Мићун - спасилац залуталих орлова

Мићун је мој дебели мачак. Он је иначе и неки шаман, ил' нешто слично. Све живо конта и даје невероватне речи утехе. Такође је и невиђено себични кретен. Поприлично смо слични.

- Мићуне, ја не могу више. Убићу се, свега ми.

- Мау.

- Како што? Па знаш и сам шта ми се све дешава последњих дана. 

- Мјау.

- Који си ти кретен. Спавао сам ноћас само три сата, а ти тако. Убићу се. Ником није стало до мене. Кокнућу се.

- Мрау.

- Идем да се убијем. Биће ти после жао. Неће имати ко да те храни. Ионако си дебео. Одох у кухињу по нож.

- Мјау, мау, мјаоо, мрау, мррр, мјаууу...

...

- Ево ти салама, гром те пук'о! Дабогда умро од холестерола, ђубре себично. Стварно ћу се кокнути.

- Мјау.
- Одлазим. Обесићу се.
- Мрау.
- Умрећу, ах!
- Мјау.

- Е знаш шта, ипак се нећу кокнути. Теби је стало до мене, само што то не показујеш. Коњу глупи! Ви'ш кол'ку главу имаш. Ни не личиш на мачку више. Округао к'о лопта. 

- Мрау.

- Са тобом се не може разговарати. Јесте, баш ће тебе кева да храни кад мене не буде. Има да те шутне одма' напоље, међу друге безобразне сеоске мачке што су те пребиле летос.

- Мрр.

- Шта, 'оћеш да кажеш да тебе само кева храни? Да те ја никад не храним? Кол'ко лажеш.

- Мау.

- Добро, можда те нисам ја хранио у задње време, ал' убудуће...оно, потрудићу се.

- Мјау.

- Морам да останем жив дакле, јер ти немаш никог да брине о теби.

- Мрау.

- Немаш никога! Тишина. Мани ме кеве, кева ради.