Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. октобар 2011.

Како сам причао са бејб минус ll

- 'Ало?
- Да?
- Да ли је то пекара "Клас"?
- Не, погрешили сте...
- Ма нисам погрешио сигурно, него, реците ми да л' да истоварам ја ово брашно овде ил' да чекам да се ви смилујете и отворите ми капију на којој пише "Кер уједа јако за слабине"?!
- Господине, погрешили сте број...
- Ма зајебавам те мало, ја сам.
- Јао...Манијаче?
- Ето видиш да знаш ко је.
- Шта радиш?
- Ево седим, учим.
- Шта учиш?
- Шта не учим?
- Само ти...Ја ево, блејим.
- Знам.
- Како знаш?!
- Ти увек блејиш...Будало.
- Што си нервозна бејб?
- Ахаха, откад сам ја постала бејб?
- Од сад.
- Значи лепа сам. Јаоо, знала сам...Ихх...
- Ниси бре...лепа. Овај...
- Џабе ти је сад све...Рекао си да сам бејб.
- Нажалост. Који ли ме ђаво само натерао, питам се?
- Који год да је, ахаха...А знам ја да ти мислиш да сам ја лепа, само се правиш...
- Ајаоо..шта закључи из једне речи..Јој кретена, мајко моја!

- Што сад ћутиш?
- Слушам како дишеш.
- А то може да се чује иначе, преко телефона?
- Може, ако дишеш као морж. И не чујем те, ал' замишљам и до јаја ми је...
- Дрога, а?
- Природно сам луд, ако то питаш.
- Ццц...
- Ништа, сутра у девет?
- Шта сутра у девет?
- Долазим на колаче, сок и нешто да спремиш, а да то није пудинг. Ај' ћао.
- Ма сањај...сутра нисам кући...
- Ја долазим, а ти како 'ош. Бејб? Бејб?! 'Ладно је прекинула...Нема везе...Сутра. 

30. октобар 2011.

Леп дан

Седео сам у неком бифеу, ни име му не знам, од раног јутра. Само сам устао, назуо папуче и са двеста кинти кренуо да проживим нови дан. Нови дан је био у курцу, баш као и претходни, али било је лепо покушати, надати се да ће бити нешто бољи него јуче, прекјуче, и сви ти остали дани који су почели овако. 

Зурио сам кроз прозор, испијајући прву ракију тог дана, много бољу од осталих и нешто лошију, надам се, од последње коју ћу попити. Нека дечурлија се играла напољу. Трчали ли су тамо-амо, носили пластичне пушке и пуцали пластичне метке. И понеко би од њих јаукнуо, када би га тај округли пластични метак погодио у нос или муда, а ја бих, као јунак тад потег'о, да им буде лакше. 

Гледам их тако, пијем и пече ме грло, и сећам се своје, дрвене пушке. Ћале ми је направио када сам имао пет, да се играм, да разбијем свет...А онда је све отишло у курац. Онда се тргнем, па меркам, гледам где ли су она господа што им из ока вири лова, да ми плате још које пиће. 

Попио сам три, а пара имам за једну и по. Не знам како, али морам се некако и данас напити...Ова робија тешко пада нама, уметницима. Или макар мени...Лако је када немаш ништа од почетка века, па се навикнеш, па ни не знаш шта се све скрива у оним црвеним новчаницама. Али када дођеш са врха, дођеш доле, скоро до дна бурета, онда знаш...Знаш како је горе, а гледаш себе, доле...И буде ти жао, јебига, баш ти буде жао. 

У једном тренутку у бифе улети неки младић са качкетом на глави. Имао је глас к'о какав певац и имао је пиштољ, магнум 357 и био је помало бесан. Рече, дај паре и једну соду бикарбону, али они нису имали соду бикарбону, те се он окрену онако бесан и упуца оног лика до мене, у ногу. 

Онда кликну још једном, метак се одби о металну плочу и...погоди ме у око.

И замишљен тако, тонем полако, у сан. Баш је био леп дан. 

29. октобар 2011.

Само пар речи

Знате, помало сам много заузет ових дана...И схватио сам нешто, па реко' да вам саопштим. Наиме, док сам јуче писао ону вестерн причу...Тачније, нисам је писао, наставио сам је. Отпочета је још пре пар месеци, али је завршила негде, бачена у заборав, до јуче, када сам је довршио. И ту управо лежи проблем. 

Сувише сам се удаљио од онога што сам почео у децембру. 

Јесте, сада имам шеснаест пута више посета него тада, али кога брига? Више не пишем приче, него понекад напишем нека моја опажања и највећи део времена се зајебавам. И то је помало шит. Зато контам да је ред да поново почнем. Биће увек са неком дозом хумора и то...Наравно, писаћу и моје глупости, али у много мањој мери него сад.

Иначе, био сам на сајму књига, опремио сам се, за који дан кад ми бане хипер инспирација има да заблистам. Па се ви зајебавајте. Ајд' одо, морам сутра рано да устанем. 'Ебем ти лебац, немам пара ни за пиво да негде заблејим у суботу увече...Али! зато имам брдо књига. Који сам штребер. Срање. Сад се осећам као штребер. Одох. 

27. октобар 2011.

О вестерн цицама

"Не Буфало Биле, нећеш ту ствар ставити у мене!", одјекнуло је пустињом. Поједини којоти су облизивали знајући да је месина најбоља ако умре током сношаја, али то није био случај. Госпођица Џејн није дозвољавала да јој господин Буфало Бил извади зуб помало предимензионираним и рђавим клештима. "Али Џејн...Види мене!", рече Бил и накези се. Његова три зуба су блистала на пустињском сунцу. "Не!" 

Касније тог дана, док је госпођица Џејн прала своје беле хаљине у потоку на који су у међувремену наишли, имала је чудан осећај да је неко посматра. Била је, наравно, у праву. Једна голуждрава сова ју је посматрала, тако обнажену, а она се постидела.

Наравно, није ту била само сова. Био је ту и Буфало Бил, сакривен међ' стенама као и неко под водом ко је дисао на импровизовану цевчицу од дивље траве. Госпођица Џејн, то једро и набујало биће, беше испрљана њиховим погледима као да је утоварала угаљ на воз који се спрема да крене пут Запада. Учини јој се да је неки врућ ветар почео да јој мрси косу, насмеја се и удаљи се од воде лагано.

Онда Буфало Бил приђе ближе реци и заседе на једну велику стену. Размишљао је о Џејн, њеним белим грудима, њеној црвеној коси...Била је добра женска, јако добра. Намигнуо је шеретски, иако је она није била ту. Било му је то довољно да се осети као млади мангуп и да крв проструји жилама. Смотао је цигарету и таман када крену да је запали, нешто мало и црно изрони из воде.

Буфало Бил се прихвати свог гравираног колта, а оно мало црно се убрзо претвори у Рошавог Кида, младог одметника који је имао проблема са акнама и жене га нису волеле. Кид га погледа задихан, збуњен, те се прихвати револвера.

Буфало Бил беше стари курвар, те се нацери и врати револвер у корице. Знао је он бољку младог Кида и знао је штошта још о њему, читао је његово избраздано лице као књигу, помало грубље обрађену, да. Одмери га још једном и рече: "Еј мали...'оћеш да јебеш ти шта?" Кид се жицну, зацрвене и упери револвер у Буфало Била. "Изгледа да 'оћеш. Госпођица Џејн ће остати сама...А знаш како дуге ноћи у овој пустари могу бити. Ако ме убијеш...Знаш...Ти си млад, могао би јој се наћи и то..." "Матори, ја сам одметник! Не требају мени такве бледе мршаве...Имам ја своје месиште, не брини ти за мене..." "Верујем да имаш...Него, дедер, пуцај ми ту, с леве стране, и иди тамо, код Џејн. Буди добар момак Кид, не сери да си много зајебан кад ниси. Да хоћу, сад бих могао да ти дођем тамо, налупам пар шамара и пошаљем те у кревет. Пали клинац!"

Кид потеже. Једном, двапут, трипут...док буренце не остаде празно. Затим се окрену, зализа косу и рече: "Баш сам шмекер. Госпођице, долазим."

"Не, не долазиш", рече Џејн након што је опалила из винчестерке. Кид је лежао у реци, а траг крви је носила струја. Буфало Бил је лежао на стени и крв му је капала из уста право у реку.

"Мушкарци су тако безвезе", рече Џејн и пољуби госпођицу Пени, а затим заједно одшеташе ка кочији. 

26. октобар 2011.

Јебена цигла


Фазон, почео сам да пишем нешто до јаја малопре, ал' контам да нисам расположен, па ево нешто старо. Мало.

Вечерас  сам сазнао да ми је интернет искључен до понедељка. То је поприлично много за мене. Уствари, то је сувише много за мене. Не знам како ћу издржати. Мада, увек могу да се уселим код комшије.

Но, услет налета духова из прошлости, и неког старог осећаја кнедле...не у грлу, него...Уствари, извините на забуни, тај осећај је најприближнији осећају цигле на грудима. Оно, ти хоћеш да дишеш пуним плућима, а она ти не да.  И то ме тако држи стегнутог већ два дана, и држаће ме док коначно не решим те ствари. Звучим помало мрачно, јебига, ал' стварно нисам очекивао да се неке ствари провуку кроз временско-просторни континуум и врате се да ме опауче по сред фаце.

Него, нисам то хтео да кажем, ал' овај блог ми служи као пумпица за дисање коју сам престао користити пре коју годину. Е да, успут, имам астму. Смирила се пре коју годину, па сам постао мало активнији и то. Јебига, могао сам да играм фудбал, а да не умрем после четири пута. Било ми драго. Но, углавном сврха овог блога је да ми буде „пумпица“, ако ме разумете. Кад год имам циглу, две или кућу са окућницом (као што имам сада) на грудима која ми не да дишем, пар ствари напишем овде и буде ми мало лакше. На пример, сада је тој кући напрасно нестала једна половина цигле негде на неком небитном зиду. Мале ствари су битне. Фазон, за ове две недеље што следе можда се кућа преполови. Можда потпуно нестане, а можда буде и даље ту, ојачана карбон алој 1090 челиком (најјачи челик на свету) уроњеним у бетон.

Како год било, овај сплет кармичко-узрочно-последичних околности ме је навео да размишљам о смаку света. Јуче сам мислио да сам се поново нешто замерио оном горе, али сам јутрос, након што ми је док сам жвакао жваку испао већи део тројке доле десно, схватио да не само да сам му се замерио, него сам изгледа уб'о и неки комбо, као да сам шеснаест пута разбио по четири огледала и прошао испод мердевина приде. Као што то увек бива, мрк'о сам га погледао (онако како само ја знам), на шта је Он узвратио кишом и брзим аутомобилима којекуде. Тад сам прижељкивао смак света. Озбиљно. Онда сам се запитао пар ствари и јебига, почех да правим листу за и против смака света. Као да ме је неко позвао на „евент“ па се ја размишљам 'оћу ли-нећу ли.  Но, ево листе:

Почнимо од ведријих ствари, тачније од  листе „за“.

„За“

Сам смак света би довео до, испочетка делимичне, а убрзо и до потпуне анархије која би, уствари, значила потпуну слободу. Дакле, сматрајмо слободу позитивном страном свега тога.

Самим тим што би сви били „пуштени са ланца“, дошло би до стопостотног пораста шанси да доживиш запањујуће сексуално искуство са потпуном незнанком, без заштите. А пошто је смак света, не мораш да бринеш због разних болести. Милина једна.

Моћи ћеш да починиш све могуће мање (а и веће) преступе. Не знам да ли је то добра ствар, ал' контам да би било поприлично кул довести шест молдавки да ти пеку ракију док играш Пес 6 са печом на Жексовом компу од сома евра.

Наравно, има и нас сањара који бисмо изградили своје царство у новонасталом свету. Измислио бих опет струју, блендер, веце шољу и још пар кључних изума.

Имао би' све време овог света и нигде не бих журио.

Ето...То би биле те неке ситне ствари на листи „за“. Сад пређимо на листу „против“.

„Против“

Брате, не би било зубара. Мучна ми је чак и помисао да ми мој ортак Џони вади шестицу доле лево кљештима произведеним у Источној Немачкој. Узгред, тад се знало шта је квалитет.

Морао бих да будем мање избирљив што се јела тиче, јер, јебига, не верујем да би тад било правих колача, печених прасића и доброг црног вина. Срање.

А сад, зајеби и зубара и храну, не би било интернета! Познавао бих само људе који живе у кругу од сто метара око мене и пар номада коју су ту дошли да презалогаје нешто. Ниједна добра риба не живи у кругу од сто метара око мене. Јебига.

Не бих имао посао и било би ми досадно. Не бих имао ни компјутер и било би ми досадно.  Било би ми, брате, много досадно.

Немам више разлога, ни „за“ ни „против“. Обе листе су класичан шит, али брате, не би било интернета! И мало сам пристрасан сада, јер немам нет...Као да сам у средњем веку. Користим ворд, јебига, и пишем ово. Тмурно некако. Јебена цигла. 


25. октобар 2011.

Повратак џедаја

'Ало! Дош'о чика Јанко. Вратио се. Знам да ме волите и да сам вам недостајао, јер откад ме није било, посета је пробила све границе могућег (добро, де, није баш тол'ко, ал' била је навала). Откад сам остао без конекције на моју дрогу (крив је сбб, топло вам препоручујем да, ако вам икада дођу на врата и понуде кабловску и интернет, до'ватите шта вам прво падне под руку и удрите док их не истерате из куће, дворишта, улице, или већ колико имате кондиције). Дакле, откако сам остао без мог интернета, патио сам грдно (док се нисам преселио код комшије, онда сам био ок). Чак сам почео и да учим...Ја! Овако интелигентан момак, еј! Имам полу фотографско памћење, 'ало! Углавном, учио сам, јебига, па контам, ако икад баш загусти, у будућности, смањићу на два сата дневно и готово. Зезам се ја мало, знате...И не брините, нећу опет отићи (добровољно). 

Но, по мом повратку сам увидео много ствари. Неке су биле добре, неке лоше, а неке најгоре. Како год било, читаћете о томе, имам неколико офлајн текстова написаних у очајању, баш да вас убију, онако људски. И тако...Једна од добрих ствари је та што ми је једна, сада већ стална читатељка и блогерка, послала мејл са молбом да јој објасним пар ствари, јер сам, јел'те, веома искусан човек и заиста добар саветодавац (ово последње није била шала). Дакле, ако имате какви проблем, питање или нешто слично, јавите се на контакт форму, а ја ћу вам помоћи, јер сам душа од човека, реално. Одговор можете добити у виду мејла или мог новог поста, све зависи. У овом случају ће бити пост.

Е сад...Не знам како ће ово испасти (можда помало геј), нисам писао већ недељу дана овако нешто корисно, те сам мало заплашен да нећу испунити очекивања. Мада, покушаћу. Видите, овај пост (мислим на пост, оно чет'рест дана, Божићни, Ускршњи, итд) ме је учинио бољим човеком, скромнијим, са теретом од хиљаду кила на плећима. Онај хвалисавац у мени се још није вратио...Јебига, бриге га потисле. Видећемо да ли ће бити ту за који дан. 

Дакле, да коначно почнемо (стварно имам предугачке уводе).

Шта значи када мужјак каже женки "Дивна си"? 

Ово наизглед једноставно питање је потенцијално веома комплексно, ако ме разумете. Прво, пређимо преко неколико значења тих речи, у зависности од интерпункције коришћене уз њих. 

"Дивна си."

Као што видите, тачка стоји на крају. Дакле, тај батица се потенцијално затрескао у тебе, сматра те горском вилом, мајком његове будуће деце и већ у глави има слику како подвикујеш на њега да подигне ноге да можеш да усисаш. Или се дереш на њега да усиса. Или га тучеш док усисава. (Ове варијације на тему су неопходне, драге моје, јер сам претрпео критику од једне младе даме и баш се осећам лоше и шовинистички, па покушавам да мало исправим ствари). Као што рекох, то је можда потенцијално затрескани момак, можда нека бакица која то заиста мисли или колега блогер који ти се само чепи, све зависи од прилике до прилике. Углавном, ово је једно позитивно значење тих речи. 

"Дивна си!"

Замислите неког како ово узвикује уз осмех, ал' искрен. Е, то је или искрено одушевљени манекен на кога изгараш неким твојим поступком, (али никад нећеш имати шансе код њега) или мали ружни гоблин коме се свиђаш, па ти говори то и још много других ствари балавећи, а ти, наравно, не обраћаш пажњу. 

"Дивна си!!!"

Ово је, уз фејк осмех другарице или тапшање по рамену од стране не-тако-кул ортака, један веома љигав узвик. Они то, наравно, не мисле, а онај лак или двеста кинти што си позајмила никад више нећеш видети. Јебига. 

"Дивна си,"

Јеси ти дивна и све, али...Ово ћеш углавном чути од истог оног геј кошаркаша манекена на кога се ложиш, и уместо да ти то буде потврда да је класичан, овај, геј, ти узмеш па удариш у плач, јеботе, к'о да је умро Тито...Ако чујеш од неког кул лика ово, то значи оно што се налази иза зареза. Типа: "Дивна си, али имаш бркове и прешироке кукове за мене и никад не бих могао да се замислим са тобом, грдосијо!" или "Дивна си, и преслатка и имаш велике груди и одма' би' те женио!" Е, те ствари значе оно што је иза зареза. Е сад, јебига, срећно. И обриј се. 

"Дивна си?"

Ово је или питање да ли си ти Дивна (жена, јебига, не особа), или чуђење ортака који се нашао у непријатној ситуацији да слуша твоје хвалисање новим патофнама, те изговара ово с надом да је погодио шта треба да каже и да ћеш га помазити по глави и пустити да доврши свој бурек, а не прострелити га погледом калибра много и ударити му једну четничку (ни од претходне се није још опоравио). 

"дивнаси"

Ако ти је ово послао дечко, терај га у пичку материну, јер је неписмен као во. Наравно, ово може да значи било шта од горенаведеног, тако да, јебига, нагађај. Отприлике, можда и погодиш. 

Наравно, ово је написано само отприлике, те вас молим, драге читатељке, да се уздржите од насиља ако вам неко пошаље: "Дивна си!!!" или "Дивна си, али..." или нешто слично. Не мора да  значи да је ово увек тачно. Само у, отприлике, деведесет посто случајева. Ето.

И...пишите ми људи, жене, мајмуни, геј људи што носите розе, клингонци и остали...Контам да би ово могло бити занимљиво. Бољи сам кад пишем на тему. Јебига, мозак је зауздан, улар стеже и гледам само право, како треба. Хвала и довиђења. Фини сте ми. А ја сам се вратио. 

23. октобар 2011.

Ај ћао

Људи, немам нет до сутра (од четвртка), умирем овде, написао сам брдо ствари до сад, објавићу некад. Уселио сам се код комшије, ево га иде са неким оштрим предметом да ме истера. Ај ћао. 

19. октобар 2011.

Да ли сте решили своје задатке?

Људи, заљубљен сам у једну девојку већ годинама. И константно је јурим, али ми увек за длаку измиче. Срео сам се пре неки дан, сасвим случајно, на улици. Одлучио сам поново да окушам срећу. Нисам био ништа лепши ни виши, али сам сматрао да имам оно нешто што раније нисам имао, а што је неопходно за успех. 

"Ћао љепото!" 
"Шта хоћеш сад?"
"Па ништа, ле..."
"Таман помислим да сам се решила кретена, кад ето те опет." 
"Лепа си ми, да...То сам хтео да ти кажем."
"Знам, рекао си ми то већ једно хиљаду пута."
"Ја знам да ти хиљаде људи говори ово, али...Брате, много си лепа. Волим те."
"Мене сви воле", намигнула је. И помислих - имам неке шансе. Намигнуо сам јој, несвесно кривећи вилицу. 

"Ии..Хоћемо на пиће?"
"Нећемо", рече мирно. 
"Дај бре...Учинићу било шта за тебе, ићи ћу на крај света, до неба, на месец, било шта!", изрецитовах брзо и смотано. Поцрвенео сам. Било ме је, јебига, срамота. 
"Паа...изволи списак." 
"Чек, ти имаш списак?"
"Да, што?"
"Шта, ово су као неки квестови које морам да обавим да би изашла са мном?"
"Управо тако."
"Ово је нереално, тотално. Ти си луда бре!"
"Ако ти се не свиђа, шетај."
"Али лепа, знаш да не могу то учинити. Знаш да не могу да живим без тебе..."
"Како си живео до сад?"
"Лоше. Можда си приметила.."
"Можда."
"Па што ниси свратила, помогла ми? Чак и топао поглед би помогао."
"Гледај у тај списак."

На списку су биле неке обичне ствари као што су: Не смеш се бријати никад, мораш боравити у биртији често, прочитати још брдо књига, набавити руску плаву мачку, итд...Било је и оних, необичних као што су: Мораш наћи девојку, сексати се са црвенокосом, скочити са банџија, купити катану...

Рекох: "Нема шансе."

"Океј, ћаос", рече она и зграби ми списак из руку. 
"Хеј мачко! Чекај."
Таман се окренула и заустила да нешто каже кад сам је ухватио око струка, привио уз себе и...Јебига, пољубио је. 

Срећо, ти си моја, знаш то. 

17. октобар 2011.

Пар ствари које морате знати да се уопште удате, жене!

Опет те је оставио фићфирић кога си заскочила на станици? Сексаш се без љубави?  Плачеш, јер си свесна да се никад нећеш удати?

Све ово ће се променити. Једног дана ћеш се удати за тако неког фићфирића (јер појма немаш да изабереш квалитетног мужјака), сексаћеш се искључиво ако схватиш да те он воли после две недеље романсе и нећеш плакати, осим током вашег снобовског  класичног сношаја, од муке. Но, ако већ немаш неке планове, и ако сматраш да ћеш остати уседелица за живота (а и после), верујем да ћеш се обрадовати што сам чврсто одлучио да подигнем наталитет у нашој земљи (порадио бих ја и лично на том питању, ал' немам с ким). Питате се како? Слушајте 'вамо:

Драге моје даме, одлучио сам да кренем озбиљније да се бавим вашим проблемом наласка одговарајућег мужјака за удају и, евентуални продужетак врсте. Дакле, отпочећемо листу најнеопходнијих вештина које би вас, саме по себи квалификовале за какву-такву удају. Наравно, ако вам је (једна од) супарница плавуша са брусом величине пет, онда боље одмах одустани, јер праву љубав увек утепају сисе, трбушњаци, бицепси, прав нос и остале буђаве ствари на које се женке као веома визуелна бића, ложе. Извињавам се на овој малој дигресији, не знам шта ми би. Но, почнимо коначно.

Ви, жене, морате да знате много тога. Нећу вас лагати, неће бити лако да то све научите. Не гарантујем вам лава у кревету, ни златног гусана у аудију. Али вам гарантујем да ћете, ако савладате ове вештине, моћи да се пријавите на кастинг који организујем. Као главну награду добијате прилику да ме изведете на пиће, вечеру и биоскоп, а ако ми се свиди све, добићете прилику и да ме отпратите кући. Наравно, услед велике навале женки са свих географских висина и ширина, избор ће трајати пет месеци, али! ће женке које поседују ове вештине проћи директно! у други круг. Волим вас и срећно! 

Као прво и најважније, кренимо од кухиње. Ви, женке, сте се одавно одселиле из кујне. Шпорет вам сада служи само за кување чаја, ако и то знате. То су чињенице. Но, засучите рукаве и научите пар ствари. Под основно знање спадају:

- знање кувања кафе, чајева и справљање осталих напитака* 
*Справљање коктела је помало геј, али ће га ваш метро-геј-кошаркаш будући муж сигурно ценити. И да, ако знаш да жонглираш са три и више флаша, сматрај да поседујеш мастер знање из ове области. 

- кување војничког пасуља, печење роштиља и справљање пуномасних салата* (ако твој будући муж једе оне твоје дијеталне салате, сматрај комотно да је геј)
*Пасуљ, месо и салате морају бити као да их је спремила мама. Ако вам је муж сироче, нећете имати тих проблема. 

- спремање палачинки (пуномасних), уштипака, крофни и још минимум пет врста торти и колача*
*Палачинке не смеју бити загореле, крофне морају лепо да се подигну, а време печења ових пет врста (минимум - основно знање) торти и колача мора да износи бар чет'рест пет минута. Дакле, прави колач, не онај бућкуриш од пудинга, кокоса и чет'рест паковања плазме што и моја синовка од три године зна да направи. 

Завршили смо са кухињом. Наравно, шансе за удају вам расту пропорционално са знањем справљања разноразних ђаконија. Наставимо са практичним кућним знањем:

Веома је важно да жена уме да укључи њемачку машину за веш, без да зове мужа, свекрву ил' не-дај-боже хот комшију. Треба и да зна да се бели веш не ставља заједно са шареним и тако то. Верујте ми, ниједан човек не воли да носи розе гаће. Осим ако је геј, онда вероватно воли (записуј ово, ако си приметила да је твој "мушкарац" такав). 

Такође је, веома важно (јако ми је тешко да одредим приоритете, пошто су ове ствари неопходне за добру удају жене) да редовно бришеш прашину. Свако јутро и свако вече, цела кућа да се цакли. Астал да блиста, кућа да буде к'о да је малопре мистер Пропер изаш'о кроз прозор, бре! 

Наравно, пређимо и неке минорне ситнице поприлично важне за брак као што су: не ширити веш у кухињи, не отварати гола врата (осим ако си удата за тарзана, онда је то пожељно бејб), увек имати пива у фрижидеру (осим ако твој напудерисани момчић пије искључиво "лав твист", онда му купи лимунаду. Неће ни приметити разлику, ионако је геј), не кафенисати, не сексати комшију, не угојити се као крмача, и тако даље...Узгред, нико вас нормалан неће! оженити жене, ако нећете бар троје деце да имате* и будете спремне да пазите четворо. Јер, и тарзану треба мало љубави бејб, зар не? 

Ако пристане на брак, иако си му рекла да нећеш клинце, ето ти још један доказ  да носи розе мајице. И тако...Ако случајно живите у руралним деловима наше лепе земље, на ову листу додајте - "И да нацијепа десет метара дрва у шуми док се ја не вратим из кафане, сунце јој јебем гараво!" 

Ако немате ниједан од ових потребних квалитета, не очајавајте. Увек можете радити у Темпу на каси пар година, отићи и уградити сисе и удати се LIKE A BOSS!

п.с. Заборавио сам да напоменем да је спремање месине на све могуће начине заиста пожељно знање, ако и само ако се удајете за тарзана. Као и ношење хот (или не ношење уопште) доњег веша. Ето. 

Пар мисли пред спавање

Тако ми се не пише вечерас...А тако желим. Понекад ми дође да кажем само - одустајем. Одустајем и одох да радим нешто корисно. Ал' не иде то тако...Живот ти увек јури низбрдо док не одустанеш. Тек када одустанеш, помириш се са судбином и отераш све у курац, онда крену да ти се дешавају лепе ствари. Онда се појави девојка из снова, уђеш у бус без контроле и нађеш парче пице за педесет кинти. Онда крећу те ситне, добре ствари. Све је то лепо само...Ја изгледа још нисам одустао. Нит ми се нешто лепо догађа, нит се ја трудим да видим нешто лепо у свему што ми се догађа. Само дођем, изблејим, одем. И тако сваки дан. Не знам где, ни шта, ни како...То су све споредне ствари. 

Е, воле ме жене, то чудо једно. Да, воле ме, обожавају ме, ал' као брата, ћалета, сестру, једнорога, писца...Ма било шта што није дечко. И знате шта? Баш ме боле курац. Није фазон да се цимам око глупости. Фазон је да се цимам...Паа, никада. Чил брате. Тај неки фазон. И јебига, не знам, мислим да би ваљало да будем мало мање луд. Ал' не иде, па то ти је. Вечерас сам баш правио глупости. Ал' сам зато и добио две партије ремија. Разбио сам. И ухватила ме нека промаја, 'ладноћа и ко зна шта кад сам се враћао кући, и сад ме боли глава. А ја мрзим кад ме боли глава. Мрзим те унутрашње болове, ужасни су. Док, са друге стране, све врсте посекотина преживљавам једући чипс и гледајући неку емисију о лову на пингвине, на пример. Крпили су ме три пута, требали још три, ал' сам се некако средио. И сад кад погледам, човек буде некако поносан на све те ожиљке...Живот је оставио траг на теби...Знаш да постојиш, јебига. 

И одох да спавам сад...Треба ићи сутра на факултет...Јеб'о факултет, баш је дугачак. Сви буду по пар сати, ја од јутра до сутра. Баш ће ми бити лепо. Иначе, хвала свим мојим обожаватељкама што су уз мене...Има вас све више и више - што на мејлу, што на фејсбуку. И буде ми баш драго када видим да вам се свиђају текстови. Осећам се, некако, усмерено...Имам сврху. Имам сврху, макар током тих сат времена што проведем овде, на блогу. И лаку ноћ. Воли вас Митоман. 

15. октобар 2011.

Као у сну

'Оћу да те волим...'Оћу. Јебем му матер, баш 'оћу. Дођи код мене...дођи...Дођиииииии...

И нисам баш савршен човек, знам. Али...

Волим те, свиђаш ми се, лепа си и терај све у пичку материну, ако те лажем...И можда имам сјебан нос (још од четвртог основне кад су ми га сломили летвом) и можда имам само метар осамдесет и можда сам помало луд и тако...Али баш би били пар...Не буди далеко, буди ту...Јер ја сам ту...

И можда сам баш тежак човек и можда нисам нормалан заувек, али ту сам...Увек. И онај крњави Вук Караџић на мом столу ће ти то рећи...И онај бајонет и онај глобус...Сви ће ти рећи колико те волим...Само кад би их видела....

О дај...Без тебе се не може...Моме свету фале боје, фале птице када тебе нема...Дођи и остани...Чудо моје. 

Саплићем се, падам...Очи ми се склапају, не видим шта пишем...Али ипак ја знам...Знам да си лепа...Знам да се често мрштиш...И знам да си увек заузета...И знам да те волим, као ниједну пре...И јебеш све, када ти о свему томе немаш појма. Боли те брига, смешкаш се лепо, миришеш лепо и баш ти је лепо...Као у сну.

Хеј, ћао, где си ти? Ја бих знао да те волим, онако право, момачки...Хало, хало...где си ти? 

14. октобар 2011.

Балалајку свира кондор

Пу, јебем ти матер...Лежим сад у кревету, потрпан неким јорганом, јастуком и ко зна чим и мислим...У позадини иде нека балалајка, и опет иде оно моје - куда идем? 

Јебига, тако то некад крене...Низбрдо. И недостаје ми много ствари...Недостаје ми да будем онако залуђен, да јурим неку цицу, онако као слепац кроз зидове. Недостаје ми да се у тој својој залуђености осећам сигурно, као да сам ван свих токова овог света, као да ми нико ништа не може. Недостаје ми онај осећај ујутру, кад отвориш очи и дан је леп. Много ми тога фали...

И осећам се као да ми понестаје времена. И можете ми сви ви говорити како то није тачно, могу ја и сам знати да то није тачно, да имам још брдо година пред собом, али ћу се и даље осећати тако. Осећам се обично, а то ми је баш срање. Мени бре, треба нека фина женица, да ме врати у живот. Треба ми да се напијем једном, онако момачки...Да слушам тамбуре, да се не окрећем више...Да одем у Индију, било где далеко...

Гледам себе како са роковником идем на факс. Јеботе, у шта сам се претворио? У лептира ил' џигљавог црва? И сад бих рекао да сам помало изгубљен, али то је такав, такав клише. И зато, балалајке и тамбуре, једна флаша и парче гараве свеће...И нека далека, мистериозна, ти...Ево, батерија ми је на измаку...Надам се да ће ускоро доћи струја, јер...Овакви моменти заузимају сувише ресурса мог малог мозга, који би требао да се бави математиком, електротехником и сличним стварима. 

И сад видим...За пет дана ће бити десет месеци како пишем овај блог. Ништа ме у животу дуже није држало...Активности су се завршавале након месец, два...А жене нисам могао да задржим толико дуго...Исто тако - месец, два...Фин је. И слободан сам...Као кондор.

Идемо

Ретко одлазим кући и пишем све ређе и ређе...Већ девет дана нисам излазио из биртије. И осећам се некако мутно и прљаво, као избљувак света. Све што ми треба је ту - жути папир, црна оловка, једна искрзана бројаница на левој руци и бокал крушке, из родне груде. Све, само ти ниси ту. 

Пишем све ређе и све лошије. Живот је стао, а имам тек двадесет и нешто. Жедан сам свега, а капи воде као бисери, неће низ грло...Кад си ти била ту, писао сам са жаром, палећи цигар за цигаром, све док не бих ти написао какав добар стих, онако прави, јак, да ми паднеш у загрљај и да се исплачеш као срећа кад га чујеш. Ти то...никад ниси учинила. Хладна. Ја и моји луди сни...

Кад год играм карте ти се створиш ту, одиграш аса, победиш и одеш у трену. Бдиш нада мном као сена. Бокал се распрснуо на делове, а мокра флека се раширила по зиду. Мислим да сам пресушио...Нема у мени више ни стиха, ни речи, ни снова...И покушавам, стварно покушавам...Грло ми се стегне понекад, овако као сад. И тај грч ме држи док покушавам да га одагнам...Пијем, пишем...Ништа га не отера. Онда само паднем под сто, и доле у тмини се исплачем питајући где си ти. Грч у грлу попусти, а ја се поново придигнем, наточим још једну, поцепам пожутели папир, прекрстим се и наздравим, као домаћин. 

Гледам сиве куће прекопута, а нека два војника у плавом, уредни и затегнути, уђоше у биртију. Рекоше: "Мобилизација", а ја као перо лак, наслоних се на сто, подигнух главу некако и изустих: "Идемо."

13. октобар 2011.

Како сам причао са бејб II

- Хало?
- Да?
- Хеј Бејб, овде Супермен.
- О боже! Поново ти.
- Осећаш се добро?
- Еј, слушај ме. Не можеш више тако да ме зовеш кад ти воља. Ја сам...Па удата сам, побогу.
- Мислиш?
- Ценим.
- Супер.
- Јесте. 'Си хтео још нешто?
- Заправо, јесам. Иди до прозора.
- Ево. Гледам, нема никог.
- Па нормално да нема никог кад пада киша, пизда ти материна!
- Па што си ме звао до прозора?
- Па да видиш како се осећам...Покисло. И хладно ми је око срца...Волим те Бејб.
- Што се не склониш са кише, побогу? И обуци се.
- Не глуми глупачу, молим те. Знаш о чему говорим.
- Можда.
- Ето. Чекам те на кеју...Дођи Бејб. И понеси онај секси секси капутић.
- Е, знаш шта? М'рш, кретену. Не знам ни зашто уопште разговарам са тобом. Само се нервирам џабе.
- Па ти прекини. Ионако ће ти ускоро доћи твој исфеминизирани глатки манекен, па се јебите. Обоје!
- Да знаш да хоћу. И хоћемо! Ћао.
- Чекај Бејб. Е, 'ало! Чекај бре, чекај...Имам нешто важно да ти кажем...Чекај. Имам још недељу дана живота...Чекај...Бејб...А у курац.


12. октобар 2011.

Потрага за срећ(н)ом

Знаш како...Неке љубави немају крај. Онако, теку и теку, ломе се и падају, устају, подижу се до неба, па се опет вртоглаво стрмоглаве доле, до дна. И увек постоји та једна нит на којој остају да висе, та једна, само једна. Ако једна таква љубав се, пак, прекине и постане сасвим обична (ако обичних љубави уопште има), онда та, једна душа којој је било више стало лута кроз вечност, сваки дан, по сунцу и по леду, кроз ливаде и шљивике, тражи срећу, тражи мир. И вечно узнемирена, не налази утеху ни у манастирима, ни у пороцима, ни на врху највеће планине, ни на дну мора. Нигде. 

И онда схватиш, то није права љубав. Да је права, трајала би за сва времена. Тај неки романтик фазон. И окренеш се, погледаш око себе...Седнеш у кутију за путовање у прошлост, окренеш један круг, прошеташ старом улицом, купиш сладолед и онда поново седнеш у кутију, па одеш у будућност. Видиш себе - седиш сам, у прашњавом стану са неким једнооким мачком у крилу. Не мрдаш, сав си утонуо у неки мрак, сенке ти играју на лицу, а тебе није брига. Помало се растужиш и помислиш како би било лепо да нађеш ону "праву". Која ли је? 

Хиљаду...Милијарду жена? Седнеш за комп, бациш мали прорачун...Тако је најпаметније. Твој прорачун, наравно, није тачан, али лакше ти је да верујеш у њега, да верујеш у нешто, па макар то била и бајка. Дакле...Имамо три милијарде жена на свету, отприлике. Ако су половина маторке, хрватице и ружне мађарице, долазимо до милијарду и по жена, од којих је једна она права. Наравно, такође треба узети у обзир и вероватноћу сусрета, јер може она бити она "права" до сутра ако живи у племену Масаи, ти у Београду имаш шансе један према сто милиона да је сретнеш. Мале, а? Знам. Но, ако избацимо све оне за које постоји мала вероватноћа да ћеш их икада срести долазимо до бројке од око пола милијарде жена. Ако будемо оптимистични, те узмемо у обзир да живиш у Србији, и да су ти шансе да ћеш отићи у иностранство као туриста једнаке шанси да ћеш повалити Џесику Албу у јаворовом сирупу, можемо комотно одбацити деведесет и шест посто жена из иностранства, тачније, остају само жене из окружења и мали проценат странкиња које су чудни путеви Господњи довели у нашу земљу. 

Самим тим, списак се смањује на неких десет милиона женских створова, који крију твоју, једину, јединствену, омиљену, прелепу, малу, потенцијалну девојку. Ако си човек који верује у судбину, иди јеби се, сваки дан шетај улицама, не би ли се случајно сударио са хот блондом, те јој подигао књиге и стартовао је на онај стари фазон оћу-да-се-искупим, бла бла...Ако си човек са вишком слободног времена и енергије, крени редом, имаш само десет милиона, а шансе да је нађеш у првих пет су приличне. Срећно, брате! Но, ако си практичан човек, попут мене, онда знаш да је потребан мало другачији приступ. Избаци све оне чији хороскопски знак се не слаже са твојим знаком и подзнаком, и кинеским и египатским и оним обичним. Потом, елиминацијом свих бичарки на трави које фурају кило целулита и ложе се на Цвијана, долазимо до, реалних, приступачних два милиона. Дакле, она права је ту негде, међ' два милиона других цура. 

Е сад. Да си Тарзан, ти би продубио своје искуство општећи са два милиона риба док не нађеш ону праву, али пошто ниси, онда можеш да је потражиш пријављујући се, на пример, на попис становништва. Дођеш, питаш све што те интересује и продужиш. Понекад застанеш, вођен оном чувеном - препознаћеш је кад је видиш. Наравно да то неће бити неки слоу-моушн, док се њена коса лелуја на ветру, него ће пре бити она како прождире бурек у пекари, док јој бркови од јогурта неодољиво добро стоје. Или си ти помало самообманути прикривени геј, па ти се све што има бркове мува. Но, како год било, са сваким прорачуном, па чак и оним најпрецизнијим није могуће се приближити оној правој на више од милион. Дакле, шансе да нађеш ону праву су један према милион. Највероватније ћеш се оженити неком несрећницом која ће те тући француским кључем када дође пијана са посла, ал шта ћеш. И не! Она није она "праваaa".

Само се потруди да не умреш сам. То је тако тужно. Још је тужније што сам је можда некад видео, чуо, па чак и додирнуо. Можда сам стајао поред ње док сам чекао воз, можда сам јој немарно испрљао сто у кафићу у ком је конобарисала, можда сам је чак и...волео. Много је ту "можда". Можда и сувише, можда и премало. Како год било, схватио сам да је време да скинем ову картонску кутију са главе и да дођем себи. Не може се путовати кроз време у картонској кутији! Не м-о-ж-е. 

п.с. Наћи ћу те, значи ниси свесна како ћу те наћи. ;) 

10. октобар 2011.

Шта је то било?

Јеботе. Четрдесет хиљада година еволуције језика и и даље не постоји реч која би описала наш однос. Како назвати петомесечни саживот средњовечног алкохоличара и будуће правнице којој већ четири године фале два испита до дипломе? Љубав? Срећа? Чудновата магма, маса, која прави плавичасте кругове на небу и одазива се на име Навика?

Живели смо на селу, уствари у граду, некад у селу. Искрено, нисмо имали кућу. Али смо зато имали коња по имену Клинтон. Врашки добар коњ, тачније коњина. Ишли смо спором траком аутопута 64, Клинтон је штуцао тромо, а она је имала распарене чарапе и била је врашки лепа. Човеку све постане врашки добро када нема ништа, не замерите. Дали смо жмигавац и уобичајено споро се искључили ка негде. Нисам прочитао име места са табле, а није ни она. Није нам то била једна од важнијих ствари у животу.

Након неког времена наишли смо на биртију, неку, обичну. Наравно, имали смо стандардан хипи перформанс, као брига нас за све, имамо коња и баш нам је лепо. Наравно, истина је била ту негде, али је такође чињеница да нисмо имали за 'леба. Уствари, ми ни нисмо јели 'леба, пропагирали смо тоталну дијету која се састојала баш из онога чиме би нас понудили локал патриоте, фармери и остала багра која се вуцара по биртијама око поднева, кад за биртију време није. Неко би рекао да је за биртију увек право време, и ја сам тако некада говорио. Али, несташица новаца, другара и јефтине брље са тржишта ме је натерао да се променим и да идем у биртију само увече, када има довољно крембиља које можеш обрлатити за туру, две или евентуално десет.

Сутрадан смо кренули даље, Клинтон је био нешто кљакавији него иначе. Не знам да ли је то било због старости или глади, али није изгледао добро. С друге стране, Она је исплела кикице, уредила се и навукла нормалне, најлон, чарапе у којима је изгледала баш некако похотно и лепо. Поново смо се поваљали у трави, пар пута. Док нисмо поцепали најлон чарапе. Онда смо наставили. Опет аутопут, опет спора трака, опет исти живот. Све док једном нисам отишао на неку ливаду да се олакшам. Када сам се вратио није их било. Моја будућа правница је одјахала на разнобојном Клинтону негде...Негде далеко.

У даљини су се зачуле сирене, а ја сам се само окренуо. Тражио сам погледом нешто мени непознато, недокучиво, а потом сам се тргао, отворио очи, отресао прашину и отишао да копам неки канал. Рекоше двадесет јура и гајба пива, ако завршим свих триста метара до вечерас. Не верујем да ћу моћи. Не више. 

09. октобар 2011.

Квази

- Ено га! Ено га! Држи га!

Њих пет, а ја сам. 

Седео сам на клупици са неким квази другаром, пили смо пиво и мотали дуван, јер нисмо имали пара за праве цигаре. Фурали смо јефтину кул варијанту на коју су падале клинкице из нашег блока и то је било то. Ништа више. Таман сам смотао неки наопак цигар, када су се иза ћошка појавила њих петорица. Клинци, петн'естак година. Са једним сам се закачио пре месец, два, управо због једне клинке. Он квази криминал, ја квази клошар. Све је овде привид, јебига, нема ништа право. Видели су ме. Мало дувана је испало из квази цигаре, а ја сам се превнуо преко клупе, пољубио влажну земљу и почео да трчим. 

Трчали су и они, сви осим Неше Дебелог, он је застао, а потом се изгубио негде, вероватно се сручио на неку клупу, да испусти газирану душу на нос, па да настави лов. Завијао сам слабо осветљеним стазама између зграда, а они су верно пратили бесно режећи. Нисам знао више ни куда трчим, ни шта радим, мозак ми се искључио, и не знам шта се укључило, али знам да сам трчао као луд. Све док нисам налетео на жичану ограду од три метра у некој уличици. И прескочио је. Адреналин је одрадио своје, а моје патике које личе на папуче више од папуча му нису представљале ни најмању препреку. И било ми је драго због тога. 

Осврнуо сам се на трен. Један је носио неко дрво, а друга двојица су држала неке сјајне ствари у рукама, вероватно лептире ил' скакавце. По' фауне 'оће да ме гази. Ако урачунамо и ове мајмуне и међеде што ме јуре. Повици су били све ближи и ближи, а осећај страха се ширио кроз моје руке, уста и косу. Раније сам се питао какав је осећај имати афро фриз. Сада знам, иако сам ошишан на кеца-тројку. И таман када сам се одлучивао да ли да станем и да буде како буде или да трчим право на аутопут, да ме неко размаже к'о паштету, наиђе неки такси. Повичем ја, он стаде пар метара даље. Потрчим тамо, а нека госпођа изађе из зграде у бану право у такси. Срање. Можете рећи да сам пичка, али мени се чинило да ће аутопут да ме мање боли. И тако, затрчао сам се, посред. Једну траку, па још једну. И травњак и ограду прескочио, и још две траке претрчао. Осврнуо сам се опет - није их било. 

И док сам покушавао да се мало орасположим и компресујем косу на њену природну величину, испаде ми дуван из џепа. Погледам га, помислим како ми само још он треба, као да нема довољно људи које хоће да ме убију. Бацим и ризлу из џепа, шта ће ми, кад више нећу да мотам. Погледам на лево - река. Наставим да шетам кејом, срећан што осећам хладноћу. Погледам у месец, па испред себе, па опет у месец, онако сјајан и жут, па опет испред себе. Један такси је стао ту, препречивши ми пут, а из њега је изашао Неша Дебели једући хот-дог са кечапом. Оклизнуо сам се и пао на стену, једину која постоји на обали. 

Неша Дебели је пришао ивици, погледао доле, а потом дубоко загризао свој хот-дог. 

07. октобар 2011.

О толеранцији

Било је лето и било је до јаја вруће. Оно као, можеш да пржиш јаја на хауби аута који немаш. Био сам прва година. Фазон, тек кренуо у средњу, помало усамљен и још увек пун наде да овде нећу бити кретен. У основној сам био, неки, тако ми рекоше, чудак. А овде ме нико није познавао, могао сам бити кул. Или, макар се тако чинило у мојој глави. 

Она је била одличан ђак, помало дебела и још мало дебела. Ја тада нисам ништа знао о женама, као ни сад. И не знам ни ја сам како, али постасмо ми добри пријатељи. Типа, када би купила сладолед ја бих јој појео више од пола. Или кад би узела чет'ри паковања ољуштених семенки, ја бих појео три. Мислио сам да јој тиме чиним услугу, а и било је и смешно и корисно паразитирати у то време. Често смо седели на једној клупици у парку иза школе. Она и ја. Понекад би ту био још по неко, али углавном смо били само ми. 

Једног лепог дана, који се ни по чему није разликовао од било ког летњег дана, седели смо на тој, горепоменутој, клупи и јели сладолед. Нешто сам је задиркивао, а она се смејала. Готивио сам, баш. А онда је, из чиста мира, скочила на мене и гурнула ми језик у грло. Беше то поприлично стресно искуство за мене тада. И од тада смо ми, били, у вези. Ја као ја, нисам имао појма шта човек треба да ради у вези, као ни како да јој се јавим сутра у школи пред свима. Размишљао сам о томе цело послеподне тог дана. 

Ујутру, када сам довукао своје уснуло тело до учионице на трећем спрату, дочекала ме је она, за топлим загрљајем и пољупцем који је, у најмању руку, био страшсан. Осетио сам се, некако, заштићено у њеном загрљају, као каква женица. Свиђало ми се некако. 

Три дана смо били заједно, ниједном се посвађали нисмо и ја сам већ помало, крадом, помишљао да имамо заједничку будућност. Мислио сам, јест' да имам петн'ест година, ал' ако се баш поклопи, јебига, женим се. Шта ме брига. Мада, имали смо мањи проблем. Наиме, чак ни након два дана озбиљне везе, није ми дала да јој додирнем груди. А баш су ми изгледале мекано и баш сам желео да их додирнем. Али, прешао сам преко тога, јер сам прочитао негде да је за срећу у вези потребан компромис. Тада нисам ни знао шта то значи. Сада знам. Сада немам девојку. 

Тог кобног трећег дана, на малом одмору између петог и шестог часа, кренуо сам да се олакшам. Ушао сам у мушки тоалет, све кабине су биле затворене. Гурнуо сам прва врата, ударила су у нечија леђа. Исто је било и са другим и са трећим. А четврта? Иза четвртих врата ме је чекао џекпот. Она, моја помало дебела и још мало дебела девојка, са два лика се 'вата. Пу! 

Веома разочаран, увређен и бесан, кренуо сам кући. А онда сам застао, окренуо се. Није трчала за мном. Прошетао сам до њене зграде, позвонио, отворио је њен ћале. 

- Добар дан господине, ја сам Алекса, а ваша ћерка је курва. 
- Драго м...Шкк?! 

И онда му ја испричам шта се издешавало између његове ћерке и мене, као и да су моје намере биле озбиљне. Човек беше заиста разуман. Чак и сувише. Она је сада у неком швајцарском интернату за балерине, а ја сам сам. 

Људи, толеранција је најбитнија, не дозволите да вам ситнице кваре срећу.


05. октобар 2011.

Водич за како да се добро удате жене!

Не постоји. 

п.с. Могао бих да напишем коју реч, али то не би било довољно. А као што знате, моји водичи треба да вам промене живот набоље, а не да вас учине лаким. Тако да, жао ми је, али ову мистерију ћемо решити другом приликом.  

п.п.с. Ако си весела млада дама пријатне спољашњости, јави се ружном тужном младићу ради дискретних виђања и евентуалног брака. МОГУЋ БРАК! Ммс прво! Геј и допуне стоп. ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! Само озбиљне. ПОПУНИТЕ - КОНТАКТ - ФОРМУ! 

О новчићу

Малопре сам схватио нешто. И одустао од објаве приче о неким кинезима. Касније. Лежим сада, на овом мом кревету, бленем унаоколо и кликне ми нешто, у глави. Понекад ми кликне и у колену, али то сада није важно. Гледам ја сада ове неке, као, битније изборе у мом досадашњем животу, и сконтам пар ствари. 

Када сам уписивао средњу школу, хтео сам да будем програмер. Нисам хтео да будем доктор, ни механичар, ни жиголо, ни било шта друго...Програмер. Мислио сам да ће ми живот бити лакши ако знам шта хоћу. И јесте. Лепо, гледао ја шта ћу и како ћу, мислио да сам уписао рачунаре, кад оно међутим! - машинство. Први пут на пракси - шмирглај металну цевку док мајстори пију неку шљиву. Друштво добро, школа донекле, предмети никакви. Средња к'о средња, ово што сам радио и учио са шест хиљада мушкараца, могао сам, комотно, и у медицинској међ' шест 'иљада жена. Али нисам. Јебига. 

Даље, читаву средњу сам контао да ћу бити програмер. Знаш оно, стојиш за глодалицом, глођеш материјал блабла, онда те пукне флешбек неки и ти појавиш пред којекаквим факултетом, са дипломом. Програмер, јеботе! У средњој сам, баш због те љубави коју гајим као орхидеју под неонским светлом, научио доста и стекао солидне основе за касније. То ме је мало умирило, јер, иако сам заглављен са тридесет клошара, правим тракторе и изучавам зупчанике, има наде, имам основе, касније ћу бити оно што желим. 

Временом, једни крену да ми говоре како код нас има пун курац програмера и тако то, а други сасвим супротно, да их ките сувим златом, јер су, уствари, ретки попут једнорога. Ја нисам веровао ни једнима ни другима, него сам некако, својеглаво срљао ка том сну. Што је најгоре, ја сам у таквим ситуацијама самоуверен као Фердинанд када крене на матадора. Сви знамо колико је пута матадор склонио мамац и рогоња се закуцао у зид. Наравно, ту је и друга страна медаље, понекад и бик убоде. 

Дакле, завршио средњу, био први испод црте за смер који сам хтео...И, па, опет је судбина умешала прсте. Професорка физике, из средње, је уписивала свог мужа на факс и натерала ме да одем да студирам ово - телекомуникације. Касније, ето, испаде да су били у праву они што су рекли да програмера има као комараца на Сави. И ја остадох! на овом смеру. Не заглавих, него остадох. Јер, ако ме је ова река носила ових деветнаест година, нек ме носи и даље. Ко сам ја да се противим? Фазон, баш ме брига. Вероватно ћу се бавити неким хеви рандом занимањем. Типа, бушићу рупе на Антарктику или полирати Фијатове израдке. Тако нешто. 

Сад ме мало буде срамота кад помислим да сам хтео да будем роштиљџија. Еееј, овакав човек да буде роштиљџија?! И знате шта? Некако, некако ми се данас стишала она жеља да програмирам. И жеља да пишем се стишала, донекле. 

И убудуће, одлучује новчић. Доста сам ја разбијао главу око небитних ситница. Ионако, човек увек буде оно што хоће. Ако хоће. 

03. октобар 2011.

Водич за проживљавање бруцошких дана

Дакле, драге колеге бруцоши, да вам пожелим, пре свега, срећан почетак и много успеха кога, наравно, нећете имати на свим пољима, али! поприлично је важно да не будете потпуни промашај. Што зарад вас, што зарад ваших родитеља, морате се снаћи у свеопштој џунгли која прети да вас претвори у...Па, у нешто што ви свакако нисте. Но, пређимо на битније ствари:

Ја, као аутор овог текста, искористићу своје једнодневно искуство да вам помогнем да будете оригинал бруцоши!, осим ако сте штребери - то је непоправљиво. Штампано издање овог водича можете набавити на! најближој скриптарници, ако има кров. Ако не, погледајте унаоколо, ово забрањено штиво су моји активисти највероватније поставили иза хибискуса или у канту за смеће. Ако живите, па, у пизди материни, молим вас да одштампате овај водич у шеснаест хиљада примерака и да га потом, у касне ноћне сате, разделите бруцошима. Е сад стварно почињемо:

Јутрос си устао, почешао мурицу, и храбро закорачио пут факултета. Почело је. Шта сад? Како бити добар бруцош? Како?! 

Као прво, и најважније, увек носи индекс са собом. Носи га у продавницу, цвећару, на гробље, па чак и у вц. И не, не носи га у џепу или гаћама, јер је заиста јадно образложење рећи да га тако носиш да га не изгубиш. Носи га у предњем џепу свечане кошуље на сестриној свадби. Носи га изнад главе док се бањаш на Ади. Носи га бре, поред слике покојне бабе, на са'рани. Увек и свуда, нек се чује да си студент! Јест' да си упао на нежељене телекомуникације, или си са читава три бода на пријемном упао на самофинансирање, али то није важно - важно је да си студент! Успео си у животу! Зли језици ћуте док ти поносно једеш румунску верзију кит-кета у парку покрај клупе.

Ако си, паз' чуда, дошао однекуд да студираш, никако!, али никако! се не понашај смерно као код куће. Прво, зато што ниси код куће. А друго, зато што ћеш подивљати касније па ће бити белаја. А и сви ће сматрати "оним сељаком што је дош'о из пизде материне па подивљао чим је закорачио у град". Дакле, не дозволи да ти певају "Занела ме светла великога града", подивљај одмах! Иди право на сплав, са кофером! Добро, немој са кофером, није фора, ал' потруди се да људи виде да си бруцош! И да умеш да се проведеш! Иако не умеш.

Даље, веома је важан утисак какав ћеш оставити. Насупрот свима, запусти се. Коса да лиже преко ушију, брада к'о у искушеника, масти у ушима за комплетно подмазивање једног Фапа. Тај неки фазон. Нека изгледа као да си управо устао након стандардно луде ноћи, те си се дотетурао да по пети пут кренеш у прву годину. Иако ниси. Одма' одмери све три рибе у школи, те их у рекордном року стартуј. Сада следи мала дигресија, али вратићемо се убрзо на ово:

Пар чињеница о рибама које су тек кренуле на факс:

1. Женке, као женке, много лакше падају када су ошамућене свим тим сјајем. Фаакууултеет! Ваааууу! Твоје шансе као освајача се повећавају пропорционално са висином њиховог IQ-а.

2. Женке к'о женке, ако су однекуд дошле, осећају се слободно, по први пут у животу. Наравно, та слобода подразумева секс, дрогу и рокенрол. Не мораш бити геније да знаш да би требало да им будеш у близини.

3. Не прави исту грешку по шездесети пут у животу. Стартуј и оне ружне, јер пречесто се оне, за пар месеци претворе из ружног пачета у прејаку пачетину, са батацима и свим пропратним геџетима! Наравно, ако се твоје паче не претвори, него остане исто онако ружно...Па, јебига, заљуби се, шта да ти кажем, па се жени.

4. Нема, а можда и има, али ја тренутно журим у кафану, па морам ово да мало убрзам.

Вратимо се, сада, на вас, то јест нас, бруцоше. Пар ствари мораш да радиш, под обавезно. Прво, једи у мензи. Друго, од пара које уштедиш у мензи пробај микс кокса, хорса и чаја од жалфије. Нећеш зажалити! И увек, увек и свуда кукај. Јесте да ниси одслушао ниједан предмет, али кукај, кукај као да ти је камион размазао штене низ улицу. Ништа, одох ја сада да мало одморим душу. Наравно, индекс. Волим вас, моји драги пријатељи!

Е да, кад си бруцош, прилази непознатим особама у граду и представљај се као бруцош. Мислим да сам ја то радио и раније, у једном другачијем облику, али овај је стварно истински добар. Такође мислим да је могуће откопчати брус и отворити пиво индексом, али то још нисам савладао. Толико од мене. Ајд, буд'те добри. Проживитее ове дане, јер после ћете вероватно бити у браку, затвору или лошој хомосексуалној вези, тамо да вам неће бити ни до чега, а камоли до факултета.

Ухватио сам залет, јеботе, мислим да ћу положити први испит. Мислим. 

02. октобар 2011.

ЛСД попис

- Добар дан.
- Па и није добар, црн је, моја госпођо, да црњи не може бити.
- Паа...Ја вршим попис, знате, становништва. 
- А ја поправљам југа, па ако немате ништа против, ја бих овде да ми то обавимо. 
- Шта да обавимо?
- Па тај попис, жено! 
- Ах, да, да. 
- Извол'те, седите. Јест' мало улубљена, ал' може да послужи. 
- У реду је. Дакле, да почнемо. 
- Само ви. 
- Матични број, број куће, ципела и број мачића које ће ваша мачка да омаци. 
- Само тренутак. Извол'те. 
- Шта је ово? 
- Уверење, госпођо, да ја имам мачора, а не мачку. 
- Добро, значи цртамо мачку и мачиће, број ципела имам, ово је у реду, мхм...Извори средстава у последњих годину дана? 
- Никакви, госпођо, не бисте ми веровали, ал' тако је. 
- Начин путовања? 
- Паа...мало возом, мало аутобусом, некад бициклом, али углавном пешке. 
- Аха. 
- Значи није вам то мало чудно? 
- Не, и мој трећи муж је био такав. 
- Путник?
- Не, клошар. Национална припадност? 
- Индијанац, госпођо, ин-ди-ја-на-ц! 
- Да пишем? Ви се, да простите, много зајебавате.
- Пишите. 
- Матерњи језик? 
- Нашки, зна се. 
- Вероисповест?
- Џедај. 
- Опет ви. 
- Па је л' видите ви овде, ситним словима, да пише да по члану четре'ст три имам право да будем џедај?! 
- Добро, пишем, пишем. 
- Образовање? 
- Прошао обуку племена Масаи, веома задовољан наученим. 
- Значи, остало, мхм...Добро, даље...Домаћинство. Површина кухиње?
- Једем на улици. 
- У колико квадрата? 
- Аммм...седам? 
- Седам. Тако, лепо реци, мајку му!
- Може кафа?
- Може.
- Него, имате ли четвртог мужа?
- Јој, немам. Не знам ти ја изабрат' правог мушкарца, па то ти је. Пољопривредно земљиште?
- Орем. 
- А имаш ли, питам те, а не да л' ореш!
- Немам. Ал' имам плуг.
- Фино. 
- Јашта.

У Србији се између тридесет и педесет џедаја бори за боље сутра. Помози и ти, постани џедај! Нека Сила буде с тобом. А ја? Па, ја мислим да би требао полако да се врнем у домовину - Румунију.  

01. октобар 2011.

Из Будимпеште с љубављу

Људи, написао сам неколико прича док сам био тамо преко, у равници. Беше фино, а пре свега инспиративно. Некако, као да сам се вратио на колосек, исти онај са ког сам скренуо још у јуну. 'Ајд сад, да почнем, полако. 

                                                                                 ***                                                                                 

Док је воз лагано клизао, као по леду, један човек је ишао кроз вагоне тражећи нешто. То нешто је било поприлично тешко одредити, нешто као мећава или сан. Када се воз коначно зауставио, човек мирно изађе и пође низ претрпани перон. Будимпешта. 

Био је септембар и већ је постајало хладно, а он је био сам. У једној од околних земаља, живео је тај мали човек некада. Сасушена лица и тамнијег тена, изгледао је као човек који је сагорео своје животно гориво пре времена. Као свећа угашена тек што је почела да гори, као шибица беше, сав црн. Као сенка каква, мутна као Дунав који је промицао тромо недалеко одатле. Све то, и још много тога беше исцртала бурна младост на његовом лицу. Махао је својом железничарском палицом, из дубине превелике униформе, лагано и споро, све док не би велики железнички сат откуцао двадесет и два пута. Онда је постајао оно што заиста јесте - џанки, клошар, усамљеник.  

Његова обећања да ће се променити осташе само то - обећања, јер жеља беше прејака. Увек је желео више. Тако је и покупио сиду пре коју годину од једне младе даме, која беше тек стигла у град из сиротињске суседне државе. Касније је одлежао дину због пакета хорса. Није ни био његов, није он имао пара за то. 

И сада, ето, коначно је схватио шта тражи. Сам против света, и некад и сад, чврсто стоји на столици са конопцем око врата. На крају пута увек стоји један фењер, један чамџија или, макар, малени свитац кога би могао пратити. На крају његовог пута беше мрак, црни дубоки мрак. Било је тихо и мирно, било је вечно. Закорачио је. Коначно мало мира. 

Добродошао у рај.                                                                       

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren