Луцидан сан, лаке ствари и патетика: Друга страна медаље

Прво, пре читања овог текста волео бих да прочитате пост моје драге колегинице који ми је послужио као инспирација.

Сањао сам чудан сан. Приказао ми се мој стари колега и избавитељ и рекао ми да сам, по склапању нашег уговора на неодређено време, заслужио награду. Какву? Није рекао. Споменуо је само грандиозну промену.

Неколико сати касније пробудио сам се у краљевском кревету. Гледао сам свој одраз на плафону. Био је врхунски. Оно човек "бицепсом крцкам орахе", кратка брада, нормалан нос, и поглед који убија. Оно, све малтене као и пре. Ал' био сам велик и јак. Допало ми се. 

Онда ми је зазвонио телефон. То је била ОНА. Рекла је: "Мали, 'оћу вечерас да блисташ. Пребацила сам ти сто 'иљада долара на рачун, иди купи одело, кајлу, пиштољ. 'Оћу да изгледаш као највећи криминал који ходао куглом земаљском." То је моја шефица подземља. Волим што ми плаћа све живо. Чак ми је и купила ову Хефнерову вилу. Фина је.

Прво сам отишао на пицу "Код Ђованија". Па "Код Хамурабија" по утоку. Купио сам позлаћену берету са гравуром. Истетовирао се "Код Офелије". Одрадила ми неког сома преко целих леђа. Да изгледа као да сам Јакуза.  Онда сам опустошио радње Арманија. Потом сам позвао пар црних лепотица да ме измасирају. Врхунска релаксација. Набавио сам пар кубанских томпуса врхунског квалитета. Купио цвикере. Изгледао сам као милион долара. И све то за само сто хиљада.

Увече је дошла она, блајхано плава. Тек сада сам то приметио. "Душице, изгледаш као Boss. Идемо сада да склопимо један малени бизнис", рече након што ми је крнула језик у грло. Кретен. Затим извади неко скупо чудо од парфема. "Стави га. Добро ће ти стајати."  Моја шефица подземља.

Онда смо сели у њеног DIABLA и одјурили у мрак. Правац у вилу вође картела. Прљави мексиканци. Добра клопа, солидан дезерт. Врхунско вино. Сунце, палме. Помислио сам како би било лепо да се оженим њом. Она ме користи, чим ми купује све ове кул ствари.

У том размишљању сам отишао да шорам. Одједном несносна врућина, песак свуда око мене. Утока је пала на под. Армани је крвав. Поглед у огледало. Опет сам онај стари, давно заборављени. Боксерски нос, мршаво тело, укус трулежи у устима. Опет ми фали ваздуха. Јебена астма. Све по старом. Истрчао сам напоље. Гледала ме је разрогаченим очима. Вриштала је. Узела је пиштољ и повикала: "Matalo. Matalo!" Знао сам шта то значи, и кренуо да трчим.

Ранила ме је. И даље сам бежао. У својој црној тренерци, сав исцепан и крвав. Сморио сам, најжешће. Пре минут сам био најкул мафијаш на свету, а сада малодушни ружни интелектуалац који је до сад трчао једино за аутобусом и женама (нисам слушао мудрости старијих). Хтео сам да се убијем, првом приликом. САМ да се убијем, не да ме убије нека покварена кучка.

Замало ме није ударио комбајн. Прелепа млада женица ме је упитала: "Господине, шта вам се десило? Хоћете да вас одвезем до баба Руже, она зна са травкама?" "Нека хвала, крварим и мислим да ћу умрети пре него што стигнемо до баба Руже. А и 'оћу да угинем." "Ох Боже! Мушкарци. Само драмите. 'Ајде пењи се 'вамо горе и идемо."

Попео сам се у комбајн. Ионако ми је било свеједно. Ако већ умирем, дај бар да умрем у друштву. Лепом друштву. "Кретену, дозволи да се представим. Ја сам Катарина, и 'оћу да ти помогнем. И не буди кретен."

Гледао сам у њу. Била је црна, лепа. Онако сва фина, елегантна, у вечерњој хаљини. Стидео сам неупарених чарапа и тренерке. Погледала ме је у очи и рекла: "Немо' се бринеш што имаш неупарене чарапе и тренерку. Битно да је маркирано."

Нисам могао да верујем, чита ми мисли. "Ти си оно што јеси. Јесте, мало си ружњикав, ал' си симпа. И није битно што су ти чарапе и тренерка различите боје. То ћемо средити. Заправо, ти си мозак. То је оно најбитније. Оно остало је само фикција, илузија. И ја сад контам да ти 'оћеш да умреш. Ал' знаш, има и других жена, које неће желети да те убију. Које ће те волети тако обичног, са орловским носем. Лепота стиже изнутра. Нема везе што си кретен."

Слушао сам Катарину и усвојио нека нова схватања. Ипак, увек на крају филма мршави штребер узме најбољу рибу. Одлучио сам да одустанем од мојих црних намера. Ко би се још самоубио поред овакве лепоте? Рекао сам јој: "Мала, идемо на бурек. Убедила си ме. Нећу се самоубити."

"Bad boys, bad boys whatcha gonna do...", аларм арлауче. Пробудио сам се у мом кревету, под дебелим јорганом. Киша је падала напољу. Отишао сам да пишам. У повратку сам угледао шест јаја на око и још нека меса на послужавнику у кухињи. Шест савршених јаја на око, баш онако како ја волим. На цедуљици поред је писало: "Код Слађе сам на кафи, узми и једи. Мама"