Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

29. јун 2011.

Птице

- Извини, је л' ти то 'оћеш да скочиш?
- Да, што?
- Пааа, немој. Сигурно има неко коме је стало до тебе...
- Нема. Нико не мари за мене...
- И шта сад, као скочићеш, па ће проблеми нестати?
- Не. Ја ћу нестати, па више проблема неће бити.
- А шта ако паднеш и преживиш? 
- Како то мислиш? 
- Па оно, паднеш доле, дођу доктори, имаш још увек пулс, сакупљају те...Фали ти пола лица, већина коски изломљена, крвариш на све стране, фали ти пола прстију...
- Фуј. Је л' ти то планираш мене да одговориш од скока? 
- Не. Нема шансе.
- Добро. Ни немој, пошто нећеш успети.
- Океј. 
- Тако.
- Шта кажеш да ја и ти одемо на пиће једном?
- Можда и бих, али не знаш граматику...А и ружан си. Не бих ја са тобом могла...
- Чек, 'оћеш да кажеш да нећеш да изађеш са мном само зато што сам рекао ЈА и ТИ 'место ТИ и ЈА?! 
- Не само зато. Мис'им, углавном зато, ал' и ружан си...
- Знаш шта? Скочи бре, боли ме курац...Ионако си габорка. Ал' рек'о имаш два избора, ил' да скочиш ил' да одемо на пиће, па сам мислио да имам неке шансе. Опет сам се зајеб'о. Нема везе...Форев'р алоун...
- Чек, шта, као, оставићеш ме овде?! А?
- Па зар ниси планирала да скочиш? Уосталом, можда се и сретнемо, негде у лету...

26. јун 2011.

Шта је живот?

Живот је када желиш да волиш некога, али не иде. Живот је када хоћеш да урадиш сто склекова, а удариш само шездесет. Живот је када желиш да напишеш роман, а застанеш после друге главе. Живот је када се напијеш од два пива. Живот је када проводиш дане лежећи, иако ти је пријемни за пет дана. Живот је када те јуре батинаши, а ти се саплетеш. Живот је када пазиш мачка, а он се сутрадан појави без врха репа. Живот је када искрвариш, јер не можеш да нађеш газу. Живот је када си сувише лењ за промене. Живот је када не спаваш ноћу. Живот је када схватиш да ћеш у следећој години имати само две недеље одмора. Живот је када те боли цело тело од умора. Живот је када ти сруше колибу у коју си уложио све. Живот је када певаш као врана. Живот је када ти укину интернет због неплаћања. Живот је убиство из нехата. Живот је расипање времена. Живот је кад те јуре луде нимфоманке. Добро, то није живот, то је више од живота. Живот је када насликаш ремек-дело, а неко клинче ти проспе боју по њему. Живот је када ти се тек купљени телефон разбије у парампарчад. Живот је кад штедиш за море, па за те паре одеш на сахрану. Живот је када ти кажу да си глуп, а ти им верујеш. Тек онда си заиста глуп. Живот је када нико не разуме скривене поруке уметности. Живот је, дакле, неуспех, разочарење, маћеха. Живот је често супротно ономе што желиш, али кога брига? Не можеш сада ту кукати, и мењати људе око себе. Чек, шта ће ти фалити у том што ти се не свиђа? Ништа. Бићеш сам, али ћеш зато добро писати. Написаћеш роман користећи кратке паузе на послу. Ојачаћеш руке пребацујући картоне, па ћеш моћи да урадиш сто склекова. Нећеш се напијати од два пива. Мачка ћеш више волети и боље пазити. Довешћеш се у ред. Имаћеш свој динар. Пићеш таблете против болова. Отићи ћеш на море. Нећеш веровати свима. Разумећеш скривене поруке других људи, а можда ћеш временом и разумети жене. Можда. Дакле, ништа ти неће фалити. Сад се одмори неколико дана, чисто да будеш спреман кад дође време мегдана. И престани да причаш сам са собом. 

25. јун 2011.

Како сам причао са бејб III

- 'Ало?
- Хало, реци...
- Ш'а радиш?
- Е, немам ја времена за те твоје глупости...
- Нису то глупости, само сам хтео да мало попричамо...Недостајеш ми, знаш?
- Је л'? Браво Мито, браво...Шта да ти кажем...
- Је л' мислиш ти на мене некад, а?
- Искрено, нисам се већ дуже време сетила тебе. Ретко, скроз ретко...
- Океј. Мис'им, знао сам то, него сам хтео само да причамо мало, знаш оно...
- Ево, причамо...Имаш пет минута, морам да се вратим на посао.
- Кул. Је л' волиш ти мене?
- Што ме то стално питаш? Ионако знаш одговор на то питање. 
- Не знам, реци ми.
- Нема ту шта да се каже...Све је одавно готово.
- Добро, онда ми макар реци шта имаш на себи.
- И даље си исти кретен, знаш?
- Знам. А ти си уморна од оваквих као ја, зар не?
- Уморна сам од кретена Мито, а таквих као ти је мало, јако мало...
- Знам бејб...Ниси ми одговорила на питање...
- Које питање?
- Шта носиш на себи?
- Зашто ме то, побогу, питаш...?
- Зато што сам манијак, бејб...'Ајде, удовољи ми...
- Носим стару изгужвану кратку мајицу и фармерке...Шта знам...
- Какве чарапе носиш? И даље Патак Дача?
- Мики Маус...
- Него, бејб, синуло ми, како то да носиш стару мајицу и фармерке, а на послу си? Лажеш ти мало мене, а?
- Е, Мито, постоји неко, знаш...Ниси ти центар света...
- Увек постоји неко код тебе бејб. Нисам центар твог света, за остале не можеш да гарантујеш...
- Ти си центар једино твог света...Одрасти, побогу...Не знам ни зашто уопште причам са тобом?
- Шта се чудиш бејб? Знаш ти добро зашто причаш са мном...
- То ти мислиш...Не трипуј, будало...
- Јо! Волим те...
- Знам, рекао си ми већ...
- Јесам ли?
- Е, морам да идем, ево га, долази...'Ајд, ћао...
- Ћао бејб...Морам и ја да идем, изгледа да су три шприца инсулина коначно надјачала моју жељу за тобом...
- Шта си рекао?
- Рекох, ћао бејб, пожури, он те чека...Не губи драгоцено време, већ си могла скинути мајицу и брус...Који сам ја јебени бесни романтик...Бејб? Бејб?! Тонем! ААААААГХ, ШТА ЈЕ ОВО?! Не видим, не могу да се померим, ништа! Све је сиво бејб...Осећам се лепо бејб...Овај свет је један непрегледни хоризонт, а у даљини се виде жирафе које скакућу, Ахил како се смеје, Кира како осваја свет, сапун од кога полетиш, страховлада нациста, цвет како расте, лаган смак света, рушење једног моста, сунцокрет погнуте главе...Свет пун боје бејб...Закључан сам у свом уму бејб...Надам се да ћеш потписати да ме скину са апарата бејб...Види ме, нисам још ни прикачен, а већ молим да ме скину...Нека то буде ускоро, молим те...Секси готичарка ме очекује...Тамо преко бејб, тамо скроооз преко...Исто је као што сам замишљао...Мислим да те не волим више, сада...Јеботе, да сам то схватио пола сата раније, све би било другачије. Замисли, е...Бејб? Бејб?! БЕЕЕЕЈБ?!

23. јун 2011.

Где год да кренеш...

Где год да кренеш - посматраћу те.

Тога дана седела је сама у кафићу поред старе липе. Била је...Била је лепршаво лепа, равне црне косе, у краткој летњој хаљиници са пар цветова посутим по њој, тек онако, да покажу колико је лепа. Јебига, ја сам био студент медицине, неугледно чупав, са поцепаним фармеркама и прљавим старкама и био ме је стид што сам у њеној близини. Реално гледано, за ове двадесет и четири године живота љубио сам три девојке, једну сам волео, а имао их седамдесет и шест. Помислих, к'о и увек, она је права, неће ме спречити јебена трава, ни брада, ни факс, ништа ме неће спречити да будем са њом. Пришао сам (ћао), насмешила се (ћао и теби)...Пар речи о мени (студирам медицину, видиш ваљда), њен смех и пар речи о њој (па знаш, студирам новинарство у Бечу), пар сувишних питања (откуд ти овде?), и пар сувишних одговора (дошла сам да посетим своје)...И тако смо ти нас двоје, попили кафу, платио сам ја, баталио траву, и договорили се да увече одемо на игранку.

Било је топло то вече, а ја сам се обријао, обукао најновију кошуљу и полагано прошетао до мог доброг другара Моа, да узмем који динар. Мо ми је рекао да већ годину дана узимам на црту све, да тако више не може, али ми је ипак дао кинту када је видео моју дамицу. И тако, прошетали смо мало, сунце је одавно зашло, а она је била само лепа. Ништа више. Лепа, чак и изнутра. Зна да кува, добро зарађује, жели троје деце...Дошло ми је у једном тренутку да повичем: "Женићу те!", али то нисам могао себи да дозволим у овако деликатном тренутку...Отишли смо на игранку - Човече, како је играла! Није јој требала музика, била је жива ватра. Загрлила ме је, плесали смо. Осетио сам њен дах на врату. Одједном, рекох јој, волим те, а она само оћута. Играли смо и даље, лепо, складно, савршено. Рекох јој поново, волим те, а она рече, хвала. Још један плес, и само се окренула и отишла. Да ли сам ја? Или је она? Ја?! Она?! Ја! Знам да сам ја...Ја сам кривац, сигурно. Она је, она!

Извадио сам парче старе хартије, са једне стране светло, а са друге тамно, извадих пенкало из џепа, а потом прецртах њено име на светлој страни хартије, обрнух је, па га дописах на тамној страни. Још једна која је отишла, још једна коју ћу имати. Можда је све сплет несрећних околности, помислих. Али не!, то није могуће. Мислим да је време да поново променим факултет, можда...да, можда књижевност. Жене су одувек волеле књижевнике, зато су сви и умрли сами. 

Где год да кренеш, пратићу те. Где год да пођеш, ја бићу ту. Сваки твој дах је мој, сваки твој покрет, сваки твој дан, сваки твој корак, свака твоја ситна игрица, сваки твој лажни осмех - мој је. Ти си моја, како то не схваташ? Ти и још седамдесет и шест њих. Заувек сте моје даме, заувек...

22. јун 2011.

Ово није најгори од свих светова

Ја сам писац. Имам пуне кутије рукописа, ту доле, у ходнику. Прашина је на њима, прашина је на мени. Одавно нисам имао онај моменат када само бих устао, једноставно, устао, сео, отворио боцу вина и почео да пишем. Ударао бих тако јако, а опет тако лако по машини, а она би клапала равнодушно. То ми се одавно није десило. Јако дуго. Желим тај моменат поново, ал' он не жели мене. Знаш шта по цео дан радим? Не знаш. А и како би знала када си сто километара далеко. Сто хиљада миља далеко. Далеко, до свемира и назад далеко. Да ти кажем шта радим.

Драга моја, ја само лежим мртав у мојом огромној мрачној соби и чекам тебе да дођеш. Лежим у црвеном хавајском шорцу, сав искривљен међу издеформисаним јастуцима. Комшија понекад пусти музику, па ми улепша чекање. Гледам у шупљи дрвени плафон, мислим о врапцима који су ту некада живели, који ми нису дали да спавам, па сам морао као каква џангризава баба да им куцам одоздо, а они би се, као весели клинци, умирили на секунд, па онда поново наставили чаврљање. Једном сам пронашао једног малог голуждравог како скрвчен лежи на бетону. А између бетона и његове куће у мом крову било је небо. Било ми је тешко, али ипак сам прекорачио преко њега, јер, разумећеш, њега више нема, остало је само мало коже, меса и костију... 

Чујем неки јефтини сат како откуцава дрхтаво. Време пролази брзо док гледам у плафон и лутам по својим мислима. Нисам либералан, никад нећу ни бити, али моје мисли су ти један непрегледни хоризонт, а у даљини можеш видети жирафе како скакућу, Ахила како се смеје, Киру како осваја свет, сапун од кога полетиш, страховладу нациста, цвет како расте, лаган смак света, ламу како шета пустињом и сунцокрет погнуте главе.  Можеш видети хиљаду чуда које никада видети нећеш у очима других смртника, не кажем, и они имају чуда - неки више, неки мање, али моја чуда су посебна. Моја су само моја, разумеш? Могу их поделити са тобом, али ти ћеш видети само једну боју тамо где их је хиљаду, само један покрет тако где је плес, само једну мисао тамо где их је неизмерно много. Емоцију ћеш своју убацити на место моје, и у зависности од твог искуства видети моју причу као добру или лошу...

Е зато су моји рукописи у кутијама, драга моја, зато је прашина пала на њих, зато...Тебе нема, да дођеш, да ме загрлиш, привијеш на груди као мало чедо и поведеш ме у шетњу лако, са широким осмехом. Сви кажу да си ружна, али ти си тако лепа, тако инспиративна, тако си део мене. Одувек сам желео да течеш ми кроз вене, да осетим ту муку и да пишем о томе, али ти једноставно ме не желиш. Сувише сам велик, одређен за велике ствари, знаш да знам то...Али зашто онда, побогу, лежим у овој мрачној соби? 

Тебе нема, ја те чекам, ти ћеш доћи једног дана, сва ведра и насмејана, а ја ћу ти се обрадовати, кад год да дођеш, мила моја...Узми ме у своје окриље, узми ме...Молим те...Овај свет је неиздржив. Паклено је вруће и мрачно и мокро овде...Коре од банана ми се злурадо смеше. Пожури, чекам кад ћеш доћи. Пожури, можда нећу бити овде када дођеш. Пожури, пожури...

20. јун 2011.

Боле ме патка

Боле ме патка бре више за вас...
Боле ме патка за пријемни и школу...
За посао, за блеју, за све...
Нисам јебени џанки и није готово све.
Шта као, нећу се уписати?
Шта као, нећу наћи жену свог живота?
Шта као, нећу се запослити?
Уписаћу се бре, и бићу далеко изнад црте!
Она је ту, сигурно, чека да одрастем!
Бићу за'ебан програмер, освојићу бабл куп!
Боле ме патка више за сваки јебени клише,
за сваку узду коју ми намећете...
Ја сам ветар...
Боле ме бре патка, за Ратка и књига метар...
Шта ако ћу бити срећан у неким другим водама?
Боле ме патка, слушам хипстер музику ноћу.
Боле ме патка, нисам мртав, ја хоћу.
Боле ме патка, испада да сам јачи него ви.
Боле ме патка, то заиста и јесте тако.
Јачи сам него сви. 

18. јун 2011.

Прича о свитцу

Склупчан сам на земљи и крв липти. Катана и даље вири из мог меса, а она само гледа. Не скреће поглед, само гледа, мене, мач, крв, њега...

Она је била као трешњин цвет за мене, црна ружа, дим цигарете, будила је у мени дете...И таман су нам се погледи играли, казаљке склапале, и све је било тако некако космички наше, али она је отишла. Срела је самураја, шта је за њу један ронин...Нит ли земље, нит ли куће, нит ли господара...Само лутање. Није болело мене то што је отишла, отишла би она у сваком случају, него ме је некако пекло што нисам ни слутио, нисам знао, нисам био спреман да је изгубим. Десило се нагло, ударило ме у главу и нестало. 

Пет дана од њеног одласка, срео сам их на градском тргу. Пришао сам да је питам зашто, а он је исукао мач. Желео ме је мртвог, а ја нисам њега. То је пресудило - мени. Крви је било много, полагано сам цурео у црну бару око мене, не мичући се у пакленим боловима. Часна смрт боли много више него обична, без привилегија. Изабрао сам мученичку смрт, нисам желео да се све тако брзо заврши...Пришао ми је и извукао црвену катану. Питао је да ли желим да ми скрати муке стрпљиво вртећи катану у рукама спремним да сваког часа посеку једну главу, као да је од какве трске. Рекох му кроз зубе да нећу да ми скрати муке, да не заслужујем то. Као да сам неки херој. А нисам, нисам ни близу. 

Сутон је био и свици су летели свуд унаоколо. Било је све некако зелено око мене, као да сам у шуми. Као да сам у шуми, време пролази, а ја стојим само ту, у тој шуми, и читав свет се врти око мене. Било је лепо, само било ми је помало хладно. И као да ме је нешто болео стомак, а ја га   јако стегао у нади да ће убрзо проћи. Није. Један свитац ми је слетео на нос. Имао сам велики орловски нос и тај орао у мени је био спреман да рашири крила и полети горе, високо, чак до неба...Полетео сам, све је било сићушно, али је било тако много светла...Било је лепо знати да је готово. 

Један свитац је полетео са мог носа, баш у том незгодном трену. Она је само гледала, немо, више мене него самураја, више свица него мене и тако...

Очи црне кошуте су блистале у сузама. Свитац је полетео. Потрчала је да га ухвати, али јој је измакао. Трчала је и трчала, скакала је и скакала, али га опет није ухватила...Не, никада више - он је сада слободан. Мали свитац, са жељом да покори свет...

17. јун 2011.

13. јун 2011.

Време је за убиство

Већ две недеље смо заједно. Упознали смо се у бару, она је седела за шанком и пушила танку дамску цигару, а ја сам свирао гитару и меркао је кришом. Било је све то тако, некако поетично, пришао сам, насмешила се. Упитах је шта пије, а она рече меко: "Мартини". Нисам баш господар дијалога, па смо брзо прешли са речи на дела и ето, једем њена медитеранска јела. Имала је тело као змија, извајане ноге и била је мачка...Не, не, не мачка, била је као запаљена свиња током секса. Апсолутно ме је излуђивала. Понекад смо само лежали тако, голи, сами и срећни у неком јефтином јебарнику, ја онако мршав, никакав, и она, прелепа змија, запаљена свиња, срна са угашеним очима. 

Волела је да јој гризем образе, уши, врат, брадавице и тако...Волео сам када ме угризе. То је било нешто апсолутно, нирвана, као да сам попушио кило траве, само уместо ње, ја имам угриз дебеле краве. Није била дебела, ја сам јој само тако тепао, док је неки други цепао. И тако, наша љубав је поетична била, до данас нисам срео већег дебила од ње. "Зашто?", сигурно се питате. 

Рекла је: "Што лажеш народ? Ја нисам никад била дама, него стара курва распала." Рекла је: "Не знам да кувам и јесам дебела. И како можеш да ми кажеш да сам свиња?! Манијаче луди!" Рекла је: "Никада нисам пожелела да те угризем, одвратан си гаде, гајиш лажне наде, илузије сервираш простодушном свету, као да гађаш у мету. То је ионако једина ствар коју можеш да погодиш, педеру!"

И ту се ја мало изнервирам, није као да ми је нешто стало, али: "Бејб, сачекај мало. Молим те, да ли ти знаш са ким уопште разговараш? Ти знаш да сам ја писац, да од курве могу да направим даму у две речи. Ти знаш да могу да те научим да куваш и смршаш, само ако ме слушаш. Али не, драга, ти желиш бити сама, желиш бити мама. Како могу да ти кажем да си свиња? Па побогу драга, то је најјачи комплимент на свету! Зар не знаш како су Римљани сјебали Ханибала?! Запаљене свиње које скиче и трче и скачу и чине чудеса триста уплашиле су слонове, и остале зебре, жирафе, лавове, тигрове...Све. Душице, ја овом ружном свету сервирам паштету још од малих ногу. И јесте, гајим лажне наде, стварам тебе, а ти ме јебеш, узнемираваш, само се нервирам...Види, жила на челу ми подрхтава. Ударам руком о сто само када је потребно, а сада бих га најрадије сломио. Хајде душо, реци ми, ко те најбоље јебе?"

Хладноћа ружног јутра. Пуцао сам јој у главу. Била је у праву, недостајаће ми. "Душо, мало је таквих као ти."

11. јун 2011.

Доста од мене

Већ неколико дана имам преко сто посета дневно. То ми је некако парадоксално, јер док сам писао било је у просеку педесет-шездесет, а сада кад не пишем нагрнули људи. У фазону - само ћути и биће све океј. А овај пост је чисто да вам се захвалим, били ви мени познати, непознати, били људи или гоблини, па чак и ако сте машине послате из будућности да спасете мој блог: хвала вам. Данас сам правио један мотивационо-дирекциони документ, састављен из мноштва литературе, па сам одлучио да део поделим са вама. И тако...

Прво погледајте Библију сваког писца коју ми је поклонио мој профа на матурском.
Ту сам пронашао јако добре ствари и сада мислим да мало боље разумем што ми је чинити. Даље, прочитао сам на више места да би човек могао да се сматра писцем мора написати најмање милион речи. Сада имам циљ:

Написати 1 000 000 речи

По слободној процени, сматрам да сам до сада написао преко 100 000 речи, али узећу да сам написао округло 100 000. Пишући по 300 речи дневно за мање од 10 година ћу бити писац. Писаћу ја и много више у појединим данима, тако да рачунам да ћу за неких 5 година моћи да кажем за себе да сам писац. Волео бих то. Мрзим математику, али волим бројке и планове. Више уживам у плановима него било чему другом, не замерите. Али знам да је ово један од оних планова који се неће остварити само у случају моје смрти или изненадног смака света. Дакле, ако буде било света у следећих десет година и ако ја будем ту током следећих десет година, посматраћете мене како постајем писац. Данас то свако може бити, не брините, нисам ништа виши и бољи од вас. Такође сам пронашао и седам смртних грехова сваког писца. Грешио сам, молим за опроштај...Уосталом, грех је релативна ствар, и увек ћу бити окаљан са два греха, а можда и више у будућности. Како год:

Седам смртних грехова сваког писца

1. Бити досадан и неубедљив.

2. Писати о општепознатом, често коришћеном и виђеном у књижевности и животу.

3. Бити патетичан, поучан, разнежен или сладуњав да читаоцу «крцка шећер међу зубима».

4. Развлачити реченице – стихове као жвакаћу гуму, а догађаје месити и понављати у истом ритму.

5. Претварати књижевност у памфлет или порнографску, бруталну и сличну провокацију.

6. Бити убеђен да си најбољи у окружењу и шире.

7. Веровати у генијалност прве верзије текста и сваке речи у завршној верзији.

Пронашао сам упутства како се пише кратка прича и схватио, гле чуда - на добром сам путу од почетка. И тако, још мноштво мотивационих цитата, прича и осталог, чисто некако да ми помогне да прегурам овај матурски и пријемни и шљаку и све остало што тако виси у ваздуху и чека да ми се обруши на главу по други пут. Само су будале задовољне својом судбином, па тако и ја, кукам као да сам самохрани родитељ без обе руке са десеторо деце, а они плачу гладни негде у забаченом селу у пустињи, а уствари сам господин који излази из своје беле лимузине док му три гориле придржавају врата и док ми оскудно обучена малолетница сипа виски излазећи бахато. 


Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji i još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka. Da li ću se ikada prizemljiti ni sam ne znam. A i ne želim. Želim uvek biti dete, jer jedino tako mogu da opravdam ponekad suze u svojim očima.

Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni. Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti, svoje stidljivosti i nesigurnosti, ali još uvek nisam uspeo da otkrijem onaj prauzrok koji me je, eto, doveo da se u odnosu sa ljudima ponašam tako. Otkrijem li njega, reći ću sve.
Jedino kada pijem ja sam lav! Inače, običan sam miš koji pokušava da strugne u prvu mišju rupu. Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može. Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira,  kako bi se lako dali zgužvati!

Lj. Habjanović  Đurović - Iva

“Ni jedan čovek ne staje u istu reku dva puta, jer to nije ista reka niti je to isti čovek” 
Heraklit

Hej? Pazi šta radiš, molim te... Jer to nije tamo neki stručak zumbula, nego jedna naročita ruža... Ruža negovana da bi ostala divlja... Razumeš li to? A takvim ružama se diviš izdaleka... Njih ne diraš...

И мој лично омиљени: 
"Da li sam ti ikad rekla da te volim? Nisi lutko,  a nećeš ni sad,  koliko te znam.  Nekako ćeš se već izvući iz te klopčice."


To je sve, dosta od mene. 

08. јун 2011.

Бесан

Јебено сам бесан, јер ми говориш истину, а мислим да ме лажеш,
Јебено сам бесан, јер си далеко, јебено далеко.

Јебено сам бесан, пуцаћу ти у груди, али срца немаш ти,
Јебено сам бесан, пуцаћу ти у ноге, кад већ душе немаш ти.

Јебено сам бесан на овај свет који ме оставља самог да се борим,
Јебено сам бесан на себе, јер не могу да победим тебе, да те истргнем напоље.
Јебено сам бесан зато што ме убијаш, а ја стојим, проклето сам укипљен док ти, док ми ти крцкаш кости проклете.

Јебено сам бесан, јер сам те убио, а ниси мртва, пуцаћу опет и опет, и ништа ти неће бити.
Јебено сам бесан, јер је ово игра нерава, паметнији попушта, а ја глупа мазга немам памети, све си попила.

Јебено сам бесан, иди, иди, иди!

Јебено сам бесан, пуцам по шавовима, други ме спајају, али не онолико брзо колико ме ти цепаш на комаде.
Јебено сам бесан, боље ти да умреш у мени, него ја, него ја, велика, него ја, велика...Ово је велика неправда!

Јебено сам бесан, јер немам никога, остављен теби под ногама, господарица је иста, особа је иста, прича је иста, само је боја другачија, боја кестена.

Јебено сам бесан, туга ме разбија, убићу некога...

Инспирисан метал песмама, створио сам ово. Није нешто, али волим понекад да напишем овако нешто. Шта ме брига. 

01. јун 2011.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren