Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. март 2011.

Изгнаник

Кривудава уличица на крају града. Помало језиви људи свуда унаоколо. Дебели човек у поткошуљи продаје шибице на картонској кутији. Баба са огромним наочарима попује неком надрогираном клинцу. Ћелави лик скида фолију са тетоваже. Плава девојчица шета офуцаног стафорда...Сви изгледају као мртви. Језиво...

Коначно...Оронула зграда са покојим трагом некадашње наранџасте фасаде. Ту живи мој другар Рале. Ушао сам унутра. Пар обриса нестаде иза гвоздене сенке. Врата шкрипе, браве шкљоцају. Мирис мокраће, буђи  и загорелог млека. Један графит на вратима лифта: "Myth je bio ovde." Нормално. Овде само митови могу да опстану. Насмејао сам се. А онда полако кренух уз степенице.

Тупо одзвањање мојих корака по рђавим металним степеницама. Стао сам на четвртом спрату. "Још само три", тихо рекох. Шапат се разли по згради, а потом поново настаде мук. Паук у даљем углу се повуче у мрак. Нисам овде добродошао, изгледа. Поново ми смешак заигра на уснама. Идем даље. Још пар степеника до Ралета. Последњи пут сам га видео пре шест месеци и сада једва чекам да га видим. 

Седми спрат. "57, 58, 403, 60..." Застао сам. Брзо сам извукао папирче на ком је писала Ралетова адреса. Писало је: "Народног хероја 3а, стан бр. 59" Беше ми заиста чудно све ово. Кренух да покуцам на врата стана број 403, али она беху отшкринута. Ушао сам на ризик. Чађави пожутели зидови и побуђавеле тапете на појединим деловима стана. Брдо папира свуд унаоколо. Отворен фрижидер и једна теглица џема од кајсија у њему. Згужване панталоне на ненамештеном кревету и на њима празна винска боца. Празан дрвени сто и поред њега климава стара столица. Једна оловка забодена у саксију одавно увелог цвета који сања вечни починак. Повиках бојажљиво: "Рале...Рале!" Пар тренутака тишине, а онда зачух неко брујање на тераси. Мало ме то окуражи и кренух тамо. 

"Рале, јеси то ти човече?", повиках узбуђено. "Да, ја сам", рече мрачна карикатура смешећи се. Тек тада сам га боље погледао. Подужа коса, брада...цигара и чаша вина у истој руци. Загрлио сам ту носату карикатуру од човека. Мирисао је на дим и сардине. Ни трага од финих парфема које је некада користио. Стоји на тераси у гаћама, пуши, пије и ужива у својој правој природи. Тек сада познајем Ралета. Све прошле године су биле само друштвено прихватљива маска. Сада разумем.

"Уђи, седи", рече полако Рале. Хтедох да упитам где, али нисам желео да се замерам старом другу. Некако, осећам се као да га не познајем. Сео сам на једино могуће место тада, климаву столицу. Имао је једну једину столицу у читавом стану. То ми је наговестило да сам му ја вероватно прва посета још откад је отишао. Грло ми се стегло, пожелех да га оживим,  средим, поправим...И одлучих да тако и учиним. 

"Идемо Рале", рекох, "Водим те у град." Испрва није обраћао пажњу на моје позиве. Ћутао је и гледао напоље. Онда нешто пуче у мени и ја га лудачки шчепах за крагну. Рекох му да ми га је жао, да хоћу да га оживим, и да мора да ми учини ту једну малену услугу, ако не због себе, онда макар због мене, да пође у град, међу људе. Набацах све што ми је лежало на души и спремих се на рафал Ралетових речи, које понекад знају да посеку као жилет. Очекивао их нестрпљиво. Али рафал оштрих речи не дође до мојих ушију. Окренуо сам се и угледао Ралета како навлачи панталоне. "Сад сам спреман. 'Ајмо", рече Рале са истим оним смешком од раније. Унутрашњост ми прокључа од радости и одмах кренух, пред њим, у свет, међу људе. 

Дошли смо на градски трг, велики и шарен. Много људи, много цвећа, много сунца...Граја веселих људи и мирис пролећа. Уживао сам. Позвах Ралета да седнемо на једну клупу, и он послуша. Седели смо ту поприлично дуго. Ја сам причао, а Рале би повремено потврдио. Баш као некада. Сунце је полако бежало од очију радозналаца, а ја сам и даље причао. Угледао сам другарицу и махнуо јој. Лагано је дотрчала до мене и срдачно се поздравила. Рекох: "Ово је Рале", и окренух се ка њему. Није се мицао.

Волим

Прилазим јој, љубим је. Ооо, тако је волим. Јако, најјаче. Седимо на клупи у оронулом парку и смејемо се. Заувек срећни. Нема судбине, нема карме, нема хороскопа...Све су то глупости, ми смо срећни. Урезао сам наша имена у кривудавом срцу на сред клупе, држећи те у крилу. Насмејала си се и пољубила ме. Нежно си рекла: "Волим те." Телефон звони, отварам и затварам поруку, гледам нашу слику. Склопила си окице. Само сам те гледао уз благи смешак на уснама. Додирнуо сам небо. Ти то можда не осећаш, али ја летим. Угризао сам те за усницу, а ти си јаукнула и одгурнула ме. Знам да волиш то. Пратио сам те кући. Ти и ја, везани заједно. Твоја мала ручица у мојој кошчатој. Само се смејемо. Једноставно, срећни. Подигао сам те на оградицу и пољубио. Суза ти је склизнула низ лице. Нисам знао зашто. Љубио сам те још дуго, све док није пао мрак. Ушла си у воз, а ја сам гледао твоје ручице на стаклу. А онда си истрчала напоље и пољубила ме као никад. Твоје ствари су отишле са возом, далеко. Ниси марила. Остала си са мном целу ноћ.

Нагло отворих очи и угледах плафон, књиге, шољу кафе, папире по поду. Бол у врату и згрчено тело на маленој столици. Осећам се лоше. Сан?! Још један сан?! Не могу ово више да поднесем. Грло ми се стегло, очи замаглиле...Телефон зазвони, отварам и затварам поруку, гледам моју слику. Само ја и празнина поред мене. Више нема те. Заувек ћу остати сам, знам. Отворио сам кутију са таблетама. Питам се, шта ће ми рећи мама? 

- Никад нећеш бити сам.
- Никад.
- Имаш нас.
- Ми те волимо.
- Ти си наш херој.
- Мама разуме.
- Много те волимо.
- Највише. И мама исто.
- Оооо...Волим и ја вас. Хвала што сте уз мене.

29. март 2011.

Љубавни јадник

Прошле године је овде седео један несрећан човек и туговао. Пио, плакао, проклињао, размишљао. И на крају ипак није успео да победи себе. Сада опет тај исти несрећник седи, пије, плаче, проклиње и размишља. А тај несрећник сам ја, Николај. 

Једном је волео једну жену, жену која није била добра. Неко би рекао да је зла, али он то није могао да каже. Није могао да каже, јер није мислио тако. Крај је брзо дошао и њега његова вољена Јанучка, девочка, остави. Није знао зашто је отишла. Можда зато што је сувише волео. Женско осети када је сувише волиш и зато оде. Боје се тога. Нека...

Седео је један несрећник овде, на истом овом месту, и много пио. У пићу је тугу гушио. Није разбијао чаше, није вриштао, није крио сузе. Било му је свеједно шта ће ко мислити, по први пут у животу. Уништио је себе тужном опсесијом, надом да ће се вратити. А она се није вратила. И није не заборавио док му унутрашњи глас не објасни реално стање ствари. Мораш се изборити са алкохолизмом, батинашима, дуговима, рече. Она је вештица, она је зла, окани је се, говорили су сви, а несрећник није слушао. Не док му то исто није поновио унутрашњи глас. Онда је, с тешком муком, успео да је сметне са ума. А потом се десило неколико необјашњивих ствари.

Пустио је да оде из његовог срца, пошто је одавно физички нестала. И у ту празнуну се увуче једна малечка Лена, са прћастим носићем и лепом косом. Била је сушта супротност Јанучки. И несрећник је заволео исто онако јако као и њену претходницу. Покушавао је да јој приђе, али није ишло. И почело је да га копка. Њена равнодушност га је полако изједала, копала по његовој утроби попут пацова који не може да нађе излаз из тунела. И онда сада, тачно годину дана после, поново се јави унутрашњи глас и рече: "Пусти је, пусти..." 

И ја одлучих да је пустим, као и претходну, као и будућу...Слободна си моја вило, лети...Лети! 

Ја, Николај, пас без господара, љубавни јадник, седим на истом месту као и пре годину дана и опет пијем, и опет плачем, и опет проклињем себе...Више не размишљам. Више нема сврхе, није важно.

27. март 2011.

Курва судбина

Оууу...

- Шта пијеш бејб?
- Све.
- Ти си баш лака за одржавање.
- Чула сам то  и раније.
- Ако, ако...
- Мислим да ћу сада да кренем.
- И хоћеш. Код мене.

Заводљиви кикот се ширио мрачним уличицама. Врата моје куће су цвилила. Кревет се љуљао...Уздаси су замаглили прозоре. Тако добро, тако добро...

Пробудио сам се у соби сам, попут мртваца. Изгледао сам као мртвац, смрдео сам као мртвац. Али сам тромо ходао по соби. Пихх, ипак нисам мртав. Бар не скроз. Погледао сам по соби: разбацана одећа по поду, неки брусхалтер на столици још од вајкада, једна шерпа на столу и буђаво парче сира.  Све је исто као и јуче. Јуче се можда није ни десило. Не знам...

И ево ме поново, улазим у кафану. Ту сам већ двадесет година. Део инвентара. Оууу...

- Шта је легендо, године стисле?
- Није то.
- Но шта је онда? 'Ајде не сери, него седи.
- Да те питам ја нешто. Јесам ја био са неком госпођом овде синоћ?
- Ееее мој заборавни швалеру. Био си синоћ са неком дамицом. Добру гузу има.
- Кул. Уплашио сам се да је све сан.
- Није бре, привео си је. Видео сам кад сте заједно отишли.
- Добро је. Још ми пиће није мозак попило.

Оууу...
Осећам се лоше. Курва судбина. Пресекла је нити које ме за овај живот вежу...Чекам овај дан већ двадесет година. Откад сам крочио у ову кафану. Леп живот сам имао. Дуге ноћи скратио. Пожар у души угасио. Креснуо курву. Оууу...

Био је добар друг. Двадесет година смо делили карте, пиће и жене. Двадесет година доброг живота. Могу слободно да кажем да је отишао и део душе ове наше кафанице. Велики део душе, а опет оставио тако мали бол...И много пића за све. Завештао је све што има кафани, да обрнемо пар тура у његово име. Добар је био он, добар.

Дама у црном је све то посматрала из свог дома, хеклајући. 

Нема више времена

Последњи пут се залећем. Коња немам, само његову главу. Мач немам, само дршку. Жеље немам, само последњи трзај. И вучем се мртвим ливадама, вучем ка њој. Мој крвник, мој бол. А ја сам је створио. Да ме уништи, ваљда. Не знам...

Ја сам сувише уморан. Коњска глава, и крвав траг иза мене...Дршка мача у корицама и звук мојих корака - клап, клап...Идем сада горе, на врх те ружне планине да је сахраним. Ни сам не верујем у то. Корачам преко увелих ливада. Корачам испод олујног неба. Корачам, последњим трзајем.

Нешто је умрло у мени. Не знам шта, ништа се наизглед није променило. Али, опет, све је тако другачије, тако...Сиво. Идем доле, у долину мрака, да победим себе, да победим њу.  Вучем коњску главу за собом, попут лешинара. Видео сам једног малопре. Није то добар знак.

Још само корак, два. Стићи ћу ускоро, говорио сам себи. Мрачна шума скривала је свет од мене. Скривала је поглед на планину, на долину, на њу. Нема више времена...Нема више ничега. 

Не могу више. Не могу...Седим у мраку, ослоњен на једно дрво. Коњска глава поред мене, и хиљаду мува на њој. Посмртно зујање се чује. Дршка мача ми је сувише тешка да бих је држао...Испустио сам је негде успут. Осећам...Осећам да више никад нећу више видети моју ветрењачу. Мој дом.

Ех...Колико сам се пута борио са њом...И колико је пута победила...И колико сам је мрзео због тога. Мрзео је, онако, одистински. А опет, она је мој једини дом и ја је волим. Уморан сам...Смрт је кружила мојим мислима попут лешинара изнад моје главе...

Пун је месец, а ја седим у мрачној шуми. Тек покоји зрак светлости би се пробио кроз испуцале гране. Осећао сам да ће ми се нешто десити овде седећи, а нисам имао снаге да се померим. Ужас ми је преплавио лице. И даље се нисам мрдао. Седам вучица је стајало око мене. Виделе су им се светле очи како пламте у мраку. Видели су им се бели очњаци. Намера, жеља...Све су имале те вучице. Све оно што ја више немам. Нема више времена...Не.

24. март 2011.

I'm feeling lucky

Рано јутро. Сунце ме пробудило. Имам онај осећај да је овај дан створен за победу. Скачем из кревета, а онда ми понестало снаге, па сам једно петнаест минута стајао на сред собе у гаћама. Сунце се и даље просипа по соби. Облачим се полако. Соба воња. Има и прашине понегде. Распоред се врти окачен о неку стару амајлију. Не знам зашто, овде нема ветра. Тачније, нема ни ваздуха. Моја соба, нека врста вакуума. Још да је мрак у њој, па да могу да је сматрам ништавилом. Иначе, јуче сам сазнао да нисам једини који замишља "ништа" на један одређени начин. И било ми драго. Устао сам ти ја тако, отишао доле, и као и увек доручковао у дневном боравку. Било врх. Нико ме ништа не пита, никог ништа не питам. Волим такву блеју. Сунце је и даље ту. Расипа се по кухињи. Ма свуда га има. Волим ово обично сунце што само лепо и лагано сија, а не греје. То ми је кул. Отворио сам и затворио математику. Осећам се срећно данас. Ал' не као оно кез од ува до ува, него оно као "добићу на лотоу ил' тако нешто." Малопре је био нови поп. Готива је. А сада одлазим, уз Божију помоћ, да добијем два из мате. Слушам музику. А да, тај мп3 сам мазно од једне трооке вештице која има рибицу Мориса и пепељару Џоа. Мало је лујка. Довршићу ово кад се врнем. Биће океј. Осећам се срећно.

Драги пријатељи сада је 23:26 и ја сам коначно у свом кревету. Драги пријатељи, сада је 00:44 и сада пишем овај пост. Не питајте ме где је нестало ово време између, јер би мој одговор био крајње глуп. Дакле, око поноћи сам затекао себе како зурим кроз телевизор. Ко зна где сам ја био  за то време...Углавном, још једном сам се заклео да нећу више да се губим. Ах да, да вам кажем какав сам диван дан провео. Кренуо сам у школу, каснећи као и обично. Све као и обично помислио би човек. Сео у бус и правац школа.
Драги пријатељи, сада је 09:44 и настављам писање овог поста. Заспао сам ноћас, мало након што сам наставио да пишем. Да, дан. Дан је био хаварија. Дошао у школу да више од пола сата закашњења, сео и осећао се срећно. Разговарао о трећем светском рату са Ћомијем, осећао се срећно. Дошла математика, осећао се срећно. Онда је Лабус(профа) почео да ради неке задатке који немају везе са животом, мозгом или било чим. Нисам се више осећао срећно. Полако сам предосећао оно што следи. Други час је дао контролни. Након погледа у папир, пао сам у очајање, као и увек. Једноставно, не исплати се учити. Разбио сам се због овог контролног, учио брдо дана, научио све врсте задатака из свеске... И све то да би тај кретен од професора(искрено се надам да ће читати ово једног дана, постараћу се за то) који само прича о савршености малог Словенца који се понаша као робот (не баца смеће, не псује, итд...), политици и разноразним лоповима и наравно, о дебелом трансвеститу из Македоније (тако он њега(њу?) зове)...А поред предавања свих тих битних предмета, човек једва стигне да уради два задатка тако што нам заплени одмор пре, између и после његових часова. Када почне следећи час, он се сети да треба да да домаћи, па нам сручи између 6-39 задатака, уз опаску да су сви лаки и да би их и основац урадио за мање од два минута. Не знам како тај човек рачуна време, али мислим да за његових пет минута је могуће направити атомску бомбу или нешто слично. Његових пет минута, нечији цео живот. Дакле, урадио сам три од четири задатка, и све то да би ми он на крају часа рекао да то није рађено његовим методом (којим методом, кад је урадио три задатка из те области?!) и да то ништа не ваља. Таман ми се слика крвопролића (његовог) створила пред очима и грло ми се стегло, када поче српски. Ту се осећам фино. Ок профа, мир, тишина, по која паметна...А онда, након мог благог смирења, човек нас након петнаест минута пусти кући(требали да имамо два часа)...Сва екипа ми се разбежала, и на крају једва наватах Павловића да идемо у истом смеру. Он имао нешто да обави, а ја ишао кући. Дођемо на станицу и посматрамо једно тридесет 73 како одлазе у блокове. Ниједна се није вратила. Након два сата чекања, комбинацијом пешачења вожње и сличних активности докопах се неке (директ из гараже) замене, и седох у 73. Цоа, хвала брате што си чекао са мном два сата, иако си имао три станице да банеш. Легенда си. Углавном,  чак ти ја и седнем у бусу. Сео и слушао дојајне инструментале моје другарице којој ћу врнем мп3, једног дана. Искулирао се, дошао кући. Јео, одморио мало, и онда ме звала Гага. Е да, звао сам све редом да банем, ал' нису били кући. Или нису одговарали на позиве. Углавном зове мене Гага, и ја банем код ње. Изблејимо. Супер било, само што ми њена сестра померила кук из лежишта. Колатерална штета, јебига. Дошао сам гајби и почео да пишем ово...Сад је 10:08 следећег дана и ја завршавам писање.

Сунчано је. Зраци су свуда по кухињи. Ма свуда бре, не само по кухињи. Бићу сам скоро цео дан. Очекујем да се опустим дојајно. Леп дан...Ипак се осећам срећно.


Олујо :*

22. март 2011.

Странац

У једном граду на северу једне земље родио сам се ја. Око мог рођења има много занимљивих појединости и радо ћу вам говорити о њима једног дана, али то неће бити сада. Ја сам помало чудан човек. Помало заражен страховима, помало старомодан, помало амбициозан и помало ван токова овог света. Лепо је имати свој свет. Када те људи питају како то да си увек супер расположен, ти им само одговориш да је све савршено и да нема разлога да не будеш увек срећан. Али...

Једно велико "али" ту постоји. Да бих одржао тај свет понекад лажем. Углавном су то небитне ствари, али постају битне када исплету мрежу испод твог живота. Онда повлачењем једне нити можеш уништити читав живот. Тако је то. Временом се човек навикне. То је један од проблема маштовитих људи. А ја сам један од њих. Људи ме не познају, а опет суде. Често сам због тога тужан. Тужан, јер је људима попут мене стало да буду прихваћени. Стало ми је да ме воле. А услед јурњаве за туђом пажњом, запостављам оне који ми је несебично пружају. И тако то тече...

Многи мисле да сам лош човек, преамбициозан. А уствари сам само човек који јури своје снове. Такође сам и човек који нема стрпљења. И зато их јурим сада, док још имам живаца...А богами и снаге за борбу са ветрењачама. И људи то сматрају злом. Морам признати да и ја то сматрам злом. Иако постоји хиљаду и један начин (попут овог горе) да се оправдам пред светом, некако не налазим оправдање за себе. Не знам зашто.

Једног лепог дана сам прошетао до парка. Гледао птице, људе. Јео крофне. Најбоље крофне на свету. Док сам прождирао последњу, сетих се једне особе која их је волела као ја, ако не и више. Бацих последње парче птицама, баш као што је и он чинио. Увек је остављао последње парче, није говорио зашто. Ја мислим да знам, али вам нећу рећи. Он то не би волео. Вероватно би га сматрали будалом. Чак и сада...

Прошетао сам до старог гробља. Након њега, нико више није сахрањен на овом, ионако препуном, гробљу. Мој другар, последња карика ланца смрти који је вековима каљен на овом месту. Гробље ко гробље, препуно душа...и корова. Добро сам запамтио где мој друг почива. Недостаје ми, иако га се ретко сетим. Пришао сам једној новој каменој плочи и разгрнуо маховину са ње. Позлаћени иницијали су ме гледали са осмехом: Р.С. Насмејао сам се...

Био си клошар, али ми недостајеш, рекао сам му. И имам један проблем. Сваким даном све више личим на тебе. Само се надам да нећу завршити као ти...А ако завршим тако, тако нагло, попут тебе желим да на гробу пише: "Овде лежи Ђузепе Мартинели, човек од речи, а не од дела." Знам ја да је то лоше, али такав сам. Сувише кукавица да се браним, а опет довољно храбар да нападнем. Једино што знам је да ће моја реч живети много дуже од мојих дела. Не разумем себе. Не разумем ни друге. Можда ја ипак нисам одавде...

21. март 2011.

Морамо да идемo

Морамо да идемо, говорио је. Они су надомак града. А овде смо само ти и ја. Никог више нема. Плашим се, говорио је. Рале, плашим се. И стварно се плашио. Никад нисам видео човека тако уплашеног као тада. Сав је дрхтао. Право да вам кажем, и ја сам. Понудио сам му цигарету, узео је. Пријатна топлина дима ми опрљила лице.

Велики град, а само два лудака седе у звонику цркве. Један се моли, другоме је свеједно. Један је Ратко, други је Радован. Међусобно се зову Рале. Добри другови, још од детињства. И лепо им је. Допуњују се. Један је нервозан, други је миран. Један добро гађа, други је спретан и брзо пуни. Један воли плавуше, други црнке. Један пије и пуши, други не једе месо. Добри другови. Ратни другови. 

Морамо да идемо, говорио је. Рале, они су надомак града, зар не чујеш? И чуо сам. Заиста сам чуо. А опет се нисам мицао. Мени је свеједно. Остали - отишли, исто ми је. А Рале није такав. Он је  следбеник, не вођа. И знао сам да никада не би одлучио да оде без мене. И знао сам да свашта може да се деси. А опет се нисам мицао. Чак ни зарад њега. Извини Рале.

Морамо да идемо, морамо. Рале, ушли су у град. Ускоро ће нас видети. Морамо да идемо, већ је очајнички понављао добри мој Рале. Срце ми се стегло, али се и даље нисам мицао. Добри мој Рале...

Рале, хајдемо...Морамо да идемо, молим те! 
Рале...Не можемо да идемо сада. Свуда су унаоколо. Боље да пококамо скотове. Шта кажеш Рале? Да их средимо сада све? Успећемо, сигурно, говорио сам. Речи пуне лажне храбрости, више упућене мени, него Ралету. Стегао сам пушку чврсто.

Рале, морамо да идемо! Рале, већ у делиријуму је понављао Рале. Понишанио сам и опалио. Једна малена рупица на шлему и пад зелене сенке. Још четири пуцња, још четири пада непријатељских сенки. Рале је брзо препунио. Још неколико одјека...Још неколико непокретних тела. Звук гусеница негде у близини...Затим се иза ћошка појави тенк. Лагано је подизао цев ка торњу цркве. А ми смо гледали. 

Рале, морамо да идемо! Рале! 

Извини Рале, али плашио сам се. Страх ме је био да ћу умрети. Сада знам да није тако страшно. Мало пецка, али то брзо прође. Рале, требалo је да одемо. Извини Рале, ја сам крив. Не знам где си, јер те нема поред мене. Можда си још негде доле, жив. Лежиш у некој болници док те мазе сисате болничарке. Можда и ниси. Не знам...

Верне слуге V

Ово је последње поглавље. Извињавам се што сам вас гњавио, али ово је било за моју душу. Уствари, све овде је за моју душу. Али ви не можете све да разумете. Ја се извињавам на конфузности, али ако пажљиво прочитате све делове, видећете да су сви повезани видљивим нитима. Сви симболи су на месту, а ја се надам да ће макар једној особи бити јасно шта сам хтео да кажем у овом писанију. Фини сте ми. :)

Један ћелавац са ожиљком преко ока је вриштао. Две и две силуете су се полако приближавале замку. Четири? Не. Две и две. Човек дугуљастог лица и на његовом рамену мали плави човечуљак. Жена рашчупане косе и лешинар са широким осмехом на њеном рамену. Сви иду, а једино живи мртвац зна куда...

Пар речи пред замком и сви нестадоше на трен. Корацима кроз плаво лудило нађоше се у соби доктора Јанка Фјордовича. Мали плави човечуљак је нешто шапутао себи. Затим га је мрачни човек бесно бацио преко собе, а малени човечуљак се разби у парампарчад. Доктор је то све са занимањем посматрао. Жена је сипала ћелавцу лепе отрове у његове уши. Није знала...

Човек дугуљастог лица зграби доктора, окрену се и полако нестаде. Затим се поново појави, извади кесицу праха из џепа и уз пар речи оживи плавог човечуљка. Поново му је био на рамену. А онда сви заједно нестадоше. Без речи, без ичега. Сада су сами. Лешинар, црнокоса лудача и ћелавац. И лепо им. О да...

- Ево га, господару. Бегунац кога сте тражили...
- Буахахах! Браво, браво! Баци га на вечне муке...

Тако му рече господар, а затим га спржи. Мали плави човечуљак се разби на хиљаду делића, попут душе његовог господара, која поново умире. Мрачни алхемичар дугуљастог лица је поново постао костур. Живи мртвац из пакла...

Ћелавац и црнокоса вештица су се венчали. Лешинар се смешио. Прве брачне ноћи она му скину кошуљу и запрепасти се...

- Шта си ти? Ахахахахах...
- Ја сам мртав. Мој бивши господар, сада поносни житељ пакла, ми је ишчупао срце да не бих побегао. Видиш овај механизам у мени? Ове мале зупчанике како се окрећу? Е па, он је имао контролу над њим. Контролу над мојим животом. Али више не...Више не.

Благи осмех му је играо на лицу. Био је срећан. Дођи драга, рекао је. Црнокоса вештица је пришла, он је загрлио. Затим дохвати пеглу и удари је по лобањи. Пала је, а оно ње се разли мало крви. Затим приђе са бакљом у рукама, али видевши лешинара срећнијег него икада, окрену се и полако крену ка сунцу. 

- Добар дан, ја сам доктор Франкенштајн. А ово је мој лешинар Мића...

20. март 2011.

Верне слуге IV

Мрачни човек је брзо шапутао неразумљиве речи над књигом. Књига би само поцрвенела и ништа се не би десило. Спуштене главе, човек је све тише и тише понављао речи. Књига је бескорисна. Бес заблиста у његовим очима. 

Лешинар је седео на путоказу ка санаторијуму. Звук мртвих мамуза се разлегао тишином. Стигао је.  Дошао по бегунца, да га врати тамо где припада. Ушетао је у језиву болницу. Било је као код куће. Било је као у паклу. Пар корака, једна лобања разлупана о зид, и правац соба 403.

Соба 403 се налазила у најмрачнијем кутку катакомби испод болнице. Пролазећи кроз урлике, осећао је да је бегунац близу. Пришао је решеткама, ослушкујући. Затим проговори.

- Ти си бегунац? Господар те жели назад. Пођи са мном. Силно ћемо се забавити...Буахахахах...
- Оооо слаткишу...Да, ја сам. И не бих да се вратим тамо, више никада...Ахахахахах! Али ако морам, поћи ћу са тобом. Хахахаха...

Човек мрачног лица устукну. Жена! Жена црне рашчупане косе се помахнитало смејала. Била је млада и слатка на неки уврнут начин. М. осети крв у жилама. Осети срце како удара. То га је само разбеснело. А опет је није могао одвући у мрачне дубине. Није имао срца да упропасти то лепо лице. Лице грешнице. Ухвати је за руку и полако одшета у мрак.

19. март 2011.

Верне слуге III

Он је сјахао са чудног црног коња. Испод његовог мантила су вириле мале црне очи. Затим М. пљесну рукама и коњ нестаде у магли. Чуо се звекет његових мамуза. Сунце је високо на небу, а то му смета. Није навикао на оволико светлости. Застао је на тренутак, а потом кренуо пут ветра. Има ли бољег водича?

Након неког времена је затекао себе како корача земљаним путем ка једном удаљеном замку. Земља је пуцкетала, а лешинар се смешио посматрајући несвакидашњу приказу. Плави човечуљак је нешто шапутао, а очи су им гореле.

Дугачак јаук звона. Затим неколико бесних удараца по тешким дрвеним вратима. Звук корака. Шкрипа врата. Глава једног ћелавца се помоли пред незваним посетиоцима.

- Тражим доктора Јанка Фјордовича.
- По ком питању, господине?
- У поседу је нечега што је моје. И ја то сада желим назад.
- Молим вас сачекајте...

Ћелавац се поче полако удаљавати, а онда стаде као укопан. Звук пуцања дрвета је одјекнуо у његовим ушима. Нагло се окренуо и угледао разорена врата. Језа проструји кроз њега. Затим потрча ка свом господару. Варнице су севале из његове утробе. Стално се осврћући удари у нешто чврсто. Чешући се по темену подиже поглед. Страх уплива у његове очи. Човек дугуљастог лица га је гледао са висине.

Ћелавац са огромним ожиљком преко ока је плакао журно говорећи. Доктор Јанко Фјордович је мирно седео у својој фотељи испијајући чај. Није ни слутио оно што следи. Лешинар је слетео на напуштену кулу замка. Мали плави човечуљак је зловољно трљао прсте.

Врата се одшкринуше. Мрак ушета у собу. Доктор испусти шољицу чаја.
- Liberationis librum... Где је?
- Ја не знам о чему говорите, мој пријатељу. Стварно не знам. Као што видите, ја сам само пензионисани доктор...
- Ћелавац је признао. Ваше покушаје да искварите књигу...Све. И зато ћути, ако желиш да живиш. Где је?
- Књига...Иза слике је.

Мрачни човек са плавим човечуљком на рамену одшета у мрак.

Libera me! Libera me!

16. март 2011.

Верне слуге II

Ја сам професор Јанко Фјордович. Моја прошлост није важна, као ни будућност. Битно је оно што је сада. До пре неку годину сам био предавач на универзитету. Доктор психологије. Сада се бавим, као што видите, другим стварима. Пре неколико година сам наишао на једног пацијента који тврди да је побегао из пакла. Заинтригирало ме  је његово сумануто објашњење. Видите, он у то верује више од свега...И знате шта, мој пријатељу? Верујем и ја. Сада верујем.

Током испитивања сам наилазио на бројне чињенице, описе, дешавања, које би једино могао измислити брилијантан ум. А тешко да је тај несрећник био нешто више од залутале будале која се заглибила дубље него што је смела и извукла се, уз много среће. Нећу вас лагати, треба ми ваша помоћ. Почео сам да се бавим окултним од тог случаја. Пропутовао сам земљу тражећи моћ. Донео сам са собом многе предмете. Изузетне ствари, изузетне...



Међу тим предметима је била и књига, коју нисам знао како да употребим. Припадала је неком мрачном лудаку. Ваша стручност из области хипнозе и спиритуализма би ми била итекако од користи ако одлучите да ми помогнете. А верујем да хоћете...


Пусти ме одавде. Помоћи ћу ти. 


Ваш господар вас тражи, мој пријатељу. Како би реаговао када би пронашао одбеглог слугу, издајника, заточеног у мом подруму? Имао бих његову захвалност. А ви? Ви би имали његов бес над вашим нејаким плећима. Закуните ми се вечну оданост и пустићу вас...Да мени служите. 


Ћелави човек са огромним ожиљком преко ока је клекнуо пред свог новог господара.


Тако је...Клекни пред свог господара. А сада да се осигурам да нећеш и мени побећи...


Један дугачак крик је одјекнуо долином. Јато птица је полетело у небо. Лешинар је седео на високој грани храста злурадо се смешећи.

Верне слуге I

Костур разапет на огромном пентаграму је полагано добијао месо. Враћала се кожа, враћало се лице, враћао се човек.

- Господару? Господару, нећете ваљда да га шаљете горе?
- Да. Хоћу.
- Али...Али, господару!
Није ништа више рекао. Само је нестао погођен погледом свог језивог господара.

Човек дугог лица и мрачна погледа пркосно је клекнуо пред краља подземља. Господар рече неколико речи, а затим га бесно избаци напоље. Онда излете неколико ствари, а потом се врата пакла полако затворише шкрипећи.

                                                  ***

Човек дугуљастог лица се полагано облачио. Добар је осећај осетити мирис свог мантила и свих тајни које скрива. Затим из џепа извуче мало праха и уз пар речи створи маленог плавог човечуљка на свом рамену. Његова ножица је била окована хладним ланцем чији се други крај губио негде у човековој кожи. Били су једно. А опет, човек га је увек стварао. Ни сам није знао зашто. Можда да одржи тај унутрашњи свет који је створио. Можда да разговара са неким након толико времена. Биће да је то...

Некада давно је имао име. Сада га само зову М. Једном је био алхемичар, приклоњен мрачној страни. А сада? Сада је једина жива душа у паклу. Понекад га господар шаље у свет...Нико не зна зашто. Вероватно је зато још увек једина жива душа на овом месту. Само...Сваки пут изнова умире када се врати под окриље мрака. Живи костур. То му је казна.

Мрачна приказа је полако корачала по испуцалој земљи. Тихе речи су допирале до њега. Тихе речи малог плавог човечуљка. Увек је нешто шапутао. Затим дође до раскрснице и на тренутак застаде пред путоказом. Све је далеко одавде. Тако и треба да буде. Загледавши се у пукотину на црвеној земљи, он климну главом. И плави човечуљак климну задовољно. Онда М. испразни џеп, а прах се расу унаоколо. Затим заједно прошапуташе неколико неразумљивих речи, а однекуд дојури коњ сав у пламену. Дах му је ватра, грива му је ватра. Човек дугуљастог лица се попе на коња и одјаха ка сунцу, слушајући шапат свог плавог дела душе. 

15. март 2011.

Како сам сањао бикове

Sandman, изванредан стрип. Читам га онлајн, на енглеском, па ето двоструке користи. Хвала Lowlander. Фин си. 

Ходао сам, као и увек, булеваром ружа. Волим тај булевар. Са обе стране широке улице се налазе леје ружа и шарене баште кафића. Предивно. Ушао сам у један од мрачних барова са леве стране булевара. Мрзовољни шанкер ми је сипао пиво. Нисам тражио пиво. Попио сам га ипак. Такав сам ја. Узимам оно што ми живот нуди, ништа више. Добро, понешто више. Дебеле даме намазане дебелим слојем кармина су полако њихале својим дебелим куковима. Мрачни мали ситни људи су их гутали очима док су се вртеле са неколицином мршавих лешина. И сам сам био један од тих лешина, али ме то није спречавало да их зовем правим именом.

Играо сам са дебелом дамом. Наједном ми је зарила језик у грло. Онако влажан, са јаким мирисом дувана. Мислио сам да ће ми позлити. Али није. За неко чудо, било ми је сасвим добро, чак ми се и допало, уз одређено гнушање. Необјашњиво. Смејала се својим дебелим уснама намазаним дебелим слојем јарко црвеног кармина. Платио сам пиво и отишао. Нисам јој ни пиће платио, нисам хтео, желео. Понекад је тако боље, кад ти није стало.

Изашао сам на улицу, пијан од музике, дебелих жена, и на крају, пива. Био је сутон, и кренуо сам кући. Кућом, иначе зовем једну малу прашњаву собу у поткровљу неке старе зградурине. Дом, топли дом. Пар девојака, мислим, правих, лепих девојака је прошао поред мене. Лепе јесу, али немају душу. Душу, попут оне дебеле са којом сам играо. Ходао сам полако, и убрао једну ружу...

Седео сам у својој соби. Прошло је двадесет дана откад сам је убрао, а она није увенула. И даље је као нова. А ја имам страшне кошмаре. Сањам бикове, јуре ме, стижу ме, и на крају, растргну ме. Осећао сам се као да не постојим. И онда ми паде на памет да вратим ружу. 

Донео сам ружу на место њеног првобитног починка. Нежно сам је положио у земљу, а она је одмах увела. Затим ми приђе један језиви чова у мантилу, потапша ме по рамену, и ништа не рече. Само је стајао ту, гледао ме док сам се враћао у живот. Затим откопча капут а на његовом рамену се указа мали плави робијаш. Робијаш, јер је био везан огромним ланцем који му је почињао око мале плаве ножице, а завршавао се у месу мрачног човека. Вратне жиле су му искочиле. Мали плави робијаш је климнуо главом, а ја заплаках. Престао сам да сањам бикове. 

14. март 2011.

Кишна ноћ, сунчано јутро

Киша је падала по лименом крову. Снажно, бесно. Осећај лудила. Пет животиња је седело и чекало. Шта чекају? Једни крај (не)времена, други исто то, само названо другим, краћим именом. С леве стране, највише изложен киши и ветру, лежао је стари бик Јанко, чекајући да оде на гробље животиња. Био је јако болестан, а опет, штитио је своје ситније пријатеље од невремена. Сви су били мрзовољни и ћутљиви, а опет тако весело замишљени.

Мачак Милисав се лукаво смешкао седећи ушукан и заштићен Јанковим телом. Он је био дебео, мрцина, која никад ништа није радила, захваљујући утицају који је имао на поштеног Јанка и њему сличне. Сви су га сматрали за изузетног пријатеља. Он њих није. Све су то објекти на мом путу ка трону, ка оним предивним гнездима високо горе, препуним свежих јаја и малих птичица. Облизнуо се. 

Кока Мила, већ стара и ћорава, и даље је све волела као своју децу, које је, узгред, било све мање. Мистериозно су јој нестајала деца, већ поодрасле коке, а њој се срце сламало када би видела да још једне нема. Мачак Милисав се лукаво облизивао гледајући коку Милу. Она седела поред мачка, и нелагодно се осећала док јој је он балавио за врат. Није му ништа рекла.

Прасац Хогар је тихо певушио неку нежну мелодију. Био је млад и јак, свестан себе и свега што га окружује. Нигде није журио, и увек је певао. Нико није волео да га слуша, чак ни кока Мила. Није био прихваћен. Уствари, нико није био прихваћен, али одбојност према другачијој, уметничкој души, им је била свима заједничка. Хогар је то знао, и није марио. И даље је певушио...

Малено пиле се крило под Хогаром. То је било једно од Милине деце, несташни малени петао, који није желео да мама зна да је ту. Мачак га је одмах спазио својим оштрим оком и полагано се облизивао. Олуја је и даље беснела, а животиње је подилазио страх. А онда дође јутро, сунце се појави високо на небу, а цела прошла ноћ дође као ружан сан. А онда се појавише људи. 

Пет људи им је полако прилазило са свих страна. Јанко није могао да устане. Остали су се придигли, осећајући шта се спрема. Покољ. Један фармер је усмртио Јанка пиштољем. Хогара су двојица јаких момака држали, док му је један стари чича забијао нож у грло. Њиштао је, у ритму његове мелодије. Један малени дечак је кренуо да удави пиле. Мачак Милисав потрча, зграби пиле за врат и нестаде у кукурузима. 

Негде далеко, мачак спусти малог петла и рече му да иде. Затим се облизну и полако крену у пут сунца, у даљину.

13. март 2011.

Ја?

Ја филозоф? Ја књижевник? И на крају, ја програмер? Људи говоре, људи су у праву. Ја нисам у праву, ја сам реалиста. Јебига, не умем да објасним ову борбу која се води у мени. По други пут у животу не умем да се изразим речима. Људи кажу да умем да пишем. Други се слажу, али кажу да нисам нарочито добар, а трећи, они мисле да ћу постати звезда, писац, уметник, тачније да сам то већ сада, у неком првобитном, неразвијеном облику. Ја не мислим тако.

Откад сам кренуо у средњу школу, планирао сам да упишем ЕТФ. Али, стицајем реалних околности (веома добро анализирам, па сам у те околности урачунао моју лењост и остале факторе од којих зависи успешан завршетак студија на буџету) одлучио сам се за ВЕТШ (Високу електротехничку школу). Такође сам урачунао и то да немам прилику да се школујем ако не будем на буџету. Планира(о)м да постанем програмер, запослим се у некој жњ фирми, и уживам радећи оно што волим. Е а онда су се десиле неке ствари. На пример, и сам сáм схватио дa солидно пишем. Нисам најбољи, али се трудим. Пронашао сам се.

Пронашао сам се ја у много ствари. Од хакера, преко графити цртача, до писца. То је онај, укратко, најбитнији пут. Било је ту, између, још милион ситнијих ствари које су ме држале по месец, два, али не тако дуго као ове. Дакле, ово проналажење повезујем са мојом младошћу, и оним чувеним: "Свет је мој!" А сада, када сам таман помислио да сам отприлике, у грубим цртама, одредио свој животни пут, дошле су мисли, убачени црв, који то можда и није, да ме мучи и изједа. 

"Ааааа, како ме нееервираш!", је било прво што сам чуо. Потом на моје "зашто?" дође неочекиван одговор. Држећи мој састав у рукама рекла је: "Да ли си ти свестан да умеш да пишеш? Пишеш о нечему, то ни не споменеш, а сви знају шта је. И идеш тамо, јер вероватно мислиш да ћеш наћи посао кад то завршиш и тако то. И вероватно си у праву, али ја не могу тако. Ниси ни погледао друге факултете..."

Допао ми се тај мали говор. Говор о слободи, о недозвољавању да те други потчине. Треба да радиш оно што волиш. Умем често да филозофирам, иако нисам нешто нарочито упућен у материју. Умем да пишем, тако кажу други, а у последње време и сам верујем да је тако. Али опет, знам да не бих издржао да филозофском, а богами ни на филолошком. Не мислим да бих пукао психички, него не бих издржао темпо и не бих остао на буџету, а то ми је ипак пресудна ствар. 

Мислим да постоје новинари који се нису школовали за то, него су једноставно, завршили ту где су, у новинарству. Мени је свеједно. Волео бих да будем неко пискарало, а волео бих и да будем програмер. Можда обоје, можда ниједно. Како год да било, мени је свеједно. Затворених очију срљам напред, па како буде. Сви ми кажу да ми не иде математика. Можда им докажем да нису у праву. Милион можда.

Желим да вам кажем нешто о себи. Нешто што нико не види осим мене. Јер мало је оних који су ме видели у оба издања која ћу вам сада открити. Дакле, ја сам специфично лењ. Мрзи ме да устанем са кауча да одем по чашу воде. Било шта на свету бих урадио да не морам да устанем по чашу воде. Често будем жедан јако дуго, док не намолим сестру да ми донесе воду. А опет, када се нешто ради, дајем 110% себе, буквално сагорим у томе што радим, и само се срушим на кревет увече. Људи не верују у мене, али ја верујем. И то ми је довољно, засад. Углавном, како год било, биће.

п.с. Можда вам ускоро јавим добре/лоше вести. Много се ствари тренутно дешава, а како год да буде, волим што сте ту. Запамтите то. 

11. март 2011.

Да вам представим Смрт

Имам шездесет и три године, пензионер сам и лепо живим. Тачније, живим колико се може од пензије. Смрт сам упознао једног лепог дана, мислим да је био једанаести јун. Лепо, сунчано јутро,   право за умирање. Устао сам, попио кафу, нахранио мачка и кренуо полако по хлеб. Слабим ногама сам корачао према сунцу, које је сијало далеко на хоризонту. И онда сам осетио тај чудан дах на врату. Мислио сам да је то ветар.

Нисам обраћао пажњу. Ушао сам у супермаркет и кренуо да узмем хлеб. Таман што сам посегнуо за једним, зачух глас иза мене: "Узми овај поред, још увек је топао." Окренуо сам се, а тамо није било никог. Узео сам онај хлеб поред, заиста је био топао. Насмејао сам се, онако старачки, мислећи да сам излапео. Изашао сам и кренуо кући. Ходајући кроз парк, видео сам да се сунце повукло. Некако све мрачно дође, пусто. Мислио сам да је то због крошњи високог дрвећа. Јебига, имам много година а и даље сам наиван.

Голубови су се винули у небо пред мојим ситним корацима. Људи није било много, тек ту и тамо покоји дрипац што спава на клупи. Они, и једна мала девојчица црне косе и пркосног носића, која седи на клупи плачног погледа. Беше ми некако драго, сетио сам се давних дана. Пришао сам јој. Упитао шта ће ту сама, где су јој родитељи? А она ми је само рекла да су умрли. "Па шта ћеш овде, имаш ли иког?", упитах је. Немам, кратко рече озбиљног лица. Одлучио сам да је поведем кући, нахраним и обучем, па да позовем неку од оних институција да је преузму. На тренутак ми је кроз главу прошла мисао да бих и ја могао да је усвојим, али сам је брзо отерао.

Дошли смо кући, доручковали, слушали неке плоче. Кренуо сам да позовем неког да је покупи, али веза је била у прекиду. Играли смо се неким старим камиончићима, заосталих од мог давно одраслог сина. Смејао сам се као мало дете. Заборављеном човеку је вратила осмех на лице. Провели смо неколико дана играјући се, смејући. Осећао сам се живим, више него икад. Шетали смо у сунчано недељно јутро. Кад смо прошли кроз паркић, све се поново смркло.

"Морамо да идемо", рекла је тихо. Нисам је чуо, па упитах да ми понови. "Морамо да идемо", поновила је и пружила ми руку. "Где?", збуњено упитах. "Тамо горе", рече и показа на небо. Нека ме језа прође, и рекох јој: "Хајмо кући, хајде." "Не!", узвикнула је, "Морамо да идемо!" "Ко си ти?",  упитах потпомогнут језом. "Ја сам смрт", рече вртећи косу. Нисам јој видео очи. Нисам ни желео. У паничном страху од преласка преко, ухватих је за руку и потрчах ка оближњем сиротишту.

"Добар дан, нашао сам ову девојчицу у парку, нема никога и мислим да је болесна...", брзо испалих рафал речи и ставих је у руке медицинској сестри. Затим изађох и кренух кући. Чим сам стигао попио сам једну љуту, да се смирим мало. Што је најгоре, не смем ником да кажем, нико ми неће веровати. Одлучио сам то да заборавим. Наводно, нашли су јој неке менталне сметње и сместили је у ћелију. Кад сам то чуо, некако ми камен паде са срца. Све је супер, осим што кад год идем по хлеб, видим је на прозору, чека осамнаесту, да дође по мене. Још седам година да смислим како да је се решим поново. Још само седам...

8. март 2011.

Пупољак по пупољак

Огромна челична врата се полако отварају. Стојим пред њима, чекам сунце. Сунце, након дужег времена. Отворена су, сунце ми милује образ. Чувар ми добаци да будем добар, и да ћемо ускоро опет да се гледамо. Нећемо, рекох и закорачих у свет. Мрзим такве људе, људе који не верују у промену. Ја сам сведок промене, ја сам промена...

"Погледај се...Дрогирана, пијана, са стомаком до зуба...", бритки језик је шуштао на мене. Нисам марила. Знам да је све што чујем истина, али нема везе. Чекам га. Он ће доћи по мене, знам. Волим га, рекох и зарих си иглу у вену. Осећај блаженства, осећај мира, летење, полет...Освестила сам се на клупи у парку. Само нека јакна на мени и хладноћа у костима. Устала сам и кренула даље...

Лутао сам улицама овог пустог, сада страног града. Људи су се плашили мог унакаженог лица. Дубоке бразде ожиљака су се протезале мојим лицем. Нисам носио капуљачу, нисам се крио. То сам ја - чудовиште. А како сам постао чудовиште, хм? Угледао сам је како тумара градом, ледена, трудна, мртва... Хиљаду и једна мисао ми је прошла кроз главу. Сетио сам се свега. Она је крива. Она је крива за све. Због ње сам га убио, због ње сам био дуго одсутан, због ње сам чудовиште. То дете које носи није моје. Није моје, рекох и стегнух песницу. А онда бес попусти, видех је како пада. Види је каква је ружна, неко од клошара из парка се продра. Унаказио сам га касније. А сада сам само прошао поред ње, док је покушавала да се придигне. Није ме препознала.

"Он ти се никад неће вратити, освести се! Добићеш сина, ако не због себе, онда због њега...окани се ђавола, молим те...", говорио је глас. Знала сам све то и сама. Нема везе, рекох и потегнух флашу. Дужна сам, али кога брига. Мој даса ће доћи...Спасиће ме, отплатити дугове. Пребити оне који ме пљују. А онда сам родила сина...
Тако мало нежно нешто...Нисам га желела у почетку, а сада. То је мој даса, део мог дасе. Нисам дроља, нисам. Он се збунио, он га је убио. Објаснићу му све, и даље сам се надала. Те вечери сам одлучила да се "скинем", да постанем нормална. Отишла сам у клинику, средила се. Било је тешко, али сам успела. Заволела сам једног доктора...Живот је поново добио смисао. 

И даље лутам, мрзим. Раније нисам, сада је мрзим. Сео сам на клупу, дрхтим, пушим последњу цигару. Унакажено лице се лепо види на зубатом сунцу. Дете је протрчало поред мене. Погледао сам и нешто ме заболи...Такав бол никад нисам осетио. Јако, заиста јако боли. Затим прође она, и неки шмокљан поред ње. Срећни су, видим. Мржња плану још јаче у мени...

"Ћао Марија, зовем само да ти јавим...Сале је умро од рака јуче. Знам да би волео да будеш ту, иако је за живота тврдио другачије..." Било ми је жао. Одавно сам га сахранила, послушала кеву, а он се сада враћа, поново.
Нисам те преварила, рекла је Марија посипајући земљу по сандуку. Затим се окрену и пође ка колима код којих су стајали три малишана и један низак проћелав човек.

Моје драге даме, срећан осми март. Желим да увек будете успешне у оном што радите, и да нама, мушкарцима, опростите што вам сваки дан не угађамо као данас. Лепе сте ми и волим вас све. Запамтите, нама сте увек потребне. Или макар мени сте потребне. Ја сам без женске руке тотално неспособан, у свим сферама живота. Да, чак и у овој. Жене - вечита инспирација. 

6. март 2011.

Мали човек у кугли

Седео сам сам, на плажи. Мртви су одавно нестали, отпутовали, отпловили, однео их ветар. А ја сам ту, једини. Да ли сам жив или мртав, то још не знам. Само бројим дане. Чекам. Ни сам не знам шта чекам, јер то - шта год да је, неће доћи. Устао сам. Мали мртви живи човек хода плажом. Задовољан сам био овим тријумфом над судбином.

Дани одоше полако. Недељу дана безуспешно покушавам да запалим ватру. Дани су пролазили, време сам губио. Цртао, причао, јео. Неко би помислио како је то супер. Да, заиста јесте супер, али нисам све рекао - цртао сам себе, причао сам сам са собом, јео сам себе. Мирис трулежи се ширио, јер сам био сувише слаб да бих их покопао. Неке је однела вода, али неколико њих је остало у олупини. Нисам могао да их гледам, то би ме сломило. Зато сам се навикао. Мирис смрти лепо мирише након неког времена.

Дани одоше далеко, далеко. Годину дана прође, а једино занимљиво што сам учинио је убиство орангутана и осликавање свих камених површина на острву. Сликао сам сопственом крвљу. То ме је одржавало слабим. Мрзео сам ту слабост, али уједно сам је и волео. Жарка ватра маште, распламсана овде као никад пре, ми је гушила жељу за животом. Писао сам у песку, по читавој плажи невероватне текстове. Вода би их однела, а ја бих сутра поново писао још боље. И никад ми није било жао што их вода стално односи. Имали смо тај неки склад море и ја. Ја пишем, оно брише својом руком судбине. Лепо нам је било.

Наставио сам да разговарам са собом. Разговарали смо о свачему. Од историје преко географије па до писања. Искусни део мене је давао савете мени зеленом и неискусном. Распарчан на милион делића, провео сам другу годину на овом полуострву. Лепо је, с једне стране плажа, а са друге камена литица на коју не желим да се попнем. Није да не желим, радознао сам, али и слаб. И као да не желим да ојачам. Још пар година и бићу сасвим стар и болестан. А можда и нећу. Можда ће ме ово место очувати вечно младим. Не знам. Свакакве мисли ми се мотају по глави.

Пете године мог боравка овде угледао сам брод. Брод који ме потсети на моју љубав и на моју слабост. Много сам пио, зато сам је и оставио. Оставио, и отиснуо се у бели свет. Да постанем неко битан, иако сам у дубини душе знао да ће ме моја болест појести изнутра. Иако сам знао да се никад нећу вратити. Ово место ме је излечило од болести. Више не вриштим, не плачем, не умирем. Срећан сам. Пишем, сликам, маштам. Једем рибу, а не себе. Када сам угледао брод, ватра у мени плану. Желим да одем одавде, прошапутах тихо. Скочио сам на ноге и почео да дозивам.

Дозивао сам их, дозивао твоје име, палио ватре, плакао кад су отишли. Окрутна игра судбине. Ојачао сам. Ојачао и кренуо да се пењем уз литицу. Желим да знам шта има тамо преко. Пео сам се цео дан и целу ноћ и још нисам био близу врха. Далеко од дна, а још даље од врха. Спавао сам на стени. Устао, попио мало воде и кренуо даље. Око поднева сам био близу врха. Нешто ме је тиштило, терало да се вратим доле, да живим као што сам до сад живео. Али сам ипак наставио.

Вукао сам из све снаге до врха. Млитаво тело да буде на врху. Нећу сад да паднем, говорио сам са бесом изазваним осећајем беспомоћности.Уз крајњи напор живи човек се нашао на врху. Једва сам чекао да видим шта има иза. Радознали поглед у ништа. Ништа нема иза, нема ни пакла ни раја ни ничега.Само једно велико црно ништа. Нешто је пукло у мени тада. Закорачио сам уназад и бацио се у провалију, баш као некада што сам се бацао на мекани кревет, на леђа са раширеним рукама. 

Девојка црне косе, иста она које сам се сећао са толико боли, се смејала. Сва у црном, испијена, бледа, прелепа. У рукама је држала једну стаклену куглу, а унутар кугле је било све исто као на оном месту. Разбила је, без суза. Преболела ме је. Моји капци баш су тешки, најдража...

3. март 2011.

Тик-так

- Колико још докторе?
- Сат времена, можда мање. Немамо противотров, нажалост.
...
Трк низ степенице, излаз на улицу и позивање таксија...Све то, да бих остао упамћен...Заувек у очима историје. Вози у мој стан, вози! Гужва на улицама, лудило ме полако обузима. Не знам да ли ћу успети, не знам да би требало, да ли ћу бити запамћен, али једно сигурно знам - желим то да урадим. Несносна гужва у граду, а мени се жури као што то никад није. Срце куца лудачки, хоће да искочи, право кроз ребра и кожу. Знам, то је од смрти у мојим венама, али нека - и то је део мене који сада прихватам малтене са одушевљењем. Ружно је рећи да је смрт нешто најбоље што се догодило човеку, али у мом случају можда и буде тако. 
Радујем се што имам прилику, малу, минималну да будем запамћен. Можда као добар, вероватније као лош, а највероватније као одбачени лудак. Нема везе, није важно. Дванаест минута је прошло. Не осећам се другачије. Ни мртвије. Штавише, осећам се веома живо и усхићено. Ушао сам у стан. Прошао лаганим погледом преко најдражих ствари. Затим отворио стару торбу и у њу ставио своје најбоље рукописе. "Биће памћен после смрти", написах последњу дрхтаву тачку на сав мој рад. 
Покупих торбу и седох у такси, правац највишља зграда у граду. Како жудим за слободом. Цео живот пишем, слободан сам, а опет тако везан, ограничен само на себе. Желим бити слободан, потпуно слободан, а једину прилику за то добијам тек сада, пред нежељену прерану смрт. Био сам младић у пуној снази, а отров ме уништи за трен. Вене црне посташе преко ноћи. Живео сам како сам живео, сад је готово, немам времена за исправљање криве Дрине живота мога. Скочићу са највише зграде у граду и оставити своје приче за собом. Људи ће знати, људи ће видети. Скок у слободу ће бити то. Тих пар секунди слободе, осећаја неба, људи, и на крају земље. 
Реч, шта је реч? То сам се одувек питао, и ето, управо сада, на путу ка смрти ми се јавља то питање, питање на које немам одговор. 
Изашао сам их таксија, и кренуо ка згради. Корак, два и једно хеј, хајдемо на пиће. И док сам трепнуо, седим у кафићу, поред моје некадашње љубави. Отишла је давно, није могла са мном. Још је волим, знам. Вероватно сам зато и пошао са њом, без контроле над судбином. Мало ме је поразила чињеница да не могу да контролишем свој живот чак ни сат времена. Добро, нису ово обичних сат времена. Причали смо добрих десет минута, пре него што сам почео да се грчим. Била је са мном у свим тешким тренутцима. Волим је. Болим је, знам. Хтео сам да кажем извини, а говорио сам нешто друго, сасвим небитно, као да имам сво време овог света. Смејала се онако лепо, њеним пуним уснама. Онда сам се згрчио и умро јој на рукама...
Оплакала ме је моја драга. Штета што нисам провео читав живот са њом, а не само пар година. Штета. Испоставило се да рукописи нису нешто посебно као што сам веровао за време живота. Ништа посебно. Нико није желео да их објави, па је моја драга учинила оно што бих ја учинио са свим делима која сам сматрао несавршеним - спалила их је, све. Сачувала је само једну причу, о њој, да се сећа. Смејем се. Ипак је ово најбоља смрт, до сад...

1. март 2011.

Диско чова

Диско, '70.
Чувени хипи чова Хибискус је стигао. Афро фризура му онемогућава улаз, али се некако сналази. Полако прилази сепареу, седа, а потом нежно шапуће конобарици нешто. Она се кикоће и одлази. Диско чова је стигао, бејбе! Пар речи са хипи ортацима и громогласан смех...О да, диско чова! Конобарица му доноси пиће, уз широки осмех. Он је фаца, он је главни. Полагано устаје у широким звонцарама и прилази подијуму. Стаје на подијум, људи се склањају. Диско кинг је стигао! Лагани покрет руком и музика се појачава. Ди-џеј заврти то срање! 
Ноге клизе лагано по подијуму...Руке брзо лете кроз ваздух...Он лебди! Прилази му најбоља риба у клубу. Хвата је око струка и наставља игру. Она лети, он је хвата. Играчка у његовим рукама. Маестро! Велика афро фризура се њише кроз ваздух...Диско цвикери шљаште на његовом лицу. Диско чова разбија! 
Фак. Управо сам доживео дежа ви док сам писао ово. И сетио (видео, предосетио?) сам се да ми је неко рекао да сам претерао са овим "диско чова", као и да јој се није допао крај. Углавном сећам се (?) да је било много негативних коментара, јебајга, ипак ћу ово објавити. Уживајте, а ако вам се не свиди, слободно то напишите. Да видим, можда сам видовит. Можда падне која кинта и изађем на телевизор.
Хибискус оставља без даха. Безимена диско краљица такође. Идемо. О да, диско! Скок диско краља и ето - врти се на два метра од земље, на својој афро фризури. Малена лети кроз ваздух, хаљиница се подиже. Запањена маса гледа, очекује. Један корак и диско чова је на ногама, о да! Корак, два још...Лаган покрет руком и музика се зауставила. Хвала ди-џеј, фин си био! Диско чова напушта клуб! О да!
Малени несхваћени, често бијени, белац у Бронксу се пробудио у свом кревету обливен знојем. Скочио је из кревета и повикао: "Диско чова је стигао!" Затим је пустио неки нови хип-хоп албум и накачио своју кајлу око врата. Идемо! Игра, скаче, засењује (свог зачуђеног мачка који се крије под чапарама)... Затим корак, два и на глави је. О да! Врти се, круг, два, бам! Сломљен нос и разбијена аркада. Диско чова је управо завршио своју каријеру. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren