Покорен

Бориш се. Окупатор на сопственој земљи. Дивље хорде журно миле твојом земљом, твојим небом. Палиш своје жито, да га не би њихови коњи ждрали, коњи који сеју смрт куд год да прођу. Немаш лице, немаш мира. Хладан ветар те шиба, шибају те тихи гробови. Трчиш по светој земљи, прогоњен прогонећи. Ветрењаче су свуда, а ти нападаш знањем носећи "Дон Кихота" испред себе. Удараш књигом, удараш и удараш и ништа се не дешава. Ништа. Окупатор на сопственом прагу, окупан у хладном зноју. И шта ти онда друго преостаје него да се побуниш. Чупаш гркљане, просипаш утробе, гребеш по тешкој земљи док ти сузе цуре у поноре вечности глуве. Време стаје, безлични јахачи су све ближе и ближе, а ти храбро стојиш. Време креће, они утрчавају у тебе, копља у утроби, ребра у зубима, смрт је лепа, смрт је блиска. Лица немају, господаре тобом, господаре твојом земљом. Чупаш зубе, вадиш очи, сечеш руке. Црна рупа тебе чека. Жито пламти, спаљени снови. Кунеш њих, кунеш себе. Удараш у нелица, плачеш крв. Купаш се у небу, а лица немаш. Исти су сви, окупатори клети. Мрзети, мрзети, мрзети. Чему та радост, тај пакостан смех? Жеље су твоје, твоје је небо. Ја сам доле, у понору дугом рањен тугом. Не тражи, не питај, не шапући. И онда бес, мач који сече црвене нити које те држе окованог на овом свету. Бес, ојачан једом, у катакомбама ропства дивља. И како онда? Како онда да се вратиш? Да будеш фин, добар? Једе те изнутра, увија простор, пакује машту...спрема те за полазак. Твоје небо је заузето, твоје реке су загађене, твој починак је кратак. Кажем убицо, и полако одлазим. Расут у комаде, искам мало правде. Правда долази. Да ли? Да ли? Хорде без лица и даље надиру. Моја земља, моје небо, све је твоје. Душе немаш, у оку се купаш.