Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

29. мај 2011.

Срећни добитник

Један ниски седи бескућник са господским држањем је седео у мрачном ћошку кафанице и гледао лутрију на црно-белом телевизору. Била је то само сиротињска кафаница у сиротињском крају са сиротињским телевизором и сиротињом која краде Богу дане пијући јефтину брљу сумњивог порекла. То је била једина кафана у коју је могао да уђе овај мали седи бескућник неуредне косе и дуге браде. Зато је волео. Волео је и лутрију, и у својој глави крио слатке мисли и надања, снове о свему шта би урадио када би освојио прву награду. Наравно, већина људи га се гнушала и нису разговарали са њим, па је те мисли држао дубоко у себи, одавно научен да буде сам себи довољан.

Дане је проводио сакупљајући лименке за рециклажу, а када би продао оно што је сакупио било је таман довољно за један листић лутрије и чашицу брље у оној кафаници. Тако је он, свакога дана већ неколико година уназад долазио овде, увек у исто време, било да је напољу јако сунце, киша, снег или ветар. Било да је Божић, Бајрам, Пасха или неки други празник, увек је био ту. Нико га никада није чуо како прича, али су га појединци видели како плаче. Нико није желео да зна зашто. Људи су сурови.

Зурио је у екран напрежући се да и чује и види бројеве који су извучени. Није му то баш полазило за руком, јер је група галамџија на другом крају кафане надјачавала све, па и телевизор.  Осећао се као победник, али добитник је био један господин са брковима који је одмах дошао у студио да преузме награду. Волео је тако, сваке вечери након благог разочарења, да гледа добитнике, срећне озарене људе са широким белим зубима. Он није имао много зуба. Само на трен се замисли на месту тог бркатог уредног господина, а онда се врати у реалност, плати и изађе тромо.

Сутрадан, након још једног истог дана, након ударца који му је задао неки богати клинац, након једне сузе коју је он пустио над још једним зубом који је испао из његове црне вилице, поново је отишао у кафану. Конобар је знао шта тражи и никад га ништа није питао, само би донео ракију и отишао за бољим, уреднијим и веселијим гостима. Седео је тако седи старац рашчупане косе и неуредне браде која као да је бежала од његових уста и носа, седео и гледао лутрију. Нови листић је сијао у његовим рукама, а сви стари су били уредно сложени у једној кутијици у његовом џепу. На телевизији се појавио црно-бели младић у оделу и саопштио да је јучерашњи добитник умро од срчаног удара, а затим саопштио бројеве новог добитника. После је говорио о том бркатом господину који није имао нигде никога, a бескућник је слушао. Волео да слуша о људима који немају нигде никог свог, то је чинило да се осећа мање усамљеним и мизерним. Оставивши пар динара на столу, спремао се да крене. Бацио је још један поглед на телевизор, тачније на бројеве који су се управо појавили у доњем делу екрана, препознао је пар бројева и отворио кутијицу. Погледао је листић на врху и благо се осмехнуо.

"Ја сам цео свој век провео лутајући овим, увек истим, улицама. Рука  ми дрхти док ово пишем, јер нисам јако дуго писао. Не сећам се ни какав сам био пре него што сам постао ово што јесам. Дајем вам овај добитни листић да усрећите несрећне људе. Ја нисам несрећан, ја имам снове. Можда сам био писац некада. Не знам."

27. мај 2011.

Чије ноге данас никуда не журе? Оне што су једва стигле до матуре...

Данас сам завршио средњу школу. Осећај је променљив, попут раста и опадања функције. Видите, овладао сам математичким речником, математиком у основним цртама и, судећи по мом, фала Богу, бившем професору кога сада не смем да псујем за уништене три године (предаје ми од друге године прим. аут) мог живота, јер ми је дао двојку за крај уз једну магичну(?) двојку која се створила тик до моје тројке и успела да ме спаси од падања на поправни након овог кеца сада, спреман сам за живот, или је макар тако говорио раније...

Ви (ја то себи персирам, пошто овде свраћају само залутала браћа вијетнамци који ме ништа не разумеју прим. аут) наравно, нисте ме ништа разумели, нит ли разумете шта вам сада говорим. Али ја хоћу само да кажем вама да сам данас био толико срећан, тужан, бесан, луд да сам просто сагорео и да се осећам сада тако потиштено и празно. Нема те ствари на свету која може да ме подигне и орасположи тренутно. Глава ми пуца. Идем да спавам.

Ако будем могао. 

Очај

Знате, пре пар векова је постојао један чудан човек, ако се тако уопште може назвати. Од дана када је рођен, једног специфичног дана, био је весео. У почетку ђаво, отелотворење свега лошег, а потом, вероватно одрастајући, постајао је све веселији и чуднији. Чудан је био он од рођења, да се разумемо, волео је да зна, био је ужасно досадан и нападан, али та нота чудног је почела да се приметније исказује поприлично касније, негде око његове десете године. Најчудније од свега је то да он није ни слутио да није нормалан до тада. Или је то најнормалније, ако хоћете. Нисам баш неки приповедач, али морам да вам испричам ову причу. Осећам да тако треба. 

Тај, тада мали, човек је због своје жеђи за знањем и ситуације у којој није било много ствари које би могао десетогодишњак да ради, прочитао је мноштво књига. Машта му је цветала, дани су пролазили, постајао је чудовиште. Споља још увек насмејан, али изнутра измучен. Завршио је школу у манастиру и вратио се кући. Заволео је психолошке игре, питања, одговоре, и забављао се играјући се умовима људи који су били око њега. Тако је и почео да пише вицеве и сирове игре речи. Његов карактер се избрусио, и постао је наизглед једноставан, а уствари тако сложен. Био је преке нарави, а опет се у себи кајао због свог става. Био је лош према онима које је волео и добар према онима које није волео. И то га је изједало. Много ствари није штимало у том наизглед обичном човеку. Ретко је писао оне кратке ствари због којих су га заволели појединци. Онда је престао. 

Једне вечери, беше то на Светог Николу неке давне године, он осети глад. Био је гладан крви људи који су му учинили нажао. Био је гладан било чије крви. Те вечери је осетио укус крви по први пут. Онда се десио други, трећи, десети. Почео је да пише, још исте оне вечери, јер је морао да покуша да опише тај осећај блаженства. Писао је о жртвама, о њиховим животима и додељивао им смрти које им више приличе од оне коју им је он наметнуо. Приче као да су биле живе. Према њима се опходио као према људима - неке је волео, неке је мрзео. Уствари, велику већину је мрзео. 

Зрнца времена су лебдела кроз ваздух, он је сада већ проживео довољно. Након проклетства које је пало на његову породицу, престао је да једе, престао је да пише, престао је да живи. Није био мртав, можда и јесте, али се у сваком случају осећао мртво. Свако вече је легао у свој ковчег и свако вече је будан слушао мачке како се туку, лишће како шушти, и капи кише како клизе низ небо. Није било сна за њега. Није га ни желео. Пет стотина година, сто двадесет растанака, четрдесет хиљада суза, умро је, а сада је тужан. Не зна ни зашто, ни како, само је сит свега. Спава му се. Довољно му је живота, жели да спава. Доста је реалности, не може више да стане у његове очи. Сасвим довољно корака и излизаних ципела. Немир у души, црна утроба и нежан поглед. 

Ти знаш Боже, сто путева и сви они некуд воде. Покажи ми само један који води до слободе.

21. мај 2011.

Леопард

Имаш осамнаест година, млад си човек, имаш свет на длану. Јутро је, буди те некадашња омиљена песма, планираш да устанеш. Повремено се тргнеш, погледаш на сат поред кревета и наставиш да се гризеш што ниси устао, а вероватно ни нећеш. Коначно, покушао си да устанеш - и пао са кревета. Устао си, стојиш на сред собе и хладно ти је. Постаје још хладније, јежиш се, али опет ти је нешто кликнуло у глави,  само стојиш ту, не мичеш се. Крв ти се заледила, ноге одсекле. Онда опет кренеш, полако. Полако се облачиш, као да бацаш крпе као на офингер, полако ходаш док папуче клапћу за тобом, полако улазиш у купатило клизећи рукама низ плочице, полако једеш механичким померајима вилице, полако излазиш из куће и сасвим полако, као да је време стало, окрећеш кључ. Тишина пече једно време, а онда он шкљоцну и време продужи својим током нормално.  

Вучеш ноге по земљи, оне се сусрећу, клецаво ударају једна о другу па поново настављају оно што би требао бити ход...Такође вучеш и пртљаг, велику војничку торбу у којој ти је, некада давно, твој тата донео један заостали нарезак са фронта, литар бензина и пар чаура. Видиш, ти нећеш служити војску, иако, знам, негде дубоко у себи желиш то, јер такви смо ти ми. И ето, идеш ка станици, вучеш себе механичким ногама, вучеш торбу, вучеш прошлост, тачније, оно мало што имаш од ње. На пола пута до станице летимичним погледом хваташ сат и превише времена на њему. Воз креће за два минута. 

Поприлично си далеко, размишљаш да ли се исплати трчати, знојиш се...Три дебеле вене су ти искочиле на десној руци. Стегао си торбу и потрчао. Трчиш као леопард. Мало смотано, додуше, али брзо као ветар. Торба лети кроз ваздух, зној ти цури низ чело, образе, врат и губи се дубоко у твојој кошуљи...Видиш воз, и згодну отпремницу возова како држи палицу са ставом. Баца строг поглед на тебе и дере се: "Хајде, потрчи...Шта си сад стао пред возом?! Треба да крене, знаш ли колики пут треба да пређе? Трчи!" Стајеш и сагињеш се. Једном руком се ослањаш на колено, док другом бришеш зној са чела. Питаш се зашто можеш да се потрудиш да потрчиш ка возу који би те одвукао далеко, пре него да останеш и исту ту снагу употребиш да се суочиш са светом. Док се ти питаш, воз одлази...

Више нема излаза, макар не оног лакшег. Благо се смешиш и погледом тражиш торбу. У њој је само једна слика, пар писама и парче торте. Угледао си торбу, далеко је од тебе, пребачена преко леђа једног циганина који је трчи. Потрчао си за њим. Још једна ветрењача вољна за битку. Штета само што не зна да си се овај пут вратио да останеш, да си се вратио - заувек. Победићеш, има само двеста метара предности. Трчиш као леопард. Мало смотано, додуше, али брзо као ветар...

20. мај 2011.

Представа

Стојиш на позорници, помало тужан. Имао си много времена да размишљаш о својим грешкама. Ти си, уствари, силовао ону собарицу и ти си, уствари, убио оног официра. Нико то не зна, постоје званични кривци, ти си чист, и ако ти и још две особе будете ћутали, бићеш безбедан. Размишљаш како да избегнеш ову сцену, некако ти не лежи, уноси само нервозу. Упитао си једног колегу да те одмени, нудио му лаган текст и сву своју зараду од представе, али не!, није хтео. И тако, ето те сада, стојиш сам на позорници, чекаш да се завеса подигне, сад ће, сваког трена, а тензија расте, плаче ти се. 

Ти си глумац, јак, добар, леп, паметан...Имаш све. Млад си, имаш лепу девојку, паре...И тако, завеса се диже, црвенило ти удара у образе, костим је ту, сав си разбарушен и прљав у робијашком оделу. Стојиш, аплауз стаје, а онда и даље стојиш...Људи се питају шта се догађа. Већина мисли да је то део представе, а остали се гласно буне. Знаш да мораш да кренеш. И крећеш. Идеш степеницу по степеницу ка горе. Стајеш пред гиљотину, просипаш немарно масне редове црног текста механички, и знојиш се. Капи зноја ти клизе низ образ, пруге око врата су одавно мокре, не можеш више, паника те хвата... Питаш се шта да радиш. Застајеш поново, пред очима стоје она и он држећи се за руке, спојени несрећом коју си им донео. Признајеш кривицу у себи, плашиш се казне, желиш да им кажеш да ти је жао...На сцени и даље грмиш, публика је запањена, одушевљена тобом - тако стварном сценом, правим приказом.

Завршаваш говор, тишина влада, прилазиш гиљотини, џелат стоји поред. Убеђујеш себе да је ово само представа, да гиљотина није права, да је кривица коју осећаш само одраз добро уиграног лика...Још један корак, онда застајеш на трен, суза ти крену низ лице и ето, клечиш пред гиљотином. Џелат ти намешта главу - перфекциониста, жели да све буде савршено. А ти? Ти си мокар од зноја и суза, срце ти лупа, жели напоље. Ово је све мање представа, а све више погубљење. Гледаш у лажну воштану главу која ће се откотрљати публици пред ноге, благи смешак окуражења ти се појављује на лицу.

Џелат ти ставља црну врећу на главу. Мрак и тишина, осећаш се мртво. Све је мокро и слано, више се не знојиш, више не плачеш, али и даље се заостале капи сливају низ твој нос, капке и образе и завршавају у твојим очима и устима. То је једино што ти гарантује да ниси мртав. Више не размишљаш о њима, остала је само кривица. Звук сечива, струјање ваздуха, снажан ударац о дно гиљотине. Све је мокро. Пар повика усхићења, онда тишина. Гледаш у једног старца у последњем реду, његов кашаљ ремети тишину. Завеса се полако спушта. 

16. мај 2011.

Не можеш победити

Звони, добро је. 
- Корисник кога сте позвали тренутно није доступан...

Како није доступан кад звони, гласно и јасно чујем...
Раније си макар знао да се јавиш, подигнеш слушалицу и ћутиш, и једино што се чује је твоје тешко дисање. Ни не тражим ти ја да причаш, знам да си то јако ретко чинио за сво ово време. Ја само те молим да чујеш шта имам да кажем. Видиш, ти и ја смо се раније супер слагали. Признајем, нисам ти се прописно захвалио за све што си учинио за мене, али сигуран сам да нисам једини који ти се није прописно захвалио. Није неко оправдање, ал' људи смо, грешимо...И тако, у последњих десет дана шамараш ти мене, онако мушки, поштено. А и што би се се суздржавао? Сада сам човек, нисам више дете...Физички можда и јесам човек, а у души? Тешко. Не мо'ш истерати дете из мене, нема шансе. И морам нешто да те питам, уствари, зато те и зовем, а ти се не јављаш...

Шта сам ти ја скривио? Чиме сам те наљутио, разбеснео?

Знаш, јутрос, док сам онако слаб корачао улицом гледајући свет једним другим очима, овај текст је шетао мојим мислима, а у мом гласу је било много горчине и беса. Да, био сам љут на тебе, на твоју окрутност, али сада када ово пишем више нисам љут. Не знам зашто. Вероватно ћу писати овако нешто још хиљаду пута током година, али ето, овај први пут пишем, чисто да бих се мало растеретио и на неког свалио кривицу. Синула ми је идеја, вероватно тачна. Мислим да је све ово добродошлица...Да, да...Јашта. Добродошлица у свет одраслих. Јебено напоран и црн свет. Да не спомињем паклену врућину која у њему влада...

Овде су стајала још три реда, избрисана сада, за њих знамо само ти и ја. Мада, баш тебе брига за моја три реда, је л' да? 

1 new message
Корисник кога сте позвали у 3:33 је поново доступан.

15. мај 2011.

Добродошли!

Људи, свратио сам овде на пет минута, размишљам шта да објавим од оних необјављених што чекају овакве прилике да засијају, и онда случајно одем на статистику и останем у чуду. Сетио сам се овога, јер је Олуја :* такође била изненађена оним што је пронашла. Дакле, одем ти ја у статистику, тамо оно - сома посета дневно ¦D и лепо погледам како су људи преко Гугла долазили до мог блога. Дакле, 'вако: Уствари, нећемо 'вако, прво упозорење: 

Резултати претрага које су довеле до мог блога садрже веома експлицитне појмове и помало су шокантни, тако да вас молимо да склоните децу и недорасле од монитора! Најпожељније би било да их закључате у подрум, тамо ће бити безбедни. 

Е сад иде, дакле 'вако:

- Барутана ( :О Рекох вам да су резултати шокантни)
- бежите уједам (добро, ово је било неочекивано)
- орао насликан (ово је блог, побогу! Приче, не слике. Ваљда.)
- упознајте људе (плиз, просид ту: Џангл Квин проводаџише повољно)
- занимљиве ситнице за кућу (уради сам: Шумски магистар мистер ТоМЦаа)
- дангер, ово је мој профил (чега?!)
- ероцке (на правом сте месту: јебе луд збуњеног)
- једна ружа за рођендан (скупи цветни аранжмани: Летња Олуја (и цвеће ће вам изгледати као  да га је избацио цунами))
- много ружан човек (јеботе, џаба се ја кријем иза надимка и стављам мутну (да не кажем блуровану) слику на профил, опет ме људи нађу)

Ето. Има још, ал' то морам прво да цензуришем и блурујем. :D 
'Ајд, у здравље! 

14. мај 2011.

Лепог ли посла

Копали смо бунар данас, нас тројица - кум, кумов стари и ја. Било је вруће, и цео дан смо копали. Лопата по лопата, гомила земље је расла, а рупа је све дубље тонула у мрак. Како рупа, тако и кумов стари, а ми то нисмо приметили. Од хладног јутра до хладне вечери копали смо ми...Цео дан је био врео, али јутро и вече су били ужасно хладни. Кумов стари се поприлично уморио негде око поднева, али понос му није дао да почине, не док ми млађи не одемо на паузу. Ипак је он стара рага, па и овако релативно матор може повући више од нас младих и зелених. То је и доказао, по последњи пут. Док смо пили пиво у хладу великог храста по највећој жеги икада, њему наједном испаде флаша, пиво се просу и запени, а глава му благо клону и шешир му спаде. Изгледао је тако жив да сам се бојао да ће поскочити ако му приђем. Упркос мом осећају, кум и ја смо га одвезли у дом здравља у колицима. Нисмо имали боље, извини стари куме. 

Тамо је сеоски доктор констатов'о смрт, а ми старог искипали и ставили на кревет за пацијенте, онај на ком сам толико пута примао инекције да им више не знам броја. Био сам болешљив клинац, шта ћу. Било је и даље вруће, а ми смо оставили доктора да се бави својим папирима и отишли да довршимо копање бунара. До вечери је био ископан - леп, округао, дубок. Вечерали смо, кум начео шунку, а онда сам пошао кући.

- Лепог смо ми данас посла направили, мој куме...
- Јесмо куме, јашта...
- 'Ајде, доћ'у ја сутра да то још мало средимо...Изјутра, док још не почну пристизати да изјаве саучешће...
- 'Ајде. Живио куме...

Ујутру смо уредили бунар, озидали га, орибали хладном водом извађеном из његовог хладног ждрела...Пробдели два дана над старим кумом и пили ракију. Нико није хтео да пије хладну воду са бунара. Неки из поштовања, неки из сујеверја, а неки зато што им је боље ракија ишла низ грло него вода. 

Јутро је свануло. Киша спира трагове зноја са храстове коре, прави блато свуда унаоколо, и испраћа једну стару рагу, људину вредну дивљења. Људи иду у колони, сви у црном осим једног жутокљунца који није имао црну кошуљу него је обукао црвену. Неки тихо псују Бога, кишу, блато и све живо, све због нових ципела купљених специјално за овакве прилике. Поп је брзо очитао своје под кишобраном, и исто тако журно отишао, да се не прехлади - ко ће њега испратити ако, не дај Боже, сада умре? Четири момка полако спустише ковчег, а ми бацисмо мало блата по старини, као да га зачикавамо и ругамо му се зато што није издржао. Отишли смо до оближње кафане, јело се, пило се, све за душу покојника. И тако, доста касније, кренух кући са ракијом у души.

- Лепог смо ми посла данас направили, мој куме...
- Јесмо куме, јесмо. 

12. мај 2011.

Тражећи изгубљени делић

Знаш онај осећај непотпуности, оно када ти само један малени делић фали да би блистао високо на небу? Е тако се ја сада осећам. Непотпуно. Нешто као торта без шлага, мач без корица, мајка без брига, маче без бркова. И знаш шта? Мало-мало чујем звук скајпа, чујем га јасно како пишти, док ти куцаш нешто тако брзо...А онда погледам, а скајп стоји пуст, само сам ја ту. Трипујем. То је тај делић, ти си тај делић који ми фали. 

11. мај 2011.

Трчећи кроз црвену џунглу

Били смо у џунгли. Нас петоро, обични, мали, весели и разиграни. Нисмо хтели да завршимо у џунгли, али нас је неки путељак одвео тамо и ето, ту смо сада. Мајмуни се њишу на лијанама и покоја змија пузи по високом дрвећу. Пар лешинара се видело кроз мале отворе ка спољашњем свету, горе, међу крошњама. Слон је прошао недалеко од нас, крчећи све пред собом. А ми? Ми, од тренутка када смо схватили да смо се изгубили, само стојимо ту, као залеђени. Прошло је десет минута од тад. Једно се пробудило из транса и рекло да треба да почнемо да тражимо излаз. Сложили смо се, још увек у трансу.

Прво је једно покушало да позове помоћ, није упалило. Џунгла је ово, не раде телефони. Остали су полако кренули за једним одмереним чланом који је секао густи зелениш. Све је било добро, ишли су полако, причали, зезали се, нису ни обраћали пажњу на мрак који се продубљивао. Киша је почела да пада, а они су и даље болно споро ишли кроз џунглу. Више нико није гледао испред себе, сви су гледали горе, у небо. Једни су се молили за спасење, други су гледали муње са страхом, а трећи су само посматрали кишу како равномерно пада. И тако, прешли су још пар метара, док онај први, вођа, не поскочи и заурла. Ујела га је змија, и то једна од најшаренијих у тој џунгли. Већини то није слутило на добро, али ипак нису хтели да га оставе, подвезали су ногу и понели га даље. 

Након још пар сати лутања по џунгли почели су разговори о раздвајању, спајању, тражењу излаза, шансама да ће нас неко наћи и томе слично...Док се жустра расправа водила на сред џунгле уз пар немих сведока, ја сам се полагано извукао на зачеље колоне, а потом и шмугнуо. Хтео сам да нађем излаз, да их све спасим, јер ипак сам ја неко, свет је мој, а они то не виде и не цене. Одвојио сам се и почео да трчим, тамо негде, отприлике ка истоку. Ништа више није сигурно на овом месту. Застао сам на тренутак да се одморим и ослонио се на огромни стари камен са ликом старца који је ту већ вековима. Трчао сам даље и, и даље сам чуо гласове осталих, расправу, запомагање, потрагу за мном...Све сам чуо - значи, близу сам. Још увек сам близу њих, а далеко од излаза. Или је можда обрнуто? Не знам.

Киша ми се сливала низ лице. Трчао сам, запињао, падао у блато, поново устајао и настављао ову трку, за коју ни сам не знам зашто је трчим. Пао сам у блато, обрисао лице, и устајући погледао навише - камен са ликом старца је био ту, тик поред мене. Поново устајем, поново трчим, поново гледам старчево камено лице. Милион сам пута кренуо испочетка и увек стигао до истог проклетог места. Очај се пробудио, продубио, укопао у мене, а ја након још једног обичног пада у блато, нисам устао. Остао сам доле да лежим, да се ваљам по дну живота, да очекујем нешто - било шта. И даље сам чуо остале. Причали су гласно, али гласови су се све тише чули. Мислио сам да је до мене, али није - одлазили су. Не знам куда, не знам да ли иду ка излазу, али ићи било куда је боље него само стајати ту, ваљати се по блату или чекати нешто што можда никада неће доћи. 

Прошло је још мало времена, гласови су утихнули. Џунгла је постала црвена, мириси и боје су постали палета изопачености. Очи, уши и нос ме варају, не могу више да им верујем, иако бих желео. Желео бих да је ово заиста овако лепо, да је џунгла црвена, да је све шарено, да се чују лепе песме, жубор воде, да мирише цвеће, зрело воће...Али не. Није тако. Ја знам да је џунгла сада већ црна, мрак је пао, знам да се чују само крици дивљине, знам да мирише само труло лишће, знам...Црвени пантер се појавио преда мном. Знао сам зашто је дошао. Склопио сам очи, а он је поцрнео. Топло ми је било, груди су ми биле велике, као једра, а лице блатњаво, црвено. Био сам црвен. 

09. мај 2011.

Две хиљаде година

Ја и још, можда, отприлике хиљаду душа, у овоме чудноме граду. Овде ветар не преврће лишће, овде нема поштара, овде је хладно. Узела је душу, престао сам да постојим. Овде има много керова, овде је увек тмурно, али никада не пада киша, овде је лоше, овде је лепо. 

Људи не причају, само ћутке пролазе једни поред других. Неки седе, неки стално шетају, а новајлије ударају, трче, скачу, сагоревају и брзо постају као остали. Високе камене зидине окружују овај град, капије се отварају ретко и споро, а опет нико не успева да изађе, само улазе. 

Две хиљаде година узело је данак, престао сам да постојим. Сада сам овде, међу мојих хиљаду људи, закључан у каменом граду. Имам кључ, држим га у руци чврсто, али нисам још спреман, нисам још у стању да изађем. Бићу једног дана. Онда ћу ослободити тих хиљаду душа, и поново бити исти као пре, само мало бољи. Уморан сам, спава ми се...А и ветар овде дува. 

06. мај 2011.

Слава

Шта да кажем до - слава. Један од најјачих дана у мојој години, у сваком погледу. 'Ајд у здравље, одо' пустим музику, па да помажем нешто. Зезам вас, музика одавно лагано свира, а и ја одавно помажем. Не знам где су сви, ал таман ми одговара овај минут, да напишем ово. 

04. мај 2011.

Ронин

Ронин. Самурај без господара. То сам сада. Смиреним корацима сам ишао улицом туђег града. Нису мирисале као улице мог града, нису изгледале као улице мог града, нису имале душу мог града. Мој град је далеко, ја сам далеко...

Тешки оклоп ми је стезао груди. Осећао сам се лоше, као мртав. Застао сам на трен, и мисао сама долепрша - отићи ћу до куће геиши. Оне умеју да цене правог мушкарца. Забавиће ме. Биће ми боље.

Моје име је Шињђа. Ја сам вероватно једини Ронин у граду, говорио сам. "Ох, како је то лепо", смешкале су се. Воле ме те девојке. Оне сваког воле. Без душе, без господара, као и ја. Лепе су...Само сам легао и упловио у свет задовољства, магије и додира. Пробудиле су ме у рано јутро, напојиле чајем, широким осмехом и мирисом трешњиног цвета. Узео сам катану и кренуо полако...

Малена Саико је ходала поред мене. Фина је. Знам је још од кад је била дете. Малено мусаво детешце које се играло на пиринчаним пољима. Још од тада...

- Хоћеш ли ме отпратити до трга?
- Наравно, лепа.
- Знаш, ја нисам тако безосећајна као остале. Волим да причам, да играм. А не да водим рачуна о свом понашању.
- Ти си геиша. Мораш да водиш рачуна.
- Знаш, никад нисам срела господара попут тебе. Очи ти сијају.
- Можда. Не знам.
- Знаш, један господар би могао да те узме...Ево, овде станује. Господска вила, ха?

Покуцао је. Након неког времена примише га унутра. Саико је стрпљиво чекала напољу. Шињђа се заклињао на верност господару. Све је било лепо. Он коначно има господара. Можда...Можда ће моћи да прими Саико у своју собицу. Можда и да се венчају једног дана. Ко зна...Будућност је изгледала светло, у сваком случају.

Пролазећи поред прозора, господар је видео геишу пред капијама. Мрзео је геише из дна душе. Мрзео их је јер су му однеле младост, а сада старост проводи усамљен и мрзовољан. Наредио му је да је погуби.

Шињђи избише капљице зноја на чело. Пришао јој је. Саико му се срећно баци у загрљај видећи заставицу новог господара на дршци његове катане. Измакао се мало, а затим извукао моћно сечиво и брзином муње је сасекао. Саико у сузама паде. Шињђи се једна суза скотрљала низ образ. Само то...Сада је самурај. Његов живот је одређен.


Шињђа је један од јунака најбоље игре на свету - "Battle realms / Battle Realms Winter of the Wolf" За ову игру зна веома мало људи, тек шачица тајланђана и руса који је одржавају живом, и ја - први фан из Србије, тачније први који је разуме и игра добро попут тајланђанина или руса. Има још неколико људи са Балкана којима се обрадујем, али они нису баш играчи у правом смислу те речи, не знају. Имам проблем јер желим да оснујем најјачи клан који је икад постојао у том свету, и знам како то да постигнем, само ми треба пар солидних играча, да креирамо тим који се разуме без речи. Не брините, нисам један од оних лудака, ја сам само љубитељ ове обичне игре, пре свега због приче, а потом и због њене једноставности, а уједно и комплексности. Писаћу још о јунацима ове игре, не зато да бих је популаризовао, него зато што желим и волим. Узгред, ова прича је везана за Шињђу само малим делићем, делићем његовог суровог карактера. Остало је моја измишљотина. Уживајте! И ако има неко заинтересован, нек се јави. 

03. мај 2011.

Хиљаду смрти једнога писца

Он је био писац. Читав свој живот је провео сам, отуђен од света, у четири зида. Његова сенка је увек правила мрак над столом поцрнелим од мастила и изгребаним од снажног притискања пенкала. У том мраку су се рађале приче, лепше од принцеза и стварније од краљева, понекад тако мрачне, подојене његовим сузама, а понекад тако лагане, лепршаве, играјући му на углу усана, а потом винувши се са папира у небо. Он је знао то, знао је да добро пише, да оживљава и убија у трену, да се игра Бога, јер он и јесте - једини владар својих мисли. Често није био задовољан својим причама. Неке приче су други људи хвалили, дизали у небеса, али у његовим очима су биле нула. Зашто? Зато што нису имале оно најважније - душу. Фалила им је душа, срце, емоција...Нису могле да пробуде њега, а ако га нису дотицале, онда нису ни постојале у његовим очима. Није желео да зна за њих. 

Читав свој живот је провео сам, чекајући једну жену, само једну, коју ће волети више од себе, коју ће пазити, бранити, љубити...Живот је провео сам, јер би мрак који прави његова сенка над столом нестајао ако би око њега било људи, ако би био весео, раздраган, срећан. Зато је живео тако, сам са својим причама, чекајући оне ретке тренутке истинске среће које живот подарује.

Пре извесног времена, ни сам не зна како, ни зашто, ни откуд то, заволео је једну средњовечну даму, тада већ новопечену удовицу. Био је уз њу, ништа није слутио, био је само пријатељ и ништа није осећао. Једино што га је везало за њу је било неизмерно пријатељство које је расло сваким даном. Још је била лепа и помало на чудан начин тужна због губитка мужа. Једно вече, пролазећи булеваром, видео је на клупи са младићем од двадесет лета. Тада му се измакло тло под ногама, тада је потрчао кући по кубуру, тада је стао и бесан лупио шаком о зид, тада је плакао као мало дете, тада је знао да је воли. Није више проговорио речи са њом. Више због себе него због тога што се она понаша раскалашно и надасве неочекивано. И она је то знала. Пролазили су дани, он је писао све боље, најбоље у животу. Пролазили су месеци, прошла је и година. Он је и даље ћутао, и она је ћутала. Она је живела у згради прекопута, али ипак се ниједном нису срели те године. Преко дана су спавали, а увече би и он и она излазили на уске балконе и до бесвести напрезали очи покушавајући да виде оно друго. 

Једног дана, након толико бола, толико прича и толико туге у њему, срео је на улици. Није желео да прође поред ње као поред незнанца, поздравио је - отпоздравила је. Време је пролазило, и за пар тренутака, који су можда били дани, можда месеци, а можда године, њих двоје су поново исти као раније, све је заборављено, све је у воду бачено, закопано дубоко у планини. Није желео опет да је изгуби, зато је ћутао о својим осећањима. Имао је осећај да она зна, али није знао да ли му узвраћа или саосећа са њим, предосећајући бол који ће му једног дана нанети. Није знао и није желео да зна. Писао јој је песме, сликао пејзаже из његових прича, писао јој је приче, шапутао јој је кад не чује, плакао је због ње, и све то у мраку, у сенци над столом поцрнелим од мастила и изгребаним од снажног притискања пенкала. Њена црна коса га је прогонила ноћу, дању, увек...

Једног веселог поподнева, док се враћао кући сав усхићен и пијан, срео је њу. Носио је под руком књижицу - лепу, украшену, позлаћену...Упитала је да ли сме да погледа. Он је рекао не, и таман кад хтеде да се окрене и оде, сав намргођен и љут, што је уопште и питала за то, то што јој никад на очи неће изаћи, она му оте књигу из руке. Листала је полако, а он је утонуо у мисли. Онда је уследило оно од чега више није имао снаге да бежи, оно кобно питање: А за кога је ово?

Па зар не види да је за њу? Зар не види да је то она, да она избија из сваке стране, сваког слова? Наравно да види, али опет, она пита, пита вештица! Он стоји ту, мрак је око њега, срце мирно куца, као код осуђеника, као пред извршење смртне казне - за тебе је. Само за тебе, јер тебе волим читав живот, ти си ту, показа док се ударао снажно по грудима, ти си ту! Она га је само мирно погледала, бледо процедила пар љубазних речи, рекла му да је она удовица, да она није за њега, а он је стајао, покоран као куче, понизан као слуга, мањи од маковог зрна пред њом, сада тако великом и хладном. 

Ето ти! Ето ти кад питаш оно што већ знаш, ето ти кад уживаш у мом мучењу док покушавам да нађем праве речи да те не увредим, да не извали из мене ова бујица осећања...Ето ти, ето ти...Ето ти...

Посегао је за флашом, радостан, горко радостан, јер ће поново да право пише. Отпио је мало, а онда је бацио о зид и слушао како парчад стакла, попут меких ружа падају на под, правећи звукове бола. Сео је за сто, поцрнео од мастила и изгребан од снажног пристискања пенкала, правећи сенку над њим, а сенка је правила мрак на столу - једину сталну и непроменљиву ствар у његовом животу. Написао је:

Живот је почео када сам схватио да те волим. И некако, не питај ме како, али знао сам да ће се ово десити, плашио сам се и у исто време жудио за тим, волео те муке и истовремено желео да престану, некако - знао сам да одлажем неизбежно. Ти ћеш ме, вероватно, прогонити још дуго. Ниси ти крива што си мој демон, ја сам крив. Немој бежати од мене, јер ја...ја сам сада далеко од тебе.

Тог дана је умро и поново родио се, мртав. Још хиљаду пута да ће умрети од црне косе, и још хиљаду пута ће се родити, увек мртав. 

Људи, мало сам се уживео, не замерите. ;)

02. мај 2011.

Играо се Бога

Данас сам убио човека. Осетио сам јак грч у стомаку, а нејасна слика крваве лутке ми је играла пред очима. Нешто закључано дубоко у мени је покушавало да изађе, нешто што треба да остане доле у тами, заувек. Пришао сам тим мирним очима, том блатњавом телу и црним табанима, том беднику и зарио му нож у груди. Сачекао сам да прође његов врисак, да се укоче очи, да крв потече, а онда сам га извукао - на сред његовог сиротињског одела је зјапила рупа, велика рупа, која је задирала у његове груди и била саставни део његовог новог, хладног срца. Испочетка, првих пар секунди нисам ништа осећао - ни мржњу, ни љубав, ни бол, ни страх, ни олакшање...ништа. 

Убиством првог који ми се супротставио отпочео сам револуцију. Нови светски поредак, са једном централном личношћу, једним идеалом, једном оловном руком која ће чврсто стегнути све беднике, похлепне свиње, криминалце, мрзитеље и остале. Кроз ситно сито процедити свет, направити селекцију, одабрати врсту, врсту која ће следити једну идеологију, идеологију која ће свет учинити бољим местом. Када сам убио њега, човека са којим са знао проводити сате скачући по дрвећу и играјући се, људи су знали, устали, скочили и запалили град, срушили зидове који их раздвајају, пресекли споне са прошлошћу и отпочели путовање са мном, месијом, спаситељем - Богом. 

Тог дана је пресуђено свим главешинама овог двомилионског града. За неколицину сам ја оборио палац, док је народ за остале сам одлучио. Одабрани су, они знају шта треба да раде. Нису знали у какав их то свет ја водим, ни где је, ни да ли уопште постоји...Нису знали и није им било важно, на мој покрет руке би га створили ту, преда мном, само за мене, само за нас, достојне. Нисам имао времена да размишљам, догађаји су се сами низали и морао сам да будем ту, свестан и спреман да водим мој народ. Чуо сам шапутања, али нико није смео лично да ми каже - подигли су војске на нас. Сакупили су велику војску и кренули на нас. Они не знају да смо ми део новог света. Не једног новог света, него јединог новог света, најбољег од свих досадашњих. Ја сам Бог овде, пред њима и свуда, ја сам власт, ја сам све. Нико не сме да ми пркоси. Организовао сам народ, руљу бескичмењака са пар одабраних међу њима, и поставио одбрану у овом уништеном граду, граду револуције. Направио сам нешто вредно, нешто велико и снажно, имам велику количину енергије у рукама, енергије коју ћу употребити за прочишћење овог света.

Сада сам већ могао јасно да чујем марш војника. "Револуција! Нови свет је стигао, пожурите!", викао сам док су се приближавали. Када су били довољно близу да смо могли да их видимо дадох знак да их нападну. Безлична маса се слила као река на ту, сада већ једва видљиву, војску. Битка је трајала предуго, време је стало, а одабрани су лежали унаоколо. Након пар тренутака, време поново поче да тече, људи поново почеше да постоје, а крвава лутка се повуче у мрачан угао ока мога. Изгубили су. Сва та маса, нешто раније жива и течна, сада је била укрућена, мртва, попуњавајући градске улице којима се није могло корачати од лешева. Прошетао сам бојиштем, размишљајући. Ходајући главном улицом наишао сам на брдо од лешева, поприлично високо и неприступачно. Неколицина одабраних ми је помогла да се попнем горе. Нисам знао зашто сам то захтевао.

Ко сам ја? Ја нисам Бог. Ја сам само дванаестогодишњи клинац који стоји на гомили лешева. Знам шта људи желе. Или макар шта мисле да желе. Јутрос сам убио свог најбољег пријатеља да бих постао Бог. Сада немам пријатеља, а ни поданике, нисам више Бог. Или јесам? Јесам. Време је...Време је за велика дела. Написаћу писмо свету. Желим да знају коме ће се клањати једног дана. Тај дан може бити сутра. Тај дан јесте сутра. "Револуција! Нови свет је на дохват руке, зграбите га!"

01. мај 2011.

Од раја до пакла и назад

Дванаест људи је чекало воз на перону број 6. Били су усхићени јер ће посетити један нови свет, свет зла и корупције, свет вештица и демона, свет увелих ружа и рђавих ограда, подземље, дно дна - пакао. Једни говоре да би стигао у пакао мораш да пређеш познату мртву реку, други да треба да сиђеш под земљу, док трећи тврде да не мораш нигде да идеш - пакао је ту, на земљи. Ти људи, авантуристи, нису оспоравали ниједно мишљење. Можда је једно тачно, можда ниједно, а можда су сва три тачна, можда постоји хиљаду путева до пакла. Сам пут до пакла највише зависи од путника. Неки могу тамо стићи за трен, предодређени су. Другима треба читав живот да би достигли пакао. Пут је комплексан, сложен, замршен, а опет тако једноставан и обичан. 

Воз је стигао на време, у 6 часова. Дванаест људи се укрцало на воз за пакао, били су срећни. Воз је био тако плав и обичан да је то било запањујуће. Било је помало људи, ни премало, ни превише, сасвим довољно несрећника утонулих у сан или са главом у рукама који иду тамо да се не врате, за разлику од ових дванаест људи. Стајали су на крају једног вагона посматрајући сасвим обичну природу како промиче, тражећи оно по шта су дошли, пакао. Неко је хтео да га слика, неко да га само види, омирише, а неко је хтео да стекне мрачна знања. Како год, све их је везала та потрага. 

Чекајући да се време заустави, да се нешто деси, дочекали смо кондуктера, црног циганина послатог директно из пакла са Сотониним потписом и печатом на свом свежем месу. Питао је за карте, нисмо имали. Да смо прелазили Стикс, тешко да би успели. Овако су сакупили нешто новца, тачније 33 динара и покушали да то реше на најнормалнији могући начин. Црни циганин је онда доказао одакле долази - тражио је 6 пута више. Дали смо му још 33 динара и ућутао је, псето. 

Пакао не личи ни трунку на онај из прича. Тамо стално пада киша, све је мокро и труло. Нема живе душе. Сада има, и то дванаест релативно нових, још увек кол'ко тол'ко чистих душа, наших душа које тако одскачу од овог места, тако се уздижу, цветају и на крају се кваре попут јабука. У паклу смо јели живо месо, јер ватра тамо не гори. У паклу смо седели мокри. У паклу смо плакали од дима. У паклу нисмо оставили трага. Ово последње ме је највише заболело. Прво сам покушао са маркером, али није ишло. Онда сам узео други маркер, њега је вода уништила. Потом сам узео нож и почео да урезујем, али нож је био туп и морао сам да одустанем. Трагове од прошле посете је уништило време, јер у паклу је све тако нестално и подложно променама да једноставно нисам очекивао да ће обележја бити ту. Једино обележје које је остало је оно на полазној станици, тако удаљеној од пакла, а опет сада тако драгој, да је не бих мењао низашта. 

Одлучили смо да идемо на воз у 6, јер нам је било сасвим довољно пакла за један дан. Ушли смо у воз који саобраћа директно на линији пакао - рај. Био је празнији од онога којим смо дошли. Њих шесторо је купило карте до границе пакла, јер су планирали да ће контролор до тада доћи. Ми, остали, смо поново сакупљали 33 динара за харач. Када смо прошли границу пакла, када су карте оних који су их купили постале неважеће, дошао је кратки кондуктер у дугачком плавом оделу. Изгледало је да ће бити горе него са црним циганином. А онда је он оверио карте и рекао: "У реду". Понудио сам му 33 динара за нас осталих шесторо, али он није хтео да ме гледа и отишао је. Мислио сам да све то неће на добро изаћи, знао сам да ће се вратити, очекивао сам да ће тражити још, а више нисмо имали. Имали смо, имао сам, али нисам хтео да дам. Увек гризи само за себе - то сам научио у паклу. Вратио се кратки кондуктер. Није тражио ништа. Силазили смо на следећој станици. Стојећи на вратима воза, он нам рече: "Ништа, хвала вам, и срећно децо." "Фин чова", помислих, "Мора да смо зашли у ону половину воза која припада светлој страни" Изашли смо из воза, сунце је сијало. Нека луталица је пљувала по улици. Мачка је скочила са дрвета. Деца су се гађала камењем. Жена је правила пиринач пред прозором. Код куће, коначно.

Посвећено безименом кондуктеру са оне стране дуге, који пази на друге.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren