Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

25. децембар 2013.

Ништа не остаје исто

Седим и слушам Дајмонс ин д скај,
пуштају на неком радију
и заиста се осећам живим,
иако сам доручковао месни нарезак
чији састав заиста не желим да знам,
мада то сазнање ништа не би променило,
и даље бих га јео
јер човек и нема неког избора
када је у питању јефтина храна...

Попио сам чоколадно млеко зато јер ето
и посматра ме свети Јован са календара,
поприлично је чупав у овом приказу рекао бих
али ни то ништа не мења,
исти је то светац.

Ни стаклена боца на којој плавим маркером пише
РАКИЈА не може променити ништа
ни убити ствари које чуче у мени...

Ништа не може променити у мени мене ни у свету свет.
Свестан сам да помало глупо звучи,
али потребни су људи да мењају људе
и све остало је бесмислено,
тешко и безизлазно...

И свет се врти око неког чајника малих димензија,
због моје мајке или неке сасвим пете
госпође, снајке или бабе
и сасвим је довољно то знати
и моћи мирно спавати.

24. децембар 2013.

О крофничастој супер девојчици

Упознао сам пре пар година једну буцмасту девојчицу. Зове се Мивица. У ствари, Милица, али због малих зубића којих као да је имала баш много није умела лепо да каже слово "л". Када сам се је упознао мислио сам да је она само још једна необична буцмаста девојчица (не постоје обичне буцмасте девојчице), али се касније испоставило да сам се грдно преварио. Тад сам био поприлично мали и клемпав и увек сам носио неке огромне качкете. Мама ме је терала да носим качкете, јер је мислила да чкиљим због сунца. А ја сам чкиљио мало због сунца, а много јер ми је то било некако кул. Са Мивицом сам се често свађао јер је увек варала кад играмо жмурке и леденог чике. Увек је измишљала кућице кад бих је таман запљунуо или ухватио. И нисам је баш волео ни готивио (ову сам реч научио од сестре, она све готиви). И тако.

Моје мишљење о Мивици се драстично променило једног лепог дана када сам се враћао из чколе. Чуо сам неку вику иза ћошка и отишао да видим шта је. И онда сам је видео како бије неког старијег дечака. 

- АААААјоооо, јесам ти рекја да не гураш у б'ато Мишу и Машу сваки пут кад иду из шкоје?! - викала је седећи на неком клипану кога је штипала за образе и развлачила их до крајњих граница. Он је јадан тад почео да плаче и обећао да неће више никад. Онда га је почупала за косу и рекла - Они су сада под заштитом СУПЕЈ МИВИЦЕ! И не смеш никад да их дираш. И идем сад у посјастичарницу на којаче мајо. 

И тако се то десило. Онда сам ја отишао кући и Мивица и ја само постали најбољи пријатељи заувек форевер. Мислим, она је и даље варала кад играмо тако неке игрее, али јој нисам ништа говорио, да и мени не штипа образе. Све је било супер док није дошла зима. 

Зима је била баш онако супер, хладна и било је пуно снега и леда и мог'о си да се санкаш колико хоћеш. И да правиш снешка и свашта. И тако сам ја ишао кући из чколе са другаром Жиком, када сам видео пар злих дечака и девојчица како спремају заседу и причају како ће затрпати Мивицу снегом. Имали су тону грудви. Ма какви тону, СТО ТОНА су имали! А ја сам се уплашио шта ће да раде Миша и Маша и остали деца ако Мивицу затрпају снегом. Па сам пожурио да јој кажем. Жика је трчао за мном, али га је мама обукла као пингвина, па се само гегао и био је баш спор. 

А онда се појавила Мивица однекуд. Нисам стигао да јој кажем и они су се појавили и онда сам ја као Брус Вилис у филму где има експлозија скочио да је спасем. Пар грудви ме је погодило и пао сам на дупе. Онда ме је Мивица ухватила за руке и одвукла у заклон. А Жика је пао још пре напада, па се само откотљао на безбедно. Кад им је понестало грудви, Мивица је изашла да их јури, а они су се разбежали. 

Сутрадан је дошла код мене пошто нисам смео напоље. Грудва ме је погодила у око, па сам имао плаво около. Дала ми је крофну и питала ме хоћу ли да будем њен дечко. Ја тад нисам знао шта значи бити дечко, али сам у сваком случају пристао. После ми је Мивица објаснила да морамо да се држимо за руке и да се љубимо у уста и свашта. И да једемо колаче заједно. А имала је буцмасте црвене обрашчиће и била је лепа. А и нико није смео да ме дира, јер ме је бранила СУПЕЈ МИВИЦА - БОРАЦ ПРОТИВ КРИМИНАЛА И РАЗМАЖЕНИХ МАЛИХ ХУЛИГАНА! А ја сам носио и даље качкете велике и све је било исто само што ме је Мивица терала нон-стоп да једем јер нисам био буцмаст. И тако. 

19. децембар 2013.

О фузији тешких мислилаца

Имам неке мисли великана... И имам много мисли обичњака. Неке сулуде идеје. Јебеш га... 

Знаш, ја могу све када ме неко посматра. Сваку идеју могу да реализујем. Сваки подвиг. Да учиним нешто што сматрам да треба учинити. Усамљено мушко друштво повести и банити код неких клинки око логорске ватре (у сред Београда). Дозвати голог лика са десетог спрата који се допао случајној пролазници (мојој ортакињи). Убедити продавца да нам да попуст од педесет одсто. И слично. Није ствар у доказивању, одмах да то разјаснимо. Него ето, утрипујем да то друштво зависи од мене (јер иначе су људи такви, сви се боје да иступе) и онда учиним све што могу. У суштини, могу да урадим било шта осим писања. Кад пишем док је неко поред мене, те реченице су ужасне. Тај смисао је ужасан. То су речи душе која се отима присилном раду... А ти неки људи су више од једном седели и викали - дај да пустимо генија да нам напише нешто... И онда ми се као нешто одушевљавали. Мрш маму вам јебем, с којим ме правом називате генијем? Шта сам ја урадио тако значајно или иновативно или било какво да ми ти или он или она кажете да сам геније? И шта се ког курца одушевљавате или квази одушевљавате речима које немају смисла, које су тако празне и набацане, у неприродним околностима, када нисам сав свој, када речи нису моје?

Сад тренутно, већ неколико дугих дана вртим једну идеју по мозгу... Нешто сам размишљао и замишљао, желео бих да отворим неки клуб. Тачније, удружење. Клуб у ком бих могао окупити занимљиве људе, назовимо их неафирмисаним интелектуалцима и уметницима. Не желим у том клубу чисте људе. Мислим на људе који немају порока. Макар то била само храна. Или зависност од неке серије. Желим људе који имају страст за нешто. Не чистунце који би закерали овом или оном члану удружења што пије, пуши или се дрогира. Или превише чита или превише пере руке или шта год... Хоћу људе који су у стању да виде дубље од те љуштуре, тих ситница попут одела или порока или фризуре и начина говора. И организовао бих састанке сваке недеље. Нешто као, четвртком у осам. И оно, то сви ти чланови да држе у малом мозгу и да дођу кад год им дуне. Кад осете потребу. Увек на истом месту четвртком у осам часова да буде окупљање. Независно да ли ћу се ја појавити. Докле год се појаве макар два члана, све је у реду. Дођеш, седнеш, попричаш са неким, размениш идеје, тешке мисли о животу... Неке ствари о којима не можеш да разговараш са било ким. Покушаш, ил' не разумеју ил' се смеју ил' ти вичу не сери филозофе... И не морам се ја сматрати неким изузетним човеком да им пожелим свима да се терају у три лепе пичке материне. 

И тако. Не мора клуб имати неке специјалне теме, шта знам... Можемо почети однекуд па куд нас разговор одведе... Хоћу најдепресивнијег човека ког знам у том клубу, да ми цитира велике људе и бројеве страна на којима се налазе те велике речи у дебелим књигама... Хоћу једну девојку са плавичастим очима да прича о књижевности или музици и да реши сваки проблемчић на који налетимо као јединствен колектив удружених неприсиљених великана (садашњих, будућих и бивших)... Хоћу ђембелу девојку која се боји да уђе у продавницу, али зато зна које су књиге добре и зна које су песме добре и зна да ископа занимљиве ствари из неког временског нафталина и није јој проблем да о њима прича сатима.... Хоћу у том клубу једног технолошки поткованог човека који има чуло за уметност иако се бави тим напорним послом, човека коме у оку видиш то нешто крупно што скрива ћутањем... Хоћу једног удаљеног човека који уме, а неће да пише, човека који разуме многе ствари и има петљу... Хоћу човека који носи исти капут већ седам година, пије и пуши много сваког дана, има подочњаке и низак раст, ал' и уличну памет за извоз, на тоне... Мислим, да хоће, он би био милионер за пар година. Хоћу жену која је попут пргаве мачке, која се страшно добро снашла у мушком свету и успут скупила подоста животног искуства... Хоћу коцкара који свира синтисајзер и вечито неко хоће да га убије, а он све више зна о филозофији несрећног човека... Има њих још тона, али не видим сврху набрајању... 

Све што је важно јесте да их окупим. Јер иако тренутно нису баш битни за овај свет... Па, можда дигнемо револуцију једног дана, из чистог хира. Шалим се, серем, како год... Да су ови људи на правим местима, гарантујем да би свет био друго место. И хоћу, ето, из неких својих себичних циљева тај клуб да проради... Некако, хтео бих, кад смо већ ту, да извучем све добре приче, сво искуство из њихових костију, искуство за које би ми требале године да скупим и проживим... Јер да би постао велики писац, мораш много слушати. Само ето, не треба слушати баш свакога. Ту многи погреше. Треба слушати себе. И оне за које ти одлучиш да су паметни људи. Или будале, али са искуством. Свеједно. И заиста морам отићи у Румунију, чини ми се да се тамо крије нека важна ствар за мене и моје писање. Време је да престанем да бленем у ламперију и одем да спавам. А један великан ме посматра са зида, иако је био највећа пропалица свих времена. Пропалица која је дефинисала модерну књижевност. 

16. децембар 2013.

О будућности боје фифти шејдс оф греј

Двеста хиљада људи је тражило да буду први становници планете Марс. То је помало застрашујуће. Звучи готово као да се грабе и отимају за ту пустош... Као да кажу - све може, само нећу више да живим овде! Наравно, ми овако бедни немамо технологију ни на месец да запалимо још увек. То ме теши, на неки сулуд начин, и даје ми наду у неко сутра. И сада кад знам да су све велике главе још увек ту, могу мирно да наставим бити просечно унесрећен млад човек који нема времена и само трчка унаоколо јурећи неку пару. Могу наставити бити човек који не желим бити зарад човек који има неку будућност... И то ме раскршће тренутно убија. 

Ја хоћу да се одмарам, да блејим, да некад поново почнем да пишем... И хоћу да радим тако неке ствари, да путујем, да направим своју библиотеку... И да све буде фино. Али, ако будем тај човек, имаћу страшних проблема у животу. Човек који започиње реченице са "али" ћу бити. У наставку ове куће, мој стари коме живци не дају мира, започео мени кућу. Мислим, капирам ја да би заиста било лепо имати своју кућу... И посао неки и бити скроз онако нормалан... АЛИ. Да бих то постигао морам да се одрекнем у најмању руку следећих десет година свог живота. Чек, јебига... Стављам на вагу изнова и изнова, протраћена младост зарад солидног остатка живота или протраћена младост на ствари које ја желим (а самим тим и није протраћена, рече некад нека велика глава) у односу на климав остатак живота...

И какво је срање овај живот... Знаш оно кад ти дође да из свег гласа станеш на надвожњак (кад већ брда нема) и дереш се - ХОЋУ ВИШЕ ОД ЖИВОТА! А живот ти узврати, тихо, као учитељица - па потруди се. А нико не капира да твој труд није довољан у земљи ситног и крупног лоповлука, да ће све што радиш бити само једно велико ништа у односу на твоја очекивања или чак она мала надања... Ко те јебе кад ниси рођен под срећном звездом падалицом... Ниси рођен у Америци, па да ти ћале за шеснаест рођ купи ауто, а за двадесет и први кућу и каже - 'ајд синак, уживај, карај нешто, ожени се... Рођен си, углавном ван токова и путања тих срећних звезда. Попут мене. Рођен у Крајини, дошао с три године у Србију, а тата и мама свако по једну торбу имали. И то је све. Њима цео живот прође тако обично, тако малено... Радиш-градиш, срећан си кад купиш нови миксер као да си био на мору... Мислим, све ти је то један велики курац. 

Хоћу више. Да не размишљам о томе како ћу за десет година, него сад да успут стварам неку кинту и радим оно што волим. Нећу да немам времена да попијем кафу с мојим људима и нећу да будем уморан сваки дан и нећу да рмбам као коњ за тако јадне паре... 

И хоћу да остварим један сулуди план. План за будућност! Еј. Знаш оно да сам објављен у једној збирци оне Мирјане Бобић Мојсиловић, што би рекли, списатељице? Мислим, улетео бих ја и у следеће две, не сумњам, него нисам уопште био упућен да је било конкурса. Шта да ти причам кад сам за то своје појављивање сазнао сасвим случајно, тако што ми је једна блогерка честитала објаљивање, јер је купила књигу на сајму књига. Углавном, следеће године ја покупим не један бесплатан примерак, него три. Зготивила ме нешто Мира. Добра је жена, вероватно воли да попије некад ракијицу. Тако и ја. Некад. Е сад. Пошто смо другари, рећи ћу ти план.

Планирам да активно пишем до јуна. И у јуну... БАМ! Кренем да јој спамујем мејл мојим радовима. Збирком. Причама и песмама појединачно. Толико ћу је испамовати да ће на крају пристати да одемо на кафу. Кад одемо на кафу, уведеће какво сам благо. И онда ћу је, онако, пријатељски, замолити да ме објави. Наравно, задржава сав профит, за почетак узимам само 10 посто од продаје, а после ћемо се договорити. Мислим, за другу и трећу књигу. И остале. 

Људи ми не верују... Али постоји нека чудна веза између свемира и човекових одлука... За неки проблем постоје три решења. Постоји право решење, када човек донесе праве одлуке. Постоји погрешно решење, када човек не донесе праве одлуке и проблем остаје. И постоји сулудо решење. Сматрам да свемир понекад нема одговор на сулуда решења из набуџене радионице очајног човека и сматрам да баш зато знају поприлично понекад да упале. Мада, то ти је као са југом зими, никад не упали из прве. Али зато из друге, треће, пете... Пали. И то је оно најбитније. Сад сам у фази кад више не знам ни шта сам писао на почетку текста, али знам да немам још много времена да смислим животна решења... Решење за снове и сигурну будућност. А не једно или друго. Плус су и ти снови коцка, најчешће људи заврше са ништавилом у рукама. 

И иако је узбудљиво препустити цео живот новчићу или карти, излиставати цео живот у трену, ипак, зајеби ти то све... Као човек који воли карту кажем ти, што се више надаш, то више и чешће губиш... Кад си потпуно незаинтересован, тек онда можеш нешто да добијеш. А ја се мало играм са судбином, па као, оди на мошу, незаинтересован сам, ал' би гањ'о снове. Божеееееееее колико јадан мораш бити да пишеш овако као ја... Стварно не знам што не почнем да пијем као сви велики људи...

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren