Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

26. јун 2015.

Бизнис план

- Поздрав, драги мудри човече.
- Двадесет динара папак.

Вадим новчаник, бројим, сабирам се и на крају кажем - имам ил' десет ил' педесет.

- Дај педесет.

Дам. Он ћути и пружа ми вц папир.

- Е, а 'де је кусур?
- Какав кусур?
- Па тражио си двадесет, дао сам ти педесет динара. Мокрањац. Мо-кра-њац!
- Ма напасете ми се јаја и ти и Мо-кра-њац! 'Оћеш сад да те ставим на бан листу, па да никад више овде не можеш да дођеш?
- У јеботе. Имате и то?
- Јашта, дакако, наравно! Насмеши се сад.

Услика ме неким прастарим апаратом.

- Ето видиш, сад имам слику па ако будеш папак, да те банујем доживотно из ове институције.
- Немој чика серо свега ти, најближи јавни вц је двесто километара далеко, скроз преко моста.
- Дај још педесетку и дам ти фотку.
- Ево стотка јер си таква људина. Одох сад, пио сам неке кафе, душа ће ми истрчати на задња врата.
- Фала лепо.

Седим, размишљам, (нема се шта за читати, јел'те) да л' да га шутнем међу ноге кад пођем, па ко га јебе, ићи ћу у град само кад је друга смена ту, она брката баба што тражи да платиш пенале ако останеш преко десет минута унутра. Каже, кад имаш за дрогу, имаш и да платиш пенале. Погледам фотку, јест љепа испала, ево не знам, пресладак сам, по први пут у животу. Сконтам да ту неке ствари нису јасне. Навучем панталоне, замандалим и право код њега.

- Чика серо, да ја тебе питам нешто.
- Питај око моје.
- Шта ти имаш од школе?
- Па ја сам ти инжењер електротехнике, али сам на време схватио где паре леже, па сам постао предузетник. Имам и радницу, она Стана, јест да има мало бркове, али поштено ради, а и сениори воле кад има нека женска, па свраћају још чешће него иначе. Неки ни не иду кући, крену на пијацу па цео дан код Стане проведу.
- Аха, супер. А реци ти мени како ти је фотка 'вако добра, ко за Инстаграм да си ме слика'?
- Ехехе, јеба' га ти, па завршио сам ја и курс фотографије, па се мало шпрдам на послу. Може ми се, Газда!
- И то што кажеш.
- Чим завршиш факс јави се да ти нађем пос'о. Могу ти касније и помоћи да отвориш нешто своје, да будеш газда к'о и ја. Је л' де да би волео?
- Ух, како не бих, сан...
- Ето видиш. Ајд, видимо се мали!
- Адио газда!

Светла будућност,
Џо Боговски

25. јун 2015.

Мале победе

Приђем, кажем - хоћеш да се волимо? 
Она ме гледа, намргоди се и каже - нећу. 
- А што нећеш? - насмешим се. 
- Нећу зато што си кретен и зато што ништа не знаш. 
- Све је то истина, али ти си супер, па мислим да треба да се волимо. 
- Глуп си и смрдиш!
- То нису новости, а и волела си ме раније таквог!
- Па шта?!
- Па хајде сад да се волимо. 
- Па нећу. 

И мени ту падне клапна, шчепам је, она се оптима, све личи да ће да се заврши сценом врућег сеска, међутим, наби се главом на руку ми и изби зуб, предњи, тачније, најпредњији, један од она два зечија. И ништа, јебига, сад се дефинитивно волимо, а она не прави више те керефеке, јер ко зна шта би се могло десити следећи пут у нашем налету страсти. Све је дивно, ал' за сваки случај је увек пуштам да оде на спавање прва, бојим се депилације из заседе. Сувише је добро примила чињеницу да сад изгледа као циганка.

Мудро,
Џо Боговски 

21. јун 2015.

Будућем крему друштва

Седим, планирао сам да радим, али - не да ми се. Гледам неке људе по друштвеним мрежама и тако су сјебани... Мислим, не говорим о обичним људима. Говорим о људима који би требало да буду крем овог друштва, будући писци, новинари, филозофи... Читам и слушам бедне изговоре свих тих људи и волео бих све да их умлатим лопатом... Јер не заслужују да постану неко. Не заслужују, а као да не виде где греше.

"Да ти право кажем, издавачи су курац." Јесу, наравно, то се не може порећи. Али да ли ћеш стварно да кривиш издаваче за сопствени неуспех? Само ми то реци. Зашто је тако тешко схватити да си само ти крив? Можда су твоје речи срање. Можда ниси уопште рођен да постанеш писац, новинар, филозоф... Можда не заслужујеш да то постанеш ако дозволиш било коме са стране да ти каже да ниси рођен за то. Чак и ако твоје речи ваљају, чекај, зашто не успеваш? Не трудиш се. Ниси упоран. Не умеш да се бориш за своју ствар, за свој циљ, за остварење сопственог сна. 

Да ли стварно морам да поменем ону цуру што је написала Хари Потера? Одбили су је једно милион пута, док није зарадила брдо кеша продајући своју причу. Мислим, океј, то су ретки случајеви, али дешавају се. Треба да верујеш. Немој ја да те томе учим. Да ли је реално да окривиш издаваче, лоше корице, лошу срећу и све остало, уместо да се запиташ где грешиш? 

Недавно ми је једна особа рекла - па да, тебе је усрало мало, али добро. Нисам ништа рекао тада, али чињенице су чињенице, а њих морам да изнесем сада. Брате, то што теби не иде, а мени иде, не значи да сам ја имао среће, а ти ниси. Разлика је само у приступу. Ја сам петнаест пута погинуо, радио као магарац, видео прилику и искористио је. Прилика је дошла као последица тешког рада, а не као чиста срећна околност. Колико даш себе, толико ће да ти се врати, то је нека смерница, шта ли. 

Не волим то што су наши млади људи у стању да криве све, државу нарочито, али не и себе. Ако неко успе, он је имао среће, а ако неком не иде, он није имао среће. Јеботе, па не решавају се ствари у животу котрљањем коцкица! Будимо реални. 

Зар не би било до јаја да се бориш, да победиш систем, па да ти сви кажу - краљу! Да се избориш са похлепним издавачима који неће да издају твоју не баш комерцијалну књигу, са свим оним људима који су ти рекли да нећеш успети, да превазиђеш све препреке и урадиш нешто за себе, за свој сан? 

За будући крем друштва, сувише сте ситничави, демотивисани и потпуно без перспективе. Онај један посто који буде гребао, борио се и растао успут, ће успети. Остали ће наставити да серу како је крива држава, како је овај или онај имао среће, како они нису имали среће и како се тежак рад не исплати, јер они заиста много раде (хехе), а нема резултата. То је морало бити речено. 

Борите се папци! Све бих вас истукао лопатом, јер сте лењи, глупи и слаби! Желиш нешто? Дођи и узми то! Тако живот функционише. Напиши књигу. Па напиши још једну. Па још једну. Покушавај. Објављуј. Пери судове у Лондону и објави књигу. Продај пса и мачку и објави своју причу. Једи рибље конзерве док се не уцрваш, али ради посао који волиш. 

Ово тако лепо звучи... И искрено, највише на свету волим када видим да се особа бори. Чак иако нема ногу. Или паре. Или децу. Или нешто што воли највише на свету. Бориш се, јер само пичке убијају себе да би избегле суочавање са пар проблемчића.

Боже, пола бих ове државе истукао лопатом. Све док људи не почну поново да се боре и сви колективно кренемо напред, као срећнија варијанта нас самих. И тако. Идем сад да спавам, не могу да радим. Али то не значи да тај посао нећу обавити одмах ујутру. Запамтите разлику. 

20. јун 2015.

Промашајима

Време је,
да зауставимо
узалудне расправе о сисама,
бескрајне вечери уз много лошег пива
и ужасно брзу неправду...

Док се мученици даве
у барама пуним муља
ја седим у овој равници и чекам...
Чекам тај гнев,
Смрт је мој добар друг,
све проблеме решавам
диригујући малим орденима за храброст,
лудост, ужасавајућу стварност
и кроз луке неке мирне привидности
пловим, грабим ка неким
сувљим пределима
без облака
и са мало сунца и зелене траве
и мешанцима ротвајлера и овчара
и обичним сеоским мачкама...
Све сам резервне кишобране изгубио
у узалудним лутањима кроз престанке стварности,
и судбину више не могу приупитати има ли
какав велелепан план за мене...
Остао је само потоп, завршни чин ове представе,
удари ме по челу драга,
да знам где стојим,
да се спасем од сулудих жена које те
запале једним пољупцем или само погледом...
Кармина Бурана ће свирати када буде дошао крај,
а ми ћемо плесати до гуше уваљани у сопствену немоћ...
И биће нам боље него икад,
имаћемо снаге више него икад
плесаћемо данима по киселој киши
плесаћемо док нам не сломе колена наноси воде
плесаћемо један од оних најобичнијих плесова,
али тај плес ће бити узвишен,
јер ипак смо то ми,
Ми који смо покушали скројити читав свет и нисмо успели.
Ми који смо покушали скројити сопствени свет и нисмо успели.
Ми који смо покушали сачувати мали свет у кутији шибица и нисмо успели.

18. јун 2015.

Драго ми је што сам био од помоћи, срећно

Понекад је тако лако,
дођеш на овај блог
када имаш лош дан
и прочиташ неку стару ствар
чисто да се сетиш
да је и тебе некад неко волео
и да је било баш лепо.

Свраћате,
моје даме,
и ја сваки пут знам када сте биле.
Знате већ где да гледате у архиви,
све иде брзо и лако
и баш зато знам.

И драго ми је.
Драго ми је што вам је ово можда сидро.
Или писта.
Или шта год вам тренутно треба у животу.

Неке само хране сујету.
Другима самопоуздање постоји само док их
држи ефекат сећања.
Свеједно.

Једино што ме смара
јесте чињеница да ја немам то место,
место на ком бих могао да прочитам
да је и мене некад неко волео
иако сам лош човек,
превртљиви скот
и скроз обичан штребер...

И то је јако тужно.

Али сам срећан
што сам помогао некој девојци
тиме што сам је волео,
онако,
клиначки,
скроз наивно и тотално срамотно,
са ове дистанце.

Желим вам свима срећу,
и ето,
не замерите ми ако напишем
коју сјајну песму некој  новој мачки.

Напослетку,
можда је баш она та права,
која разуме.

17. јун 2015.

Био си сјајан, волим те

Његова вилица је крвава,
згужвана и поцепана.
Његово тело је сломљено.
Крвари.
Гледа ме и те очи говоре -
газда, зезнуо сам ствар.

Не знам шта да кажем.
Ћутим један тренутак
па га помазим по глави и кажем -
све ће бити у реду.

Потом позовем ветеринара,
глас ми је поприлично храпав
док говорим

Хало, имам мачора коме треба спасење,
на овај или онај начин...

15. јун 2015.

Песма за хлир

Гледам твоје ноге и
некако,
опет желим да пишем.

Желим да пишем о теби.
О прљавом свету.
О дрском животу.

Кажеш да си дебела,
и ја ти верујем.
Једна ситница ме само кочи -
твоје ноге причају неку другу, сјајну причу,
причу моћне мачке.

Гледам их
преко екрана,
док сам десетинама километара далеко,
и само желим да знам
како би било разговарати са тобом,
лице у лице,
док се играш мојим умом
са тим сјајним ногама...

И та чаша жестоког пића поред тебе,
некако ствара филмску атмосферу,
имам осећај да би се нешто врло значајно могло десити
сваког трена
и чекам,
чекам већ сатима
гледајући у твоје ноге,
а ништа се значајно не дешава...

И тако,
иако си дебела,
и иако ова песма није сјајна,
пишем похвалу твојим ногама,
твом сјајном имену
и чињеници да си учинила да опет пишем.

А ни не знам те.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren