корачао иза црних сенки. Пар мокрих кишобрана горе, пар блатњавих ципела доле. То је све. Једноставна сахрана једноставног човека који је знао компликоване ствари. Магарац је вукао тешка кола горе, у маглу. На брду да почива, у свом миру, испод старог ораха. Богат човек, велики човек, а опет жели да буде сахрањен у родном крају. Сви простодушни људи из села, које је толико пута помогао, су корачали упоредо са грубим црним оделима и лакованим ципелама. Ћутали су. Сви су ћутали, једино је његов син јединац нешто гунђао на челу спровода. И тако, тако је то...почело. Сутрадан, у магловито јутро проткано језом, чуо се неки ужасни смех у вили која је некад припадала старој људини. Погледао сам кроз прозор моје собице, и видео његовог сина како се врти по кући у неком чудном заносу. Очи су му гореле, необуздано се смејао вичући: "Моје! Коначно мојеее!" Није ми се то допало. Нарочито не после двадесет година служења човеку који се никада није огрешио о мене. Подне, сунце се полако пробијало кроз маглу, а ја пришао и упитао:
"Извините, гос'н, али зашто се толико веселите?"
"Хајде прљаво сељаче, шта те се тиче...уосталом, верујем да ми твоје услуге неће више бити потребне. Отпуштен си."
"Јесам ли?"
"Јеси."
Добро, рекох и изађох напоље. Сунце је потпуно потиснуло маглу и облаке. Све што сам могао да видим је ведро небо, никад ведрије. "Разумем ја старино, све разумем", помислих. Продужио сам до моје кућице полако, веома полако. Ушао сам унутра, склонио огромну стару слику са зида, откуцао пар бројева и отворио метална врата. "Ниси ти био обичан човек стари, а нисам ни ја обичан возач", рекох излазећи напоље.Земља је шкрипала под чизмама, сунце ме је гледало одобравајући, а ја сам певушио. Певушио сам тихо, осећајући неке окове у грудима. Тешко сам дисао, бесно сам гледао. Ушао сам у вилу, запалио пљугу, и упутио се полако ка соби из које се чуло весело урликање.
"Довиђења гос'н", рекох и уперих сјајну, никад коришћену, аутоматску пушку у њега.
"Али...али, ја сам Његов син. Ја ћу трошити оно што је матори зарадио. Одлазим у Немачку. И ти ме нећеш спречити."
"Твој отац је био добар човек. Ти си само мали црв у односу на њега."
"Стварно? Па лепо. Штета што није ту, зар не?", рече лудачки смејући се, "Уосталом, кажу да је отрован, зар не?"
Одговорила је сјајна аутоматска пушка, говорећи све оно што ја нисам могао да кажем од беса. Говорила је гласно, јасно и много. Остао је један метак у шанжеру. Изашао сам напоље. Сунце је сијало, земља је пуцкетала под војничком чизмом. Птице су полетеле.
Сјајно!
ОдговориИзбриши