Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. септембар 2012.

О кремпити и кретенима

"Хеј Бејб."
"Хеј."
"Ш'а радиш? Како си?"
"Мислиш сад?"
"Мислим сад."
"Ево једем неку кремпитицу и нервирам се због испита."
"Ти стално једеш. И стално бринеш због испита."
"Па шта ћу..."
"Шта имаш на себи?"
"О Боже...А волео би да знаш? Хаха..."
"Наравно Бејб. Кладим се да седиш у оном огромном дуксу са косом замотаном у ону антистрес куглицу коју ми никад не даш да дирам."
"Годину дана је прошло, можда ти и дам сада."
"Шта би да ми даш? Хаха..." 
"Ништа, кад си такав кретен."
"Исти као и увек."
"Мени се чини да си како време пролази све већи кретен."
"Човек расте до двадесет и треће Бејб."
"Џабе. И даље ћу бити виша од тебе."
"Кога боле патка? Волим те Бејб."
"Још увек?"
"Па мало."
"А шта је са оним девојкама о којима стално причаш, у које си заљубљен и тако то?"
"Па заљубљен сам."
"У све њих? Колико их је било? Три, четири?"
"Три. Хеј Бејб?"
"Да?"
"Нисам заљубљен у тебе."
"Ни ја у тебе."
"Волим те Бејб."
"Ти си луд."
"Будало, треба да кажеш - волим те монструме."
"Шта да ти кажем кад те не волим?"
"Па ш'а фали, к'о да ћеш умрети."
"Умрећу."
"Е, има је једна маћа која би могла учинити да баталим ову нашу љубав, знаш? Има све."
"Па у чему је проблем?"
"Прелуда је за мене."
"Не може бити прелуда за тебе. Не постоји таква."
"Хеј Бејб?"
"Реци?"
"Ниси ми рекла шта имаш на себи?"
"О..."
"Бејб? Ш'о ћутиш Бејб? Чему то насиље? Опет. Јебем му...миша."

28. септембар 2012.

О правом лицу слободе

Волео бих да постоје маскирани хероји. Али не они класични, побогу не. Волео бих да постоје они попут Rorschach-a. Маскирани анти херој са поремећајем личности, верује да је његова маска (фантастична иначе) његово право лице. Али то није важно. Важно је оно што он ради. Ако лош човек учини лошу ствар, он му сломи прсте. Руку. Убије бога у њему. Учини нешто што закон не може или не сме.

Превише демократије нас уништава. У људској је пророди да теже ка забрањеном воћу. Раније је, рецимо, у Америци био забрањен алкохол. И људи су тежили томе, пијанство је имало сласт. Сада, када је готово све осим дроге и убиства легално, људи све више теже ка тим забрањеним стварима. Што је логично. Зверски пориви се поново буде у човеку. Ако их је икада страх и успео успавати.

Можда ћемо ускоро добити потпуну слободу личности и дела. Обрнућемо круг и вратити се на почетак. Бићемо слободни као наши преци пре четрдесет хиљада година. Моћи ћеш да убијеш касирку ако ти не врати кусур. Да разлупаш лобању доктору, јер ти је лоше ушио рану. Антистрес свет.  Једина светла ствар у свему томе. Изгледа да губим оштрину. Свуда видим понеку добру ствар. 

Имати пар Рошака да учине чак и помисао на злочин страшном је мач са две оштрице. Људи би у страху од казне престали да чине лоше ствари, чак иако су кварни до сржи. Али питање се само поставља - ко је одредио Рошака за врховног вођу или бога свих богова? Ко је он да дели правду? Маскирани хероји би у овом нашем свету били прогоњени. Размисли мало. Маса би пре стала иза убице него иза маскираног хероја. Јер би тај маскирани херој могао њих сутра казнити.

Ја не знам да ли ће се звер у мени икада пробудити. Ти не знаш да ли ће се звер у теби икада пробудити. Не знамо шта нас чека, какве околности. Не могу са сигурношћу да тврдим да се нећу пробудити једног дана и пожелети да уништим свет. Исто као што ни ти не можеш са сигурношћу то да тврдиш.

Можда бисмо сви требали учинити једну блажу ствар, доступну смртницима. Рошак каже: "The accumulated filth of all their sex and murder will foam up around their waists and all the whores and politicians will look up and shout "Save us!"...and I'll whisper "No."" Дакле, ако већ не можеш казнити (у твојим очима) лоше, немој им ни помоћи. Пусти их да се сами копрцају у блату које су сами створили. Ако испливају, биће бољи људи. Ако се удаве...Па, удавили су се зато што су били лоши. Постоје и они, у ретким случајевима, који су се приземљили у блато када су стигли на овај свет. Таквима треба помоћи. Можда би били бољи да знају за боље. Да те баце у свињац и да живиш читав живот са свињама, и ти би мислио да си свиња. Или нека слична зверка. Не би знао да си човек док ти неко не би показао. Па сети се само Књиге о џунгли. Иста ствар. Био би бољи да зна за боље.

Хаос се може зауздати на два начина. Један је бескрајна љубав коју би свако од нас требао да да свету... А други је селекција, немилосрдност у постављању стега свету, које би коначно тај хаос уобличиле, дале му форму и постојаност. Сведоци смо да први начин не функционише. Људи су одавно заборавили Бога, престали да се боје његове казне и сете га се тек када их нека гадна несрећа покоси или када добију неку гадну болест, а и тад га углавном куну, као да је он крив што су они лоши. Можда и јесте. "Спољашњег човека врати земљи од које си створен, а бесмртну душу предај Богу коме служиш." Људи упиру прстом у њега и вичу - ти си нас створио, ти си крив! Није он крив, дао вам је слободну вољу да чините што хоћете. И заповести као смерницу. Није он крив.

Читав живот се клањамо неонским идолима. Звери у нама хранимо. Има она прича о старцу који је говорио унуку о вуковима. Деда је рекао да у сваком од нас постоје два вука. Један представља добро, а други зло. Када га је унук упитао који вук побеђује, деда се само насмејао и рекао - онај кога храниш. Тај фазон.

Тако смо неједнаки, а опет исти. И племић и просјак имају само по два вука. Плитки смо и ограничени. Наизглед слободни. Ми уствари ништа о слободи не знамо, иако је наводно већином уживамо. Знамо да постоји. То је једина ствар коју знамо. Знамо да је и путовање кроз време теоретски могуће. Да ли је ико путовао кроз време? Да ли је ико слободан?

Као што рекох слобода коју имамо није слобода. Добар човек би био онај који знајући да му не прети никаква казна бира да буде добар. Овако немаш избор. Понашаш се као добар иако си можда лош. Само си кукавица и бираш да будеш некажњен. Замисли само у каквом би хаосу био овај свет када не би било толико кукавица. Много је више лоших него што овај свет може поднети. Пред ирешетаним телом закона се повлаче. Што је добро. Још пар маскираних хероја, па да свет буде једно ружичасто место. Место какво је Бог желео да створи, али није умео. Или хтео.

Такав живот би био проклето добар. Наравно, морао бих да жртвујем ову ствар, писање, коју сам поприлично заволео. Што, питаш се. Све књиге света су засноване на несрећи човека и превазилажењу несреће. Када би цео свет био добар, макар из страха, не би се дешавале лоше ствари, а када нема лоших ствари немаш о чему да пишеш. Чак и љубав, која је сама по себи узвишено добра, би се излизала након пар песама, јер и њој треба несрећа да би у уметности опстала. Па размисли, зар нису најбоље љубавне песме тужне? Не постоји довољно песама о срећним љубавима у свемиру које "уметници" не би врло брзо потрошили, немајући о чему другом да пишу.

Доста сам мислио за данас. Ово је предугачак текст, а ја сам коначно слободан. Испити, шљака... све је готово. Да ли сам коначно слободан?

27. септембар 2012.

Импресија

Јутарње сунце.
Наранџаста ламперија.
Неиспаван лежим и чекам октобар два.
Данас у тринаест часова. Занимљива ствар. 
Тај октобар два. Даје занимљиву перспективу.
Или ћеш се удавити или ћеш научити да ходаш по води.
У мору дављеника дављеник бити нећу ја. Ћопави галеб, можда.
Дезорјентисан сасвим сигурно. Али не и дављеник. 
Мислим како би било лепо да сам негде далеко.
У неком ћумезу, на крају света, рибам судове.
Не мислим о будућности, као данас и сутра.
Мислим о џему од шљива и о секси дама.
У флекавој мајици седим и срећан сам.

25. септембар 2012.

О мени

Шта желите да знате о мени? 

Сувише сам мекан.
Грлим моменте слободе
као даме.
Спавам дуго
и споро.
Понекад седнем
и дуго дуго
се возим 
у бусу или возу.
А онда устанем.
И забележим белом бојицом
крај у књизи живота. 

Савршени свет

Дневник 1. септембар 1922. 16:09

Свет је насилно место. Данас сам видео мртвог пса на улици. Био је добар пас, сигурно. Имам двадесет година и унакажено лице. Акне. И сломљен нос. Силерџије. У продавницу је ушла једна занимљива девојка данас. Изгледала је добро. Гледала ме је у очи, па у лице. Узела је кутију чоколадних бомбона и сапун. Имала је туфне на хаљини. Све су биле црвене, осим једне, плаве, која је настала случајно, флека, вероватно. Људе није брига. Мене је брига. Седим у мрачном ћумезу и пишем ово. Без будућности.

                                                                                                                                          М.
Дневник 14. септембар 1922. 19:03

Киша пада читав дан. Имам двадесет година и осећам се сувише старо. Видео сам још једном девојку са туфнама. Насмешила ми се. Свиђа ми се. Не склања поглед од мене. Она двојица су ме опет премлатили док сам ишао кући. Имам избраздано лице и сјебан нос. Не схватају да ме не могу повредити. Најгора ствар у свему томе је што сам пао у блато. А немам ниједно пристојно одело осим овога. А и ово је јадно. Требао сам отићи у војску. Можда бих био херој. У овом друштву без компромиса. 

                                                                                                                                          М.
Дневник 31. септембар 1922. 10:09

Примио сам плату данас. Коначно сам успео да купим шешир и бејзбол палицу. Одувек сам желео да играм бејзбол. Али нећу је за то искористи. Бар не сада. Добар је осећај имати нешто пара у џепу. Не осећаш се тако јадно док слушаш богате клинце како извољевају по радњи. Свратио сам у кафану синоћ. Разводњено пиће и олош који прича о курвама, убиствима и борбама паса. Гадно место. Видео сам је опет. А небо је и даље црно. Љубав ништа не мења.

                                                                                                                                          М.
Дневник 09. октобар 1922. 20:42

Много обичњака животари у овом граду. Драго ми је што нисам један од њих. Питао сам је данас за име. Хермина. Изведено из грчког. Позвала ме је да слушамо плоче. Нисам сигуран да ли ћу отићи. Нисам сигуран уопште да ли је стварна. Сувише несигурности се крије иза ове ружне маске коју називам својим лицем. Још увек нисам срео ону двојицу. Ишчекујем сусрет. Нешто се десило. По први пут у животу осећам. Могао бих рећи да волим и мрзим. Сви воле и мрзе. Али осећам да је равнодушност у мени довела до тога да превише волим и превише мрзим сада кадa коначно осећам. Осећам, руке ми дрхте. Свет је направљен од две боје. Црне и сиве. Све остало су нијансе. Ретки су они који лете чистим небом. За двадесет година га нисам видео. Само облаци. Почињем да мислим да је само мит.

                                                                                                                                          М.
Дневник 16. октобар 1922. 01:23

Руке су ми крваве. Млатио сам их док нисам чуо тишину. Гледам кишу и крв. Ноћ. Добро се осећам по мраку. Нико ми не суди. Хермина није девојка са туфнама. Из њене собе је изашао мушкарац пре него што сам ушао. Била је гола и тражила је паре. Први пут сам видео голу жену. Била је лепа. Руке су ми дрхтале. У овом граду сви су грешни. Чак и девојке са кутијама слатких чоколадних бомбона. Ово је последњи унос у овај дневник. Ионако нема смисла. Свет нема смисла. Сада знам зашто сам престао да осећам. Чујем музику. Стављам шешир на главу. А киша удара у прозор. Људе није брига. Ни мене није брига.

                                                                                                                                          М.

24. септембар 2012.

О латино пиџамама

Веш стоји у корпи, а ја лежим на кревету, половично покривен дебелим покривачем. Лампа немо гледа у мене, бескорисна, јер је  јутро одавно стигло. Сунце шара кроз венецијанере, машиница за шишање лежи на поду. На сточићу поред кревета неколико папира са жврљотинама и процурела хемијска. "Шта се овде десило?", питам док се преврћем из кревета на добро познати дрвени под. "Ухх" се чује након кратког "туп". Добро познато "Ухх", одавно је постало неизоставан део оваквих дана. Освешћује. Лежим пар тренутака на хладном поду. Осећам као да сам срастао са њим и не желим да устанем. Ипак устајем. Имам таман довољно памети у глави да знам да не желим да идем у болницу. Скидам фармерке, па патике и чарапе. Скидам и гаће. Стојим го у центру света. Добар осећај. Ти добри осећаји су оно за шта се живи, али нико то не схвата осим клетих будала попут мене. Навучем пиџаму коју сам нашао испод јастука. Сетио сам се.

Ударим си лењо шамар, не помаже. Лаган као пчела или перо, прелазим пет спорих корака и излазим на терасу. Сунце ме непријатељски гледа, морам да седнем. Привучем столицу и седнем. Затворим очи и осећам свет. Негде тамо, километрима далеко, моја драга улази у пенушаву каду. Купа се. Излази и умотава се у пешкир. А ја је посматрам док то ради и волим, волим више од свега. Посматрам плакат са друге стране улице. Плакат је шарен и појма немам шта пише на њему. Није ни важно, такав краси свет. 

Осећам несносну глад и жеђ и све море овог света полако падају на мене, док седим у пиџами на поподневном сунцу. Зајеби. Препланула Маргарита качи веш на жицу. Неки клик у глави. Улазим у собу, узимам корпу одавно сувог веша, и излазим напоље, оставивши отворена врата за собом. 

Стајем пар метара од лепе Маргарите и спуштам корпу на земљу. Постојим. Као један човек у пиџами који шири суви веш на послеподневном сунцу. Она ме зачуђено погледа, насмеје се и одмахне руком, певајући једну од оних латино песама које сам волео да слушам иако нисам разумео ни реч. "Каква лутка", помислим, а она ухвати мој поглед и прочита ми мисли. "'Еј Маргарита! Хајде да се љубимо", добацим јој на лошем шпанском. Она се само насмеје, окачи гаћице на жицу и запути се ка мени. Приђе ми скроз близу, тако близу да могу осетити њен дах на свом лицу, а њене груди на својим грудима, приђе тако близу и каже: "Не", затим се насмеје и оде даље својим послом. "Каква жена", мислим док се чешеш по глави, а она се окрене и погледа ме погледом који каже: "Знам шта мислиш." Прођем још једном кроз косу и схватам да ми је пола главе ошишано на нулу, а пола шета хипи фризуру. 

"Шта ли се десило синоћ?", питам се. Моја се драга пресвлачила у малу пиџаму са глупавим зеленим жабама, негде далеко, а Маргарита је спремала вечеру свом мужу, сасвим сигурно. "А где сам био ја?" 

Улазим у кућу. Морам да пишам. 

У купатилу призор вредан руских класика. Моја драга спава на веце шољи. "Мишу, зар ти не би требала бити километрима далеко?", упитао сам док је у мене зурио неки странац из огледала. "Изгледа да не би." Скинуо сам пиџаму и вратио се у кревет. 

"О какве луде снове сањам!"

20. септембар 2012.

Догађајни дијалог двају мртвака

Трећег дана након Догађаја, авион је пролетео тик изнад нас остављајући неред на одвећ деформисаним улицама. Леци су летели свуда унаоколо. Поскочио сам, нестрпљиво, и ухватио један. Наша влада, или макар оно што је остало од ње,  одлучила се на радикалан рез. "Од данас биће укинути затвори, као и све законом предвиђене казне. У овом злом часу, казна Божија је једина казна које наши суграђани треба да се плаше", писало је, између осталог, у саопштењу. Затвори ће бити претворени у болнице, а сви затвореници ће бити пуштени у напуштене делове земље.  

"Хеј Џони! Јеси прочитао ово?" 
"Управо читам. Сјајно ман, ха?"
"Па, изгледа да нећемо у ћорку због сканкчине макар."
"Заборави на то ман. Ко зна да ћеш икада више видети пају, у било ком облику."
"Говориш као да смо окорели дрогераши. Као да смо Џанкијеви најбољи другари, хаха..."
"Еј...Нема затвора. Нема ничега."
"Да, па?"
"Брате...је л' знаш ти шта то значи? Можемо да убијемо неког. И да нас чак нико ни не изгрди."
"Луд си. Јеесте сад, доћи ће ти кева и као - Џони, што си звекнуо тог дебелог магарца?! Јебаћу ти матер кад се вратим с посла!"
"Хахаха...Батице, кад ти кажем, ти си најсмешнији човек икада!"
"Стандардно. Узгред, мислим да си могао то и пре два дана. Чак и кад се Догађај дешавао, могао си и тад да звекнеш било кога...као да би ти неко нешто рекао. Ове пичкице из владе су нам рекли само оно што већ знамо. Нису чак ни рекли да ли ће бити још...Знаш већ, догађаја."
"Ако нас десет нуклеарки није збрисало као нацију, онда се ја не бринем. Ми смо ти као бубашвабе, отпорни смо на те ствари. Шта би нам учинило још десет или двадесет или сто што нам нису направиле претходне?"
"Догађај, батице, зови га Догађај. Ш'а који курац мораш стално да спомињеш нуклеарке и то... Буди мало у току. Сви га зову Догађај. "
"Боли ме курац."

Остатак дана смо провели на тераси комфорног стана лоцираног на седмом спрату једне добродржеће зграде. Један од луксуза које нам је пружио Догађај. Ноге су нам висиле са терасе, а ми смо посматрали чистину која се простирала ка хоризонту. Доскора је ту био град. 

"Јеботе. Читав живот су нас зезали ови из града, а види их сад..."
"Контам да нису више овде. Ако је и остало нешто, ветар је то однео..."
"Испаде добро што живимо на периферији."
"Момак, ти сада живиш у граду. Једином граду у околини од сто километара."
"Пуно је сто."
"Као да је битно."

Ћутали смо мало, посматрали...Слушали. Већ је постало поприлично нормално да се смењују крици и тишина. Џони је пљуцкао са терасе, ослушкујући пажљиво не би ли чуо ехо ударца слузи о земљу. Пар пута је покушао - ништа се није чуло. Онда се вратио разговору.

"Где ти је кер? Је л' читав?"
"Мали кер Џо? Не знам, пустио сам га када су укључили трубе оног дана."
"Срање."
"Ма, колико год га ја волео, морао сам да му дам шансу, знаш? Ако ја бацим кашику, макар да дог преживи. Та би џукела преживела и на месецу. Јест' био добар дог."
"Можда је још увек. Само није класичан пас. Вероватно кара неке белосветске кује и баш га брига за тебе."
"Е, Џони, сад ми паде на памет... Ми уместо да одемо онај дан у град да карамо, ми се заболи као највећи пацери да играмо сони."
"Да смо отишли тад у град, сад би нас мајке скупљале лопатом, по овом ветру."
"Мени кева нестала. Нема је још од Догађаја."
"Јебига."
"Је л' се сећаш кад нас је звао дебели Перкан да нам каже да му је дала најбоља риба у крају?"
"Ко, она Милица?"
"Да. Јеботе. Дебели је кар'о пре мене."
"Па знаш да су све рибе ову фрку доживеле к'о смак света. Прорадили инстинкти."
"А ми, мајмуни, играли сони. Осамн'ест година имам, нисам кар'о, јеботе!"
"Ш'а 'оћеш? Да ниси игр'о сони било би ти криво. Одма' сутрадан нестало струје."
"'Оћу пичке!"
"Е па нема."

Ветар је и даље лудовао кроз остатке материје великога града, а мрак се полако спуштао. Тешко је било замислити, након све оне светлости, топлоте и дима, хладну чисту помрчину. Мрак као најчистији и најстрашнији састојак света. Али је ипак дошао. И те прве вечери, и оне након ње. И вечерас је, без изузетка, покрио и нас, овако лоше.

"Гладан сам."
"И ја сам гладан Џони."
"Идемо негде да једемо."
"Не постоји место на ком би могао да једеш, јеси заборавио?"
"Јеботе, колико сам гладан!"

Шетали смо пустим улицама. Преко дана си и могао видети људе, али чим би пао мрак сви су нестајали. Улазили смо у откључане зграде и пењали се насумично, ако бисмо видели неко светло или чули нешто...Били смо гладни. А глад на чудан начин мења психу човека. 

"Хеј, види онај прозор горе, скроз горе, на последњем спрату, видиш?"
"Видим. Лепо светли. Скоро као да има струју."
"Имају противпожарне степенице. Идемо њима, ви'ш да иду скроз до прозора."

Зурили смо кроз прозор, не верујући сопственим очима. Петнаестак хрчака је седело у кавезима, а отприлике пет-шест њих је окретало точак и чинило да сијалица светли. За столом је седео сед човек и јео некакву чорбу. 

"Идемо да једемо", рекао је Џони и извадио некакав пиштољ.
"Јо! Одакле ти то?!"
"Имам. Нашао сам у ћалетовој фиоци."
"Шта ће ти пиштољ да би јео?"
"Звекнућемо овог маторог."
"Јеси луд?!"

Месец и цев, сјај. Држао је пиштољ на мом челу. Био је хладан. 
"Нећеш да једеш?"
"Ма дај Џони, који ти је? Дај ми тај пиштољ."

Пун је био месец и цев је била сјајна, трзај је ослободио врелу чауру...Овај дан се могао завршити и другачије. Могао сам вечерати сада и смејати се дебелим глодарима. Уместо тога сам добио рупу на челу и лет до земље. "Ми смо тај народ", пролетело ми је кроз главу, "...као бубашвабе...ни нуклеарке нам не могу ништа."

19. септембар 2012.

Ноћна шетња

У мраку сам сам,
у друштву милиона.

Нешто крцка.

Биће да је то заглављени
кликер у мом ђону.

Тако је мрачно.

Корачам улицама,
сенке играју,
а кликер струже...

Шутнем бандеру -
она немо гледа.

Керови лају,
страшна је помрчина,
небо скрива свемир,
небо би да буде граница...

Псето мртвог самураја...
И врућ хлеб раног дана.

18. септембар 2012.

Одох

Још једна дугачка ноћ. Сувише мало времена  имам и сувише много ланаца ме веже. Немогућност самосталног постојања, непознавање Худинија и умор од тежине света. Пречесто размишљам о томе да све баталим. Не у смислу јапанског тргања утробе оштрим мачем без пријатеља да ти одсече главу и скрати ти болне муке смрти... Нисам ја такав. Волим да будем посматрач туђих живота, записивач историје емоција... Када бих посматрао свет очима обичног смртника све би ми било сасвим сиво, као и њему. Али, ако прва ствар коју кажеш након што ти се деси нешто гадно буде - ово би била фантастична прича, онда знаш да си заглибио.  И да те несрећа не дотиче онолико колико би требало. Као да си продао пола душе уметности. Као да уметност постоји. Или ђаво, или Бог. Апстракција у свом најбољем издању. Уметност је само занат. Није то никаква узвишена ствар. То је посао, попут рударског. Исто тако прљав. Исто тако напоран. Грдан. Исто често псујеш и седиш у мраку. Сањарим понекад, о тој слободи. Чини се тако супер ствар. А знам да није. Гадна је ствар слобода, а опет тако мила. Слобода човека уме претворити у оно што заиста јесте - звер. А рече Борхес - Механизам света је сувише сложен за простодушност дивље звери. Слажем се са великим човом, и идем да спавам. Понекад је, то, једино што нам преостаје. Да спавамо.

17. септембар 2012.

Очима сањара

У сваком ћошку свемира
чучи један ја
који те сања.

Твоја умршена коса
и спокојно лице
мале грешнице
освојили су
сваки милиметар мога ума.

Лепота свемира
почива на твојим плећима,
а боја неба није иста
када ме не држиш за руку...

На мом крилу седиш
и посматраш птице.

А не знаш
да и даље имаш 
оне очи луталице,
које сам на тренутак уловио
оног сунчаног дана
и замрзнуо у времену,
да би ми тај поглед 
лармао душом читаву вечност.

Ти си моја Аурора,
обасјаваш ме бојама
и волиш да ћутиш,
да ми повремено понудиш колачић...

Узимам колачић,
кад већ љубав не умеш дати.

Дубина хладног свемира је 
лепота твоје лепоте,
а снови не пролазе...
Никада.

16. септембар 2012.

Божанствени мајндфак

Постоји један свет. У бесконачности варијација. У једној од многих варијација постојим и ја. Можда постојим у још неким, уствари сасвим сигурно постојим у још неким световима. Али то нисам ја. Ја сам ја, један једини, овде и сада, овог часа док ово пишем. Могу ово писати и у хиљаду других светова, али то неће бити моје речи, јер то - јесам, али нисам ја. То је варијација у односу на мене, али с обзиром да постоји бесконачност варијација, не могу тврдити да сам оригинал. Можда и не постоји оригинал, пошто смо ми (ја) сваки за себе оригинал, у нашим световима. Иако, вероватно, у тој бесконачности постојим негде, уз неке минималне варијације на себе, тешко уочљиве, али и даље та варијација, ма колико мала била, чини ме оригиналом.

У једној од двеста милијарди галаксија (тако тврде научници, али се ограђују, па се и ја ограђујем уз њих - тај *број може бити било који број између 100 милијарди и 300 милијарди) постојим ја. Једна од двеста милијарди галаксија је овај наш Млечни пут. У нашој галаксији постоји између сто и четристо милијарди звезда. Судећи по новим открићима, око сваке од тих звезда кружи барем по једна планета. Често и много више. Око једне звезде, на једној планети, кружим и ја. Једино када сам делимично свестан да путујем 940 милиона километара годишње је онај тренутак када ноћу посматрам небо и склоним поглед на пар минута, па после видим да су се звезде помериле поприлично, на неку страну.

*(Овај број, овако непрецизан какав је, врло лако може бити погрешан. Разлог за то је што би тај број, чак и у овако широком домену, био прихватљив искључиво да је Земља у центру свемира. Пошто су астрономи дошли до овог броја тако што су закључили да је свемир изотропан (да има иста физичка својства свуда, тј. да се на пример, светлост свуда простире исто) и хомоген (јединствен, исти свуда, као на пример, фил који кева измиксује предуго) и онда применили екстраполацију (то је, колико сам скапирао, проширивање важења општих закона на неистражено подручје). Дакле, простим речима, они су видели тону галаксија преко телескопа на једном крају и онда скапирали, по горенаведеним стварима, да ако је тако у једном правцу, тако је у свим. Сабрали, помножили и дошли до те бројке. Али, замислите само да смо негде ближе рубу свемира. Онда би се пре могло говорити да је та бројка од 200 милијарди галаксија само наш шири (или ужи?) комшилук. )

На једној планети, на једној полу-лопти те планете, на једном континенту, у једној регији, у једном граду, у једној кући, у једној соби, у овом тренутку, ово пишем ја, сада, једном за вечност. 

Ирелевантан пасус:
Људи и многи други(претпоставимо) сасвим сигурно знају милионе начина како да време прође, али нико не зна ниједан начин да га заустави. Спомињу се црне рупе. Црне рупе, о којима не знамо много, представљају се као кључ за све. И путовање кроз време и заустављање времена и лечење сиде и пречица до раја...Ма да. Видео сам једно занимљиво питање на нету данас: "Ако зауставимо време на један минут, хоће ли тај минут икада проћи?" Е, ако размишљаш логички, ако зауставиш време не можеш да остариш. Ако не можеш да остариш, вечан си. А како си вечан ако не постоји време? Ако не постоји време, ниси ништа посебно, само постојиш. Можеш бити вечан(да ли?) само ако постоји време. Али, такође, поставља се питање да ли постојиш? Пошто ми знамо за постојање у простору и времену. Ништа ван тих граница не знамо о томе. Да ли постојиш ако ти одузмемо једну димензију? Врата нису врата ако им одузмеш једну димензију. Врата су само правоугаоник онда. Размисли. Но, вратимо се ономе што желим да кажем. 

У једној соби, у једној кући, у једном граду, у једној регији, на једном континенту, на једној планети, у једној галаксији, у једној консталацији, у једном делу свемира, у једном свемиру(?), у бесконачности варијација, постојим ја. 

Хајде сада нека ми неко каже да сам ја, постојан као и ви, уствари случајност која се десила упркос шансама од отприлике један напрема милинилион(највећи број који сам могао да нађем). 

Каже Стивен Хокинг - "Свемир је створио сам себе и ето доказа да не постоји Бог." "Не постоји узрок његовом настанку, и не треба га тражити, јер га нема", каже. Како то да постоји узрочно-последична веза која је довела до мог постојања, а не постоји узрочно-последична веза која је довела до постојања оног што је довело до мог постојања? 

15. септембар 2012.

O пмс-у, или не

"Сувише је мрачно", рекао сам. 
"Упали светло", рекла је. 
"Прегорела нам је сијалица." 
"Хајде да водимо љубав", добацила је слатко. 
"Хм. Касније." 
"Не волиш ме више?"
"Можда", намигнуо сам.
"Јесам ли се угојила?", питала је док је неприметно увлачила стомак. 
"Наравно душо, па видиш и сама", насмејао сам се.
"Стварно си кретен!", смејала се. 

"Хајдемо у биоскоп", рекла је, "дају неки добар француски филм."
"Мхм. Али после."
"Ниси уопште занимљив. Ништа нећеш да радиш."
"Драга, уметност захтева посвећеност."
"Једном си рекао да сам ја твоје најдрагоценије уметничко дело."
"Био сам млад и поприлично загорео. Душо, рекао бих све само да шарам по том телу."
"Погледај је", рекао сам, "зар није предивна?"
"Понекад имам осећај да си заљубљен у ту статуу."
"Наравно! Савршена је! Скоро савршена."
"Радиш на њој већ шест месеци. За то време ме ниједном ниси одвео на вечеру."
"Хеј, ја сам мислио смо један од оних практичних парова, клопа уз те-ве и пиво, знаш?"
"Боже, где ли се деде романтика?"
"Романтика је оно што проживиш пре брака", насмејао сам се.
"Али ми нисмо у браку!"
"Душо, вичеш као да јесмо."

"Је л' чујеш шта ти ја говорим?!"
"А? Наравно, наравно."
"Ја више за тебе не постојим, а?! Је л' тако, пиздо?! Седим овде, неиживљена, жељна разговора, загорела, гладна света... Нигде авантуре, нигде ништа...Је л' знаш ти.."
"Хеј, душо? Могла би спустити нож док причаш, чисто да се не озледиш."
"Је л' теби ово игра Никола? Мало као, ово оно? Забавно?!"
"Ања, спусти тај! нож." 
"Убићу га. Убићу те Никола, као зеца ћу те убити! Јеси чуо?"
"'Ајде бено једно, бјеж с тим ножем!", рекао сам бежећи око стола.
"Јебем ти матер, ти си ми сјебала живот..!", викала је на Патрисију. Онда је из све снаге гурнула.
"Не..", тихо сам изустио док се моје ремек-дело претварало у прах. Застала је на тренутак, а онда се окренула ка мени.
"Хеј душо.. Имам један предлог. Хајде да се бавимо уметношћу. Да направимо најбоље ремек-дело које овај свет има да понуди", рекао сам.
Стајала је тамо оклевајући.
"Хајде да направимо бебу", наставио сам. 
"Јеси озбиљан?", упитала је сумњиво.
"Смртно озбиљан", рекох прикривајући иронију.
"Хајде", насмејала се и наскочила на мене.
Понео сам је до кауча.

"Сва сам се испекла данас пекући кромпир."
"То значи да си хот сад", насмејао сам се.
"Па, видећеш ускоро да ли то значи", смејала се.
"Узгред, драга, могла би да пустиш тај нож."
"Нека, држаћу га још мало."

13. септембар 2012.

Замисли

Стојим малопре у бусу, унутра гужва и вруће је, нека дебела жена скаче преко мене, стаје ми на ногу кломпом, и наставља даље. Посекао сам се данас, на флашу. Леђа ме убијају. А сада и нога. Али све те, појединачне болове је заменио, или ујединио, како год, бол који ми је нанела музика. Наиђе, ето, Имаџин од Џонија Ленона. Слушао сам песму 'иљаду пута пре и била ми канда кул, оно сањарска, и то. Тај нерад. Удубио се ја, чекирам неку девојку, пар година старију од мене, стојим изнад ње и њеног деколтеа, нирвана, и само на секунд се сконцентришем на песму, да чујем која је (отупела чула), и крај. Замрачење. Нит' видим њу нит' било кога другог, очи могу да раде шта 'оће, мозак прекинуо конекцију и не види, не говори, не осећа - само слуша. Нешто није у реду, врзма ми се по глави, али ритам је фин, тешко је схватити шта. Онда се почнем да анализирам речи, и схватим две ствари. Једино оправдање за ту песму је да је написао дрогиран, а једино оправдање за мега популарност песме је да је читав свет површан, дрогиран и луд, сам по себи.

Каже Џони: 
"Imagine there's no heaven
It's easy if you try
No hell below us
Above us only sky
Imagine all the people living for today"

Замисли то. Није лако замислити. Покушај да замислиш то. Океј, ово није тако страшно, а? Наравно да није. Баћко, ово је тек увод. Замисли да сви живимо данас за данас. Сваки дан као последњи. Нит' пара нит' памети. Кад живиш сваки дан као једини, врло брзо те смори. Ионако ћеш ићи на посао који мрзиш, љубити жену коју волиш или не волиш и бринути о времену. Ретки су авантуристи, који имају пара или кликера да се снађу, па могу да си приуште да живе данас за данас, и да им вечито буде лепо. Но, ово није страшно. 

Па каже: 
"Да закопчам јелече 
не треба ми нано
знаш да момци воле
кад је откопчаноооо" 

Воле, воле, битанге једне. Но, након овог покушаја да унесем мало светлости и ведрине у анализу ове, пре свега, уметничке песме, у којој се, јел'те, уметник мало занео и пустио машти на вољу, вратимо се грдном послу критичара. Кажу да је критичар уплашени сањар. Јашта сам него уплашен, с таквим снивањем о свету није ни чудо што имамо терориста пуне пијаце. Не наше, још увек (мада, какве су цене, мож' се комотно назват' и то тероризмом), ал' светске свакако. 

Ожежи:
"Imagine there's no countries
It isn't hard to do
Nothing to kill or die for
And no religion too
Imagine all the people living life in peace"

Дакле, позитивна ствар - 'оће Џони да нас стави све под једну капу, ако ванземаљци наиђу. Негативна ствар(?) - то се никад неће (фала Богу) десити. Као и у свакој строфи, напомиње како је то лаганица замислити и урадити, што би рекли музичари - све је лако кад си млад и дрогиран. Замисли јеботе, да никог не волиш довољно да би умро за њега (ако треба). И да никог не мрзиш довољно да га убијеш (макар у себи, умно)? Свет без емоција, мај дир.

Узгред, укинимо и религију. Мачко, можда се због религије одувек превише ратовало у свету, али не би ни било ратова да она није врло важна, зар не? Укини човеку религију, и мо'ш га јебати. Нема коме да се обрати за помоћ, нема коме да захвали за радост... Нема чега да се плаши и чему да се нада. Најбитнијег савезника човеку одузми, па макар тај савезник био само плод маште милиона, и гледај га како пропада. А Џони, кочоперан као мисс света, жели мир у свету. Људима дај мир и за сто година ћеш имати рат, свуда. Јер људска је природа чудо. Нагомила се негативна енергија у људима и експлодирају. Као супернова. Наравно, у Џонијевом свету робота се то никад не би десило.

"Imagine no possessions
I wonder if you can
No need for greed or hunger
A brotherhood of man
Imagine all the people sharing all the world"

Имам једну теорију о томе како је настала ова песма. Седео је Џони и читуцкао Орвела, уз то мало пиркајући, лижући сличице и цевчећи лимунаду, а онда му је синула генијална визија о савршеном свету. Замисли да не поседујеш ништа на овом свету. Кој' курац сам уопште и долазио онда, мислиш се? И ја. Имам неку зулу маску, неке слике и кликер који сам једном довукао у ђону из школе. 'Ош да кажеш да то није моје? Куш море! Дакле, Џони није био хипи, он је више вукао ка комунизму, вала. Нема потреба за похлепом или глађу? Нема је ни сад баћко, ал' ето, и да се сви ми, одреда, 'ранимо у народним кухињама, нас свих седам милијарди, увек ћеш имати оне којима треба више. И похлепних и гладних свету никад неће мањкати. Братство људи? Замисли само колико бисмо Каина имали у краљевству свих људи који владају целим светом. 

"You, you may say 
I'm a dreamer"

И поред тога, да си луд и дрогиран. 

"but I'm not the only one"

Знам, и жалим због тога. Сви попови овог света да те млате, не би измлатили из тебе дрогу.

I hope some day you'll join us
And the world will live as one"

Нажалост, друже, имам неке планове. 

Дакле, да сумирамо. Седиш на зеленој ливади, птице певају, управо си добио своју порцију из народне кухиње и кусаш је полако. Жена ти је коначно остала трудна, а ти, иако осећаш да нешто није у реду, захваљујеш лекарима који су тврдили да никада неће имати децу. Не мислиш о том клинцу који стиже или о жени. Навикао си да ти мале ствари буду битне. Сендвич, кауч, тв. Ти фазони. Наравно, кауч вечито делиш са три непознате персоне, и тв не чујеш од свих оних кретена који се деру... Али ти ниси на њих бесан. Ти си равнодушан. Никада не би убио другог човека. Или се убио због другог човека. Сваки трећи дан носиш веш у праоницу. Онда узимаш чисти. Таман ти се нека мајица допадне - а ти мораш да је даш. Онда добијеш неку два броја већу. Али тебе то не дотиче. Па послу, шеф је љубазан према теби. Једе ти се нешто слатко, али мораш да чекаш четвртак, јер тада дају слаткише у народној кухињи. Не можеш да си купиш чоколадицу, јер не радиш за плату. Радиш за свет. И нема Бога или ђавола да те спаси. 

п.с.
Јесте Џон Ленон био политички свестан човек, сасвим добар уметник и није био сероња као већина људи што су, али...уср'о је све са овом песмом. Ако погледаш Орвелову Осамдесет четврту, идеја је дијаметрално супротна (погледати на нету ш'а значи, ко не зна, ил' 'ајд да вам скратим муке, укратко - две супротне ствари које се додирују леђа о леђа).  Дакле, одржавати свет у рату, будити мржњу у људима, направити једног Бога и једног ђавола, и користити глад и похлепу коју повлачи, као оружје. Реализација је никаква. У оба случаја. И никад неће бити ишта боља од тога. Зато ти, Џони, опраштам, и категоризујем ову песму међ' халуциогене бајке, које и сам понекад пишем. Паметан си био човек. Углавном.

12. септембар 2012.

Спавај

Не постоји довољно добар дан, месец или година, да не бих желео да прође... Добар дан је готов дан, када лежиш и ништа се не дешава, осим што те помало убија помисао да ћеш сутра устати у шест часова, умити се, обријати и опрати зубе, и тако, свестан, улетети у нови дан. И тако, са свим компасима, мапама и ветроказима, ти си изгубљен. Био си изгубљен још оног дана када си се родио. А након што си се родио - нема назад. Идеш само, срљаш, ка крају дуге. А на крају, нема ћупа. Нема ни дуге. То ти балавиш док нека музика свира, а шест часова изјутра се ближи...                                     

11. септембар 2012.

Сећање једног билмеза

Лежао сам ноћас на кревету
и сећао се тебе. 

Ти си једна од оних
које се заборавити не дају. 

Та коса, тако превише ње, 
свуда -
у мојим устима,
очима,
у мојим рукама,
помешана са мојом
кратком оштром косом.

Тако бела и топла,
док се стискаш уз мене.

Поново те гледам
како падаш на дупе,
са ролера
које никад ниси умела да возиш.

И смејем се. 

А ти си на другом крају света,
пијеш лимунаду
и волиш неког другог билмеза.

Лежао сам ноћас на кревету
и сећао се 
колико си савршена била,
вечито превише пијана,
превише луда и превише топла, 
мало парче савршеног меса.

09. септембар 2012.

О трагу у времену

Неки људи концепт уметности схватају преозбиљно. Уметност је, насупрот томе, игра, нота уз коју скакућеш маштом...Ја је видим као такву. И нисам сам. 

Шта је уметник? Размишљао сам мало о овоме, и најближа ствар одговору је - стаклар. Сви уметници овог света су стаклари. Објаснићу касније зашто.

Све приче су већ испричане и све слике насликане, и сваки иоле паметан човек не може да не види понављање пар мотива кроз историју, пар мотива на којима чучи свет. Тако је једноставно. Ти мотиви су као вода. Вода нема мирис, боју и укус. Немају ни они. Не постоје одговори на питања попут - "како мирише љубав?" или "каквог је укуса похлепа?" или "које је боје смрт?". И они ће, као и вода, бити ту дуго након нас. 

Дакле, не постоје нове приче које можемо испричати, наше је само да их обликујемо, да направимо пехар, чашу из које ћемо сви заједно пити, воду. Вода је кротка, да се обликовати. Ако направиш коцкасту чашу, са изрезбареним коњима и лепим дамама, вода ће постати коцкаста. Ако пак, направиш округлу, дубоку чашу, као море, и једра, са урезаним именима пирата и белосветских битанги...Па, знаш већ. Вода ће ти се поклонити и постати дубоки округли океан. Све што желиш. Зато су сви уметници као стаклари. Можда не бирамо причу, али свакако бирамо начин на који ћемо да је сервирамо.

Вода ће отићи, у облаке, па хиљаду километара даље, и онда ће пасти, на неке друге људе, исте људе, ми не одређујемо курс воде, ми се бавимо нечим другим. Ми дељемо пехар који ће остати иза нас. Који ће говорити каква је наша вода била. Пехар који ће јој давати и боју и мирис и укус. Пехар који ће дефинисати воду нашег времена на један, одређен начин, за вјек и вјеков. 

Ред је живот, а уметност хаос... О трајању говори васиона за себе - само понегде(?) постоји живот, а хаос је свуда. Из конфузије и хаоса настаје уметност, а из реда и хармоније настаје живот, тако то фунционише, отприлике. Постоји две ствари које су привлачне људима код уметности. Једна је лепота. Индивидуална ствар, наравно. Дакле, не постоји могућност да се сви људи овог света сложе да је ово лепо или оно лепо, баш свима. Али постоји једна ствар око које се сви морају сложити. Уметност опстаје. Уметност надживљава.

Океј, можеш ући у историју и не бити заборављен, спомињаће те једном годишње, на часу, клинци ће доцртавати пенисе на твоје слике и мрзеће те, јер морају да знају све о теби. Све те године за које те је видело тону људи, изазиваш само негативне ствари. Постајеш предмет мржње уместо обожавања. И што је најгоре, тако кроз читаву вечност. Могу се и ја уписати у историју као први лик који се убио миксером, али ми то, срећом, није циљ. Имам паметнија посла.

Уметност, твоја уметност, ће те надживети. Неће те се само унуци сећати као џангризавог старца који слини, читаће те и неке младе хотоће од студенткиња и смејаће се твојим лошим причама, и волеће те, не знајући какво си говедо био. Дивиће ти се, иако никад ниси био квалификован за то. Оставићеш траг у времену. Уметност. Јер, шта ти друго преостаје? Да градиш нешто монументално, немаш ни пара ни искуства. За било какав други траг у времену си потпуно неспособан. 

Дакле, уметност је само фора за прекраћивање дугих дана и урезивање себе у вечност. Можда превише серем, али тако ми изгледа.

Није ствар у причи, већ како је причаш. У праву су они, који кажу, да су уметници најчешће изузетно порочни. Хајде ти стварај нешто стварно добро, насуво. Добро да, стварно јебено добро - мораш бити ван себе, или пијан или дрогиран, луд, нешто... Замисли какав је осећај знати да нећеш бити заборављен оног дана када умреш? Чак ни за годину или две... Нећеш бити заборављен, можда сто или двеста година. Ако си стварно добар, и много више. Замисли. Замисли то као што замишљаш укус воде. Не замишљаш га, зар не? Осећаш га. 

Поздравља вас Паја Патак

Било је то једно од оних суморних вечери које проводиш гледајући очајне емисије на каблоској и једући једну од оних инстант вечера из микроталасне, са ногама подигнутим на сточић сагледаваш ништавило опција да се у будућности нешто промени. Када сам довршио вечеру и схватио да нема више пива у фрижидеру, баталио сам и те-ве, нисам могао гледати ништа осим историјских канала, а да се прво не припремим, потапајући живце у неки алкохол. А те вечери ми се баш нису гледали историјски канали. Уместо тога сам отишао да проверим мејл и промувам се по мрачним чет собама, мислећи - можда нађем неког довољно занимљивог, па ови сулуди сати не буду узалудно бачени у ноћ. На мејлу ме је сачекала гомила глупости - флајери, флајери, рекламе проклете, осећао сам се угрожено, али, негде при дну те листе ђубрета, била је порука, нико други до моје бивше жене. И овај пут ми се подигла коса на глави, најежио сам се, угледавши прву поруку од ње, након две године. 

"Шта ли сад хоће?", питао сам се. "Можда ауто? Кућу је већ узела. А, да, и ауто исто. Она слика што је остала код мене! То је, сто посто. О, драги Боже, хоће ли ме икада пустити на миру?" Отворио сам мејл, држећи прсте преко очију, а онда сам мало прочкиљио, не желећи да ме погоде неке гадне вести попут "Драги, на основу пресуде дугујеш ми, такође, и микроталасну, твоју лошу инстант вечеру и шест хиљада радних сати, које ћеш провести рибајући моје подове. Наравно, нисам задовољна пресудом, жалићу се, то је све што добијам за сву ону љубав коју сам ти поклонила током те дуге четири године?!" Почео сам да читам, у једном тренутку склонивши руку са лица, да боље видим. На крају сам си, у неверици, опалио освешћујући шамар, и шизофреним нападом смеха јечао неколико минута. Моја бивша жена ме је звала на венчање са, узгред, мојим некадашњим шефом и пријатељем. 

Била је најгора супруга икад. Очајна у свим белосветским активностима, добра само у кревету. Мислим да јој је узор била Клеопатра, та битанга, упропастила је једну империју, ни осврнула се није... А мене је, по узору на купачицу у млеку, моја бивша жена, уништила, оробила и оставила, без имало кајања. За све су криви моји историјски канали, кажем вам ја. Не би она, никад, ни чула за Клеопатру да није њих.

Навукао сам одело, једино које сам имао, са флеком од кафе на црним панталонама (није се примећивала много), и отишао на венчање, да видим шта има ново, поред тога да су се моја бивша жена и мој бивши шеф спанђали. 

На венчању, класика, све раскошно и фино, умало да ме не пусте унутра, али имао сам позивницу и личну карту, возачку, чак и слику са венчања, од пре седам година. Очекивао сам и детаљан претрес, па сам обукао гаће са Пајом Патком. Шта ћу када сам један од оних филмских сумњиваца, које увек проверавају и претресају. Није да носим турбан или тако нешто. Једноставно, имам ту сумњиву фацу. Попут Кума. С тим што су њега морали свуда да пусте.

Узео сам пиће и задржао конобара, искапио пиће и узео још једно, па онда продужио даље, да спопадам средњовечне даме у хаљинама са изрезима до дупета и великим деколтеима, жељне да покажу како одолевају зубу времена. Можда нисам време, али бих могао бацити нешто под зуб, мислио сам. Пришао сам једној, поприлично сјајној плавуши, смешкала се, видело се да јој гори под ногама, да јој треба мушкарац, јер је већ превалила четрдесету, а није имала никог да јој обезбеди две најбитније ствари на свету - новац и секс. Схватио сам да су то најбитније ствари икад тек када ме је млада, иначе моја друга жена, напустила. У међувремену, кум је наздрављао, сви су се кикотали, а онда је завладао моменат тишине, и млада ме је позвала да одржим здравицу. Човече, чак ни на сопственом венчању није престајала да ми загорчава живот. Био сам очајан у здравицама, и у свим јавним наступима, мој живот је био јавни наступ и све што имам да кажем говорио сам без устезања, па ми је било тешко изаћи из рутине, и рећи неке усиљене речи, пред хиљаду људи.

Рекох: "Лепи сте ми, нарочито ти драга, видим да и даље посипаш тону шљокица по себи... Пази се ортак, тровање тешким металима ти ноћас не гине", сви су се смејали, ја сам се смејао, "Груди су ти и даље поприлично чврсте, чак и након четири године нашег брака, што је за сваку похвалу. Знаш и сама колико сам волео да их гњавим. А ти момчино, јеси коју годину старији од ње, али добро се држиш, то је оно најважније. Што се тиче куме, куму приводим кући, јер је пијана к'о гузица и треба јој мушкарац у животу. Иначе, поклон од мене, за вас, је она божанствена слика која је стајала у ходнику, а коју би ми сигурно захтевала, чим би пронашла неки леп, бели зид у вашој новој вили на обали мора. Није да сам завидан, али када сте голи и препланули, кога боле курац за уметност?"

И док су ме четири битанге у црним оделима скидале са столице, моја бивша жена је најављивала пету тужбу, а кума је трчала за мном, пијана, љубећи ме, док су ме износили напоље, у гаћама, са којих је поздрављао Паја Патак. 

07. септембар 2012.

О рмбању, вештичарењу и љубљењу, укратко

Дакле, причајмо о пословима. И још неким занимљивим стварима. Трунем, људи, у једном магацину италијанских павлака. Пропадам, што умно што физички. Добро, физички никад нисам ни добро стајао. Е сад, за умно стање, неки кажу да ни ту нисам никад добро стајао, али ја то одбацујем као злонамерне клевете. Дакле, да је наша држава иоле паметна (Боже, никад нисам волео да се петљам у те ствари, да изигравам неког новог Че-а, реално ме заболе патка за беду из које никако да се тргнемо, то је део народног фолклора, не може се то мењати сада, али ова једна мала реченица мора бити написана, видећете и зашто), овакви магацини никад не би ни постојали.

А ја се не бих, осећао као говно, сваког радног дана од шеснаест часова. Некад, када успем да се скачим ментално, осећам се као говно и раније, рецимо од четрнаест часова. И све зато што држава не може да чукне једну фирму која би производила павлаке јебене или чачкалице. Сточари се жале како им нико не купује млеко, а шума нам гори којекуде, уместо да ти исти сточари живе нешто мање бедно него до сад, а та шума буде претворена у неке силне милионе чачкалица. Мада, какву би управу та чачколика фирма добила, вероватно би у списима писало да од једног дебла производе чак десет чачкалица. А они камиони балвана што би пичили за несретну Мађарску, то ником ништа. 

Но, ово је приватна фирма. Постоје двојица газда, један је, класика, мали дебели и боли га  курац, а други је висок, леп и згодан, и носи ципеле од 'иљаду евра, које су, изгледа, прављене за оне шуњалице мисије у Хитмену или тако неком стелт серијалу. Код њих се еволуција брже десила, па су већ поделили на вишу и нижу расу људи, овог малог би болео курац и да живи у шупи са четворо деце, док је овај високи сасвим сигурно био одликаш, јебач и спортиста, у младости. Што се тог, супер човека тиче, он се само појави, као дух, не чујеш га док га не видиш, а ни тад га не би чуо, да не проговори. А кад проговори, сви на ногама, пратимо га кроз магацин, к'о Титу. Онда нађе нешто да закера, те зашто ово, зашто оно, кења као познавалац фенг-шуиа и екстремни љубитељ наше естраде. Оп, шта ми је данас, сад сам ожеж'о и по естради. Ал' како да будеш искрен и фин истовремено, како? Једна од најтежих ствари које сам постигао у животу. Наравно, пошто сваког радног дана ресетујем мозак у шеснаест часова, нису ми још сви системи за финоћу потпуно функционални. 

Након овако буђавог пасуса који, реално, никог не занима (осим незапослених, два милиона, који искривљеног погледа и разјапљених уста чекају да кажем да дајем отказ). Такође имамо и шефа, који у принципу ради исто што и газда, само што је плаћен да буде нешто већи кретен од газде. Пређимо сада, на раднике, морам да нагласим, једне приватне фирме. О државним не смем да причам, ем што сви знамо какве су фирме, ем што би ме ДБ привела одма', јер клеветам државу. Не д'о Бог да имам твитер, запратили би ме, аутоматски, и тамо. 

Постоји неки баланс у универзуму ове фирме. Колико оних који раде због плате, толико оних који раде да би се у шеснаест часова, за разлику од мене, осећали важним, дајући смисао свом животу. С једне стране, тужно је то када мислиш да све најбоље умеш, па свима отимаш посао и радиш за тројицу, поносан како си добар радник. С друге стране, само напред чово, мене реално боли патка, пребацио триста картона преко руку, или хиљаду, ја ћу бити подједнако скењан у шеснаест часова. С треће стране, ове накарадне медаље, директор то јако добро види, и јако слабо награђује. Мени скине петсто кинти на плати, а теби дода двеста. Ја сам, за петсто кинти мање, пребацио бар две 'иљаде картона мање, а ти си за двеста кинти више, разбио гузицу од посла и имаш фејк смајл кад год се појави неко вишег ранга. Не могу да кажем да сам сачувао достојанство, (откуд мени то?) али реално, боље сам прош'о, са тог аспекта. С четврте стране, ти си срећан и испуњен, магацин је твој дом, а картони твоја деца, и немаш амбиција да постанеш неко мудо. Док ја, који не успевам ништа добро осим пара да пронађем на том послу, морам да пишем, певам, играм и покушавам да смувам неке врх рибе (морам, нажалост, да нагласим, да мој напаснички приступ, који иначе ради код обичних жена којима се допадам, не функционише код фантастично извајаних женки, чак ни сада, када сам запослен човек) да би се иоле остварио.

Но, вратимо се на мој недостатак амбиција. Једна персона ми рече да је то све до хороскопа. И, ја ти се бацим, мало, у те воде. Извуче ми нека кевина колегиница подзнак, Бик, јеботе, ето доброг почетка. Дакле, када сам мало прекопао нет, поред чланака из Трећег ока о вампирима које 'ране са вјештачком крви и малокрвним дјевицама које су уствари ванземаљци, пронашао сам и оно што сам тражио. Дакле, у комбинацији Девица-Бик, добијамо најгору варијанту коју је свет видео. Те опасни, себични, гадни, безобразни, нерадници и битанге, без претеране жеље да се истичу на послу, и томе слично. Пронађох се ја, тотално. Онда ти узмем, пошто ме то, тако, погоди, да се комбинујем са женкама. Сад ти ја видим зашто су те конекције пукле попут мог вајрлеса у једанаест часова увече. Није то зато што сам ја кретен, него зато што нам се не поклапају наталне карте. Добра ствар. 

И тако, почнем ти ја да шаљем женама, зашто сам, уствари, кретен. "Ево ти, жено, упоредни хороскоп, 'ел видиш да нам није суђено?" Пошто сам одувек читао хороскоп, из знатижеље, а сада га читам сваки дан, почињем полако да сумњам да сам огрезао у окултно и да нема повратка. Сад кад крене нумерологија, па некромансија, буди Бог с нама. Има да пишем за Треће око и да још будем плаћен, за разлику од већине аутора који то раде да би отворили очи свету. 

Но, још једна фантастична ствар. Имамо једну једину продавницу која нам је близу (фирме). И сви се хранимо тамо. Јео сам прекјуче неке саламе, дошао кући и запатио температуру. Испрва сам мислио да је овај Западни Нил, за који сам чуо пар дана касније но сав нормалан свет, јер не гледам тв, а нисам имао при руци новине. Гледам ти ја, квржицу од уједа комарца на прсту, бокте, рек'о то је то, отићи ћу у заборав, за десет година ће ово бити блог непознатог аутора, па мајку вам јебем, чачкајте мало, имате ту, пред носом, скривен линк до фејз профила, па од фејза до пријатеља, па од пријатеља до родитеља, па од родитеља до телевизије, да ме, макар, постхумно неко промовише, кад већ нико неће сад, док сам жив и читав, румених образа. Румени образи, наравно, од температуре, док ми душа напушта тело и враћа се, уз бол и јад који ме прожима. Јој бре, никад више саламе у животу, кад већ није Западни Нил, а ја контам да идем, ако ме до сутра не прође, код моје фабулозне докторке. Знаш каква је нова амбуланта у крају, нема гужве, сестра фина, супер, а докторка... Плава, млада, са секси деколтеом и најопуштенијом спиком икада... Тачно ти дође да будеш један од оних хипохондрика што је гледају сваки дан. 

Гледаћу сада неки филм, да скренем мисли са испита, шљаке, једне жене што ми мозак попи и тако тих, немилих ствари у животу. Хајде да постанем велики аутор, да се појављујем на телевизији и да седим гајби и пишем неке небулозе, ујутру за новине, а увече за свој рачун, и да будем плаћен за то, јер сам велики аутор поезије и прозе, љубљен од стране хиљада обожаватељки и вољен од стране само једне жене, која ми, трудна са четвртим дететом, кува поноћну кафу и само седи ту, гледајући ме лепо и дајући ми инспирацију. Муза, једна, перманентна, ми треба. А ни хороскоп ни посао не обећавају ништа добро за мене, јер сам се родио у грдној комбинацији знакова, и смотан сам, лењ и безобразан, која би жена могла ово да воли? 

Поздрав за даме, моју већинску публику, остало су углавном докони или геј мушкарци,  филозофи, умало да заборавим, поздрав и за њих, али даме, кад год ми нека нова лајкује страницу на фејсу, ја отворим профил и кажем - О, какве ноге. Прелепе жене читају моје баљезгарије, и лајкују ми љубавне ствари, како и не би, која дама не би желела да буде муза неком шалабајзеру, да јој он пише љубав, а да му она одговара са хвала... А оног тренутка када би престао, дама би се опет вратила, опет би изигравала љубав, да би добила парче фантастичне уметности, и потенцијално, светску славу, или локал славу, свеједно...Боже, само једну која разуме, једну која воли, ако може, са паром складних сисића, и погледом који ће се изнова и изнова урезивати у памет, сваки пут када ме погледа. Немој да буде иста као ја, на шта ли ће ти пробисвети од наше деце личити...Нека буде потпуно супротна, са трунком разумевања, када ми дође она црна минута, и морам да пишем, нешто, некоме...

Хајде сада, јавите се, моје даме (знам да нећете, ал' 'ајд) да поклапамо наталне карте, и уклапамо знаке, па да се, једна од вас, доконих удавача, лепо поклопи са мном, и да заживимо. Или сагоримо, као наше шуме. Свеједно.

06. септембар 2012.

О бритви и бројаници

Бритва и бројаница, неко их је оставио пред мојим вратима. Мислим да ми покушава рећи нешто, тај забринути доколичар, који нема паметнија посла него да брине о мени. Стављам их, у ћошак до врата, поред корпе са офуцаним беж панталонама и неком пожутелом мајицом. 

Чим је нестало вина, сколиле су ме мрачне мисли, помишљао сам чак и да их употребим, бритву и бројаницу, да се доведем у ред, и да живим један од оних живота, са сталним запослењем и породицом, недељним ручковима и вечерњим главобољама, један од оних живота у ком целе године планираш и планираш летовање, које на крају крене наопачке. Брзо сам заспао, не учинивши ништа непромишљено. Ако си срећан, зашто мењати? 

Пробудио сам се, ванредно, рано ујутру. Сунце се већ дигло, није да сам марио, и било је хладно, отворена терасна врата су се постарала да јучерашње топлоте не остане ни у траговима. Био сам жедан. Као и сваког јутра. Вино. Док сам ишао до купатила да си сипам воду у неку празну винску боцу, учинило ми се да сам чуо нешто. Одгегам се до врата, кроз шпијунку видим неке ствари испред врата. Отворим их брзо, крајичком ока хватајући мрачну прилику како затвара лифт.

Иако мамуран и бос, почео сам као махнит да трчим низ степенице. Након четристо степеника, које сам, у моментима очаја и доколице, бројао идући ка мом изнајмљеном стану, нашао сам се у холу зграде. Сећам се како бих се удубио у бројање, а онда би неко дрекнуо, и ја бих се вратио на почетак, у приземље, да кренем изнова. Чова у црном је управо излазио из зграде. Потрчао сам још мало и снажно га ухватио за раме. Окренуо се полако, и погледао ме.

"Поп?", рекох изненађено. "Поп.", рече он, "Шта си очекивао?" "Не знам", рекох, "ал' попа нисам сигурно." "Што, је л' свештеници не могу бити добротвори?" "Па, претпостављао сам да сте заузети молећи бога за хиљаде нас, неверника, рђавих људи..." "Ихх", насмеја се он, седајући на  мотор. "Е, што се тиче оне одеће, и оне бритве и бројанице... Зајеби. Лепо ми је овако." "Само сам ти понудио излаз, момче", рече озбиљно, "Не бих желео да те видим на улици кроз недељу-две. Ионако касниш са киријом предуго." "Ма, средићу то већ некако", рекох одмахнувши руком.

"Желиш ли да се исповедиш? Седај, сине мој." Сама идеја вожње на харли дејвисону иза човека у мантији, са свим светим као подршком, чинила се сасвим добро. Сео сам без речи, иза попа. Возио је добрих петнаестак минута, ветар ме је шибао по лицу, и једва сам дочекао да стане. Сва она јурњава и ова промаја нису никако биле добре за мој мамурлук. Зауставио се, испред једне од оних кафана на рубу града, у које не залазиш ако немаш добар разлог, а где ћеш наћи бољи разлог од небеског?

Већина пропалица, варалица и криминалаца нам је поклонила по поглед, евентуално два, и наставили су са својим причама и пивом, повремено претећи бармену да ће га исећи на филете. Наручио је два коњака, а потом скрстио руке и уперио поглед у мене. "Па, хоћемо ли? Шта год да кажеш, неће изаћи одавде, то знаш." "Па, попе, не знам одакле да почнем." "Од почетка", рече он, прекрсти се и суну коњак на екс. Онда махну руком да му донесу још један.

"Почетак је, био, давно. Почећу из средине, па како буде. Дакле, био сам блентав клинац, средњошколац, имао сам неки качкет са грбом Чикаго Булса и стално сам га носио. Повремено сам и, устајао ноћу да бих гледао баскет мечеве." Погладио се по бради и наставио да зури у мене.

"Е, све се то променило једног дана. Одлучио сам да упишем сликарство." "Уметник, дакле.", закључи он. "Па, и не баш. Не памтим када сам нешто насликао, извајао, написао. Далеко од уметника." "Зашто не урадиш нешто по том питању?" "Попе, је л' ово исповест ил' није? Ја причам, ти задржаваш коментаре и сугестије за себе, док не завршим." "Дедер. И наручи још по једну." "Упознао сам једну девојку. Сан. Знаш, црна коса, лепо лице, фигура фантастична, личност откачена, уметничка... Потрајало је три године. Знаш већ, не можеш спојити пса и мачку и очекивати вечност у благостању. А била је...мало парче раја на земљи. Од оног момента када је изашла из нашег лошег изнајмљеног стана па до сада, нисам повукао ни линију, нисам написао ни реч, нисам се чак ни играо упаљачем или просуо вино по новинама... Све форме моје уметничке личности су нестале када је моја муза искорачила у свет."

"А ти попе? Која је твоја прича?" "Па", отпоче споро, "и ја сам био један тако, млад и изгубљен човек. Чукао сам гајбе, ништа крупно, знаш... И исповедио сам се, по први пут у животу, за оним тамо столом, на баш овом месту. Знаш, шта год да си урадио или ниси урадио, када то кажеш на оваквом месту, не чини се страшно. Сви око тебе су сто пута грешнији од тебе. Ухапсили су ме, једног сунчаног дана, убрзо након што сам се исповедио. У бувари сам схватио да момцима попут нас треба представник пред Богом." "И, тек тако су те примили у цркву?" "Нее, наравно да не", насмеја се, "Морао сам прво да обавим пар ствари. Покајање, Богословија, женидба..." "Зајеби попе, не бих мењао мој удобни живот за твој. Јуриш грешнике по граду покушавајући да их спасеш од рака, алкохолизма или неке, нешто крвавије и брже, смрти." "Размисли сине, и покушај. Осећаћеш се боље." "Па, требао бих да кренем", рекох, довршивши коњак.

"Нек те Бог чува", рече поново се уозбиљивши. "Узгред", додаде, "рекла ми је да нећеш послушати." "Молим?", рекох у чуду. "Поздравља те попадија. Срећно у животу, човече. И употреби ону бројаницу, па онда бритву."

"О, зашто ли сам излазио из стана?", упитах се. "Морам у кревет. Сувише много рехабилитованих грешника, за један дан. Или годину." 

04. септембар 2012.

03. септембар 2012.

Далекој

Причај ми нешто лепо,
о брисхалтерима,
тим божанским оковима,
или о боји твог кармина;
трула вишња,
ако се не варам.

Причај ми,
о месецу,
какав је био синоћ,
да ли је заљубљено зурио у тебе,
као ја?

Причај ми,
само причај,
за нас двоје
границе су само замишљене линије,
а године само број...

Реци ми:
не брини,
реци ми
неће ова клетва постојања
потрајати...
Дуже него наша љубав. 

Батали

Лежим, са једним великим проблемом који ме тишти. Недовољно сам пијан да пишем o љубави, а сувише сам пијан да бих могао да размишљам и пишем нешто, рецимо, добро и дубокоумно. Примећујем једну ствар. Иако поприлично пијан, и даље сам свестан правописних грешака и куцам сасвим добро, и брзо. Срастао сам са овом, тастатуром. Десетине хиљада слова су нас сјединиле. Волео бих да ова љубав вечно потраје. Вино. Тастатура. И ја. 

У овај лаптоп, када је купљен, био сам заљубљен због моћности компоненти и савршене естетике, коју сам прижељкивао толико дуго. Био сам јако много заљубљен. Сада, та љубав се полако претвара у једну од оних сентименталних љубави, као кад волиш деку или баку. Хеј, ђеде, шта радиш тамо горе? 

Гладан сам, али из саосећања према људима који раде, не силазим низ степенице, јер знам да ћу их пробудити. Глад је можда, лоша по човека физички, али је добра, за душу, коју не осећам, још увек је лагана, упрљана само ситним гресима... Када њену тежину једном почнем осећати, знаћу да сам прешао границу без повратка. Схватам да и ја радим, сутра, прву. Киван сам на свет. Јер се не врти онако како треба. 

Умримо, сви, у овој чамотињи. Ушушкани у топли плам љубави. Напослетку, то нам једино преостаје.

02. септембар 2012.

О лошим дамама

Има нешто, тако привлачно у моделу грешне жене. Тако је добар осећај, у кафани, преврнути неку лошу, у крило. Само да се смеје, онако, кикотом пуним, безобразним... Довољно да је пожелиш, и заборавиш, на све. А ја, већ по навици, шапућем љубав. Лоше никад не падају на љубав. На несхваћене трубе. Лоше, никад нису пробале љубав. Ако и јесу, било је то једном, кратко и лоше. 

Романтична поезија их не дотиче. Ни бескрајно небо их не дотиче. Ударац, по гузи, их не дотиче. Њихова хладна срца, тешко ганути можеш. Можеш их волети, али никад не бити вољен. Њихова пажња траје колико и осмех, чим пожелиш чашу вина или да одеш у тоалет, сматрај се историјом, лоше даме имају изузетно лоше памћење. Неће те сачекати ни да купиш цигарете, а камоли да се вратиш из војске. Није више ово, велика народна армија, па да нестанеш на три године у далеким планинама, ошишан на кратко... Шест месеци, са слободним викендима. Али лоше даме, са добрим деколтеом и добрим ногама, одлазе са првим дрипцем који им каже да су лепе, на нимало поетичан начин. 

А пропали студент, пише песму, у ноћној увертири за сутрашњи испит, са тамним месецом над собом, док га гризе жеља да попије нешто, жестоко. Испит ће проћи, љубав ће проћи, свет ће проћи... Али кикот лоших дама ће се и даље разливати васионом. 

Ето вам, велики мислиоци космоса, објасните ми лоше даме, али објасните ми једноставно, као да разумете. Лоше даме раде све добре ствари, осим једне... Не постоји начин да их задржиш, или сачуваш, не можеш то... Док седимо у кафани, са лошим дамама и лошим вином, од ког боли глава, студент се увија над старим столом и пише песме, једној лошој дами, која ће га, ни не слутећи, учинити познатим. Младост и лоше даме иду под руку... Али само једном. Једном ће ти лоша дама дозволити да је додирнеш, да пољубиш и помилујеш, а онда ће нестати, безобразним кикотом проносећи бол кроз твоје младо студентско срце. 

Тако је било, и тако ће бити. Магија лоших дама и даље траје, и трајаће вечно, а нико, не зна, зашто.  

01. септембар 2012.

Ток мојих мисли бр. 5

Није ни чудо што сви призивају Исуса, или неког другог војно способног бога, да спасе свет. Бичарке, бичарке свуда. Прерушене у прсате мјеталке, угледе студенткиње са просеком 9,8 , плавокосе клинке што играју фудбал, уметнице у карираним кошуљама, и оне ћутљиве, из библиотека. Када спознаш праву природу жена, често пронађеш да су оне најгоре уствари најбоље. Седиш на тргу и гледаш тону пијаних мјеталки како скачу и певају. Лудо и пијано, мислиш, јадни ли су њихови мушкарци... А онда их упознаш. Све у вишегодишњим везама, једино што раде - пију, и њихови момци знају за то, често им се и придруже. Замисли, имаш мјетал девојчицу и једина гадна ствар коју ради - понекад попије пиво. Реално, не може боље од тога. Поред свега, разуме те и кад мамуран дођеш кући. 

Предложи ми данас, једна добра другарица, да се пријавим на конкурс за стенд-ап комичара. Јој драга, као да ми се и овако довољно не смеју. Што је најгоре, размишљам да одем. Знаш, нисам исти човек овде и тамо. Бојим се да сам шизофреничар, човече, јер Митоман и Јанко су два различита човека. Овај, Митоман, то ти је кењатор, филозоф до сржи и само прича о вечној љубави и важности потраге за истом, стално пише неке лоше приче и често заспи пишући. А Јанко, сасвим други пајташ, покретна комедија, изгледа као карикатура човек, зајебава и знанце и незнанце, и пречесто говори о грудима, за комп је ћале, и игра најочајнији фудбал икад виђен, са талентом да улети у невољу за трен ока. Но, кад сам се, сад, овако објективно нахвалио, пречесто испадам разочарење за људе који ме знају само овде, па ме потом упознају уживо, а ја им кажем свашта, читав свој први утисак изнесем, уз гримасе или само осмех, и то је довољно да насмејем људе, чак и случајне пролазнике. Понекад то повлачи депресију, јер свако жели да га понекад схватају озбиљно, али, захваљујући новом моделу поодвојене личности, успевам да заобиђем и тај проблемчић.

Много ме људи воли, исто толико ме и не воли. На крају, кад се све сведе, ја сам богат човек. Или не. Не знам, никад ми нису требале паре. Видећемо са колико пријатеља располажем када упаднем у неку гадну невољу. Па, од моје последње повреде су прошле две године. Прст има добар део некадашње покретљивости. Чекам сада нешто да ми се деси. Или можда... Шта мислите о организовању лажне сахране? А међу ожалошћене да убацимо наше људе, да броје колико је ко суза изронио. Оно као, кева - шест литара, нека сисата незнанка - четири кома један литара, жена - нула кома три, сувише слане, вероватно плакала пре сахране (или је дехидрација узрок неких других активности), љубавница - стон колд, ни сузу за анализу, и тако даље...

Одлутао сам негде, баш далеко. Вратимо се на бичарке. Уствари, хајде сада, склопимо сви заједно руке и подигнимо их изнад глава, да се помолимо Богу (учините ми, рођендан ми је):
Драги Боже, морам да те замолим пар ствари. Сви ови људи се моле уз мене, да би појачали сигнал и да би коначно чуо шта сам те молио поприлично често током мог досадашњег биствовања. И њима, ако ти није тешко, учини, види шта људима треба. Но, вратимо се на мој проблем. Драги Боже, учукај ми неку заштиту од бичарки, пошаљи два анђела бодигарда, угради ми блокатор емоција или им, макар, наметни забрану приласка на пар километара... И драги Боже, учини да ова мала битанга што се ухватила до мене у коло, учини да потраје, јесам будала, све признајем драги Боже, али само нека је, ту, не могу више да јурим скотове од жена, не могу више... Схватио сам у чему је проблем, брадати чово. Можеш ли, молим те, учинити да не реагујем на самодржеће, кројене за моју шаку, груди и све нијансе црвеног кармина? То би требало фино да шљака. 

Да, док се не појави нека нова, фантастична жена, у карираној кошуљи, са малим грудима, и зготивим је, будећи бичарку у њој. МОЖДА САМ ЈА У ПИТАЊУ?! Можда имам тај неки, луд менталитет, и претварам жене у бичарке, сваку која ми се приближи?! Никад нисам мислио о томе. Човече. 

Не. Дефинитивно не. Бичарке су бичарке, немам ја никакве везе са тим. То су оне клинке што кидају барбикама главе, знаш? Оне што спале кену косу, па онда симулирају секс. Класичне бичарке у развоју. Има једна мала у комшилуку, сад ће седам година. Удавила ми је маче пре пар месеци. Маче које сам требао да поклоним. А онда је дошла, позвонила ми на врата, и кревељећи се, рекла - маца је пала са столице. Бичарка. 

Неки џез пичи читав дан, ова плејлиста као да није на шафтл, како год... Једем мафине што ми је кева донела, а ова финансијска рођенданска инјекција ми заиста прија. Након читавог месеца крпљења за студенску кафу од пишљивих шездесет динара. Фали ми посао неког ноћног чувара, не могу више да будем битанга на кућном буџету... Џабе ова летња шљака кад ми увек требају паре пред крај месеца, и онда узмем пар хиљада, а кажем старом да покупи плату и стави у кућни буџет. А онда, након два дана се, посвађам са ћалетом и читав месец седим без динара. Но, већ видим наслов овог поста. Као и сваки пут када бесмислено одлутам. 

Имам неки стари војни бајонет. Фантастично мирише. Кад смо већ код мириса, имам један проблем. Не могу да будем са женом која ми не одговара по мирису. Све оне супер миришу, оно као, кокос, ванила, јагода, нешто... Али, за неко чудо, мени неки од тих мириса ужасно сметају. Мирис косе и коже... Колико је добар некад, толико уме и да буде лош. И ма колико фантастична жена била, лепа и добра и паметна и све, не верујем да бих могао преко те ситнице да пређем. Нисам пробирљив иначе, реално, каква сам њушка немам права на то, али од скора сам приметио то, мириси су битнији од боја, мириси су свет. Ма колико волео боје, боје ме не погађају као што ме мириси умеју погодити. Ако добро мирише, мачка не мора ништа друго да ради, само да седи ту и гледа како се заљубљујем(о).  Реците ми да сам луд, али тако је. Бејб је лепо мирисала... Баш сам волео Бејб. Све остале су биле, некако, луде. Иако сам им писао фантастичну љубав. Реално, свака је љубав фантастична. Само љубљене нису фантастичне. Нисам ни ја, али, једног дана, десиће се тај клик, и то ће бити то, амор фатал, правимо се французи на тренутак, то је тако романтично... 

Време је да ову хрпу слова приведем крају. Ћао лепи људи. Доза за сузбијање рођенданске депресије, исписана. 

Рођенданска

Слабо осветљена соба. Изнајмљена, у поткровљу старе зграде. Сва обложена у старо дрво, не неко квалитетно. Неко обично, јефтино, жедно и испуцало. За климавим столом, над којим су накалемљене две полице, седим ја. Преврћем по некаквим белим папирима. Има их много, јако много. Обе полице, приковане за сто, пуне су књига. Мојих књига. Углавном непрочитаних. Резерва, спремна за сате доколице. Ту, сасвим неприметно, у ћошку полице, леже и два шпила карата. Знао сам један савршен трик са картама. Само један. И то ми је било довољно. Волео сам ту синтезу статистике и среће, могућности које нуде и ризике које мораш да преузмеш. Злочин и казна. Извукао сам једну карту из горњег шпила и насмејао се. Пикова дама. Какав клише.

У ћошку собе, кревет, са изгужваном постељином. Плава постељина, поприлично стара и бледа. На сточићу поред, флаша нечега што личи на воду и један архаични стрип. Устанем из плаве баштенске столице и пређем на кревет. Посматрам старо дрво, свуда око мене, и ону стару комоду, готово потпуно празну. Све ствари сам држао на фотељи, заједно, претумбане. Лак приступ. Одувек сам желео да си обезбедим лагодност постојања. Поред стола, стоји један, мањи и старији сточић, са теве-ом у црно-белој боји. Поред теве-а стоје две лименке пива. Узео сам једну и начео је, уз цврчање угљен-диоксида. "Па, срећан рођендан." Нисам знао који је број у питању. Одавно сам престао да бројим. Имао сам битније ствари за бројање. Овце, на пример, као последицу несанице. 

Паук је уживао градећи царство око слике јелена на појилу. Нисам га дирао. Можда ће и њему ускоро рођендан. Једина ствар која ме је тиштила била је неумољивост казаљки које су прекидале тишину. Свет је могао да се руши и ја сам могао да лежим овде, мртав, а оне би и даље журно промицале. Отворио сам стари стрип и затворио га. Изашао сам на терасу, очекујући величанствену представу на звезданом небу и месец, светлији но икад, али ништа. Три сићушне звезде и један авион, то је био одбор за мој дочек. "Потрудите се мало следеће године", рекао сам и насмејао се. Онда сам се вратио за сто и почео да цртам по полеђини белих папира. 

Фалила је можда, торта, и музика, фалило је пар пријатеља и највише од свега, фалила је љубав. Ниједна од жена које сам волео и којима сам писао песме није била ту. Помислио сам: "Боже, приказују ли један од оних лоших филмова ноћас?", и укључио теве. Ништа. Само пар бедних емисија о екологији. А са слике на зиду су се смејале три жене и четири човека, укључујући и много млађег мене. "Шта се ти смејеш, пацеру", рекао сам смејући се. Опет сам се изврнуо на кревет. Није био исти као јуче. Био је то кревет за старијег човека но што сам ја, са нешто бољом потпором за кичму и топлијим покривачима. Устао сам и прошетао мало по соби. 

"Па, изгледа да је време за још једну кафу."

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren